Ljuba Obradović

Ljuba Obradović

Author's posts

AVLIJAR – Stjepan Herman

Herman



AVLIJAR

Sećaš se onog šarenog kučeta, skitnice, onog
što je često preskakao vašu ogradu? Kojeg ste
prihvatili, jer vam je bio tako privržen. Da, da, onaj što
ti je lizao dlanove, što te je onako žalno gledao svojim
krupnim očima boje kestena.

Tvoj otac ga je jednostavno zvao Avlijar jer je bio bez rase, pedigrea,
ponosa. Obični avlijar, domaći pas, odan vašem domu, samo
zbog tebe. Sećaš se kako je izvodio trista kerefeka: Skakao,
valjao se, išao na dve noge i kada si se ti nasmejala, kao
da je poludeo od sreće.

Sećaš li se da je voleo čak i onu tvoju namćorastu mačku
Cicu i trpio njene hirove i grebanje. Stalno je čekao na pragu kada ćes
ti izaći. Čak te u školu pratio i dočekivao.

Sećas se kada si prvi put poljubila Mirka. To veče je Avlijara pregazio
auto.

Možda si zaboravila kada se tvoja prva ljubav odselila u drugi grad.
Plakala si danima. Ja nisam plakao, jednostavno sam umro i
dušu preselio u jednog prvo rodjenog psa. Ja sam Avlijar
dušo moja, sada ne tražim treći život ne treba mi. Budi
srećna !


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/75

ТАЛАС – Љубодраг Обрадовић

ТАЛАС

Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.

Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.

Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.

Ко вихор мисли лете,
између патњи и хтења.
Мир из освете,
победа је поштења.

Излаз из пакла пронаћи,
мисао смела хрли.
Злог ће казна снаћи,
а доброг срећа да загрли.

Ко талас реком ушћу,
мисли ка истини плове.
Доћи ће крај овом злу,
слобода сад храбре зове.

Победа сад храбре чека
и праве мисли кад се створе,
постаћемо река
и потопити злотворе.

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/74

SA ISTOKA NA ZAPAD – Ljubodrag Obradović

ljuba

SA ISTOKA NA ZAPAD

Sa istoka na zapad,
sa kamena na kamen,
plove snovi,
za život neki bolji.

Plove nade,
srce peva balade,
a zanos mi fali,
da iskru zapalim,
koja menja svet.

Sa istoka na zapad,
sa juga na sever,
duša luta,
fenjer se gasi,
a mašta ispašta.

Sunce glečere otapa,
nada pesak taloži…
Šta vetar može,
dok bežim
iz sopstvene kože.

Sa istoka na zapad,
lažni odsjaj, pa mrak.
Umesto da se predam,
krećem u napad,
tek da se zna!

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/73

OSMESI… I… – Ljubodrag Obradović

Ljuba

OSMESI… I…

Na licu osmeh, u srcu žar,
dugo odvojeni koračamo.
U novim počecima je čar
i mi od te vatre drhtimo.

Ja draga varam sebe,
ti svoja osećanja.
Od ljubavi mi smo daleko,
a želja u srcima odzvanja.

I onda povrljamo travu,
otkrivajući sve tajne tela,
a sutra, okrenućeš glavu,
kao da me nikad nisi videla.

U tvom pogledu biće spokoj,
u glasu čudna seta,
baš ko da si zavirila duboko,
u sve najsladje tajne sveta.

Suviše si dušo gorda
i uvek ti, sve najbolje znaš.
Za svakoga ti si dobra,
ti svakom uvek sve daš.

Osmesi… I laganje…
Koračamo odvojeni…
Vazduh miriše na stradanje.
Mi smo samo nemirom zadojeni.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/55

PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

PEJZAŽIMA UMA

Mesec me goni,
ja neću!
Noć duga.
Meni se spava.

Mesec razbija prozor
i leti kandžama
mašu da pokrene,
ja neću
da mu pomognem.

Zavesa pade!
Mesec zajeca,
pa pobeže,
kao bednik u maglu.
San polako stade
da hvata pejzaže uma.

Slatki trenutak
tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše
ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…

Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?

Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!

Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla
tog ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista,
večno u meni
što znam,
da i sam,
ne znam ništa.

I ko će nam podariti
taj silni glas,
da hiljade misl,i
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire nepoverenja?

Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju u reku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da pukne u letu,
na ivici postojanja.

A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah po rodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?

Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…

A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku
što tajnu mora da ščepa
u svoje vode.
No uzaludan je
zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi,
a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna,
nepogode…

A svaka
noć
duga…

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49

DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović

Ljuba

DA LI SAM…

Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…

Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.

O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.

Da li sam te to ja,
video srećnu…

(C) Ljubodrag Obradović 


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/45

POGLED U VIS – Svetlana Poljak

POGLED U VIS

Na visokom obzorju
duh talasa kotrlja
Tlocrti zara
i jedna mrlja od mastila
svedocice da sam se tu
od tebe sakrila
pod
stoletni koren razoruzani
koji se vecma iz zuci hrani,
trnjem se vida

Preliven tugom
pogled me zove u vis
da zakitim dugom
misiju ogledala
u kojem se ogleda
pamet likvidirana,
kabare proceprkane mahovine
onih dana kad sam na njoj
zavet odsedlala

Ugriz coska u kojem sedim
polako se topi i vene,
parce parafa jos da se sklopi
i neka krene
bludnicenje na sudu
U zauzdanom bludu
u odsev vecnosti
u ljubav do smrti
upisacu tebe i mene onako vrele
kao kakve sofiste
sto prodase sve skupe teme
za bagatele

(C) Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/13

JULIJANA – Ljubodrag Obradović

JULIJANA

U predgradju mog sna,
jedne julske noći,
sreli smo se tajno.

Vetar je pevao pesme,
koje vreme ne briše.
Vetar je nosio moju čežnju
i strast koja je,
visila u vazduhu.

Ti si,
odmahnula rukom,
svesna lepote
i kombinacija
koje se nude.
Sve teče,
sve prolazi.

U predgradju mog sna,
svi sokaci sudaru vode,
a java tvojih snova,
samo nepogode donosi
i drugim pesmama,
glavu mi hladi.

(C) Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/6

СТОП – Љубодраг Обрадовић

СТОП

С. Јесењину

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?

У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?

Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.

То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.

Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/5

Pages: Prev 1 2 3 ... 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30

Load more