Ljuba Obradović

Ljuba Obradović

Author's posts

PREBOLEĆU – Latinka Djordjević

Latinka-Preboleću

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/131

DODJI – Dalibor Djokić

Djole-Dodji

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/130

TEK REČ – Svetlana Poljak

Tek Reč - Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/127

OSLUŠKUJEM… NE OSLUŠKUJEM – Tibor

Tibor-Osluškujem...

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/125

ZASTANI – Ljubodrag Obradović

LjubaZastani

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/123

PRIZNAJEM: VOLIM TE – Spasoje Ž. Milovanović

SpaleVolimTe

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/122

TVOJE SUZE – Ljubodrag Obradović

Ljuba

TVOJE SUZE

Tvoje suze, sreću mi ruše,
tvoj osmeh mnogo mi znači.
Posle kiše, uvek ogreje sunce,
a ti meni i vedriš i oblačiš.

U prolazu, na ulici, kada te ugledam,
ponosno i gordo skreneš pogled.
Kao da ti ja spokoj ometam,
kao da u srce, unosim ti led.

A ja u stvari, upravo to i hoću,
taj osećaj slatkog isčekivanja.
I lepo mi je ponekad noću,
dok slavuj peva, a duša sanja.

I vidim te na beloj kobili,
šume promiču pored pasa žutih.
Tvoja nesvesnost za nasladom cvili,
a ti se svesno na nju ljutiš.

Uvek za onim čega nema,
jasni izgledi nikom ne gode.
Samo nada, što u vazduhu drema,
čuva me od bola, koji u srcu bode.

Stvarno, japanko, gejšo moja,
tvoj prezir me uz tebe lepi…
I ne smeta mi ni ironija tvoja,
dok se nadam čarima u stepi.

U tvom telu svemir je prostran,
ja vasionu volim strasno.
I dok te u prolazu gledam,
osećam i jezu i plamen, jasno.

I ja volim vetrić što piri
i miluje tvoje obline,
volim neizvesnost koja se širi,
čežnju za tobom i osećaj blizine.


Tvoje suze, sreću mi ruše,
tvoj osmeh mnogo mi znači.
Posle kiša, uvek zablista sunce,
a ti više niti vedriš, nit oblačiš.

(C) Ljubodrag Obradović

Napomena: Ovo je verzija II ove pesme. Pogledajte verziju I , i dajte komentar (ako hoćete)
koja je bolja.


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/121

PRIZNAJEM: VOLIM TE – Spasoje Ž. Milovanović

Spale

ПРИЗНАЈЕМ: ВОЛИМ ТЕ

***
Признајем
волим те већ
тридесетшест година
и сада кад си ту
не знам
којим надањем да те дочекам
којим осмехом да те сањам
којим огледалом да те видим

Признајем
Страх ме ужасан хвата
Да нећу умети
Да те дочекам како доликује
Да те сањам безбрижно
Да огледало право нађем

Признајем
Волим те
Макар и не дошла
И огледала сва разбио
И никада више не спавао
Признајем
Волим те

Спасоје Миловановић


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/109

ZASTANI – Ljubodrag Obradović

Ljuba

ZASTANI

Zastani,
u velikim koracima,
krila izrasla opusti
i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.
Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči.

Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek,
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.
Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš,
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak,
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni
i gledaj.

Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani…

(C) Ljubodrag Obradović


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/104

IZLAZ – Vesna Mladenović

Vesna

IZLAZ

Mogla bih veslati galije carske
u žiži razjarenih talasa
da se na njoj
ko repovi iz legla škorpija
ubitačno u jednom mahu obruše
ujedajući jedra
otrov silni sruče
i štipaljkama trgajući komade
glad utrobe palubom sahrane.

Ne ujedana a od straha plava
u želji da te vidim
razbacaćcu ledenim prstima talase
snagom morske nemani pale
(pale jer preživeću)
tebi bez kompasa doploviću
i pred nogama položiti
požrtvovanost siromašnog brodolomca.

Nemoj me korbačem
vazalski tući
još dokaza naklonosti
nezasit ištući
jer gde god pljusnuo
isto mesto pogadja
i stara se zmija
oko masnice vije-
jača stiskom
kao da se preporadja.

Mogla bih čuda
svakojakih prinositi
ali biram izlaz.
Dodvoriću se nekom
čiji scenarijo
zahteva moje pravo ime
U prethodnom
bila sam – Žrtva.

(C) Vesna Mladenović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/98

PESMA O ČEDI – Zoran Hristov

ZoranHristov

PESMA O ČEDI

Slušajte me pažljivo, nešto strava sledi
pričaću vam priču, o učitelj Čedi.
Naš učitelj Čeda, dobričina stara,
gde god da se nadje, njega neko vara.

Jestel’ čuli ljudi, šta se ovde priča,
nas seljake sponzoriše jedan stari čiča.
Nekome je čiča, a nekome deda,
prezime ne prizna, ime mu je Čeda.

On je dobar čovek, ali se nervira
zašto baš on mora, da nas kreditira.
Ni mi nismo stranci, sve poznata lica,
Stanko, Goran, Neša i majstor Novica:

Uvek bi nam dav’o, šta god da nam treba
ali mu je krivo, Bansek ga zajeba
Tada su u selu desila se čuda
sa Bansekom oni došlil su do suda.

A svedoka našo, kleo se u oči,
Istinu ne zbori već lažno svedoči:
Svedok kaže Banskek Čedi sekao je drva
al Čeda ne pamti, od staros’ se gubi
što je bilo dovoljno da taj spor izgubi.

Prodje vreme, al’ nikako kompromis da nadju
za novog svedoka izabraše Sladju.
Žena jadna ne zna o čemu se priča
pa od muke počela stvari da veliča
a Čeda sav srećan, što ga svedok štiti
trlja ruke radosno, na dobro će biti:

Kaže posle sudjenja, svedok nema manu,
‘ajmo društvo zajedno, sad svi u kafanu.
Jeli su i pili, tura turu stiže
a sad situaciju, da pojasnim bliže

Sve je bilo lepo, tog dana i sutra
kad poštar zakuca na vrata izjutra
Gospodine Učo, daj rakiju i ne maleriši
Imaš sudsko pismo, izvoli potpiši:

Da sad vidiš čuda,
sa rasprave sudske to je bila procena,
Bansek oslobodjen, Uči slaba ocena.
I pored svedoka, učitelj je pao,
sud je svoje rek’o, Bansek pare dao.

Prodje malo vremena, smiriše se strasti
majstor Noce pomisli, na foru će uča pasti
smišljao je danima i spremio varku
da učitelj Čedi uzme ‘iljadarku:

Kaže majstor Novica, plaćam turu pića,
al’ u džepu ostala mi sića
Uča Čeda, ne znavši za varku
dade mu u zajam, jednu hiljadarku.

Majstor kaže, vraćam čim penzija stigne
ne znajući da će tenziju da digne.
Nesporazum mali, napravi im svadju
pa nikako oni rešenje da nadju.

Uča muku muči, traži svoje pare
Novica u minus, nema za cigare
Kod Neška i Lilu, prave veresiju
u svadju su, al zajedno piju.
Puna sveska ispisanog duga,
Pelinkovac leti, i dalje se cuga……

(C) Zoran Hristov

Još jedna šaljiva pesmica koja je povezana sa istinitim dogadjajima u selu gde sam odrastao.
Zbrdazdolisano…sa gramatičkim propustima, svesno napravljenim zbog rime, ali dovoljno razumljiva.
Ko voli ovakvo štivo, neka pročita.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/96

MOJA PODGORICA – Neven Milaković

Neven

MOJA PODGORICA

Barski buvljak je ključao od paklene julske pripeke i još paklenije gužve koju su pravili mahom dokoni posjetioci, tumarajući besciljno lavirintom sklepanim od lima, drveta, pleksiglasa i ko zna kojih još materijala, čiji je jedini zajednički imenitelj bila jeftina cijena i nesnosni uslovi za rad koji proisticu iz iste. Sa nisko postavljene metalne konstrukcije koja je povezivala standove, visile su najlonske kese(pijacnim zargonom infuzije), dopola ispunjene ustajalom vodom i svjedocile o dovitljivosti i trudu prodavaca da zaštite svoju robu od nezeljenih padavina.

Gledajući te sablasne ukrase iz kojih se širio zadah truleži i čamotinje razmišljao sam o nedokucivim stazama koje su dovele sve te ljude na ovo turobno mjesto.
Steta sto Bog nije dopustio nasem jedinom nobelovcu da upozna cari ove naše avlije, On bi mnogo vjestije opisao cudnu mjesavinu naravi, karaktera, kultura ispreplijetanih Vjecitim usudom bakanskog kazana.

Bilo je tu izbjeglica iz Krajine, Bosne, sa Kosmeta, dosljaka iz Rozaja, Pljevalja i drugih gradova sjeverne Crne Gore koji su u ovaj ocaj uletjeli bjezeci od jos veceg ocaja i beznadja, bilo je, doduse u znatno manjem broju i mjestana vjecito hronicno nezadovoljnih sto nisu uspjeli bolje da se udome u svom rodnim gradu. Bilo je inžinjera, bivsih profesora, biznismena kojima je ratni pozar preko noci sagorio pozamasne imetke,bilo je nepismenih i polupismenih i zaista je zastrasujuce kako zivot u trenu potre sve razlike, kako se vaspitanje, obrazovanje, maniri sticani generacijama ocas utope u sivilo i prostakluk. Naravno,ovaj process je jezikom ucenih ireverzibilan i tu lezi sva nasa kob.

Potencijalni kupci su nadmeno,sa visine koja im nikako nije pristajala preturali po robi gledajuci snuzdene trgovce nekako gadljivo,kao nekoga nedostojnog njihovog prisustva.Valjda su i sami utekli iz svojih prokletih avlija pa se nisu mogli oduprijeti potrebi da maker ovdje i maker na tren postanu neko i nesto.Sa svih strana je trestala muzika iz jeftinih kasetofona i tranzistora pa sam vjecito bio u nedoumici da li je zavijanje koje je bacalo u depresiju posledica vokalnih dostignuca cuvenih zvijezda folk muzike ili zadnji trzaji dotrajalih uredjaja.

Zamor je pristizanjem novih grupa radoznalih, ali i najcesce nezainteresovanih turista bivao sve jaci. Kako je dan odmicao buvljak je sve vise podsjecao na uzareno grotlo koje ce svakog trenutka eksplodirati. Sa lica crvenih od vrucine, umora i prije sveka ljutnje, slivao se znoj, a pogledi sup o pravilu lutali ka susjednim standovima. E ti su mi pogledi teze padali od svih nepogoda koje su dolazile u paketu sa radom na pijaci.Ako se neko ikada pitao gdje je izvor svih nasih nesreca ,,vjecitih poniranja, bijede, nesloge, promasenih mladosti i nedocekanih starosti, treba da vidi oci prodavca u trenutku kada njegov sapatnik sa susjedne tezge proda parce robe. Jednom sam u trenucima lucidnosti iznudjene zastrasujucim ljudskim ocima rekao: ”Kad bi pogled mogao da ubija,ovdje bi kopali rovove”.

Čudna je ta ljudska potreba da stvari okrenu naglavacke, da za sve nepravde i tegobe koje proisticu iz njih okrive one koji su im najmanje krivi, sa kojima bi se ustvari trebali solidarisati imajuci u vidu okolnosti koje ih povezuju.

Misli me naprasno i grubo kako to obicno biva,vratise u daleku proslost i pred ocima mi se stvori lik profesora Slavka Vuckevica, covjeka kojem sam se iskreno divio zbog njegove fizicke, intelektualne, eticke…jednom rijecju ljudske ljepote. “Vidite djeco”, govorio je,” u bokserskom ustanku su ljudi unistavali masine smatrajuci da su one krive sto su ostajali bez posla. Zapamtite djeco, bolje je i da se pomirite sa nepravdom nego da svoje nezadovoljstvo pogresno usmjerite.” ”Kako sam mogao i naslutiti onako nezreo, razmažen i lakomislen”,,pomislih,”da cu ovog mudrog covjeka razumjeti nakon toliko godina i to baš na ovom bizarnom mjestu?”

Iz razmišljanja me prenu glas… čist, razgovjetan, odlučan…toliko drugačiji od zamarajućeg zamora da je dopirao do mene, poput čistog planinskog vjetra koji je razgonio teški, ustajali vazduh.

U trenu mi pred ocima zaigra moje rodno Pobrazje. Samo pravi Podgoricani umiju da razlikuju te sitne, obicnom uhu nedokucive detalje i na osnovu njih ustanove iz kojeg je dijela grada njihov sagovornik. Starovarosani, Zabjelcani, Brijecani, Dracani, Momisani…svi oni imaju nesto svoje, nesto po cemu se prepoznaju, sto ih cini drugacijim od ostalih, ali istovremeno i povezuje,narocito kada se nadju van Podgorice.

Pogledah radoznalo u pravcu okrepljujuceg glasa. Lik je jos vise odudarao od bezlicne mase. Onako nasmijan, vedar, lijep tijelom i duhom kao da je zalutao iz nekog drugog filma, zanrovski suprotstavljenog od ovoga koji mi zivot svakodnevno projektuje, covjek kojem bi samo pazljiviji posmatrac priznao cetrdesetak napunjenih godina, topio je svojim djecackim osmjehom led vrelog ljeta.

“Je li moguce”,pomislih.”Je li moguce da sam sacuvao taj osmjeh sve ove godine? Pa prosao je citav zivot! Nisam ga video od svoje osme godine.”

“Oprostite”, prozborih kada mi je bio sasvim blizu,” odakle ste?” ”Iz Pariza”, rece zbunjeno,” sto pitas?” ”Nisam te pitao gdje zivis nego odakle si!”, nasmijah se, sada vec siguran da se nisam prevario. “Iz Podgorice…sa Zabjela”, progovori nesigurno zagledajuci me radoznalo i sa cudjenjem.

Bio sam zadovoljan sto sam eto posle toliko godina uspio da ga zbunim. “Sa Zabjela”, rekoh,” ili sa Pobrezja?” “Nevene….to si ti Nevene!”, zamuca, a onda me scepa u zagrljaj kao da je nasao nekog koga je davno prezalio.

“Sto ti radis ovdje?”, upita kada se malo pribrao. “Kako sto radim?! Ovo mi je radno mjesto, prodajem robu.” “I neka mi neko posle kaze da ima pravde na ovom svijetu! Pa uvijek si bio najbolji djak, a ja sam bio vise oko skole nego u njoj, I sad ja kao uspjesan covjek, a ti ovdje.

Ma j…. ti ja tu pravdu”, procijedi sebi u zube. “ Sto ces Mujo, ja sam izgleda ponavljao iz nekih drugih predmeta”, iznenadih sebe odgovorom. “Nijesam ja Mujo”, nasmija se seretski,”ja sam Milo!” Tipicno Podgoricki nacin da se prekine “teska prica”,uostalom kroz salu je lakse svariti ozbiljne teme.Podgoricani ne podnose ljude koji se ne umiju saliti na tudj, a Bogami i na svoj racun. Tesko onome ko nije umio maker da sakrije ljutnju, tek bi mu se onda nakacili. Tako su mnogi zaradili nadimke kojih se nisu mogli otarasiti dok su zivi.

A sad da pojasnim ovu zavrzlamu oko Muja i Mila. Direktor njegovog oca je bio Milo Boricic, ugledan covjek, narodni heroj… u njegovu cast je moj drug dobio ime. “Posao ja u skolu”, poce Mujo kao da mi cita misli, i cujem uciteljica proziva nekog Mila. Svi se smiju i gledaju u mene.” ”Sto vam je!?”, viknem ja,” a oni popadase od smijeha. Tek tada sam ti ja saznao da nijesam Mujo nego Milo.” “E za mene si bio i ostaces Mujo”, rekoh smijuci se.

A njegovo “skolovanje” je posebna prica. “Prozove mene uciteljica da citam”, nastavi ne cekajuci da ga ja podsjecam. “Ja se preznojavam,zamuckujem…”
“Brze citaj Milo!”, viknu ona,a ja… “Brrrrzzzze ciiiiitaj Miiiilooo. Odelenje u smijeh, a ja preko vrata.”

“Zamisli druze, zena mi je Francuskinja, predaje na Sorboni.” “Pa logicno, uvijek si dobro prolazio sa uciteljicama.” “E vala sam im i vratio za sve!”

Ljudi su nas tupo gledali dok smo se kikotali poput djece.

(C) Neven Milaković

PS: Poštovani prijatelji, nastavak ove priče je u Vašim rukama. Naime, nakon čitanja Vaših komentara, odlucicu definitivno da li da pokušam da napišem knjigu ili ne. Unaprijed zahvaljujem na kritikama i to u istoj mjeri i pozitivnim i negativnim.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/83

AVLIJAR – Stjepan Herman

Herman



AVLIJAR

Sećaš se onog šarenog kučeta, skitnice, onog
što je često preskakao vašu ogradu? Kojeg ste
prihvatili, jer vam je bio tako privržen. Da, da, onaj što
ti je lizao dlanove, što te je onako žalno gledao svojim
krupnim očima boje kestena.

Tvoj otac ga je jednostavno zvao Avlijar jer je bio bez rase, pedigrea,
ponosa. Obični avlijar, domaći pas, odan vašem domu, samo
zbog tebe. Sećaš se kako je izvodio trista kerefeka: Skakao,
valjao se, išao na dve noge i kada si se ti nasmejala, kao
da je poludeo od sreće.

Sećaš li se da je voleo čak i onu tvoju namćorastu mačku
Cicu i trpio njene hirove i grebanje. Stalno je čekao na pragu kada ćes
ti izaći. Čak te u školu pratio i dočekivao.

Sećas se kada si prvi put poljubila Mirka. To veče je Avlijara pregazio
auto.

Možda si zaboravila kada se tvoja prva ljubav odselila u drugi grad.
Plakala si danima. Ja nisam plakao, jednostavno sam umro i
dušu preselio u jednog prvo rodjenog psa. Ja sam Avlijar
dušo moja, sada ne tražim treći život ne treba mi. Budi
srećna !


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/75

ТАЛАС – Љубодраг Обрадовић

ТАЛАС

Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.

Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.

Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.

Ко вихор мисли лете,
између патњи и хтења.
Мир из освете,
победа је поштења.

Излаз из пакла пронаћи,
мисао смела хрли.
Злог ће казна снаћи,
а доброг срећа да загрли.

Ко талас реком ушћу,
мисли ка истини плове.
Доћи ће крај овом злу,
слобода сад храбре зове.

Победа сад храбре чека
и праве мисли кад се створе,
постаћемо река
и потопити злотворе.

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/74

SA ISTOKA NA ZAPAD – Ljubodrag Obradović

ljuba

SA ISTOKA NA ZAPAD

Sa istoka na zapad,
sa kamena na kamen,
plove snovi,
za život neki bolji.

Plove nade,
srce peva balade,
a zanos mi fali,
da iskru zapalim,
koja menja svet.

Sa istoka na zapad,
sa juga na sever,
duša luta,
fenjer se gasi,
a mašta ispašta.

Sunce glečere otapa,
nada pesak taloži…
Šta vetar može,
dok bežim
iz sopstvene kože.

Sa istoka na zapad,
lažni odsjaj, pa mrak.
Umesto da se predam,
krećem u napad,
tek da se zna!

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/73

Pages: Prev 1 2 3 ... 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 Next

Load more