БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ)
Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
„Бог је мртав“
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
„играјмо се анђела!“.
Мој је син поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
„Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!“
„Бога смо вам убили!“
дрекну бомба
осиромашена.
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

UMETNOST ZA (K)RAJ …. Marina Adamović

Mirno sedi.
Mirno sedi kraj…
Mirno kraj prozora… ona.. molto…
Kraj zatvorenog allegro molto …
žmuri.
Mirno sedi i… slepa, sluša
Betovena.
„Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??“
Zatvoren je pukao,
ona nešto toplo osetila
pa tonula u dane
umetnosti
slepljenih
s betonom
prekrivenim
ko
ma
di
ma
višedimenzionalnih, apstraktnih
oštrica od
sna.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ALTER EGO – Marina Adamović

Čuj me dobro
ja sam kraljica oblaka
gospodar zlatnog prstenja
boginja krepkih ideala
Čuj i upamti
neću ti više prići
s visine ću te posmatrati
mokrim bičem šibati
Čujem li da nisi dovoljno ponizna
rastopiću bakar i njime te preliti
ti
unutrašnjosti
moga sivila
krvna grupo
istočenih
vena
I arterija
Da!

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (3 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

BOG JE MRTAV —- Marina Adamović

БОГ ЈЕ МРТАВ

Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
„Бог је мртав“
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
„играјмо се анђела!“.
Мој је син
поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
„Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!“
„Бога смо вам убили!“
дрекну бомба
осиромашена.
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (5 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

SVI PUTEVI – ISTI —- Marina Adamović

samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars

Ljudi ispred ili za mnom
na trenutak zastanu
pa dotaknu glavu
kao
„treba li vam..?.“
„ne! ne! “ ćutke
nasmejem se
i ubrzam
posle toga
ne zastajem
ljudi isto
ali
ra-zli-ke-su-ja-ko-vid-
ne –
oni su na nekom poslu
ja sam svoj zaboravila
i
krenula tamo nekud
– gde je seme one vrbe
– na kamenu paučina
leti ptica
njuši psić
uskoro ću biti sama
i vi ćete
prolaz
nici
samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars
kam…sssss

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (3 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

НЕ БРИНИ … Marina Adamović

Када те заболи овде негде, близу срца, сетићеш се: једном давно нечја те је суза такла, па склизнула на пут. Tи си је прескочио и наставио даље, даље.
Не брини, бол ће бити кратак,
а он,
пожелеће земљу лакшу од анђеоске која га је прогутала.
Теби, да, само теби, не брини.
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ČVRSTO – Marina Adamović

Čovek je rođen da umre.
To je rečenica koju mnogi ponavljaju
kao naučni dokaz.
Izgovorim je lagano,
reč po reč
na slogove
i osetim da mi ne ide.
Čovek je rođen,
u redu.
Da umre,
takođe.
Ipak,
kad to spojim,
ispadne mi zub.
Čvrsto sam odlučila da sve
još detaljnije protumačim.
Toliko čvrsto
kao stisnuta vilica
osuđenog na
vešanje.
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (9 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +2 (from 2 votes)

POETSKE KRATKE PRIČE – PERPETUUM MOBILE X — Marina Adamović

Želela je promeniti predstavu o smislu života.
Detaljno je analizirala sva dotadašnja postignuća i posrnuća. Unela se tako duboko da se i sam život zapitao šta predstavlja u njenoj unutrašnjosti. Imao je posla širom sveta pa se neprimetno udaljio i ušao u dete koje je plakalo a ništa ga nije pitalo.
Ona to, naravno, nije osetila; a kako bi kad je, najzad, dobila na značaju.
„Idemo dalje“ šapnuo je život malenome.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

LANAC DOGAĐAJA — Marina Adamović

 
najbliža sam sebi kad se raspolutim…
(soba guši
zidovi me lome)
o
da li znam šta vetru vraća sećanje?
(pod se diže
skačem sa dasaka
 
vetar beži i koluta
da li shvatitam ko sam?
kako se podvajam u senkama?
 
najbliža sam sebi kad ih pustim da odlete
svaka živi svoju pesmu
u balonu mesečine
shvatila sam!
rasparčanu,
mene vetar sažme
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

O SVEMU ZA MINUT — Marina Adamović

 

Da je bila lepa, pametna i, po nečemu,
izuzetna,
šapnula je većina okupljenih oko
groba.
Jedna starica je sedela na susednom i
pratila događaj uobičajene ceremonije.
Na kraju je prišla,
povukla maramu,
skinula naočare,
prikupila dronjke koji su joj padali s ramena i
pristojno se obratila
ucveljenima:
„Zašto joj nikada niko nije rekao ništa o tome
dok je bila mlada?“
Ljudi su zadrhtali, krenuli u beg,
a ona je začuđeno pogledala sliku pokojnice:
“ Stvarno smo slične, stvarno,
mnogo…“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (9 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +2 (from 2 votes)

Stvarna nestvarnost — Marina Adamović

Sve sam davno mogla, samo da sam  htela!
Sada mi je jasno u čemu je greška:
Moja duša živi izvan svoga tela
I priznajem svima – to je kletva teška..
Činila sam dela
Nejasna,
Daleka,
Poklanjala pažnju svakom ko mi
Pridje
Srce nije znalo mirno da
Sačeka
Da mu sudba sama
S
Ovog
Neba
Siđe.
Danas me lagano
Luda
Bolest
Stiže,
Otvorene oči, grlo mi u kriku!
Kô da me sa Zemlje strana sila diže-
Kako da dočaram tu jezivu sliku?
O, zaspaću ipak, i usnuti mirno
Možida će mi odmor povratiti moći
Osvanuvši blago u jutro prozirno,
Ugledavši stazu kojom moram poći.
Ta će staza postati andjelima put,
A ja, već, Pinceza koju mnogi vole,
Lice će obasjati Sunca zračak žut,
O, za takav život moje oči mole!
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 8.9/10 (8 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

 Glumica — Marina Adamović

 

 
Glumica sam u čudesnoj bajci,
Ne mogu ti reći sad ni njeno ime.
Pogledaj me nekad
i čuj
moje reči:
 
Svakoga je dana-
drugačiji tekst,
A svake noći-
drugačija scena…
 
Pristala sam rado na ulogu svoju,
Pristala sam na nju od rodjenja svoga…
Možda ćeš mi reći:
,,to je samo mašta…’’
Ne, nije, znam – nije!
Maštom se tu stiže,
Ali ne ostaje,
Carstvo je ovo što do kraja traje.
 
Glumica sam dugo u vlastitoj bajci.
Neću ti reći što ne možeš čuti.
Pogledaj me samo i
Shvatićeš čudo-
Lepo je ono što je zamišljeno,
A mudro samo
što izgleda ludo!
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (7 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

BEZ LAŽI — Marina Adamović

 
Korak po korak do kraja svega
Imaš li osećaj da toneš kroz noći?
Vidiš li, ipak, zvezdu iznad brega?
Želiš li sa mnom do ponora poći?
Svaki živi stvor istom kraju cilja.
Uz osmeh i bol – život nam je isti.
Naučiti moraš živeti od milja
samo su tako svi putevi čisti.
Želim da saznam ta istina šta je.
Želim da odam svaku svoju tajnu
i nesebično da delim zagrljaje
onome ko shvati takvu želju bajnu.
I ne plači za mnom,
o,
ne tuguj mnogo!
Sačuvaj za sebe ono što ti kažem;
saznanje je moje –
dete bosonogo
jedino što činim –
ne želim da lažem.
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Šta sam? – Marina Adamović

Čitala sam stihove jednom divnon stvoru.
Znala sam da govorim sve što stvarno želim.
Odmah mu je čelo uraslo u boru
„Ovde sam da s tobom
istinu
podelim“.
„Mislim, dušo, da imaš baš logiku zdravu“,
izmenjenim pogledom, željan da me gane,
uzbudjeno pokaza prstom moju glavu:
„Stvarno ne znam zašto
ne pišeš
romane!
O, ne mogu, plašim se šta ću time reći,
duge priče zahtevaju da toneš u mrak,
iz sumornih misli svašta će poteći,
jednom sam pokušala –
bio je
loš znak.
Vodila sam sećanja u najteže dane
kada sam se pitala :zašto više živim,
padala u ponore gde nikad ne svane,
iz kojih se uspinjem
sa
očima
sivim.
Posle toga danima pričati ne mogu,
niti umem s mirom gledati na ljude,
a ne znam ni kako da se molim Bogu
da me tad ne ostavlja
medju
bolne,
lude.
Prijatelj me shvatio, zagrlio jako:
„Sada mi je jasno što su takvi sami,
i zašto su patili. Nije to tek tako
biti jadni Kafka,
Marsel Prust
i Kami“

Marina Adamović

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (7 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

PSIHODELIJA MINIJATURE — Marina Adamović

marina-adamovic-psihodelija-minijature~472207

 

Marina Adamović

PSIHODELIJA MINIJATURE

Nova POETIKA

Beograd 2012.

 Izdavač IA Nova POETIKA Milentija Popovića 32A/15 Novi Beograd – Beograd Telefon: +381 11 31 32 180 +381 61 720 62 70 Za izdavača Zorica Milinović Glavni i odgovorni urednik Andreja Paunović Lektora Marina Adamović Prelom I korektura Andreja Paunović Dizajn Milomir Bata Cvetković Tiraž 500 Štampa ALPHA PRINT – Zemun www.novapoetika.com novapoetika@gmail.com

UVOD

Zaklinjem sve koji mi nešto znače

kada čuju „nema je“

na tren neka pomisle na Partenon

i zasviraću zvezdani rekvijem

toliko

toliko

život je bestidno okončanje

kosmičke psihodelije.

Psihodelija minijature

Zaratustra i Niče

šapuću o tome

kako me treba

saseći na kolutiće

i nanizati

vijaču

za psihodelične minijature

Napred, momci!

Na vas čekam!

Vi ste mi urez u aortu

i samu dušu – do moždane srži!

Pismo

Pišem pismo danu sa kojim se retko viđam.

Započinjem mirno sa

„Dragi moj prijatelju, ja sam…“

udahnem duboko

„…dobro…“:

.

„Znam da nemaš dovoljno vremena;

izvini… i ja sam previše zauzeta, gradim sreću…

ah, da, samo ovo –

snovi mi, poput pasa lutalica,

nagrizaju mrežu mozgovnog vezivnog tkiva…“

Posle kratkog zastoja,

(menjam olovku zbog loše sintakse)

završavam sasvim otvoreno: .

„Na ovu digresiju ne odgovaraj –

prekriće te noć – kao što i mene uvija u crno.“

kamin(n)gs

Tak – Tak

Ubila sam ga! Ubila sam ga! Uspela sam!

Trideset godina oštrim nož…

Ma, jesam, jesam,

ravno u vrat,

u srce,

oko,

u grlo,

organ!

Evo spasa!

Samo da operem nežne ruke

i

zovem nadležne iz gradske čistoće…

kuća mi je puna niskog otpada…

evo…

Čiko, koji beše broj?

Molim? Molim?

Šalite se! Ovo je milionski grad!

Ne postoji broj od

Tak – tak brojki…

OK. OK

proslava počinje! Ha!

kamin(n)ngs

Tada-sada (pesma)

Dok sam bila živa

čaršav mi je bio od Kamija, navlaka od

Dostojevskog, Kafkina jastučnica…

a sad su se vid i psiha upokojili,

pa mi je i prvo slovo

imena Hesea, Egziperija previše tvrdo …

samo otkucavam ono

što je ostalo od prejake reči i

znam, Branko ubiće me u celosti

mada tako sve

dobija na smislu.

I TO JE ŽIVOT

Koljem svinje povoljno

Započeo lov na jelene

U sudaru automobila poginula žena i trogodišnji sin

Šiša se trava

Prodajem klavir za 900 eura

Trivijalnost u svečanoj sali-

posetioci će biti bestidno pozvani

ostalo je još

samo jedna spaljena karta

.

Zbog velikog interesovanja

ponovićemo samo poslednji čin-

ostali su

pod

autoizdanjem.

(N)IŠTA

Toliko praznine oko mene da ova u meni

ne zna gde bi.

Razmišljam, razmišljaju svrake, zamišljeno

nebo raspravlja sa nama.

Monotoni život prelistava suštinu,

suština se pridružuje mojoj podsvesti.

Previše me zamara proučavanje SVEGA

i opisivanja toga prenetog u NIŠTA.

Kad završim ovo filozofsko razmatranje,

objaviću delo od TOLIKO reči:

Rezon života je SMISAO BEZ smisla

UPUĆENOST

I šta kad reč sagori
u ovim vatrenim opnama?
I šta kad me napusti zadnja
koja mi se oko vrata steže?
Hej, telo! Hej! Evo lomače za……………
grupno zvezdoznanje
pramen se uzdiže do oblaka
i ispisuja crnim ime – tvoje, tužni Horacije!
Hej,
to je
put
do besmrtnosti poetike
……….hej………Branko!……hej,
spaliće nas…
… draga …i…nemo …. znana
reč

Drama

Igre bez kraja
Epitafi
epitafi
epitafi.
Mesec se igra senkama
dobacuje mi različite
svakoj pori u tamnijoj nijansi
Život je tako jednostavan
kada ga gledaš sa zapada
Svetlost se razloži
na proste činioce
ruža i karanfila

Uzalud

Uzalud su trepavice gradile kaveze.
Uzalud je noć bila barikada.
Uzalud je dan sišao u katakombe.
Predstava još uvek ne bî odigrana.
Izrasla je treća rupa – tačno posred čela
sve sam jasno videla i postala Nioba.
Godine teku, zapljuskuju stenu
Vetar suši mulj i ostavlja relikvije
dakako – ne ljudske
ne ljudske…. ponavlja eho predstave.
Uzalud su trepavice gradile kaveze
Nioba osta na slobodi – vrlo mučno, vrlo
ali
šta bismo?
Naš je svet samo skup glumaca
samo mali čin u predstavi sveopšeg sveta.
Poezija u svakom ponaosob opstaje

Kiša suza

Jutro proverava da li ga ima
oči su mu u plačnom grču.
Sedim pod njim
i razmišljam
kako je nastala.
.
…………………….onosfera.
Raznosač poruka – golub nada mnom
– istrese gomilu upozorenja
„sastanak u 8“ „Hitno je, hitno“
„potvrda iz dijafragme“
.
Jutro naglo ostade bez grča
i sasu mi bujicu objašnjenja-
„ima vas dosta s očnim glasovima
osuđenih na dalekomet.“
Jedno po jedno,
puno nedorečenih
i veoma važnih pitanja,
tačno u 8 započeše debatu.
.
„Ovozemnim ne verujem „- šaljem po nebeskom
raznosaču magle.
Srce prokišnjava bez prestanka.

Kraljevstvo

Sasvim mi je jasno, ja sam besmrtna i
da sam nastala ni iz čega. Svoja sam,
nemerljiva, ja sam kraljica Meseca. Moja smrt
nigde nije zapisana, a nikada je neću ni doživeti.
Ni rođenja se ne sećam – odjednom
osetih da sam s druge srane Meseca. Pokazah mu
prstom elipsu na nebu i njome se uhodano kreće.
Neizmerno blago koje posedujem od nekog
trena postaje reka oblaka ili hujica zvezda
padalica i…ne mogu vam opisati…te se tajne
ne mogu preneti…stvoru sa fusnotom smrtnosti

kamin(n)gs

Poetika

Čitam između redova
Izgubljena slova u agoniji –
Ja sam u ranama
Među nama se nešto čudno ispisuje.
Jesam li luda ili je istina bludna?
Čežnja kiši nad nama,
pod nama – melanholija –
uramljena tričarija.
Cvetajeva
ne mogu ti reći ništa pogrdno,
mada to
izgovaram.
Aveti,
duša mi je u nosu,
šta biste još da razotkrijem?
.
Leš? Pa – on je između redova.

kamin(n)gs

Božanstvo

Jedna ruka se spusti s glave
i tako nasta svet
Iz sveta nikoše strune
i povezaše note univerzuma.
Pesnik je bog s gudalom
u ehu eona makromensa
jednu
jedinu
reč
preobražava
u
neprebrojni
stepen
sazvučja
ostaće
s njima
raspet
kao
uzvišeni
rekvijem
poetskog
ostvarenja.
kamin(n)gs

Jutarnja

Sofisti najavljuju zoru
Zore nema, lažna uzbuna
Okrenem se prema sebi
Zavirujem, kolutam mislima
Mrak je upio i ono malo varljivog svetla
Sofisti su ponekad u pravu
Ali sada
Ali sada
Upozorili su da ću zablistati
Obrva je još uvek
……………………nepomični Mesec
A Sunce iz oka – ne izlazi
.
Ja sam ispisana knjiga
– očajanja i sveopše tame.
kamin(n)gs

Nada
Hvala, jasno mi je
Hvala, nije mi jasno
Hvala, učiniću
Hvala, neću preduzeti
Hvala, uprkos svemu
Hvala, s obzirom na sve
Hvala.
Moram biti pristojna s nadom na gubilištu
Draga, to je sve od života,
Hvala, i ja ću s tobom,
jedina.
kamin(n)gs

Zveket
do-si-la-sol-fa-mi-re-do
nikada
do-re-mi-fa-sol-la-si-do
džaba
nisu shvatili
skalu njenih misli o smrti
zastao je na početnom“do“
uz sinhrono vibriranje
mi-mi-mi
koje je slala zlatna plomba
kasno unovčena
za poslednju dozu
…………fix–.ide.je
.
Divno je umreti
bez predumišljaja.
kamin(n)gs

Transplaantacija poezije
Kada me jednom budete parali
da biste važeći organ
predali telu tužnog a
………………….stvor a,
ispumpajte mu i malo mog vakuuma –
možda nepiše
futurističku
minijatur
u
u
počast kamingsu.
kamin(n)gs

Samo reč
Ako sutra ne ustanem
zbog glavobolje
– kašlja
– dijareje
– otoka ispod desnog oka
zapravo – leve komore,
zgužvaj i baci
ovaj papirić
pa me opsuj dalekometno
da bih ti
uzvratila iz
pakla.

kamin(n)gs

Rascep
Tu su dva oka
dva udaljena kontinenta
na severnoj
i
južnoj
polulopti
Jedno je u mraku
drugo – jasno osvetljeno
.
Tako je počeo rascep
univerzuma
i delovi se uzalud
dozivaju
.
kamin(n)gs

Tuga
Ja sam krvopija vlastitih rana
S prezirom gledam na vaše boce
Ispijam lagano i brzo se krepim
Nadahnuće juri šupljikavom venom
Okovana ovim čeličnim zidinama
– postajem egoista i ljupki mizantrop
.
A možda sanjam tuđe filmove
Ili
…sebe u kišovitoj
……………..tami.

kamin(n)gs

Povod za…
Previše me zbunjuje ovaj iznenadni
Spokoj.
Odavde do prve zvezde – samo
prostor i mirnoća.
Ima nečeg
ima
ima
TO! Gromki uzdah
inspiracije!
kamin(n)gs

Pesnici!
Nema pesnika! Nema? Nema…
Gde su?…
Reči posrću, otiču u
podzemne vode ili izdahnu
na samu pomisao da postoje.
Šta će nam dan tako paralisan
noć prizemna neratoborna
grudi nam venu, ne kucaju
a kog bi vraga imale u sebi.
Oso, pčelo, probodi nas!
Grome, munjo, bezumna slobodo!
.
Da! Evo ga! Korak po korak ka vasioni –
Homunkulus pali vatromet iz pesti.

kamin(n)gs

Budućnost
Budućnost postoji ili je postojala
Puno opalog lišća i lišća u cvatu
Vreme je ružno i nevino.
Budućnost je otisak prošlosti.
Jednom
Možda
Nisam ubeđena
I oko otiska će se voditi žestoka polemika.
Ako nečega
uopše
i bude.
A budućnosti, a nje, a nje ?
kamin(n)gs

Dubokoumlje
Ne znam šta bih ovog jutra
-spavati
-psovati
-pričati sa sobom?
A o čemu bismo razgovarale?
O smrti – neću
to je lična stvar moje iznutrice
Psovati – koga?
Preveliki izbor, a glava bi se
ispunila smradom.
Spavaću –
To je ono što sve prekrije metaforom,
ne rukuje fekalijom ni humkom
i pretače se u
poeziju
da…………….već……….snim.
kamin(n)ngs

BEZ NASLOVA
(ciklus)
Dok pričam o smrti,
znači živa sam.
Kad budem ućutala –
pašće zvezda koju
nosim kao amajliju
uvek uzdignutu.
*
Smrt sluša i …
***
Znala sam da imam dara
ali ne i za šta.
Monotonija me ubija
uzvraćam hicem prvog slova.
Pretvaram se da spavam
da jedem, razgovaram,
ulepšavam se natenane,
poslujem kô i mnogi,
a zapravo
ja sam u kućištu svog
računara
i umnožavam se, delim….ma
čudesa preduzimam
da bih otkucala pesmu———-nasamo.

*
Odavno znam razlog svoje smrti,
ali da će zameniti ulogu
sa uzrokom boj 2… e!
Stvarno nema smisla…
Ne bih ni pomenula i treću vrstu
izazivača –
nju svakodnevno viđam –
od pamtiveka.
Da, pregovaram sa sobom.
Potplatićemo četvrtu – pa nek bude kako hoće.
Ona je pri ruci, nikad se ne dvoumi,
olakšaće mizeriji telesnog fosila…
tri
dva
jedan
ne… ja sam jaka; jača od tame…
u koju tonem
K
A
R
A
J
O
N
E
*
podrži me, sažeta poemo!

***
Što ih manje razumem
to su mi draži.
Neka mešaju jabuke i smolu
žar ptice i Kupidona
neka, neka
protivnik sam filozofije
.
Oni su nalik na sebe same
ko ogledalo i senka
samo ne na Hegela
to, već, osporavam
i kada me lažu
govore istinu
to je ono što me obara s nogu
a kunu se da ništa ne znaju!
I ne znaju –
osim za Feniksa.
***
Mislim na sve i ni na šta
a to je previše kad ničeg nema u
maloj polici velikog
mozga — i van nje u – njemu.
Vidim kako mi oči udaraju u zid,
kako se vraćaju u prepune duplje;
tako je svake noći pred zoru –
ko je TO? Moje JA? Ako ga ima među
polovima? —- Hajde, reci!
Ko? MI? Ja?
Ne razumem te uopšte! „slažem se!“
Marina Adamović – PSIHODELIJA MINIJATURE
35
***
Svakog se dana udaljavam od sebe
Pokušavam da si pružim ruku
ali druge – nema.
Napisaću pismo i poslati nešto…
teško je podneti samoću
vrlo.
kamin(n)gs

Slike (ciklus)

1.
Te večeri
da, te večeri
sećam se
još uvek, još uvek
te večeri
oh, neverovatno
primila sam Mesečev prsten!
Bio je malo u mojim
očima
pa otišao i iz života
Ali iz duše… iz ove duše
poput nežne duge samoće
-nikada,
smaragdni ,
moj,
upamti to,
mirni, tihi, Meseče!
2.
Jedni su dolazili
drugi odlazili
cele je noći
trajala predstava.
Zavesa sa kožnim podupiračem
rukama će dati znak za aplauz
*

Bliži se jutro i – gle
sama na sceni izgovaram monolog.
Lišena forme i sadržine,
poklonih se praznoj sali.
Zapljeskala bih, ali kako?
zavesa je pala bez uloge podupirača.
3.
Još samo malo i
napisaću pesmu,
još samo
malo, pričekajte!
.
Nekad sam je čuvala u glavi
što dalje od realizacije –
ja je gradim i moja je.
A sada se ne dâ
beži od mene, prezire me;
zapravo, u stalnoj smo debati
vuče me za jezik,
isplazim ga,
ona ga povuče do bajatog pupka
i eto šta me snađe –
dajem svoje slike svima na uvid
*
u poverenju-još uvek je moja
4.
Svi smo deformisani iz
deformisanih razloga
Gle!

Klasje pada iz oblaka!
Hej, isparava rešo na sred puta!
Mama, kako je sočno ovo mleko!
Hej, igramo se bockanja!
A zašto vezujete lance oko Zemlje?
Tu mi, već, nešto nije jasno…
kasno, kasno
sno
no,
nema više mesta po grobljima,
bocnimo i kosmos…
kog
će nam vraga traumatična ontologija…
5.
Dalek je i trnovit put do sebe, majko.
6.
Moje oči su im ogledala
ili
lupa za eksperiment
alter ego.
Otkrili su zašto sam vrisnula,
zašto sam spalila stopala i šake.
Niko nikome više ne veruje.
Precrtali su me u dnevniku,
nisam im čovek od nade.
Prenoći ću u iskopanoj humci,
i naučiti dušu da se prilagodi.
Ričardov Magnum 44
blista kraj zbirke u podzemnoj štampi.

7.
Mirno je čekao međugradski bus,
primetila sam ga iz grada u koji je
trebalo da dođe. Krvavih očiju
uperila sam pogled u njegovo
srce, a on se uhvatio ispod leve miške.
Hitna je stigla na nečiji poziv;
sirena je odzvanjala i mojom sobom.
Pokušah da je stišam i otežam
im prolaz do Hirurgije. Vozač je psovao.
Pridružih sam mu se – ali s drugim ciljem.
Tako je bio gnevan što će zakasniti,
pa je skrenuo s puta i parkirao kola
ispred moje kapije.
Čovek je izašao, ljubazno zahvalio,
zakucao mi na vrata i dok sam mu otvarala,
ispalila sam još pet metaka u podrebarni deo.
Stisnutih pesnica započela sam priču
dok je on padao i skliznuo pod sto.
Zgazila sam ga kao mrvicu koja mu je
ispala sa usne dok je s osmehom rekao
„o, kakva domaćica!“
8.
Rekli su mi da sam crnja od najcrnje
čađi, a da je život u nekoj od boja. Danima
lutam tražeći akvarel kojim bih oslikala
makar deo sebe. Oprostite, pa tih
boja više nema. Crveno je na žaru, plavo
već izdiše, žuto je u jetri, belo u amonijaku.
Na dohvat ruke mi je boja nade, al’
i ona otiče kroz procepe na ćupu.
Šteta, jad i beda.
kamin(n)gs

UKRATKO O ŽIVOTU
(ciklus)
1.
Nemam reči koja bi ličila na reč….
ona mene… probada!
Zašto se sprečava višebojna kuga?
Zbog ljubavi iz mržnje?
.
Da bismo imali veći broj eksluzivnih suicida,
ljudstvo je gnezdo zmija otrovnica.
I gnezdo…………….i hrana
i meditativna apstinencija.
Nemam reči…
činilo se da ima vremena za patnje
o, nema
pustite vreme da samo otkucava

2.
Ljubav i lepota
Vetar i mulj
Sunce se trudi da mi ugodi
Zalazi lagano nô tužno i kišno
Ono jedino zna da
prve reči nisu moje…
Senkom ih briše
i navlači odar preko sećanja
.
Ideja sam u koju ni ono ne može ući
3.
U svakom čoveku bdi ubica.
Ne recite mi ništa protiv!
Reljefne bore su žice kaveza
U njemu tušta i tma reči
na „s“ —ulaze spremne
unose koplja
ne držite me za

idiota!

4.
Duga pesma o životu
mogla bi se ispisati
„dah“om
ostalo su koještarije
balega
poetike
e
t
c
e
t
c

5.
Tako mi je teško
tako mi je
tako
ako preživim i ovaj dan
odštampaću
zbirku…
tiše srce
tiše
šapući al’ sebi čujno….tik….tak..tik.ta.k.samo
sebi…..TAK
6.
PODZEMNA
Četrdeset godina nakon događaja
šaljem telegram bratu
„tvrdiš da grob roditelja pripada tebi -stoppožuri
i zauzmi počasno mesto – stop
ponesi maramicu majci – stop-stop -stop
još uvek suzi zbog onog što si radio –
njenoj osmogodišnjoj ćerki“
ne kucajte „stop“
sledi beskrajno citiranje zla
koje je predugo bilo vani.
kamin(n)gs

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (9 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 59 60 61 Next