CALIFORNIA – Milijan Slavnić

CALIFORNIA

California is a right place for a crew
Take a risk and please visit Hollywood
Your name can be easy on next news
California is land of vegetables, fruit

And if your way is a way for Frisco
There is much more there than game
It’s free to buy and to use heavy pistol
Tough face of crime gives fear and shame

And if now you think to go or to stay
Few more days everybody always have
And maybe is just a hundred dollars left

For nice, pleasant vacation, near in L. A.
California gives always much more and more
Like thousand buck pistol in a civil store…

© Milijan Slavnic 2005.

Milijan Slavnic, born 1974. Poet and novelist from Arandjelovac (Serbia and Montenegro). Former computer engineering specialist. This collection represents a hundred sonnets in 15 chapters.

Contact via e-mail:
serb_lyrics@hotmail.com

SAHRANILI SU NAM SEĆANJE – Emir Kusturica -Intervju za V.Novosti

Sahranili su nam sećanje
Milan Babović, 08.03.2008 17:45:07
Izvor: Večernje Novosti

Emir Kusturica

PROGLAŠENJE nezavisnosti Kosova i Metohije ima istorijsku težinu poteza koji su tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka uveli svet u Drugi svetski rat. Taj 17. februar je datum proistekao iz prakse nepoštovanja zakona i poništavanja Ujedinjenih nacija sa čije se govornice nisu opravdala poslednja četiri rata u svetu, kada su bombardovani Beograd, Sudan, Irak, Avganistan…
Ovako slavni filmski režiser Emir Kusturica tumači otimanje Kosova i Metohije od Srbije. Dok nas iz gradskog zatvora u Drvengradu gledaju „zatočeni“ Džordž Buš i Havijer Solana, pitamo poznatog umetnika koje ga je osećanje prožimalo kada je u Prištini pročitana deklaracija o nezavisnosti.
– Osetio sam tugu i poniženje u isto vreme, jer je na Kosovu pohranjena memorija malog, ali značajnog evropskog naroda. Njegova kultura i vrlo snažan mit. A onda su me svetske sile domlatile svojim licemerjem i nastranim konceptom.

Kad nam hladnokrvno poruče da je Milošević proćerdao našu tapiju na Kosovo, možete li da pristanete na takvu argumentaciju?
– Priča o Miloševićevim zločinima i objašnjenje da je brojčana nadmoć Albanaca realnost koju treba poštovati, vraća na biologiju kao argument, a prosvetiteljski Zapad to nikada nije uzimao kao argument. Još nismo čuli, a verujem da nikada i nećemo, neko meritorno objašnjenje Zapada zašto su ovo učinili sa Kosovom. I to što tvrde da je Kosovo izuzetak, a ne pravilo, zapravo je obrnuto. To je pravilo za uređenje sveta po sistemu sitnih čestica koje gube identitet i koje treba da servisiraju ideju proždrljivog korporativnog kapitalizma.

Jeste li zadovoljni odgovorom srpske elite na otimanje dela teritorije?
– Srpska elita je sve svoje ključne datume dočekivala razjedinjena. Baš kao, recimo, 27. mart, čiji trijumfalni paradoks, izražen kroz parolu „bolje rat nego pakt“, nije srpski izum nego deo Čerčilove antihitlerovske kampanje. Znali su da takva strast i mobilizacija nije moguća u Zagrebu, ali je jedva dočekana u Beogradu. No, i sadašnja podeljena elita pametno je organizovala veliki miting u Beogradu. Taj skup je najcivilizovanije kanalisanje narodne energije i on je praksa u svetu, svejedno da li je u pitanju atinski protest kiparskih Grka, ili ulični protest francuskih sindikalaca.

Posle prvog naleta srdžbe i gorčine zbog komadanja Srbije izlaze li oni „miševi“ opet na videlo, iako ste ih za vreme mitinga poslali u rupe? Na koga ste, zapravo, mislili?
– To su oni koji uporno ponavljaju da smo niko i ništa i lažu za platu. Oni koji plediraju da budu uvoznici Zapada u Srbiju, a ponašaju se kao radikali u vreme rata devedesetih. Čak su prisvojili i njihov jezik. I dok danas radikali pored njih izgledaju kao švedska socijaldemokratska stranka, oni pljuju i arlauču, imaju manire srednjovekovnih secikesa. To su puki imitatori mondijalizma, koji poistovećuju slobodu sa mogućnošću koja im se pruža u robnoj kući gde mogu da kupe jednu, a ne drugu robu. Predlažem im da formiraju državu „Armani“ ili „Versače“ ili pak „Dolče i Gabana“, pa da se izgrađuju u okviru tih tradicija. U okviru takvih država moći će javno bez posledica da nam kažu „marš u Bosnu odakle si stigao“, ukinuti kretanje, zadirati u intimu, vređati nam religiozna uverenja…

Jeste li rušenje ambasada doživeli kao potez očajnika ili huliganski pir?
– Taj paralelni događaj nikako ne ide u prilog organizatorima i vlasti, jer su svetske televizije izveštavale o polupanim ambasadama, a ne o narodnoj energiji i uzburkaloj slavenskoj krvi koja protestuje. To je odgovaralo onima koji su bili protiv mitinga, pa se možda izgrednici mogu tražiti i na toj strani. Baš onako kako se prividno nosioci civilizacijskih tekovina oslobode pa nas na televiziji isteruju iz Srbije, tako se i energija rušenja sa nivoa jezika primenjuje kao politička alatka. A, zanimljiv je politički jezik u Srbiji. Petog oktobra bilo je milion ljudi na ulicama Beograda, isto kao i 21. februara, barem po očevicima koji su bili svedoci oba događaja. Si-En-En je javio da je na mitingu bilo svega 150.000 ljudi. Divan primer političkog delovanja novog sveta gde se stvari vrednuju kao u umetničkom klizanju. Umetnički dojam postaje važniji od težine izvedenih elemenata. Tako i milion ljudi može da bude utvrđen kao nešto malo više od 100.000.

Da li i tu ostrašćenost i zlonamernost ubrajate u tragiku mlade srpske demokratije?
– Tri su ključne tačke tragičnosti posle 5. oktobra: ubistvo našeg premijera Đinđića. Njemu je prethodilo izručenje predsednika Miloševića Hagu, a paralelan tok je bilo isporučivanje naših oficira. Meni se činilo da je Đinđiću nedostajalo vremenske distance od poteza koje je vukla njegova administracija. Zamoren Miloševićevom politikom pozdravio sam široko otvorena vrata prema Zapadu, promene i reforme koje je započeo. Pokazalo se, nažalost, da su kroz ta široko otvorena vrata prošvercovane i ubice premijera. Opet, Milošević je mit bez obzira na sviđanja. Njegovo izručenje je istorijska činjenica koja potvrđuje da smo tragična demokratija i to izgleda vređa do potrebe da se otvaraju Goli otoci i da nas, samo zato što govorimo o težini elementa, a ne o umetničkom dojmu, treba deportovati u te njihove nove Gole otoke.

Ko su najmarkantniji manekeni „korporativnog kapitalizma“ i uvoznici bušovske demokratije u Srbiji?
– Oni koji Srbiju hoće da urede kao korporacije u kojima ne vladaju državni zakoni. Oni koji su davali lažne podatke zapadnim diplomatama o tome kako će Srbi brzo i lako dići ruke od Kosova. A ne znaju da je i Amerika mitološko društvo par ekselans. Šta bi se desilo sa američkom decom kada bi im neko uništio holivudski mit? Ne daj bože, to bi bila najveća pobuna na svetu.

Možemo li da izgubimo Evropu ako se snažnije privijemo uz Rusiju i obratno?
– Ničega se ja tu ne bih odricao. Posebno kada znamo da su prosvetiteljske ideje Zapada i naše ideje, a bogami i ruske. Putin je učinio ogromnu uslugu Zapadu kada je, čestitajući rođendan Tadiću, praktično dao podršku onome čemu i Zapad daje podršku u Srbiji. Nikada se ne bih odrekao velike zapadne civilizacije koja je afirmisala ljudsku autonomiju, ali ni Rusije sa kojom je sada apstraktna ljubav postala realna bratska veza kroz potpis o prolasku gasovoda koji će, samo na toj osnovi, Srbiji ostavljati više od dvesta miliona evra godišnje.

Smetaju li vam prozivke da ste lični umetnik Vojislava Koštunice?
– Nas vezuje velika pobeda nad pokušajima da se Mokra Gora pretvori u rudnik nikla gde bi upotreba sumporne kiseline u razdvajanju rude nikla od otpada učinila da u radijusu od sto kilometara oboli većina stanovništva. To bi bio logičan nastavak ideje bombardovanja Niša kasetnim bombama. I tu bi nas ovi što bi za jednu bečku krofnu prodali Srbiju ubedili da su umesto Koštunice vladali niklovani mondijalisti.

Možete li u Koštunici da nazrete Miloševićev sindrom koji njegovi najžešći protivnici uporno traže u njemu?
– Od takvih nikada nećete čuti da su Bušove akcije u Iraku već rezultirale smrću oko milion ljudi. Ali, imaju premijera s kojim retko počinje dnevnik RTS i kojeg najbezbednije mogu da napadaju. Danas svaka šuša može onako u prolazu da šklepi Voju Koštunicu, jer zna da ga zbog toga niko neće sačekivati ispred haustora. To je ta bedna hrabrost, pošto znaju da nema nikakve korelacije između podzemlja i vrha vlasti.

Prozivali su vas da vam je zbog političke podobnosti maltene poklonjen plac na Mećavniku?
– To su klevete poslanika države „Dolče i Gabana“. Među njima prednjači jedan čija me koža na licu podseća na vražiju kožu. To je, psihijatrijski rečeno, autoprojektovanje nadničara nekih obaveštajnih službi. Davno su se kvalifikovali za jednu momačku tužbu, ali posmatram i čekam. Na teritoriji Mokre Gore uknjižen sam kao vlasnik oko trideset hektara, a park prirode se rasprostire na oko 3.700 hektara. Tu se granica između vlasništva i nacionalnog prirodnog dobra vidi i golim okom.

MARADONA

KAKO su vaši ugledni prijatelji Maradona i Markes doživeli nezavisnost Kosova i Metohije?
– Maradona je uvek tamo gde sam ja, i Markes, naravno. To se videlo i po stavu njihovih država. Argentina je, recimo, rekla da nikada neće priznati Kosovo. Ne zato što mrze Albance, već što sumnjaju da se u toj svirepoj nameri korporativnih predatora skriva nešto što će male zemlje koštati. Isto su rekli Hugo Čaves, Čile, i, naravno, Kuba. Dakle, sve zemlje koje na leđima imaju tradiciju razaranja.

TADIĆEVA PORUKA

JE li vam zasmetalo što Tadić kao šef države nije bio na mitingu „Kosovo je Srbija“?
– Mislim da je on time hteo da ojača svoju poziciju prema Zapadu, i to je njegova politička poruka. Ne treba zaboraviti da je on jedan od suorganizatora mitinga koji je, bez rušenja ambasada, regenerisao duh koji se opire ponižavanju.

VERA

BILO je i neukusnih licitacija da li ste više Emir ili Nemanja…
– Dostigli su vrhunac kada su mi rekli da sam promenio veru da bih se obogatio. Prvo, ja sam se krstio, ali veru nisam menjao. Ja sam svoj novac zaradio na svetskom tržištu filmova i muzike, a nikako u okviru pravoslavne crkve.

Ljubica Vukov Davcik

VITEŠKI BOŽURI KOSOVA

Pogazise bozure krvavim cizmama tudjini
Polomise bozure kosovske letom ptica grabljivica
Prodadose bozure pijaci svetskoj u bescenje
Prozvase bozure kosovske staro serbske-albanskim i njihovim
Prolise bozuri suze ledene istine u gluvoj nemustoj noci
Pokajte se izdajice bozura kosovskih
ponizno sagnite glave
poglede ugasite
prste u pesnice stezacemo
ponosni i svoji izacicemo
pohod pokrenuti
prema kosovskom polju megdan izazvati
povezani lancima junastva
boricemo se
do zadnje krvi rose bozura
Mi,Kraljevici Carevici Lazarevici
potomci junaka kosovskih
za Kosovo do zadnjeg bozura ostacemo
prihvatam rec od ljudi
za vek vekova
da li je uzvisenije dati
no uzimati
Andjeo sve vidi
u svojoj belini
i predaje za vecnost
ljubav prema Bogu
moj mir
neka te ne ;udi
kada u zivotu sve prodje
pesme i arije bozanske
ce za nas pevati
Ja sam za vecnost
trpim trenutke istorije
u svom zivotu u svojoj zemlji

(C) Ljubica Vukov Davcik

OJ KOSOVO – Mr. Jovan Mihajilo

OJ KOSOVO

Oj Kosovo moje srce bolno
ti si nase mesto neprebolno
ti u martu u svecu proleca
ti si moja pradedovska sreca
zasto crkvu prokletu veceru
hoce nasu da istrebe veru
smetaju im vidovdanske kosti
ni Bog sami nece da oprosti
gde si sada moj silni Dusane
da zacelis na Kosovu rane
spremaj Marko Sarca i dizgine
za Kosovo svaki Srbin gine
Care Lazo tvog ti Vidovdana
teraj gamad do Gazimestana
Gracanice da se Milos pita
otisla bi belosvetska svita
bela vilo sa mirockih gora
isterj nam mrskoga zlotvora
Prokletije prokleti mu puti
proklet bio ko Sitnicu muti
Jugovici ne dajte Decane
to su nase iz korena gane

(C) Mr. Jovan Mihajlo

MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

MIRIS BOŽURA

Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.

Božuri ni u snu ne mirišu,
seta dušom piri.
Otišli su, da opet dišu,
da razum srce smiri.

Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu noćas gone.

Sloboda se noćas čini daleka,
dok lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.

Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.

(C) Ljubodrag Obradović

TO NIJE ŽIVOT – Zorica Milatović

19.02.2008 , GRAČANICA
Izvor: PRESS
KOSOVO DAN POSLE
MILATOVIĆI NA UDARU NEZAVISNOSTI

JAD I BEDA KOSOVSKIH SRBA…

Majka Tanja 2004. doživela nervni slom Kosovo, dan posle. Prvo jutro Tačijeve lažne države. Bezmirisno. Još pijani „svatovi” tulumare magistralom koja iz Prištine vodi u Metohiju. Šenluče oko kuće Milatovića, privijene uz put u Čaglavici. Zapravo, sramotno je nešto što je do juče bilo veterinarska stanica nazivati kućom, ali Milatovići drugu nemaju. Za stoku je davno postala neuslovna, za njih nije…

– Ovde smo, deco moja, od juna 1999, kada su nas iz naše kuće u Ajvaliji proterali Šiptari. S kesom smo došli, sada ni za kesu nemamo… – šapuće baka Goca Milatović (67). Od neprospavane noći, uglavnom. Od ovakvog života. Do jutra su „komšije” ispaljivale rafale preko njihovog krova. Celu su noć mokrili pred njihovim pragom.

– Zastanu pred kućom, opsuju nam sve srpsko, urlaju: „Urime pavresija” (Srećna nezavisnost!), ispucaju šta imaju metaka preko krova i odu. Zaspimo na jedno oko, onako obučeni. Znamo doći će uskoro drugi, i tako celu noć…

Unuka Zorica vrzma se oko baka Gocinih nogu…
– Pusti ih, bako, neka viču, reči ne ubijaju. Dobro je dok samo viču i pucaju uvis…
Mila i tužna desetogodišnjakinja, koja je, za razliku od bake, „lišena tereta” da pamti i srećnije dane. Do pre devet godina imala je pravi dom, oca, pravi krevet, državu… Ništa od toga nije stigla da zapamti. I ne mora da prebira po uspomenama, sve su joj tu nadohvat ruke.

– Majka Tanja je doživela nervni slom 17. marta 2004. kada su ono krenuli na nas i kad su popalili okolne kuće. Dva meseca je bila na lečenju. Od tada se boji da me pusti u selo da se poigram s drugarima iz škole. Bile su mi na prošlom rođendanu tri drugarice, ali više ni one ne dolaze. I njihove se majke boje. Niko mi u stvari više i ne dolazi… Naučila sam da se igram sama. Ponekad, kad može, deda se malo poigra žmurke sa mnom, ali… Ne smem dugo da budem sama pred kućom, boji se majka da me Šiptari ne kidnapuju i prodaju u roblje… – priča Zorica polako i razložno, kao da je bar deset godina starija.

Žalosnije od priče ovog prerano odraslog deteta jeste samo činjenica da sa tako malo godina mora toliko toga da ima na pameti. Što toliko mora da zna.

– Ničemu se ne nadam i baš ništa više ne sanjam. Mnogi su dolazili, obećavali, slikali, ali nikad ništa. Ni pomoć Crvenog krsta ne stiže do nas. Ali, neka, neka, ne idemo mi odavde! I ova supa, i to blato, i to đubre, sve je to naše Kosovo. Ostaćemo ovde – kaže mala Zorica silinom deset porobljenih godina. Veće sile od tog nema. Niti ljudskog opravdanja. Za život nevinog deteta u najstrašnijem izbeglištvu, izbeglištvu u glavi…

Zorica kaže da ima samo jednu razonodu…

Pišem pesme. Pobegnem u njih kada više ne mogu da podnesem pritisak. I mog mačora, kada se umorim od pisanja tužnih, uvek tužnih pesama… Idem sad malo napolje, majko… Do viđenja, novinari. Dođite nam još neki put, molim vas. Da pričamo s nekim. Mi ćemo uvek biti ovde…

Pesme male Zorice Milatović (10 godina)

SELO

U mom selu ljudi
jednu brigu brinu
ko će pre kuću da proda,
sa Kosova da ode.
Ja se na njih ljutim,
eto nije šala,
ja svoje selo nikom ne bih dala.
Zamoliću vršnjake
iz mog rodnog sela
da svi budu protiv svojih roditelja.
Selo se ne prodaje
ni po koju cenu,
treba da ostane novom pokolenju

PRIŠTINA

Odavno u Prištini nisam bila,
sanjam je noćima
hodam ulicama sama,
vetar mi u lice udara.
Hodam ulicama sama,
među nepoznatima.
Sve sami stranci, mafijaši,
kriminalci.
Na zveri liče, prave ubice.
Tragovi krvi od ubijenog
Srbina, izbačenog iz
svog stana.
Neko viče: „Ubijte Srpkinju, eno je šeta ulicom sama”…
Strah me hvata,
bežim bez kraja.
O, velike li želje: hoću li
opet šetati ulicama mog
slobodnog grada.

(C) Zorica Milatović

P.S. Ovaj Prilog poslala je Zorica Brkić Zoca. Citiram *Ljubo, ovo je priča desetogodišnje devojčice sa Kosova, koja se od nesereće što je okružuje brani pisanjem poezije…. Tu su i 2 njene pesme. Ako hoćeš stavi to negde na sajt… Pozdrav, Zoca*

Zoci Hvala na prilogu, Maloj Zorici Milatović da što pre ostvari srećnije detinjstvo, a Vama na uvid njeni sadašnji jadi!

NIKADA… – Goran Todić

GoranTodić

NIKADA…

Makar se Sunca morao odreći,
tumarao bespućima slep i proklet,
tražeći senku Tvoju i svoju.
I bio na korak od sudnjega dana,
na pedalj od bezdana…
Ne našao smiraj dok zenice zjape.
Tebe se odreći neću…

Nikada…

Dok gole grudi tkiva još vezu
i srce u grlu tupo dahće,
kao jedino bilo života.
Izdržaću…
Sveto je delo umirati za Te.

Nikada…

I kad zadnje kaplje krvi iskaplju
i oči u tmini beznadja usahnu
i srce iz grudi kad mi isčupaju
i bez opela živog zakopaju.

Ni tada.

Tebe se odreći neću
Kosovo moje

Nikada!

(C) Goran Todić

Pages: Prev 1 2 3 ... 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 Next