KOSOVO ZOVE – Nevenka Alispahić

Nevenka

KOSOVO ZOVE

Čujete li jauke što vjetar
s Kosova donosi
čujete li kako plače Lazarica
čujete li jecaje manastirskih zvona
i krike crvenih i bijelih božura…

I mutne se rijeke hukom bola glasaju
nebo se krvlju boji
čujete li kako gavranovi slutnjom krešte
kako se zemlja Srbska raspada i kida
čujete li kako nas zove Lazareva kletva…

Osta li još Nemanjića, osta li Obilića
ima li ijednog Jugovića
ili svi ostaše da leže na Kosovu
zaboravljeni, izdani,
božurima zakićeni, zaspali…

Ostaše li samo Brankovići da
Kosovo iskidaju, rastrgaju
ostaše li samo poeme ispisane
Miličine suze neisplakane
zar ostaju nevidjene…

Čujete li, Kosovo jauče
Gračanica jadom zvoni
božuri iz zemlje drhtajem prijete
da nikad više procvasti
na Kosovu neće…

Čujete li, Otadžbina zove
Sveti Savo nas sa Neba gleda
čujte danas, da sutra ne bude kasno
da ne zanijeme za navjek
sveta Kosovska zvona.

(C) Nevenka Alispahić

NE DAM – Neven Milaković Likota

Neven

NE DAM !

Nemoj da plačes sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva naša snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su vječne straže sine,
tek će da osjete silnici drski
ostricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,
u što su dirnuli zlom opijeni
kad počnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači
sjenka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine, više ne plači,
raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduj se, obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevišnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seže do samog Neba,
oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,
osmjehni se čedo… tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smijeha boje,
ne boj se… s nama je Pećaršija stara,
pokaži im zube dijete moje.

Pokaži da tvojim venama teče
krv drevnih Soraba, plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Preče
od mračnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panično bježe,
neka te obože tri srasla prsta
k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al’ vidjećeš da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaže da silu ne voli!

(C) Neven Milaković Likota

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA – Marko Ružičić

MArko

KOSOVO POLJE I METOHIJA SRPSKA

Čuje se krik iz Grobova kosovskih junaka
Bezglavi konji ravnicom trče
Koplja krvava ka nebu štrče
Barjaci na koplja pola
Trese se od bola Kosovo Polje ravno
Lazarevo slavno

Jugovići,
Obilići
Kraljevići,
Svi su na broju
U stroju Lazareve vojske
Zveckaju lanci na vrancima
Radovan, i Ratko stigli
Tri prsta digli u znak časnog Krsta
Lobanje Srpske svete molitvu govore
Tamjana i bosiljka miris se širi
Kosovka djevojka sa kundirom napaja mrtve
Dižu se iz groba, – srpske duše ka nebu vječnom
Aveti kolo vode, – crni orlovi lete
Našim bijelim orlovima prijete
Došlo je zadnje doba!

(C) Marko Lj. Ružičić, književnik

NEMA MIRA MEDJU BOŽURIMA – Miljojko Milojević

Bile

NEMA MIRA MEĐU BOŽURIMA

Baš me briga i za rimu i metar i ritam,
(iako o tome još ponešto znam,
hoću samo poruku da dam
uz najviši ton da me čuju Satana i ON.)
Moram u ove, crne, teške dane,
uz vapaj i jecaj, Svevišnjeg da pitam:
zašto je prešo u tabor Satane.

Iz dubine i bića i duše i srca skršenog,
čudim se, grcam, nemoćno, širim ruke:
o, zar On ne mari za bol i ropske muke;
za život i očaj, nebeskog, naroda svog…

Jel Svemoćni kao, zadnja, ljigava šuša,
posago glavu pod bičem Satane
i ljubi krvave skute genocidnog Buša,
i u tminu ropsku pretvara nam dane…

Šest vekova zar može da gleda
teški nemir među božurima-
kako divlja podli božur plavi
ruši, pali, ubija, otima-
na tlu srpskom Albaniju pravi.

Još crvenom božuru da ne da
od gamadi časno da odbrani
sveta groblja, njive i kućice od greda;
Pravoslavlje što kljuju gavrani…

Ako j’ od boga previše je i dosta!
Ustaj rode – u boj do Slobode!
Leči, staru, crnu, ropsku muku
diži slavnu motiku i kuku!
Goni kvarnog i surovog gosta!
Ako padneš – Lazar će te dići,
Grli će te slavni Jugovići!

(C) Miljojko Milojević

DALEKA OBALA – Knjiga Bože Popadića Aktusa

DalekaObala

«DALEKA OBALA»

DalekaObala
Božo Popadić Aktus

Prva pesnička zbirka Bože Popadića Aktusa (1951) «Daleka obala» izlazi pred čitaoce u izdanju Foto Future iz Beograda. U noj je sopšteno oko četrdeset pesama, od kojih je na uvodnom mestu uspeo poetski monolog pesnika Oprosti mi mati, a kao završna pesma pesničke zbirke – Kada me ne bude. Izmedju uvodne i završne pesme pružaju se, kao prosuti biseri, rasute pesme iz pesnikove intime. Čitanjem upoznajemo i obuhvatamo najpre pesnikov ljubavni kanconijer ili ciklus ljubavne poezije, koju su pisali, pišu i pisaće mnogi pesnici svih nacija iz celog sveta. Pored njih, zapažamo nekoliko pesama koje su ispevane u duhu moderne, savremene pevane srpske kafanske sevdalinke, koje bi se mogle komponovati, pa možda i zapevati (Stranac tužnog lica, Ako odeš ti od mene, Njoj ostaću dužan, Misle ljudi, Ja sam skitnica, Idi od mene). Pesnikov osećaj dobro pogodjenog boemsko-kafanskog ambijenta u glatkim rimovanim stihovima ne može se poreći.

U pesnikovoj zbirci zapažam težnju pesnika da sabere i opeva svoja intimna osećanja oslikana tužnim, elegičnim slikama uspomena iz mladosti. Pesme su ispevane manje ili više uspelo, oseća se da pesnik pomno traži svoj osobeni stil pevanja i originalni pesnički identitet. U pesničkoj zbirci Daleka obala naročito se ističu jedna zrela, osobena i duboko proživljena pesma, kod koje će čitalac u nedoumici zastati, a koja nas svojom lepotom realizma osvaja i duboko fascinira. Forma je nešto slabija, ali je siže pesme izuzetno jak i vrlo originalan, do sitnica tačno uhvaćen, sjajno poetski opisan. To je istančana balada o seoskoj devici Mariji, sa naslovom Susret na proplanku, koja se izdvaja nedirnutom čistotom tužne devojačke sudbine, koju je pesnik vanredno u svojoj pesmi prikazao. Takav siže pesme teško će se naći u moru drugih pesničkih zbirki savremenih amatera pesnika i zato sam smatrao da to treba istaći i pohvaliti.

Od ostalih pesama snagom sirovig, ali zdravog realizma, osvaja i pesma Kako Balkanac ne biti, koja je istim postupkom realističkog pevanja skrenula na sebe pažnju, kao uostalom i uvodna Oprosti mi mati. U njima se zapažaju čitaocu i nameću snažna osećanja koja pesnik crpi iz uspomena na rodni kraj, na zavičaj, u kome neprestano bije zavičajno srce, suza i žalost zavičaja, koji se u pesnikovoj duši vije i provejava kroz sve njegove pesme.

Pesnička zbirka samoniklog pesnika Bože Popadića Aktusa «Daleka obala» u kojoj ima pored prosečnih i dirljivih i snažnih pesama pruža nam uveravanja da će pesnik još zrelije i sigurnije zapevati u novim pesmama, u budućnosti. Njegova poezija se dopada u prvom redu onim čitaocima širom sveta, koji kao i on žive i stvaraju daleko od zavičaja, od rodne grude, od domovine. Ukratko, pesme njegove, sa motivima iz zavićaj a u ovoj zbirci su najbolje i najvrednije pesnikove pesme …

Beograd, 11. II 2007.

Đordje Perić – književni istoričar

Pages: Prev 1 2 3 ... 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 Next