JANUAR 2013. ******** Marina Adamović

jesam li uopšte kosmička pojava
u očima su mi neka sećanja
samonikla
zaboravlje na
dav na
ali
sećanja boje duge i
tamnih provalija

25.

na svako „dobar dan“
prvo pogledam u nebo
zemlju i ruke
pa odgovorim
znam da sam čudna
znam da sam drugačija
al’ – uvek me zbunjuje pozdrav
ne znam čiji, kome, zašto
dugo ved zamišljam
ko sam
šta
jesam li uopšte kosmička pojava
u očima su mi neka sećanja
samonikla
zaboravlje na
dav na
ali
sećanja boje duge i
tamnih provalija
srce mi je balon koji vetar puni
i kišno ili vedro otvara
evo – gledam u dlan
nešto mi ispisuje – vidim uzvičnike
sklapam ga – nek odluči jednom
hode li me upoznati sa mnom
ili du još vijugati s jednog na drugi
opali list i moliti maglu za boravak
toliko od mene – predahnudu
do nekog bitnog (čujem to stalno pre pozdrava)
trenutka
valjda du se uklopiti u neograničenost
ovih proporcija maštovitosti…
ja se nadam
dobar dan
kamin(n)gs

БОГ ЈЕ МРТАВ – Marina Adamović

(СЕЋАЊА НА 1999 ГОДИНУ)
Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.

UMETNOST ZA (K)RAJ …. Marina Adamović

Mirno sedi.
Mirno sedi kraj…
Mirno kraj prozora… ona.. molto…
Kraj zatvorenog allegro molto …
žmuri.
Mirno sedi i… slepa, sluša
Betovena.
“Koliko je godina prošlo od kada sam dobila ovu ploču za rođendan??”
Zatvoren je pukao,
ona nešto toplo osetila
pa tonula u dane
umetnosti
slepljenih
s betonom
prekrivenim
ko
ma
di
ma
višedimenzionalnih, apstraktnih
oštrica od
sna.

BOG JE MRTAV —- Marina Adamović

БОГ ЈЕ МРТАВ

Тог поподнева,
читала сам Ничеа
подвучену реченицу
“Бог је мртав”
понављала сам,
понављала.
Зелена трава,
цветна стабла паркова
звала су децу
“играјмо се анђела!”.
Мој је син
поцепао завесу,
а сви заједмо
плакали за крилима.
Подигла сам главу,
књига ми је скочила,
дете је, сасвим влажно,
слетело у загрљај:
“Мама, мама! Јој, не дај ме, мама!”
“Бога смо вам убили!”
дрекну бомба
осиромашена.

SVI PUTEVI – ISTI —- Marina Adamović

samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars

Ljudi ispred ili za mnom
na trenutak zastanu
pa dotaknu glavu
kao
“treba li vam..?.”
“ne! ne! ” ćutke
nasmejem se
i ubrzam
posle toga
ne zastajem
ljudi isto
ali
ra-zli-ke-su-ja-ko-vid-
ne –
oni su na nekom poslu
ja sam svoj zaboravila
i
krenula tamo nekud
– gde je seme one vrbe
– na kamenu paučina
leti ptica
njuši psić
uskoro ću biti sama
i vi ćete
prolaz
nici
samo što je zemlja tvrda
ne odaje tajnu lako
sešću na nju
neka boli
ja znam da mi tako priča –
iz humusa vrbin
ars
kam…sssss

НЕ БРИНИ … Marina Adamović

Када те заболи овде негде, близу срца, сетићеш се: једном давно нечја те је суза такла, па склизнула на пут. Tи си је прескочио и наставио даље, даље.
Не брини, бол ће бити кратак,
а он,
пожелеће земљу лакшу од анђеоске која га је прогутала.
Теби, да, само теби, не брини.

POETSKE KRATKE PRIČE – PERPETUUM MOBILE X — Marina Adamović

Želela je promeniti predstavu o smislu života.
Detaljno je analizirala sva dotadašnja postignuća i posrnuća. Unela se tako duboko da se i sam život zapitao šta predstavlja u njenoj unutrašnjosti. Imao je posla širom sveta pa se neprimetno udaljio i ušao u dete koje je plakalo a ništa ga nije pitalo.
Ona to, naravno, nije osetila; a kako bi kad je, najzad, dobila na značaju.
“Idemo dalje” šapnuo je život malenome.

LANAC DOGAĐAJA — Marina Adamović

 
najbliža sam sebi kad se raspolutim…
(soba guši
zidovi me lome)
o
da li znam šta vetru vraća sećanje?
(pod se diže
skačem sa dasaka
 
vetar beži i koluta
da li shvatitam ko sam?
kako se podvajam u senkama?
 
najbliža sam sebi kad ih pustim da odlete
svaka živi svoju pesmu
u balonu mesečine
shvatila sam!
rasparčanu,
mene vetar sažme

O SVEMU ZA MINUT — Marina Adamović

 

Da je bila lepa, pametna i, po nečemu,
izuzetna,
šapnula je većina okupljenih oko
groba.
Jedna starica je sedela na susednom i
pratila događaj uobičajene ceremonije.
Na kraju je prišla,
povukla maramu,
skinula naočare,
prikupila dronjke koji su joj padali s ramena i
pristojno se obratila
ucveljenima:
“Zašto joj nikada niko nije rekao ništa o tome
dok je bila mlada?”
Ljudi su zadrhtali, krenuli u beg,
a ona je začuđeno pogledala sliku pokojnice:
” Stvarno smo slične, stvarno,
mnogo…”

Stvarna nestvarnost — Marina Adamović

Sve sam davno mogla, samo da sam  htela!
Sada mi je jasno u čemu je greška:
Moja duša živi izvan svoga tela
I priznajem svima – to je kletva teška..
Činila sam dela
Nejasna,
Daleka,
Poklanjala pažnju svakom ko mi
Pridje
Srce nije znalo mirno da
Sačeka
Da mu sudba sama
S
Ovog
Neba
Siđe.
Danas me lagano
Luda
Bolest
Stiže,
Otvorene oči, grlo mi u kriku!
Kô da me sa Zemlje strana sila diže-
Kako da dočaram tu jezivu sliku?
O, zaspaću ipak, i usnuti mirno
Možida će mi odmor povratiti moći
Osvanuvši blago u jutro prozirno,
Ugledavši stazu kojom moram poći.
Ta će staza postati andjelima put,
A ja, već, Pinceza koju mnogi vole,
Lice će obasjati Sunca zračak žut,
O, za takav život moje oči mole!

 Glumica — Marina Adamović

 

 
Glumica sam u čudesnoj bajci,
Ne mogu ti reći sad ni njeno ime.
Pogledaj me nekad
i čuj
moje reči:
 
Svakoga je dana-
drugačiji tekst,
A svake noći-
drugačija scena…
 
Pristala sam rado na ulogu svoju,
Pristala sam na nju od rodjenja svoga…
Možda ćeš mi reći:
,,to je samo mašta…’’
Ne, nije, znam – nije!
Maštom se tu stiže,
Ali ne ostaje,
Carstvo je ovo što do kraja traje.
 
Glumica sam dugo u vlastitoj bajci.
Neću ti reći što ne možeš čuti.
Pogledaj me samo i
Shvatićeš čudo-
Lepo je ono što je zamišljeno,
A mudro samo
što izgleda ludo!

BEZ LAŽI — Marina Adamović

 
Korak po korak do kraja svega
Imaš li osećaj da toneš kroz noći?
Vidiš li, ipak, zvezdu iznad brega?
Želiš li sa mnom do ponora poći?
Svaki živi stvor istom kraju cilja.
Uz osmeh i bol – život nam je isti.
Naučiti moraš živeti od milja
samo su tako svi putevi čisti.
Želim da saznam ta istina šta je.
Želim da odam svaku svoju tajnu
i nesebično da delim zagrljaje
onome ko shvati takvu želju bajnu.
I ne plači za mnom,
o,
ne tuguj mnogo!
Sačuvaj za sebe ono što ti kažem;
saznanje je moje –
dete bosonogo
jedino što činim –
ne želim da lažem.

Šta sam? – Marina Adamović

Čitala sam stihove jednom divnon stvoru.
Znala sam da govorim sve što stvarno želim.
Odmah mu je čelo uraslo u boru
„Ovde sam da s tobom
istinu
podelim“.
„Mislim, dušo, da imaš baš logiku zdravu“,
izmenjenim pogledom, željan da me gane,
uzbudjeno pokaza prstom moju glavu:
„Stvarno ne znam zašto
ne pišeš
romane!
O, ne mogu, plašim se šta ću time reći,
duge priče zahtevaju da toneš u mrak,
iz sumornih misli svašta će poteći,
jednom sam pokušala –
bio je
loš znak.
Vodila sam sećanja u najteže dane
kada sam se pitala :zašto više živim,
padala u ponore gde nikad ne svane,
iz kojih se uspinjem
sa
očima
sivim.
Posle toga danima pričati ne mogu,
niti umem s mirom gledati na ljude,
a ne znam ni kako da se molim Bogu
da me tad ne ostavlja
medju
bolne,
lude.
Prijatelj me shvatio, zagrlio jako:
„Sada mi je jasno što su takvi sami,
i zašto su patili. Nije to tek tako
biti jadni Kafka,
Marsel Prust
i Kami“

Marina Adamović

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 60 61 62 Next