KAD ZASVIRA VIOLINA – Milovan Petrović

Relaterad bild

(pesma za komponovanje)

Kad zasvira violina
i zaplaču njene strune
meni nemir dušom prođe
da objasnim to ne umem.

Iz dubine duše moje
otme mi se uzdah jedan
u oku se suza stvori
al’ da kane ja joj ne dam.

Violino ti ne diraj
svojom strunom moje rane
prođe mladost moja draga
vreme nosi naše dane.

U maglama mojim sivim
ostale su samo sene
tvoja slika izbledela
i cvet što u bašti vene.

Ne vraćaj mi violino
iz mladosti moje dane
tvoje strune melem nisu
nisu bar za moje rane.

Milovan Petrović

Zainteresovani za otkup autorskih prava, mogu mi se obratiti na gmail adresu:
milovpetrovic@gmail.com

ULICA KESTENOVA – Milovan Petrović

Drvored jedan i jedan grad,
na mladost mene podsete sad.
Usnulo sve je voz se još javi,
u gradu trepću kandelabri.
Dve senke samo šetaju gradom,
vetar se zanosi sa svojim jadom.
Jesen je, lišće lagano vene,
ja vraćam stare uspomene.
Sećam se jeseni i drvoreda
devojke jedne što nežno me gleda,
i vidim u crnoj mračnoj noći
boje kestena njene su oči.
Ruke joj tople ko mesec maj
vodi me lagano,… mislim u raj.
Nađe se tu i klupa stara,
prepuna pisanih spomenara.
Vrele nam usne stvoriše žar,
da noć je duže trajala bar.
Jutro sa sobom odnese sve,
ti nesta za uglom ulice.
Sada su sećanja ostala samo,
ulica za koju mi samo znamo.
Ulica mladosti, ulica snova,
ulica naših kestenova.

Milovan Petrović

DOĆI ĆE PROLEĆA MOJA – Milovan Petrović

Prekriše magle polja
sivilo naruši dan
jesen je već davno došla
zima će uskoro znam.

Poslednji pozdrav za ptice
što lete dole ka jugu
ovde je sivilo sada
u srcu osećam tugu.

Žuto se lišće seli
reke ga nose daleko
u sumrak jeseni ove
dal’ me se seti neko.

Da li se nekome suza
na kratko slije niz lice
dok ja se skrivam u kaput
zbog hladne izmaglice.

Pa ipak;

Znam da će magle ove
nestati sa tužnih polja
doći će lepši dani
doći će proleća moja.

Milovan Petrović

SVE SVOJE VEŠTO NOSIM SA SOBOM – Milovan Petrović

Sve svoje vešto nosim sa sobom
radosti, sreće, čežnje i tuge,
ništa mi više ovde ne treba
odbijam spretno poklone druge.

Sve što mi treba ja ovde imam
ničeg previše i ničeg malo,
taman toliko koliko mi treba
spretno je u životnu vreću mi stalo.

Sad sve to nosim ko poklon sneba
ni lepo bez ružnog baš lepo nije,
Sunce se svetlo, veoma često
za oblak crni vešto sakrije.

Sve svoje vešto nosim sa sobom
nikad mi teško zaista nije,
pomalo lepog pomalo ružnog
sve se u životnu krivulju svije.

Milovan Petrović

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

SLAMALE SU OVO SRCE – Milovan Petrović

Slamale su ovo srce
Vere, Ane, Marijane,
al’ su ipak ukrasile
u mladosti moje dane.

Ja ne žalim zbog tog bola,
što raniše tada mene,
ostale su u sećanju
samo lepe uspomene.

Kad mi teško nekad bude
kad proklinjem svoje dane,
osmeh mi se opet vrati
jer se setim Marijane.

Nekad mi se opet desi
da rešenja pravog nemam,
tad odlutam u mislima
iz mladosti Veru snevam.

Ana meni dobro dođe
kad zalutam i kad patim,
nje se setim nasmejane
pa se opet sebi vratim.

I druge mi tu pomognu
posle moje pedesete
kad god mi je tako teško
na lepe me dane sete.

Milovan Petrović

NISAM TI BIO – Milovan Petrović

Nisam ti bio ni drug ni brat
i nisam znao da kuca sat
da vreme ima početak i kraj,
proleće samo jedan maj.

Nisam ni slutio da sve će proći
i jesen života brzo doći
mnogo ti toga ne rekoh draga,
a mladost ode negde bez traga.

Sada je jesen i lišće vene
iza nas ostaše mladosti sene,
poneki pogled i osmeh lak
i sat što kuca tika tak.

Milovan Petrović

OPET SAM TU – Milovan Petrović

Opet sam tu na istom mestu
gde voda miluje stene.
Ponovo krv mi ko nekad davno
teče brže kroz vene.

I sada more šumi k’o nekad
galeba glas se čuje
a strane lađe kao u priči
donose golfske struje.

Pogled mi luta po tirkizno plavoj
nemirnoj boji mora,
sve je k’o nekad vreme je stalo
samo na licu mi bora.

Sećam se nekad kako smo bezbrižni
vršili jutrom „smotru“,
brojali brodove što mirno plove
daleko na horizontu.

I sad se lađe šepure morem
zatrube,… probude setu,
moje je društvo negde daleko,
sam lutam po ovom svetu.

(C) Milovan Petrović

SLUŠAJ ME NOĆAS – Milovan Petrović

Slušaj me noćas
ja sam u vetru
što vije lipi grane,
u šumu kiše što tiho lije,
kapi što na dlan ti kane.

Slušaj me noćas
dok si kraj reke
u žuboru vode sam njene,
slušaj me dok sanjaš uz obalu mora,
dok talasi miluju stene.

Slušaj me slušaj
u ovoj noći
u svakom zvuku,… ko zna?
možda je samo ljubav moja
možda sam samo ja.

Milovan Petrović

OVA PESMA SVOG PESNIKA NEMA – Milovan Petrovi

Ova pesma svog pesnika nema
napisa se jednog davnog dana
kad sa stola mastilo se prosu
papir prazan, pesnik u suzama.

Ova pesma pesnikova nije
i ne priča tu priču o nama,
ove pesme javno se odričem
ona nema baš ništa sa nama.

Ova pesma još za tobom pati
želi život iz davnih vremena
i ne može nikako da shvati
da te više pored mene nema.

Ova pesma uporno vas laže
da sam tužan kao ona sama
da po danu svoju tugu krijem
a po noći da sam u suzama.

***

Ova pesma stvarno moja nije
jer ne ume tugu da sakrije.

Milovan Petrović

PREKOR – Milovan Petrović

Varaju me noći
varaju me dani
sve što srce želi
ostaje po strani.

Varaju me zime
varaju me leta
i život me vara
al’ mi to ne smeta.

Smetaju mi suze
u tvojim očima
prevarena nisi
pa šta ćeš sa njima.

Čemu tužno lice
čemu suze slane
mene život vara
a ti varaš dane.

I noći su moje
tuga jad i tama
dok ja boli krijem
ti si u suzama.

Milovan Petrović

SUTRA ĆE VEĆ BITI KASNO – Milovan Petrović

Valiki brodovi čekaju na me
vozovi i avioni
da odem negde daleko  njima
odavde da se sklonim.

Ovde je postalo tužno i jadno
odavno ništa me neće.
Pogrešan izbor mladost učini
mesto je ovo bez sreće.

Sve je nestalo,
sad moje nade
nisu pokretač svemu,
mesto me moga rođenja zove
misli mi hrle ka njemu.

Miris bagrema u snu osećam,
opojne dunje žute,
gazim odavno i staze stare,
stare poznate pute.

Pakujem sada sve svoje stvari
odavno sve mi je jasno,
moja je karta za danas samo,
sutra će već biti kasno.

Milovan Petrović

PRIČAJU MI DA SI SAMA – Milovan Petrović

Pričaju mi da si sama
da su tužne tvoje noći
da za mene često pitaš
i da želiš meni doći.

Zar bi sada da se vratiš
domu što si porušila
otišla si s drugim davno
s’ drugim gnezdo ti si svila.

Ne vraćaj se meni više
sad kada si ostavljena
nek te bole boli moje
povratka ti meni nema.

Ne igraj se ne dolazi
i ne traži više mene
ranila si mene davno
bolne su mi uspomene.

Milovan Petrović

milovpetrovic@gmail.com

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 21 22 23 Next