TUŽNA PESMA – Milovan Petrović

Pesniče što stojiš nad svojom humkom
i svoju sliku na steni gledaš
ti si u grobu odavno mrtav
pesma je živa, zar još je trebaš?

To nisi ti, već pesma tvoja
što hladni mermer miluje rukom
i suze nisu tvoje već njene,
pesma ti plače nad tvojom humkom.

Pesma ti suze nad humkom lije
veče već pada, skoro će tama;
“Zašto me napisa, pesniče moj
zar da po svetu sad lutam sama?”

Ne tuguj pesmo ti nisi sama
i druge pesme lutaju svetom,
ponekad i one do humke svrate
i žale za davno umrlim poetom.

I ode pesma sa humke brižna,
nastavi od tada da jezdi svetom
svi je čitaju, a ona tuguje
nad svojom sudbom i za poetom.

Milovan Petrović

PORANIŠ, POŽURIŠ – Milovan Petrović

Poraniš, požuriš negde
misliš da sve ti je dato
da sve je stvoreno za tebe
biseri, dragulji, zlato.

Veselo pojuriš, zastaneš
ne znaš na koju bi stranu
sve ti je na dohvat ruke
ali u “sutrašnjem ” danu.

Nisi baš imao sreće
tog čudnog, kišnoga dana,
već sutra te sreća čeka
tebi je obećana.

I opet ustaješ čio
zasučeš rukave svoje:
“Danas ću uzeti sve.
Danas je ovde sve moje.”

Eh… Opet ista priča
tako je dan za danom,
lagano dok stariš izmiče,
sve što ti je “obećano”.

Jednog se jutra budiš
umoran… u misli zanesen;
“Kap sam u moru samo,
stiže me starosti jesen”.

Tad shvatiš da sve je uzalud bilo
sva ona nadanja tvoja,
da život je jedini dragulj samo,
i da nam je od Boga dat
da u njemu uživamo.

Milovan Petrović

REKE ŽIVOTA – Milovan Petrović

Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.

Milovan Petrović

NOVEMBARSKE KIŠE – Milovan Petrović

Misli moje kud lutate
novembarskog kišnog dana
želje moje još želite
njen poljubac na usnama.

Sive zore maglovite
s’ kišama što dugo traju,
da li one da je želim
na trenutak barem znaju.

Novembarske kiše hladne
što trajete dane duge
u danima ovim tmurnim
skrivate li moje tuge.

Misli moje kud lutate
čemu ova siva boja,
otišla je nestala je
nije više ljubav moja.

Milovan Petrović

SASVIM SAM – Milovan Petrović

Danas sam ostao sasvim sam,
izgubljena noć, izgubljen dan.
Danas su lile dosadne kiše,
jer ti si otišla nema te više.

Cveće zatvori latice svoje,
duge izgubiše svoje boje.
Sve je postalo sumorno, jadno,
nekako tužno, nekako hladno.

I grad je ovaj postao mali,
nešto mi treba, nešto mi fali.
U srcu osećam bolnu ranu,
vrati se donesi smisao danu.

Donesi dugi boje njene,
i ruži otvori latice snene.
Nek’ kiša stane i sunce sine,
i nikad više ne ostavi me.

Milovan Petrović

KOČIJE SNOVA – Milovan Petrović

Kočije snova noćas me nose
daleko iz ovog grada
beli se ati u nebo dižu
gde li ću to s’ njima sada.

Ispod nas reka krivuda poljem,
broji vekove, dane,
vetar mi ponosno znalački reče:
“Vltava Bedriha Smetane”.

Jezdimo dalje po nebu plavom
ja i atovi moji
promiču ispod brda, planine,
baš su to prelepi snovi.

Ponovo pod sobom vidim reku
po stepi kako krivuda
i čujem zvuke balalajke,
Šolohovljeva rodna je to gruda.

Vidim i pisca visoko gore
sedi na književnom tronu,
zagledan dole i on se divi
svome Tihome Donu.

Kočije snova po nebu plove
otkrivam predele nove,
a onda naglo, iznenada staju
jutro me u stvarnost zove.

Milovan Petrović

ZAR – Milovan Petrović

Zar tako kratko traješ
k’o trag u belom snegu
zar tako brzo prođeš
k’o oblak po plavom nebu.

Zar sve je samo trenutak
što tako malo daje
zar uzalud bilo je sve
kad vreme tek tako staje.

Čemu onda sve ovo
sva ova patnja i muka
kad će već sve nestati
u toku narednog trenutka.

Zar nismo znali jedno
život je kao čigra
neko je zavrti samo
dalje je vremenska igra.

Milovan Petrović

NOĆAS SAM SA TOBOM DOTAKAO ZVEZDE – Milovan Petrović

Noćas sam te voleo ludo
milovao tvoje nemirno telo
uzimao te i davao se,
a srce je gorelo i više te htelo.

Noćas sam sa tobom dotakao zvezde
ljubio svaki delić ti tela
noćas si usnama lutala po meni
poljubaca mojih više si želela.

Noćas su srca kucala za jedno
i ništa nam drugo bitno bilo nije
tako su se silno oba otvorila
da strast nije mogla više da se krije.

Pred zoru smo noći napisali pesme
što književnost hrabro zove poezija.
a sve ono što se u toj noći desi
zlobnici nazvaše kratko perverzija.

Milovan Petrović

PAHULJE BELE – Milovan Petrović

Pahulje bele plešu na vetru,
kroz prozor gledam idilu,
sivo se nebo spustilo nad nas
prosipa belu svilu.

Ta bela svila nežna i laka
lagano leluja na vetru
i svaki put u srcu mome
probudi istu setu.

Setim se svojih dečačkih dana
i starog toploga doma,
odsjaja vatre što na zidu igra
i zvuka crkvenih zvona.

Setim se majke, mirisa hleba
vranca što sanke vuče,
gladnoga vrabca što hrabro sleti
na prozor naše kuće.

I oca starog uvek se setim
kada sneg počne da pada,
najlepše vreme beše to moje
vreme dečačkih nada.

Pahulje bele padajte samo
sakrijte moju setu,
ostaće samo tragovi moji
dok lutam po belom svetu.

Milovan Petrović

DA TE ČUVAM – Milovan Petrović

Da te čuvam i da pazim
za dane što jesen nosi
da te imam kao dragulj
sa injem u svojoj kosi.

Da ti osmeh lice krasi
da proleće s tobom živim
i kad jesen naša dođe
sa maglama svojim sivim.

Kad isperu kiše jesen
i nestane žuta boja
i tad želim radost jutra
da si uvek samo moja.

————————–

Zato ti se sada kunem,
čuvaću te dok ne umrem.

Milovan Petrović

SADAŠNJOST – Milovan Petrović

U budućnost da gledam neću
skrivena je iza sutra,
prošlost da menjam ne mogu
nestala je ovoga jutra.

Sve što mogu da činim
mogu u ovom trenu,
mogu da menjam svet
ili da se izgubim u njemu.

Mogu baš sve mogu,
u trenu što večnost traje,
prošlost je fikcija samo:
Budućnost?
… Ja ne znam šta je.

Sadašnjost postoji samo
i zato sad hoću sve,
ona je jedino stvarna
i ona zauvek traje.

Milovan Petrović

KUD PLOVI OVAJ BROD – Milovan Petrović

(elegija)

Kud plovi ovaj brod?
Da li me to oko vara
ili je lađa ostala
odavno bez kormilara.

Bure nas bacaju i lome
u moru skrivene hridi,
noć je mrkla nad nama
svetionik nigde se ne vidi.

Obala negde daleko
kapetan uz rum drema,
vetrovi silni nas lome
a on bonacu sneva.

Kompas nam ukrao neko
noć je tamna bez zvezda,
gde li će ovaj brod stići
to sada niko ne zna.

Da li će sunce s’ istoka
svetlo u zoru doneti
i da li će putnici ovoga broda
obalu ikada videti.

Milovan Petrović

RADNIČKA PESMA – Milovan Petrović

Skupiše nas u “torove”
kao uvek što su znali
nagradiše gorkom kafom
da bi bajku ispričali:

“Dolazi nam bolje vreme
raditi se više neće
roboti će znoj svoj liti
a vi ćete “brati cveće”.

Živećete k’o u raju
novca biće pune vreće
oni će vam Raj doneti
blistaćete svi od sreće”.

————————-

Da nam robot prvi stiže
nekako se brzo dozna
niko od nas nije znao
da budućnost stiže grozna.

Prvu grupu tad poslaše
u “Raj” koji oni zvaše
izgubiše ljudi pos’o
i bez plate svi ostaše.

Tuga, jad se useliše
u radničke tada duše
uspeli su neki naš “Raj”
fabrikanti da poruše.

Pitasmo ih šta se desi
zar Raj više nije tema?
rekoše nam:
“Raj je mali.
Za sve tamo mesta nema”.

Milovan Petrović

RATAREVA TUGA – Milovan Petrović

Uzorao, posejao
nadao se dobrom rodu,
u oblake zagledao:
“Ne donos’te nepogodu”.

Oblaci se potrudiše
nevremena nije bilo,
nešto drugo nam se desi
nije nam se posrećilo.

Ovog puta nepogoda
zadesi nas s’ druge strane,
oboriše cenu roda
neke nama face znane.

Sad tugujem nad sudbinom
u bescenje sve sam prod’o,
banke su me sada stisle
u veliki minus odo’.

Ipak nije svima isto
neki su se radovali
rodilo je njima dobro
a da nisu zasejali.

Sad sejati više neću
u dobiti nemam sreće,
zbog mog znoja što ga prolih
radovat’ se drugi neće.

Milovan Petrović

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 21 22 23 Next