SLAMALE SU OVO SRCE – Milovan Petrović

Slamale su ovo srce
Vere, Ane, Marijane,
al’ su ipak ukrasile
u mladosti moje dane.

Ja ne žalim zbog tog bola,
što raniše tada mene,
ostale su u sećanju
samo lepe uspomene.

Kad mi teško nekad bude
kad proklinjem svoje dane,
osmeh mi se opet vrati
jer se setim Marijane.

Nekad mi se opet desi
da rešenja pravog nemam,
tad odlutam u mislima
iz mladosti Veru snevam.

Ana meni dobro dođe
kad zalutam i kad patim,
nje se setim nasmejane
pa se opet sebi vratim.

I druge mi tu pomognu
posle moje pedesete
kad god mi je tako teško
na lepe me dane sete.

Milovan Petrović

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj,
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga,
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene,
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

OPET SAM TU – Milovan Petrović

Opet sam tu na istom mestu
gde voda miluje stene.
Ponovo krv mi ko nekad davno
teče brže kroz vene.

I sada more šumi k’o nekad
galeba glas se čuje
a strane lađe kao u priči
donose golfske struje.

Pogled mi luta po tirkizno plavoj
nemirnoj boji mora,
sve je k’o nekad vreme je stalo
samo na licu mi bora.

Sećam se nekad kako smo bezbrižni
vršili jutrom „smotru“,
brojali brodove što mirno plove
daleko na horizontu.

I sad se lađe šepure morem
zatrube,… probude setu,
moje je društvo negde daleko,
sam lutam po ovom svetu.

(C) Milovan Petrović

SLUŠAJ ME NOĆAS – Milovan Petrović

Slušaj me noćas
ja sam u vetru
što vije lipi grane,
u šumu kiše što tiho lije,
kapi što na dlan ti kane.

Slušaj me noćas
dok si kraj reke
u žuboru vode sam njene,
slušaj me dok sanjaš uz obalu mora,
dok talasi miluju stene.

Slušaj me slušaj
u ovoj noći
u svakom zvuku,… ko zna?
možda je samo ljubav moja
možda sam samo ja.

Milovan Petrović

OVA PESMA SVOG PESNIKA NEMA – Milovan Petrovi

Ova pesma svog pesnika nema
napisa se jednog davnog dana
kad sa stola mastilo se prosu
papir prazan, pesnik u suzama.

Ova pesma pesnikova nije
i ne priča tu priču o nama,
ove pesme javno se odričem
ona nema baš ništa sa nama.

Ova pesma još za tobom pati
želi život iz davnih vremena
i ne može nikako da shvati
da te više pored mene nema.

Ova pesma uporno vas laže
da sam tužan kao ona sama
da po danu svoju tugu krijem
a po noći da sam u suzama.

***

Ova pesma stvarno moja nije
jer ne ume tugu da sakrije.

Milovan Petrović

PREKOR – Milovan Petrović

Varaju me noći
varaju me dani
sve što srce želi
ostaje po strani.

Varaju me zime
varaju me leta
i život me vara
al’ mi to ne smeta.

Smetaju mi suze
u tvojim očima
prevarena nisi
pa šta ćeš sa njima.

Čemu tužno lice
čemu suze slane
mene život vara
a ti varaš dane.

I noći su moje
tuga jad i tama
dok ja boli krijem
ti si u suzama.

Milovan Petrović

SUTRA ĆE VEĆ BITI KASNO – Milovan Petrović

Valiki brodovi čekaju na me
vozovi i avioni
da odem negde daleko  njima
odavde da se sklonim.

Ovde je postalo tužno i jadno
odavno ništa me neće.
Pogrešan izbor mladost učini
mesto je ovo bez sreće.

Sve je nestalo,
sad moje nade
nisu pokretač svemu,
mesto me moga rođenja zove
misli mi hrle ka njemu.

Miris bagrema u snu osećam,
opojne dunje žute,
gazim odavno i staze stare,
stare poznate pute.

Pakujem sada sve svoje stvari
odavno sve mi je jasno,
moja je karta za danas samo,
sutra će već biti kasno.

Milovan Petrović

PRIČAJU MI DA SI SAMA – Milovan Petrović

Pričaju mi da si sama
da su tužne tvoje noći
da za mene često pitaš
i da želiš meni doći.

Zar bi sada da se vratiš
domu što si porušila
otišla si s drugim davno
s’ drugim gnezdo ti si svila.

Ne vraćaj se meni više
sad kada si ostavljena
nek te bole boli moje
povratka ti meni nema.

Ne igraj se ne dolazi
i ne traži više mene
ranila si mene davno
bolne su mi uspomene.

Milovan Petrović

milovpetrovic@gmail.com

ANA – Milovan Petrović

Ovo je priča iz osamdeset i neke
o ženi i gradu kraj jedne reke.
Poletne behu godine te
kad svi smo živeli za svoje sne.

Ana je bila ponos grada,
zanosno lepa, visoka, mlada
kud god su šetale noge njene,
tu svud je bio i deo mene.

Bilo je tu i drugih „džulova“,
previše želja, previše snova
i svi smo želeli jedno te isto
a da joj kažemo, to smeli nismo.

Šetala Ana po gradu sama
ni slutila nije šta je sa nama.
Da cela „horda“ je mladića prati,
i da joj se svaki želi dati.

Odnese reka te mlade dane,
a grad nam osta bez lepe Ane.
Sećam se toga k’o juče da beše,
putevi stranca u grad doneše.

Zaluta „dripac“ u našem gradu,
ko bi se nadao takvome jadu?
Slučaj je hteo, ili sudbina,
da sretne Anu pred nama svima.

Upita je za neku ulicu i broj;
„Dečko baš nije sasvim svoj“.
I pazi čuda, od toga dana,
Ana nam nije šetala sama.

Ode sa strancem, ostavi grad,
osta nam prekor, patnja i jad,
… i jedna tvrdnja;
„Ma… baš sam gad“.

Milovan Petrović

BEZIMENA PESMA – Milovan Petrović

Talasi mora kupaju stene
pričaju istinu o nama,
njihova pena suze su samo
što klize lagano po stenama.

To leto jedno što davno beše
vetrovi prošlosti odneše sa sobom,
ostaše naša nadanja, želje
još uvek žalim za tobom.

Naša je ljubav trajala kratko
beše to jedan san
na peronu stajah, ispraćah tebe
težak je bio taj dan.

I dan se danas sećam tog leta
dragulj je međ’ letima svim,
dodira tvojih, šaptanja nežnih:
„volim te, volim te, volim!“

Ništa mi sada baš jasno nije
šta nam se desilo tad,
bila si mlada, previše želja
i ja sam bio mlad.

Da li ponovo to leto žališ,
bilo je to vreme nade
nismo se snašli
mladost nam prođe
sećanje samo ostade.

Milovan Petrović

USNILA JANA – Milovan Petrović

Usnila Jana mladog Jovana
od kog joj ništa draže,
da lepi Jova sad drugu ima
to san je samo laže.

Usnila Jana da uzalud behu
svi njeni o Jovi snovi
vidi ga u snu da drugu ženu
za ljubav njenu moli.

Usnila Jana san koji boli
suza joj u snu krenu
zašto li Jova sad drugu voli
ne želi ljubav njenu.

Usnila Jana Jovu sa drugom
zaista lako joj nije
jutro je iz sna tužnu probudi:
„San ti istinu krije“.

Milovan Petrović

ZAPAŽANJE – Milovan Petrović

Možda će me neko prekoreti i reći da ovo nije za Blog PoezijaSRB, ali eto ja ovo svoje zapažanje jednostavno moram da podelim sa vama.
Naravno spreman sam da snosim posledice svoga „bezobrazluka“, a sad prelazim na stvar:

Nekako svake godine u ovo vreme (oko dvadeset drugog decembra, kada su dani najkraći) kao i svi drugi koji dolaze u Švedsku iz toplijih krajeva, očajnički se trudim da uhvatim koji zrak sunca što se stidljivo pojavi na nebu.
Obično bi se odgurnuo od svog kutka sa kompjuterom i za čas se našao na sred sobe očekujući da me zraci sunca na svom kratkom putu bar na trenutak obasjaju.
Pri tom bi obično proklinjao arhitekte i građevince koji preko puta moje zgrade sagradiše drugu zgradu, pa mi na taj način uskratiše zadovoljstvo da duže uživam u zracima sunca.
Naime zbog kraćih dana i niske putanje Sunca, ono bi u ovom periodu veći deo dana ostalo skriveno iza zgrade preko puta moje. Pojavilo bi se tek na kratko popodne negde oko jedan sat, a već bi u pola tri bilo na zalasku.
Bar je to tako bilo do ove godine.
Ovaj put, odnosno tačnije pre neki dan, dvadeset trećeg decembra,kao i obično sedim za kompjuterom u svom
kutku, pokušavajući da privedem kraju roman koji sam odavno počeo pisati i nikako da ga završim, međutim odjednom sobu ispuniše zraci sunca, pa se ja po običaju odgurnuh na stolici ostavljajući svoje pisanije kako mi Sunce ne bi „pobeglo“, i kako bih „uhvatio“ koji njegov topli zrak.
„Nirvana“ rekoh onako za sebe i zavalih se u  stolicu, pri tom se veselo odgurnuh nogama kako bi se zadovoljno na stolici okrenuo oko svoje ose.
Uživanje je moglo da počne.
Zaklopih oči i prepustih se milovanju sunčevih zraka.
To blaženstvo potraja samo nekoliko minuta, a zatim se u mene useli neka nelagodnost. Skoro bojažljivo otvorih oči i pogledah kroz prozor prema suncu, a zatim na zidni sat. Nešto se nije uklapalo, nešto nije bilo na svom mestu. Već sledećeg trenutka skočih sa stolice kao oparen i dadoh se u potragu za kalendarom dok mi je u glavi odzvanjalo; „Ovo je nemoguće, ovo ne može biti!“
Uskoro mi kalendar potvrdi ono što sam već znao: Danas je 23-ći decembar i sunce nikako ne bi trebalo biti tu gde je sad.
Možda sam umislio!? Pomislih pa ponovo pogledah kroz prozor.
Ipak nisam. Sunce je ponosno plovilo iznad zgrade, možda čak nekih dva metra iznad nje.
Gledao sam u neverici taj prizor, i razmišljao kako bi se ono u ovo doba godine trebalo nalaziti skriveno negde iza zgrade i da bi se trbalo iza nje pojaviti tek negde popodne. Za ovako visoku putanju sunca morao bi obično čekati negde do početka februara, kada bi dan prilično odužao. Zbunjen i u želji da još jednom proverim priđoh kompjuteru pa na njemu pogledah na sat. Nadao sam se da je zidni sat stao i da je zbog toga nastala sva ova zbrka.
Uskoro sam opet zurio kroz prozor.
Zidni sat je bio tačan. Ništa mi nije bilo jasno.
Ponovo se zavalih u stolicu kako bih se prepustio umilnim zracima, pokušavajući da ne razmišljam o svom opažanju. Ipak mi to ne pođe za rukom.
„Šta se to desilo!? Da li se to Zemlja pomerila ili možda Sunce?“ Razmišljao sam, a onda me iz razmišljanja trže moja bolja polovina koja se upravo pojavi na vratima.    Na brzinu joj sve ispričah, pa se i ona zagleda kroz prozor, zatim u sat pa poput mene u kalendar. Neko vreme je samo ćutala zagledana kroz prozor u sunce, a onda se okrenu prema meni:

„Ovo je stvarno neverovatno… Ne znam šta da mislim“.

„Ni ja“ rekoh zamišljen. Od tad još uvek razmišljamo o tome.

 

Šta vi Mislite?

Da li ste i vi nešto slično primetili.

PS.
Još jedna anomalija:

Krajem decembra je u Švedskoj temperatura obično oko deset stepeni ispod nule, (često se spusti i do minus dvadeset) a sada je plus sedam. Za novogodišnje praznike progonoziraju da će se podići na plus devet stepeni.

Za razmišljanje. Zar ne!?

Pozdrav Svima i Srećni NOVOGODIŠNJI i BOŽIĆNI Praznici.

Milovan Petrović

 

 

PESMA ŽENI – Milovan Petrović

Ti nosiš pesmu u sebi
i zrake sunca u oku,
slobodu,
strah mlade srne
na šumskom izvoru, potoku.

Večnost pred sobom imaš,
prošlost ti ko dragulj blista,
tvojih je podviga, pobeda,
zaista velika lista.

Kosu ti vetar vije,
zastavu pobede pravi,
sve u čast tebi ŽENO
i tvojoj velikoj slavi.

Ti si i sestra i majka
oslonac večiti NJEMU,
ti si „šerpas,“ vodič
i svetlo u tunelu.

Sav svet tu je zbog tebe
i samo zbog tebe živi,
tebi se klanja ŽENO,
tebi se samo divi.

Milovan Petrović

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 20 21 22 Next