Autor: Ljuba Obradović

GITARA

Sa tugom se sećam tog divnog vremena.
Tad kad bejasmo skupa po noći i po danu.
Kad bila si mi sve, ljubavnica, sestra, žena,
a danas iz gluposti samo ukras u stanu.

Gitaro moja mila, ti što bojom krvi plamtiš,
dal’ znaš da si mi uvek ti darivala sreću?
Koliko sam tobom bio ponosan, ti pamtiš.
Ali danas iz gluposti to ne mogu i neću.

Ti bez koje ni jednog dobrog provoda nema.
Ti sa kojom se noćima družismo na terasi.
Pomogla si da prebrodim na stotine trema,
a danas za tobom hladna suza obraz kvasi.

Ti što u ćošku zaboravljena tužno dremaš
a onih dana ne mogoh bez tebe da maknem.
Danas smo daleki jer ni trena za mene nemaš
a tako bih voleo da ti žice jos jednom taknem.

I da hoću protiv sudb’e ne mogu da se borim
jer znam da više nikada neću čuti tvoje zvuke.
Znam da uzalud čeznem i vatrom želje gorim,
kad iz gluposti k’o nebo daleke su ti moje ruke.

(C) Zlatko Knežević