Marina Adamović

Rodjena sam 1962. godine u Nisu. Pisanjem se bavim od osnovne skole; sveke godine sam ucestvovala na takmicenjima i bila prva ili druga... Upisala sam Filoloski u Beogradu, ali, brzo se vracam "rodnom gradu" i prelazim na Pravni fakultet ( prava ne volim!). Nista nisam, nazalost, objavila, osim pesme u "Garavom sokaku" 2008... Pripadam masi obolelih od multiple skleroze; ona me fizicki lomi, ali mentalno izdize-najzad mi je jasno "tko sam, sto sam" i da to mogu javno ispisati...

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 61 62 63 Next

Najkomentarisanije objave

  1. Ep o hrani — Marina Adamović — 12 comments
  2. Svest – Marina Adamović — 9 comments
  3. O, pameti – Marina Adamović — 7 comments
  4. Te noći — Marina — 6 comments
  5. U noći – Marina Adamović — 6 comments

Author's posts

NEŠTO ——– Marina Adamović

Nešto se dešava
dok mislim šta je to
što čoveku mira ne da
zima mi snegom kosu puni
Možda je tako
i Branko hodao
ovim gradom
čemernim
Možda…
bio je mlad
godina moga sina
sad
Brinem, sumnjam,
uzdišem
Kolona mladih prolazi
i ćuti dok se krv
iskopanog srca saceda
niz njihove grudi
pa kape
na
belo
tlo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59849

ZAVEŠTANJE —- Maeina Adamović

Prvog dana, kada je čuo da leka nema, napisao je: “Oh, neće me
biti.”
Drugog dana, bol se pritajio i on je odmah zapisao_”Možda,
možda, ipak.”
Trećeg je ostao bez svesti i lekar je napisao :” Otpusna lista.”
Četvrtog je pesnik ugledao sebe i mislima nastavio delo : “Vidim,
vidim, ovaj je oblak divan”
Petog dana, bio je neobjašnjivo srećan; neko je uzeo njegovu
olovku i dodao: “Ne znam otkud mi želja da pišem pesme, ali
volim to! Biće me, biće!!!”
Šestog dana , objavljena je knjiga : “Srce ne umire”
Autor – Oni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59731

RADOST…. Marina Adamović

Još nije svanulo
ja sam već bila tamo
pre osvita
nakon dana
ja sam bila
tamo
dobro mi došla
rekla sam
i pružila rukui
sebi
prihvatila sam mnogo više
od
ruke
preko druge
mnogo više
o mnogo
i više
i dublje
a
orkestar trave izveo je
neponovljiv osećaj sreće
korena
ljubičice
niklog tamo
ne-na-da-no

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59698

PRE NÔ ŠTO SE ONEMI …….. Marina Adamović

I šta ako umrem?
Ako nestanem?
A dan postane 
besmislen?
A noć?
A bezizlaz?
A svet?

Ništa
On je najsveobuhvatnija ars poetica

Između Ni i Šta
kosmička jama peva
Grobe grobe
a gde je
humka za zvezde
gde?
Podignem glavu i spustim je
A nebo?
Naravno
Šta?
Ništa – moja je večnost zvezda
na vrbi papirus i kamen
breza u potpisu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59666

JUTRO…….. Marina Adamović

Sunce je oskrnavilo tamu
pružam ruke
kô što bor širi grane
toliko mi jave
ne može
pomoći
ludaci vode srca za lanac
.
spušam ruke
od arterija
ple
tem u
že

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59647

BACI SVE …… Marina Adamović

Баци сузу
разуларену
није вредна
помена
баци  омче и окове
покидај вене 
најглупље дилеме
бсци све
други живот
почиње
…………………………….
Baci suzu
razularenu
nije vredna 
pomena
baci omče i okove
pokidaj vene
najgluplje dileme
baci sve
drugi život
počinje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59627

ТИШИНА ……Marina Adamović

Толико ћутим
Да су ми се усне
Слепиле за плућа
Из којих је до Месеца
Без капи крви
Страх вриштао.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59582

ДЕЛФИН …… Marina Adamović

Сањала сам како ходам

Пучином таласасог мора.

Била сам мирна, а

Тотално опчињена.

Преда мном се назирало

Сунце на изласку.

Наставил сам њему

Као неисцрпној срећи.

Лагано, из воде у даљини,

Вирила је глава делфина.

Кад сам му се приближила

Сасвим,

Уздигао се је раширених крила

И

Упитао:

Стварно мислиш да сањаш?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59579

UPAMTI DOBRO …… Marina Adamović

Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,

legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati, malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59311

KAKO SAM POGINULA …… Marina Adamović

Prelazila sam ulicu
prelazila
prelazila
i kad sam pomislila
da sam je konačno
prešla
osetila sam da ne razumem
onu
drugu ja
koja me gleda
s poštovanjem
i
ljubavlju

Pisaću joj liriku –
najvanzemaljskiju!
(da bi me dešifrovala)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59055

ODA —- Marina Adamović

Nadali se
verovali
čekali pa
ulagali
i voleli
poklanjali
i…

Svega se sećaju perunike
nikle iz grobova robova
najnežnijih ptičjih
snova

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59023

NEMIR —— Marina Adamović

Popela bih se do
vrha
brda 
on se popeo
na vrh
planine,
planina na oblake
gore pljušti
slap gorčine.
Ostaću pri tlu,
nek me grotla upiju,
ne
mi
ru

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58772

SEĆANJE —— Marina Adamović

Sanjala sam
malu sreću

bila je na prozoru
svetlucava vijuga
okrenuta prema vrtu
zelenkasta
mirisna

odjednom
iznikla je tama
penjala se prema njoj
“šta je, šta?”
čula sam u glavi
na stotinu pitanja
“ništa, ništa, ćuti,
ti”

grebao je odgovor
a sreća očima
krenula uz mene
crtala je osmehe
preko stakla
da
bi
ga

najtiše što je mogla –
raspukla
i
pobegla

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58685

94 —– Marina Adamović

sirena je grabuljala nebo
ni prvi
ni poslednji put
ali sada
s pišljivom razlikom veličine
uginulog vrapca
grabuljala je i deo mene
pa horizont

vrisnu

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58453

AKO NAPIŠEM —– Marina Adamović

Ko će se rasplakati
ako napišem pesmu o ratu?
Svi su se smirili i pružaju
ruke u znak prijateljstva.
Granice crtaju
drvenom olovkom,
možda se promene i
treba ih brisati.
Deca se ne igraju Nemaca i partizana,
na predavanjima su o genocidu
Istoka,
o uspehu cara Konstantina.
Zašto curi nebo kad oblaka nema?
Nešto se čudno dešava…
Pre sedamnaest godina,
otrov je zasejan nad naššim glavama,
a sada liju kapi bola, ooo
Nemoj me prekidati! Ćuti!
Umiru mladi velmožo.
Ti ćeš se rasplakati?
Ti?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58398

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 61 62 63 Next

Load more