To mi je.

Meni je do borove iglice na Kopaoniku
Do ruke u ruci
kraj vatre u kaminu
dok nas zvuci s gitare
golicaju po tabanima.
Meni je da gledam tvoje lice
dok puštaš muziku, spuštaš krov
i pokrećeš lavinu
toplih snegova u prstima.
Meni je da se osećam bezbedno
sa tobom svuda.
Sa povezom na očima
dok plešem svoje korake
da me zavrtiš i da te tražim.
Meni je svejedno
i nemam straha
od priča i predrasuda.
Ne drhtim pred stvarima lažnim.
Meni je da ti verujem
dok me ljubiš
da ne padnem.
Meni je do lepo spakovanih iluzija
u papire zlatne boje
i da se sjaj u tvoje zenice
iz prskalice i lampiona spusti
Da ti i ja
slavimo u dvoje.
Meni je do kolača od brusnice
na tvojoj usni.
Meni je do ispijanja koktela
Do vatrometa u glavi
i bezazlenih šetnji posle ponoći
dok me tvoje biće pije
i da pobegnem od tvog tela
od ljubavi
da me otme koprena noći
kad me pitaš šta mi je.
To mi je.

Minuti

Nisi ti kriv
Jer si rođen na krilu žene
Voljen i kada udariš preko njene suze
Neopažene
Kapljice soli na okovratniku bluze
Nisi ti kriv
Jer su te učili
Da jače je ono što utisak jačeg daje
Da tačno je ono što dalje se čuje
Da vredi samo ono što dugo opstaje
Nisu ti dali da biraš
Da praviš kompromise
Da ideš u korak s idealom
Nisi ti kriv
Jer si naučen da sviraš
Gudalom koje uvek po istim žicama lomi se
Dijalog želja pretvori tren u godinu
Na putu do zvezda suviše trnja ostaje
Tamo ti čuvam tvoje ništa za trećinu od celog
Kada u mojim očima pronađeš deo
Koji nedostaje

Limb-Milena Jasovic

Počelo je da me susreće
Na daljinama dovoljno velikim
Da moje tlo pod tvojim nogama se ne obrušava
U teškim rečima koje su padale po nekim starim
Prkosnim tišinama
Tek kad sam pomislila da je gotovo
Iz srca stihije materijalizovano
Začeće novog vremena koje je ono staro
Po svome liku ludo porodilo
I sad mi svake noći šapuće da me uspava
I svako jutro budi da ne propustim
Sve tvoje dane u mojim datumima
I tvoje trenutke u mojim kalendarima
Znas li koliko te ima?
I kad te nema?
U prvoj postojbini života
Koja me toga dana ljubila po tabanima
U talasima
Po rubovima elipse rastočene
Sa bezoblačnog neba
Na dno okeana
U pesku koji je kroz prste padao
Na orijentalnu maramu sa romboidima
U retkom imenu stare kafane
Istom ko naše reči za prepoznavanje
Na komodi gde nepročitane stranice
Mešine “Tišine” pod svetlom “Magle i mesečine”
Zovu na čitanje
Prošlo je vremena
Taman toliko da više niko
Nas dvoje ne pomene u istoj priči
I onda pojaviš se u liku čoveka
Kroz hodnike moje svakodnevice
Što ti po svakom pokretu liči
Što na tvoj rodjendan
Slavi svoj dan rodjenja
Pa krene po svome talas panike
Isto lice, glas i kosa po čelu rasuta
I isti pogled lomi se poput talasa
O moje stene
Blago se smeši
Dok razbijam porculanske šolje
Svuda po podu
I kaže Hej biće bolje
Sve je u redu
A da i ne zna zašto me teši
Ne usudjujem se da ga oslovim
Dok golim rukama krhotine
Skuplja u kutku sobe
Da se ne bih posekla
O mali obezoblicen mozaik
Preslikan onim iz nutrine
Sred bezobličja vode
I prosutog čaja
Pruža mi ruku i ode
I kisne u istom onom kaputu
U kom sam tebe ispratila
Kad me hipnotisala tačka bez dna
U kojoj horizont se otkopčava
Svetlost ukroćena zvukom
Odlazećih koraka
I ne čudi me više
Ta aprilska simfonija poznatih miomirisa
Niotkuda
Što smenu dana i noći diriguju
Kroz panoramu živih sećanja
Čudi me čemu sva ova usputna čuda
Koja me, a da ja neću, drže u limbu zatočenu

Dim

Bilo je kao plavi dim

Što ostavlja repatica pod plamenom

Padalo kameno sa dna tvog pogleda 

Po  mom

 

I ko bi rekao da ću u njemu izgoreti

 

Bilo je kao buđenje

Na mestu gde nisam zaspala

Planeta znači lutalica

I ona nastavlja po svom

I kad to znači da na tom mestu bez nje ću

Ostati

Noćas sam sanjala

Dogorele baklje

Nepokorene revolucije

 

Modro nebo i mesečev srp

Zarastao u prolećna sazvežđa

Kako po meni 

kiša konfeta kaplje

 

I kako dolaziš

Slažeš da ne pušiš

I da si svemu dorastao

Pa sklanjaš ruke iza leđa

 

Plavi dim u tvom pogledu

Kako čitava stajem u njega

Osećam da opet sve je u redu

I da je ovo vredelo svega

 

Kako pucketaju vatrometi 

U čast pobeda 

Od nekud zvona su zvonila

 

Noćas sam sanjala

Da smo srećni

 

Jedna se zvezda odronila

 

Ut parachute-Mila Jašović

Nema romantike u ovom dvoboju čula
To samo moje razlike
O tvoje udaraju
Sitnice odaju ljude
Predznaci koji govore umesto nas
Jer se ne uklapam u parčad slagalice
Koja ti život znači
Kad nam se planete ne podudaraju
Tvoje jutrenje počinje
Sa mojim pohodom na košmare
Gde čas letim padobranom
Pa propadam kroz zvuke
Ništa nam se ne slaže
Svečane košulje sa pačvork maramom
Za sve prilike
Peščane plaže i mraz
Tvoj odraz u izlogu
Mojoj silueti u snegu
Ne odgovara
Ni kad mi čestitaš rođendan
Na dan kad sam život udahnula
A ja ga slavim
Na noć koju sam preživela
Baš nam se ne slažu
Odmereni zalogaji čiste egzotike
U atmosferi bez dima
Sa sendvičima od tunjevine
Na hiljadu i nešto metara visine
Iznad mora
Ni pored kamina pod svećama
Ples
Dok Peta Betovenova klizi po zidovima
Sa tišinom pod zvezdama
Na minus petnaest
Negde na kraju sveta
Ni moje gitare u nekom kupeu u noći
Kad sećanja drobe miris šina u nozdrvama
Sa tvojim Šubertom na CD-u
Iskonski nemiri
Sa mirom ove sobe
Tako pripijen za sigurnost tla
Nikada nećeš pomerati granice
Na ovom letu ne postoje stanice
Pa uzmi padobran iz mog sna
I skoči!

Mesečari

Mesec je kriv za sve.. Zaljubi se u smežurani mali život prve noći po dolasku na svet. Spusti mu nežno zlatne niti između obrva. Tu, na najmekšem mestu na telu, utisne žig.
Hipnotiše zenice,pa u deteline prolistaju..Poljubi dlanove i stopala da u lijane izrastu kako bi večito stremile njegovim visinama. Oseća, dok raste, u sebi nadiruću plimu zbog koje ne prestaje da luta.. Svetom senki bez ljudi za krilo je bliže ptici.
Presečeni na nekoliko celina, deca Meseca dišu kroz više dimenzija oprečnih svetova. Kroz kaleidoskop gorućih očiju cepaju gotovo lepu maglu i memlu ljudskih slabosti. Levitiraju na mestu iznad svakog zla, gde im je svet čudesno najbliži.
Tamo kuda su putovali ostaje topao vetar i zlatna prašina i laka buđenja onih koje su posetili…
Po neki mladež utisnut na telu i pokušaj da se dosetimo zbog čega smo tako srećni raširili trepavice izronivši iz duplog dna sna. Svileno.
Ćuti. I budi uz mene kad odem.

Hodam medju ljudima

Nestalno svetlo voštanica tinja
Nad malom trpezom
Lica bez glasa govore
Guši me miris lavande
I to što
U moje ime je zdravica
I to što postavljaš pitanja
Tražeći jednostavne odgovore
Ko u zverinjaku osionih
Hodam sa ljudima
Pa,ako ti se učini na mahove
Da ganjam duhove iza tvojih ledja
Ko da se ne čujemo
Neka te ne vredja
Što jos si bezimen vitez
Na odru precvetalih ruža
Što radjam vatru tarući kamen o kamen
I pružam ti ruke
Tek da se rukujemo
Pa modre usne grči tišina
Koja nas žvaće i guta
Jer nije istina
Ono što želimo da je istina
Kasniš eonima
I zastaješ nepozvan
U slepoj ulici moga puta
Hodam sa ljudima
Aukcija živih
Na medjumestu dvaju svetova
Gde sitno prodaju sunce
Za prstohvat od snova
U kalupe pretaču zlato
Da naprave poluge
I ove sveće s mirisom mošusa po kalupu su topili
Kada banalnost dodeli uloge
I nas će u nesto sabiti
Da bi nas lakše uklopili
Ni tudje perje ne grebe ispod kože
Ni kitnjasti ukrasi pod jezikom
Ne zagrcnu ih
Umetnost je preboleti sebe
Sve ostalo se ipak mora i može
Nismo mi sudbina
Na svakom mom početku kipti neminovnost kraja
Mogu ja voleti,al
U masi drugih, ni ti mi nećes oprostiti
Što sam se drznula da budem svoja medju ljudima

Bela – Mila Jašović

Uzduž i popreko duž kolonada

U koje loze čokote sviju

Bezvremenim gradom cupkajućih nada

Hodaju besciljni kroz snegove

 

Svako sa svojim komadom tajni

Zariva ruke u džepove

 

Vrišteća  urlikom dece bez šansi

Lutajuća lutnjom

Skupljača kartona i perja

U pet nijansi tvojih očiju obučena

Nedovršena kao amajlija

Bez vere

 

Zima u prkosu

Modrinom boji prste za muziku

S kontrabasa

Ruga se narodu u čijem jeziku

Reč za mržnju ne postoji

 

Ko lovac iz Altamire biku

Dok ga crta u samrtnom času

 

Predimenzionirana pahuljastim snovima

Odlazi s njima

 

Crveni mesec nad čergom

Grozdovi priča na dušeku od snegova

I ples do vatrenih plamenova

 

 

Oni razumeju jer vole jednom

Dušom i telom bez uslova

Svojstvenim samo belom čoveku

Izbor

Biraj te svoje misli

Istom preciznošću kojom bi zaručnika

Za čitav život izabrala

 

I istom verom kojom bi vernika

Među nevernicima

Pred oltar spustila

Da istinu besedi

 

Biraj te svoje želje

Istom spoznajom kojom prijatelje

Među licima licemernim

Za tugu i veselje

Okupljaš

Biraj ih kao što biraš

Za čiju sreću nazdravljaš

 

Kad ti  je dato da biraš

Biraj i osećanja

Prihvati kada nadođu

Kao čuvari kapija duše

Poštuj ko učitelje

Ali im gospodari

 

Biraj te svoje dane života

Kao što biraš reči za ljude

U dostojanstvu uzdignuta

Budi kao svet kakav treba da bude

Krešendo

Ovo je era izumiranja spontanosti

U kojoj stampedo divljih hordi

Tunelom bez svetlosti protiče

 

Strah ih u galop potera

Tama pod rebrima podbada

Kao krešendo zavija

Rastući talas neizvesnosti

 

Neosunčani oblak nad životima

Nosi

Priče koje će brzo nestati

U vihorima

 

Htela je biti melodija

I sunce sveta

Pitomost deteta

 

Mlada i sama u sred lavine

Duša što dave se u masi

Brodolomnik kog su talasi

Izneli na hridine

Prikovana za trenutke

Kada je ljubav iz njene nutrine

Dobila oblike čoveka

 

Na istom mestu

U istim bojama prisutna

Ničija

Samo još nebo ljubi

Ista nesputana i daleka

Za treptaj bliža nekoj drugoj

Samo za minut drugačija

 

Doći će kad se natera da ode zauvek

Da je ne bi  prilagodili ničijim željama

Minut pre nego pokrenu propelere

Tren pre oklevanja

Bosonoga

Svratice gde je počela da sanja

Pre  nego što su je zauvek probudili

 

Da vidi kako prestaje

Kako ko inje nestaje

Da postoji van njegovog vidokruga

 

Da vidi kako počinje granica

Na kojoj postaje  slaba za juriše

 

Da čuje

Kako diše

Kako traje

Svuda gde nema njenog sunca

Nas

Makovi pod jastukom
Krvari zora po azbuci sunca
Bare na asfaltu osciliraju u purpuru
Miriše teško fabrički u industrijskoj zoni
Hale, čađ i beskrajna tišina dva tri sata pre nego što ožive senke

Vrtim u stomaku stroj orđalih zupčanika
U mikrofilmu letnje kiše me zapljuskuješ
Kao miris šina u nozdrvama

Znam da ubijam ljude koje volim da bih oživela s tobom
Vidiš ni savest ne preprečava put
Sama ga otvara u tvom blago iskrivljenom osmehu
Nisi ti morao ništa
Prstom da mrdneš
Prešla sam tu liniju kao žicu nad ambisom
U vrtoglavom plesu ljubičastih vatri
Urankom
Sutonom
Sama

 

U oreoli sunca
Kuje se burma za tugu
Ljubimo se eskimski
Nadživela te
Verila sam je

Samo da ostane meni
Samo da ne luta okolo
Lako ću ja s njom
Lako ću dok je samo sa mnom

Nemoj ti ništa ni sad
Ni nikad
Prstom da mrdneš
Ne dolazi u ovaj grad
Ni kad poželiš
Naročito ako poželiš

Iz mržnje
Iz radoznalosti

Pusti me
Pusti nas

Dečaku velikog srca

Neću ti ništa
Samo se skloni od kijameta
Ne pitam odakle i kuda
Samo mi reci ko je vinovnik
Koju to granicu u sebi ispituješ
Koliko hrabrosti
a koliko ludila
u jednom očajničkom potezu
Kad zaluta u šumi čovek se vrti u krug
A ti prelazis zemlju
sa lažnim identitetom
I skupljas prste u rukavima
džepova prepunih sitnica
Na ovoj trpezi ustoličiću te za kraljicu
Pa sutra zaboravi da postojim
Samo beži od tog klupka u koje se uvijaš
Dok oko tebe čeljusti škrguću…

Ni moj rod
Ni moja krv
Ni moj sunarodnik
Ni moja generacija
Ni uslovitelj
Ni pratilac
Prijatelj
duši koja luta
Zrno ima i zrno daje
RaspukLom zorom ljubi tri puta
Valja se
Da se nastavi dalje

Dijalog

Šaptavim urlikom najavljuje dolazak

Gracija sa hodom paunice

Trivijalna kao zla vila iz Trnove ružice

U besprekornoj belini haljine

 

Osluškujem je i čekam

Dok mi ne spusti ruku na rame

Imam tako veliki poriv da je otrujem

I isflekam

 

“Reci večeras

Možeš li popiti vino penušasto

Pojesti kolačić sudbine na mojoj trpezi

Gde piše

Ne nećeš nikoga sresti

Ko može da zameni njegovo mesto

Zagrizi istinu koju već znaš.”

 

Pušta mi vremeplov na tapeti

Traži da budem u ovom jaka

Kada me podseti

Na rodoslov mojih slavnih predaka

 

“Jer ti u njihovoj žrtvi treba

Da nađeš granu kojom ćeš rasti

A ja sam ovde da ti ne dam

Da padneš ispod njihove časti

 

I ovaj grad ti ništa ne duguje

Kad podižeš sidra usred oluje

Koga to prizivaš u svoje pohode noći

Kada ti hologram svetlosti šijem na oči

 

Ako si svemu odolela

Još uvek hodaš sa smrtnicima

Svaka je duša delić ogledala

I svaka malo tvoga ima

 

Obema šakama pokri usta

Priguši svaki govor nesmotren

Kad u njihova dela upireš četiri prsta

Jedan je uvek ka tebi usmeren

 

Sa kojim pravom ukazuje apostol na istinu

Kada se svoje jedine još uvek boji

Zar zaklinješ njihov karakter na čvrstinu

Kad održana reč još ti u grlu stoji

 

Uzalud gradiš zidine od svojih strahova

Kad si se tako smelo propela nad njima

Da u hiljadu lica

Očiju

Da u hiljadu farova nađeš one koje bi htela

 

Srce te oda jer drsko krene

Spram svega što sam te učila

Jer kao uhoda progoniš uspomene

Svako izgubi nekog

Pa želiš li da izgubiš i mene

Na putu do njega?!”

 

Evo na svaki tas odlaži

Po jedan milligram grehova

Ali šta misliš ko mi je draži

Između tebe i stihova

 

Jer još si samo eho savesti

Sudija tužilac porota

I nezvani svedok svih mojih ludosti

A on priča mog života

 

Pa spuštam na oltar prve pričesti

Jednu voštanicu u znak zahvalnosti

Čiji me plamen ne može spasiti

Tog što u sebi ne umem ugasiti

 

 

 

Herbarijum

Jutros su rasporili utrobu neba
I presekli višebojni most
Na dve polovine
Neki dečaci
Jureći gugutke
Neke devojčice su sinoć vezle goblene
Šarenim koncima
I ostale zatečene
U kućicama za lutke
Heroji i heroine
U pretpostavljenim ulogama
Na balu pod maskama
Za naivne
Prosute ideje po podu
Za lego kocke i domine
Prosuti snovi u jurišu za idealima
Stvaraju samo dobru priču
Za prepričavanje po međuzvezdanim bulevarima
Pretpostavke piju iz limenke
Pucaju mehurići telom
Kao male detonacije u šećernoj peni
Vrtoglavi koraci
Do savršene profesije
Ne znaju gde će pasti
Ne mogu se isto voleti
Iluzije o čoveku
Iz senke prve impresije
Ni ideje o ženi
Kao voleti nekog ispod baldahina
Svih njegovih hrabrosti
I ranjivosti
Presovana lepota
Herbarijumom kao na licu
Ispisuje priču života
Jer nije isto voleti ideju o njemu
I živeti ga u potpunosti

Portret u pokušaju

Platno na štafelaju

Potez kistom i počinje

skicom

linija u proizvoljnom nastajanju

 

Jedva vidljiva

Spušta se snebivljiva

Od sredine čela do oštrih rubova usne

Vajane u skladnom sastajanju

 

Male sive senke

U međuprostoru između dve meridijane

Blago isturena brada

Za prkos pred nepravdama

Odlučnost pred polemisanjem

Kolebanjem

 

Ispretumbane akrilne boje

Po sobi svuda

Za oči

Za oči

 

Mrežasti snop pod trepavicom

Sitnih bora

Što se ivicom prikradaju

Na dnu obrva

Smešta

 

Pastel od tirkiza stvara

Razlivenim akvarelom

Sjaj nadomešta

Da bljesne u skokovima

i razlije se u svetlosti

Ateljea

 

Polarni fenomen u snopovima

Život udahnut u centar miljea

Što dah oduzima

Do klonulosti

Pages: 1 2 3 Next