KOČIJE SNOVA – Milovan Petrović

Kočije snova noćas me nose
daleko iz ovog grada
beli se ati u nebo dižu
gde li ću to s’ njima sada.

Ispod nas reka krivuda poljem,
broji vekove, dane,
vetar mi ponosno znalački reče:
„Vltava Bedriha Smetane“.

Jezdimo dalje po nebu plavom
ja i atovi moji
promiču ispod brda, planine,
baš su to prelepi snovi.

Ponovo pod sobom vidim reku
po stepi kako krivuda
i čujem zvuke balalajke,
Šolohovljeva rodna je to gruda.

Vidim i pisca visoko gore
sedi na književnom tronu,
zagledan dole i on se divi
svome Tihome Donu.

Kočije snova po nebu plove
otkrivam predele nove,
a onda naglo, iznenada staju
jutro me u stvarnost zove.

Milovan Petrović

(0)

ZAR – Milovan Petrović

Zar tako kratko traješ
k’o trag u belom snegu
zar tako brzo prođeš
k’o oblak po plavom nebu.

Zar sve je samo trenutak
što tako malo daje
zar uzalud bilo je sve
kad vreme tek tako staje.

Čemu onda sve ovo
sva ova patnja i muka
kad će već sve nestati
u toku narednog trenutka.

Zar nismo znali jedno
život je kao čigra
neko je zavrti samo
dalje je vremenska igra.

Milovan Petrović

(0)

NOĆAS SAM SA TOBOM DOTAKAO ZVEZDE – Milovan Petrović

Noćas sam te voleo ludo
milovao tvoje nemirno telo
uzimao te i davao se,
a srce je gorelo i više te htelo.

Noćas sam sa tobom dotakao zvezde
ljubio svaki delić ti tela
noćas si usnama lutala po meni
poljubaca mojih više si želela.

Noćas su srca kucala za jedno
i ništa nam drugo bitno bilo nije
tako su se silno oba otvorila
da strast nije mogla više da se krije.

Pred zoru smo noći napisali pesme
što književnost hrabro zove poezija.
a sve ono što se u toj noći desi
zlobnici nazvaše kratko perverzija.

Milovan Petrović

(0)

PAHULJE BELE – Milovan Petrović

Pahulje bele plešu na vetru,
kroz prozor gledam idilu,
sivo se nebo spustilo nad nas
prosipa belu svilu.

Ta bela svila nežna i laka
lagano leluja na vetru
i svaki put u srcu mome
probudi istu setu.

Setim se svojih dečačkih dana
i starog toploga doma,
odsjaja vatre što na zidu igra
i zvuka crkvenih zvona.

Setim se majke, mirisa hleba
vranca što sanke vuče,
gladnoga vrabca što hrabro sleti
na prozor naše kuće.

I oca starog uvek se setim
kada sneg počne da pada,
najlepše vreme beše to moje
vreme dečačkih nada.

Pahulje bele padajte samo
sakrijte moju setu,
ostaće samo tragovi moji
dok lutam po belom svetu.

Milovan Petrović

(0)

DA TE ČUVAM – Milovan Petrović

Da te čuvam i da pazim
za dane što jesen nosi
da te imam kao dragulj
sa injem u svojoj kosi.

Da ti osmeh lice krasi
da proleće s tobom živim
i kad jesen naša dođe
sa maglama svojim sivim.

Kad isperu kiše jesen
i nestane žuta boja
i tad želim radost jutra
da si uvek samo moja.

————————–

Zato ti se sada kunem,
čuvaću te dok ne umrem.

Milovan Petrović

(0)

SADAŠNJOST – Milovan Petrović

U budućnost da gledam neću
skrivena je iza sutra,
prošlost da menjam ne mogu
nestala je ovoga jutra.

Sve što mogu da činim
mogu u ovom trenu,
mogu da menjam svet
ili da se izgubim u njemu.

Mogu baš sve mogu,
u trenu što večnost traje,
prošlost je fikcija samo:
Budućnost?
… Ja ne znam šta je.

Sadašnjost postoji samo
i zato sad hoću sve,
ona je jedino stvarna
i ona zauvek traje.

Milovan Petrović

(0)

KUD PLOVI OVAJ BROD – Milovan Petrović

(elegija)

Kud plovi ovaj brod?
Da li me to oko vara
ili je lađa ostala
odavno bez kormilara.

Bure nas bacaju i lome
u moru skrivene hridi,
noć je mrkla nad nama
svetionik nigde se ne vidi.

Obala negde daleko
kapetan uz rum drema,
vetrovi silni nas lome
a on bonacu sneva.

Kompas nam ukrao neko
noć je tamna bez zvezda,
gde li će ovaj brod stići
to sada niko ne zna.

Da li će sunce s’ istoka
svetlo u zoru doneti
i da li će putnici ovoga broda
obalu ikada videti.

Milovan Petrović

(0)

RADNIČKA PESMA – Milovan Petrović

Skupiše nas u „torove“
kao uvek što su znali
nagradiše gorkom kafom
da bi bajku ispričali:

„Dolazi nam bolje vreme
raditi se više neće
roboti će znoj svoj liti
a vi ćete „brati cveće“.

Živećete k’o u raju
novca biće pune vreće
oni će vam Raj doneti
blistaćete svi od sreće“.

————————-

Da nam robot prvi stiže
nekako se brzo dozna
niko od nas nije znao
da budućnost stiže grozna.

Prvu grupu tad poslaše
u „Raj“ koji oni zvaše
izgubiše ljudi pos’o
i bez plate svi ostaše.

Tuga, jad se useliše
u radničke tada duše
uspeli su neki naš „Raj“
fabrikanti da poruše.

Pitasmo ih šta se desi
zar Raj više nije tema?
rekoše nam:
„Raj je mali.
Za sve tamo mesta nema“.

Milovan Petrović

(0)

RATAREVA TUGA – Milovan Petrović

Uzorao, posejao
nadao se dobrom rodu,
u oblake zagledao:
„Ne donos’te nepogodu“.

Oblaci se potrudiše
nevremena nije bilo,
nešto drugo nam se desi
nije nam se posrećilo.

Ovog puta nepogoda
zadesi nas s’ druge strane,
oboriše cenu roda
neke nama face znane.

Sad tugujem nad sudbinom
u bescenje sve sam prod’o,
banke su me sada stisle
u veliki minus odo’.

Ipak nije svima isto
neki su se radovali
rodilo je njima dobro
a da nisu zasejali.

Sad sejati više neću
u dobiti nemam sreće,
zbog mog znoja što ga prolih
radovat’ se drugi neće.

Milovan Petrović

(0)

ZLOBNICI – Milovan Petrović

Neki bi zlobnici da me linčuju
kažu da loša mi tema svaka,
a ja sam samo običan čovek
pesnik i pisac radnika, seljaka.

Njima se kažu ništa ne sviđa
i bolje da više ništa ne pišem,
a ono što već ranije napisah
bolje bi bilo da odmah izbrišem.

A mene bole radničke rane
i nosim teret svakog seljaka,
ja nisam pesnik visokog društva
već pesnik okolnih brežuljaka.

Nek’ se ne trude, pisaću dalje
o tuzi, sreći, radničkom jadu,
pa i o seljaku, rodnome polju
i o njegovom težačkom radu.

Neverne tome nek od sad znaju
da moja reč je u pesmi svaka,
pisana srcem običnog čoveka
i rukom jednog radnika seljaka.

Milovan Petrović

(0)

NEDAVNO SRETOH POZNANIKA STAROG – Milovan Petrović

Nedavno sretoh poznanika starog
ni za šta nije imao dar,
svi su se nekad smejali njemu,
a on nam posta političar.

Nismo se zaista videli dugo,
pitam ga kako živi sad,
reče mi da je postao „neko“
i da je njegov čitav grad.

Kaže da čita pesme moje
i da zaista imam dar:
„Bio bi pesnik veliki,… na glasu,
piši ljubavne i bićeš CAR“.

Znam šta je mislio i bi mi krivo
ja nisam pesnik iz njihove krletke,
moje bi pesme i iz kazamata,
prkosno izašle kroz rešetke.

Mnogi bi hteli da svoj stil menjam
da pišem ono šta oni žele,
a ja ću biti slobodan i bridak
pa makar gledao zidove bele.

Nasmejah se samo poznaniku starom
zaista ni za šta nemade dar,
šta bi to drugo mogao biti,
već samo lokalni političar.

Ni ova pesma ljubavna nije,
možda i nisam baš u pravu,
ali je eto ipak posvetih
jednom političaru u lokalu.

 

Milovan Petrović

(0)

DIPLOMA – Milovan Petrović

 

(elegija)

Otac mi proda i poslednjeg bika
mislite da to ne vredi?
Studirah dugo deka me zvali
kosa mi počela da sedi.

Sada sam eto postao neko
diploma zid mi krasi
stari mi otac često kaže:
„Samo ranije da si“.

Sad prazna štala ni jednog vola
stari se na mene duri,
predmeta puno na fakultetu,
možda to niste čuli.

Siromah otac posta zbog mene
broji poslednje dane.
Ja posla nemam, diploma visi
isto je kao i lane.

Jednoga dana uđoh u sobu
gde otac obično drema,
moje diplome od fakulteta
više na zidu nema.

Umesto nje je na istom zidu
stajala moja slika,
a iznad nje, nešto veća
slika očevog poslednjeg bika.

Otac me onako odmeri samo,
i reče: „Koja šteta,
što prodah i tog’ poslednjeg bika,
zbog tvoga fakulteta.

Nešto se tada u meni slomi
pa nisam ni ja gad,
osnovah stranku da pomognem ocu,
pa čujte ovo sad.

Tad ocu kupih štalu.
Volova ne zna se broj,
a otac u novoj štali na zidu
postavi portret moj.

Sada volovi gledaju u mene
i često onako muče,
neka ih neka, biće im bolje,
imaju od koga da uče.

Milovan Petrović

(0)

SUZE NA REVERU – Milovan Petrović

Sećam se i sad bolnog rastanka
k’o da je bilo juče,
kada sam mlađan s nadom i verom
u zoru pošao od kuće.

Čuvaj se sine reče mi otac
kada sam u svet kreno
majci su staroj drhtale ruke
plakalo srce je njeno.

Suznih očiju otac otvori
na kući stara vrata:
Piši nam sine iz tuđine
moli te, moli tata.

Zagrlih oca na pragu kuće
od bola ne znadoh šta ću,
jedva mu tiho kroz suze rekoh
muškarci oče ne plaču.

Srca nas više slušala nisu
suze su same lile,
ni dan mi danas nije jasno
gde su se do tada krile.

Majka nas tada zagrli oba.
Dodirnuh kosu majci,
ona uz jecaj prošapta tiho;
„Moji,… moji muškarci“.

Suze su lile niz njeno lice,
neka je na mene pala,
ona mi tužnog osmeha reče:
„Sad sam ti košulju zamazala.“

Čvrsto ih rukama privih uz sebe,
nisam mogao više
nisam tad znao šta su slutile
tolike suza kiše.

Danas se svega sa bolom sećam
izgubih nadu i veru
ostaše samo majčine suze
da nosim na reveru.

Milovan Petrović

(0)

VOZ ZA STVARNOST – Milovan Petrović

Jutros si krenula iz moje mašte
čekao sam te na petom peronu,
još si mi veselo mahnula rukom
bila si negde u srednjem vagonu.

Čekao sam dugo, kiša je lila
kao da sam na rubu šuma Amazona,
mnogi su putnici odavno stigli
kiša je padala pa gde je ona?!

Odlučih da pitam nekog od znanja,
da li će se voz na stanici naći
i da li će ona u svom svom sjaju
na ovu kišu hteti izaći.

Službenica jedna pospana lica
reče mi tada takve gadosti
da je odavno ukinut voz
od naše mašte do naše stvarnosti.

Mokar od kiše stajah još dugo
na pustom, praznom petom peronu
jer znam da još uvek putuješ negde
tražeći portal za moju zonu.

Milovan Petrović

(0)

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 21 22 23 Next