Marina Adamović

Rodjena sam 1962. godine u Nisu. Pisanjem se bavim od osnovne skole; sveke godine sam ucestvovala na takmicenjima i bila prva ili druga... Upisala sam Filoloski u Beogradu, ali, brzo se vracam "rodnom gradu" i prelazim na Pravni fakultet ( prava ne volim!). Nista nisam, nazalost, objavila, osim pesme u "Garavom sokaku" 2008... Pripadam masi obolelih od multiple skleroze; ona me fizicki lomi, ali mentalno izdize-najzad mi je jasno "tko sam, sto sam" i da to mogu javno ispisati...

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 60 61 62 Next

Najkomentarisanije objave

  1. Ep o hrani — Marina Adamović — 12 comments
  2. Svest – Marina Adamović — 9 comments
  3. O, pameti – Marina Adamović — 7 comments
  4. Te noći — Marina — 6 comments
  5. U noći – Marina Adamović — 6 comments

Author's posts

94 —– Marina Adamović

sirena je grabuljala nebo
ni prvi
ni poslednji put
ali sada
s pišljivom razlikom veličine
uginulog vrapca
grabuljala je i deo mene
pa horizont

vrisnu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58453

AKO NAPIŠEM —– Marina Adamović

Ko će se rasplakati
ako napišem pesmu o ratu?
Svi su se smirili i pružaju
ruke u znak prijateljstva.
Granice crtaju
drvenom olovkom,
možda se promene i
treba ih brisati.
Deca se ne igraju Nemaca i partizana,
na predavanjima su o genocidu
Istoka,
o uspehu cara Konstantina.
Zašto curi nebo kad oblaka nema?
Nešto se čudno dešava…
Pre sedamnaest godina,
otrov je zasejan nad naššim glavama,
a sada liju kapi bola, ooo
Nemoj me prekidati! Ćuti!
Umiru mladi velmožo.
Ti ćeš se rasplakati?
Ti?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58398

KRATKE MISLI — MARINA ADAMOVIĆ

-U masi ljudi, čuči covek

 

-Jedna smrt  menja hiljadu života. Ona ćuti, a ovi se streljaju u sebi.

 

Shvatićeš koliko si ga  voleo tek kada ti kaže zbogom – život.

 

-Kako nekome toliko  verujem da sam spremna život da mu dam, postadoh mlada i besmrtna.

 

-Ekstrovertan ili ne, pravo TI je negde drugde.

 

-Pas uličar ne zaradi grip, temperaturu. Tek ponekad lom noge ili glave

-Naučila sam da lažem. Eto, iskreno vam kažem.

 

-Lepa reč gvozdena  vrata  očeliči.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57167

JANUAR 2013. ******** Marina Adamović

25.

na svako „dobar dan“
prvo pogledam u nebo
zemlju i ruke
pa odgovorim
znam da sam čudna
znam da sam drugačija
al’ – uvek me zbunjuje pozdrav
ne znam čiji, kome, zašto
dugo ved zamišljam
ko sam
šta
jesam li uopšte kosmička pojava
u očima su mi neka sećanja
samonikla
zaboravlje na
dav na
ali
sećanja boje duge i
tamnih provalija
srce mi je balon koji vetar puni
i kišno ili vedro otvara
evo – gledam u dlan
nešto mi ispisuje – vidim uzvičnike
sklapam ga – nek odluči jednom
hode li me upoznati sa mnom
ili du još vijugati s jednog na drugi
opali list i moliti maglu za boravak
toliko od mene – predahnudu
do nekog bitnog (čujem to stalno pre pozdrava)
trenutka
valjda du se uklopiti u neograničenost
ovih proporcija maštovitosti…
ja se nadam
dobar dan
kamin(n)gs

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/55310

БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ)
Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/55195

UMETNOST ZA (K)RAJ …. Marina Adamović

Mirno sedi.
Mirno sedi kraj…
Mirno kraj prozora… ona.. molto…
Kraj zatvorenog allegro molto …
žmuri.
Mirno sedi i… slepa, sluša
Betovena.
“Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??”
Zatvoren je pukao,
ona nešto toplo osetila
pa tonula u dane
umetnosti
slepljenih
s betonom
prekrivenim
ko
ma
di
ma
višedimenzionalnih, apstraktnih
oštrica od
sna.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/55029

ALTER EGO – Marina Adamović

Čuj me dobro
ja sam kraljica oblaka
gospodar zlatnog prstenja
boginja krepkih ideala
Čuj i upamti
neću ti više prići
s visine ću te posmatrati
mokrim bičem šibati
Čujem li da nisi dovoljno ponizna
rastopiću bakar i njime te preliti
ti
unutrašnjosti
moga sivila
krvna grupo
istočenih
vena
I arterija
Da!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54612

BOG JE MRTAV —- Marina Adamović

БОГ ЈЕ МРТАВ

Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син
поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54414

SVI PUTEVI – ISTI —- Marina Adamović

Ljudi ispred ili za mnom
na trenutak zastanu
pa dotaknu glavu
kao
“treba li vam..?.”
“ne! ne! ” ćutke
nasmejem se
i ubrzam
posle toga
ne zastajem
ljudi isto
ali
ra-zli-ke-su-ja-ko-vid-
ne –
oni su na nekom poslu
ja sam svoj zaboravila
i
krenula tamo nekud
– gde je seme one vrbe
– na kamenu paučina
leti ptica
njuši psić
uskoro ću biti sama
i vi ćete
prolaz
nici
samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars
kam…sssss

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54375

НЕ БРИНИ … Marina Adamović

Када те заболи овде негде, близу срца, сетићеш се: једном давно нечја те је суза такла, па склизнула на пут. Tи си је прескочио и наставио даље, даље.
Не брини, бол ће бити кратак,
а он,
пожелеће земљу лакшу од анђеоске која га је прогутала.
Теби, да, само теби, не брини.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54343

ČVRSTO – Marina Adamović

Čovek je rođen da umre.
To je rečenica koju mnogi ponavljaju
kao naučni dokaz.
Izgovorim je lagano,
reč po reč
na slogove
i osetim da mi ne ide.
Čovek je rođen,
u redu.
Da umre,
takođe.
Ipak,
kad to spojim,
ispadne mi zub.
Čvrsto sam odlučila da sve
još detaljnije protumačim.
Toliko čvrsto
kao stisnuta vilica
osuđenog na
vešanje.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51839

POETSKE KRATKE PRIČE – PERPETUUM MOBILE X — Marina Adamović

Želela je promeniti predstavu o smislu života.
Detaljno je analizirala sva dotadašnja postignuća i posrnuća. Unela se tako duboko da se i sam život zapitao šta predstavlja u njenoj unutrašnjosti. Imao je posla širom sveta pa se neprimetno udaljio i ušao u dete koje je plakalo a ništa ga nije pitalo.
Ona to, naravno, nije osetila; a kako bi kad je, najzad, dobila na značaju.
“Idemo dalje” šapnuo je život malenome.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50400

LANAC DOGAĐAJA — Marina Adamović

 
najbliža sam sebi kad se raspolutim…
(soba guši
zidovi me lome)
o
da li znam šta vetru vraća sećanje?
(pod se diže
skačem sa dasaka
 
vetar beži i koluta
da li shvatitam ko sam?
kako se podvajam u senkama?
 
najbliža sam sebi kad ih pustim da odlete
svaka živi svoju pesmu
u balonu mesečine
shvatila sam!
rasparčanu,
mene vetar sažme

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49170

O SVEMU ZA MINUT — Marina Adamović

 

Da je bila lepa, pametna i, po nečemu,
izuzetna,
šapnula je većina okupljenih oko
groba.
Jedna starica je sedela na susednom i
pratila događaj uobičajene ceremonije.
Na kraju je prišla,
povukla maramu,
skinula naočare,
prikupila dronjke koji su joj padali s ramena i
pristojno se obratila
ucveljenima:
“Zašto joj nikada niko nije rekao ništa o tome
dok je bila mlada?”
Ljudi su zadrhtali, krenuli u beg,
a ona je začuđeno pogledala sliku pokojnice:
” Stvarno smo slične, stvarno,
mnogo…”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48962

Stvarna nestvarnost — Marina Adamović

Sve sam davno mogla, samo da sam  htela!
Sada mi je jasno u čemu je greška:
Moja duša živi izvan svoga tela
I priznajem svima – to je kletva teška..
Činila sam dela
Nejasna,
Daleka,
Poklanjala pažnju svakom ko mi
Pridje
Srce nije znalo mirno da
Sačeka
Da mu sudba sama
S
Ovog
Neba
Siđe.
Danas me lagano
Luda
Bolest
Stiže,
Otvorene oči, grlo mi u kriku!
Kô da me sa Zemlje strana sila diže-
Kako da dočaram tu jezivu sliku?
O, zaspaću ipak, i usnuti mirno
Možida će mi odmor povratiti moći
Osvanuvši blago u jutro prozirno,
Ugledavši stazu kojom moram poći.
Ta će staza postati andjelima put,
A ja, već, Pinceza koju mnogi vole,
Lice će obasjati Sunca zračak žut,
O, za takav život moje oči mole!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48233

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 60 61 62 Next

Load more