NEKA DRUGA POLJA – Milovan Petrović

U mislima lutam
po poljima našim
što ostaše daleko
daleko za nama
ni jedno nam od njih
baš rodilo nije
u svakom je jedna
brazda zaorana.

Žurili smo negde
a da nismo znali
da svako je polje
ko svetinja sveto
samo smo ih ovlaš
plitko zaorali
pa ni jedno nije
rodilo u leto.

Sad oremo negde
neka druga polja
žuljevite ruke,
a znojna nam čela
samo ova polja
ne rađaju nama
jer mi nismo „deca“
iz „njihovih sela“.

———————

RADUJU SE DRUGI

SAD BOGATOM RODU,

A MI U USTIMA

JOŠ „DRŽIMO VODU“.

 

Milovan Petrović

(0)

POBEŽE MI PESMA – Milovan Petrović

Pobeže mi pesma sa papira
i odlete u etar daleko,
a da drugu napišem ne mogu
sve se nadam naći će je neko.

Možda će je baš ona pronaći
i u njoj će sebe prepoznati,
setiće se ko je srcem pisa
za adresu moju će pitati.

Zakucaće tad na vrata moja
osmeh će joj na licu blistati,
otvoriću neznanome gostu,
a vreme će na trenutak stati.

„Imam nešto što si izgubio“.
U očima osmeh joj još blista,
“ pa sad hoću eto da ti vratim,
pesmu tvoju što pobeže s’ lista“.

Reći ću joj da je pesma moja.
Da je davno u etar nestala,
da pobeže daleko od mene,
a do kraja nije napisana.

Još ću reći da je pesma pita
da li želi kod mene ostati,
ako bi se na to odlučila,
ona će se sama napisati.

Milovan Petrović

(0)

A TI SI SAMO… Milovan Petrović

A ti si samo želela da voliš
da s’ njim podeliš najlepše dane
oblaci da se raziđu tmurni
i da ti uz ljubav zauvek svane.

On je u tebi video samo
još jednu od onih lakih žena
za njega bila si još jedan broj,
u njemu odavno ljubavi nema.

Ljubav mu davno uništi žena
što ode od njega s’ osmehom na licu,
u njemu poljulja mišljenje o ženi
i stvori čoveka lutalicu.

A ti si samo želela da voliš
da imaš kuću i topli dom,
on tvoju ljubav razumeo nije,
grešku je  pravio u bolu svom.

Sada se kaje, za sve je kasno,
davno si svu ljubav njemu dala,
ali on ne zna da klela si sebe,
da si se zbog toga pokajala.

Milovan Petrović

(0)

SANJAM – Milovan Petrović

Svake noći u daljini
vidim svetla jednog grada,
draga lica prolaznika
sanjam opet dok noć pada.

Sanjam neko drugo vreme
neke druge lepše dane,
sanjam tako mladost svoju
ne dam zori još da svane.

Sanjam oči tvoje plave
nebeska u njima oda,
ne dam da ih prošlost nosi,
ne dam da ih nosi voda.

Molim zoru da ne žuri
ja ne želim nove dane
nek uživam u mladosti
pa ne mora ni da svane.

Nek me snovi samo nose
ulicama moga grada,
da pod ruku s’ tobom šetam,
to je sve što želim sada.

 

Milovan Petrović

(0)

ZVEZDE SU NOĆAS ZASPALE – Milovan Petrović

Zvezde su noćas zaspale
na nebu nisu treptale
mladi se mesec sakrio
i dugo nije svetleo.

Sove se sebe stidele
jer ništa nisu videle
i sve se u zoru čudilo
dok se pospano budilo.

Zašto je baš sve spavalo
i šta se u noći dešavalo
pitaju danas se svi,
a znamo samo mi.

Noćas se ljubav rodila
i cele noći brodila
kao na talasu mora
sve dok ne svanu zora.

Zatim se u zoru slavilo
što se iz bure izbavilo
i što se došlo do mirne luke
bez mnogo truda i muke.

Milovan Petrović

(0)

PROBUDE SE I SAD STRASTI – Milovan Petrović

Probude se i sad strasti
i u jesen cvet procveta,
još u meni iskra plama
a skoro mi šezdeseta.

Govore mi iza leđa
trebalo bi da se stidim
da sam davno ostario,
a ja samo bolje vidim.

Sad ne gledam kao nekad
standardi se stari ruše
osvoji me sada samo
sva lepota ženske duše.

Osvoji me ta dobrota
što iz tebe isijava
pa se strasti opet bude
to je ona ljubav prava.

I u jesen cvet procveta
od prolećnog duže traje
zvezda što se zadnja pali
sve do zore svetlost daje.

Milovan Petrović

(0)

KAD DIVLJENJE JEDNOM PROĐE – Milovan Petrović

Kad divljenje jednom prođe
prema svetlu tuđeg grada,
zapita se čovek zbunjen:
„O… moj Bože gde ću sada?“

Kad zavesa jednom padne
i zaviriš za kulise
tad osetiš očajanje,
a i sumnja probudi se.

Zapitaš se zašto ode
i ostavi svetla svoja,
zar zaista mislio si
da ćeš naći negde bolja.

Bleda svetla tuđeg grada
doneti ti sreću neće,
a tako bi srećan bio
eh da osta… da je sreće.

Sad bi rado da se vratiš
kad života tvog je veče,
ni tvoj grad te ne poznaje
ulice te više neće.

Milovan Petrović

(0)

I NAŠE BI, PA PROĐE – Milovan Petrović

Relaterad bild

I naše bi, pa prođe
kao što će svačije biti,
kad cvetno proleće ostane za nama
ne vredi za njim žaliti.

I naše bi, pa prođe
jesen je na pragu sada,
proleće davno je prošlo naše
već prva magla pada.

I naše bi, pa prođe
pa čemu sve ovo sada,
s’ maglama jesen donosi tugu,
a za prolećem čežnja vlada.

I naše bi, pa prođe
gde ćemo mi to sada?
u jesen put nas vodi
a ti si za mene mlada.

I naše bi, pa prođe
sad venu ruže naše,
obrisi proleća ostaju daleko
žute nas boje plaše.

Milovan Petrović

(0)

STADE VETAR – Milovan Petrović

Stade vetar i ne duva,
zbunjen je zar ne?
Duvao je već danima
sad srete tebe.

S’ divljenjem te vetar gleda,
ta tvoja lepota,
tu lepotu on ne vide
za svoga života.

Podrhtava al’ miruje
ne zna šta bi sada,
on mlad, snažan, severac je,
ti lepa i mlada.

Odvaži se da zaduva
i gle čuda tada,
zaćarlija oko tebe,
ti lepa i mlada.

Šta se desi s’ onom snagom
gle čudna li jada,
zar severac da ćarlija
ti lepa i mlada.

Od severca snažnog hladnog
posta lahor blagi,
zavede ga mlada deva
pa šta da se radi.

Milovan Petrović

(0)

JECAJI SRCA – Milovan Petrović

Jecaji srca žene u noći
odavno ona je sama,
zamagljen pogled suzne su oči
oko nje po svuda tama.

Ne tako davno srećna je bila
volela noći je duge,
sada je tama guši i steže
umreti može od tuge.

Ljubav joj ode negde daleko
već dugo živi sama,
sećanja njena polako, lagano
prekriva starosti tama.

Slika je samo na njega seća,
prolaze sumorni dani,
žena i tuga u kući jednoj
i dalje žive sami.

Jednog će dana taj čovek doći,
kasno će biti za sve.
Žena ga više poznati neće
jer nije čovek sa slike.

Milovan Petrović

Pogovor o pesmi:

Pesmu sam napisao na osnovu istinitog događaja:

Sedamdesetih godina, igrom slučaja jedan Švedski mladi bračni par biva naprasno razdvojen. Naime jedna međunarodna humanitarna organizacija angažuje mladićevu kompaniju kako bi se priključila drugim kompanijama koje su već bile u Etiopiji i koje su tragale za tako neophodnom vodom.

Godine su prolazile, a mladić je premeštan sa jedne na drugu bušotinu.             Vremenom mu se gubi svaki trag, a njegova kompanija se posle nekoliko godina vraća u Švedsku, naravno bez njega. Njegova mlada žena ga i nasuprot najužasnijih priča o sudbini njenog voljenog i dalje čeka.

Godine prolaze, prolaze i decenije. Ženi je od voljenog ostala još samo slika, ali ga i dalje čeka. Čekajući tako završava u staračkom domu. Ona i njegova slika i takođe njena neizmerna ljubav prema voljenom čoveku koja je i dalje tera da ga čeka.          Senilnost polako uzima svoj danak, ali i dalje čuva njegovu sliku i čeka ga. Jednoga dana se na vratima staračkog doma pojavljuje starac koji kod osoblja doma traži upravo nju tvrdeći da je njen muž. Osoblje dovodi staricu koja na grudima grli staru sliku. Kada joj kazaše ko je on, ona ga pogleda, zatim pogleda sliku pa ponovo pridošlicu. Zatim staru sliku još čvršće privi na grudi i tiho reče; „Ne, to nije on“ pa se lagano izgubi niz dugi hodnik.

Milovan Petrović

(0)

GUBIŠ SE – Milovan Petrović

 

Gubiš se u tami sećanja mojih
vreme kao i uvek izbriše sve
sećam se samo očiju tvojih
sene prošlosti odnose te.

Gubiš se lagano u daljinu
ko magle jesenje uz obronke brega
i bela pahulja što nestaje lagano
na dlanu mome prolećnog snega.

Gubiš se, a ipak tu si u meni
ko rana što boli dok prošlost je soli
senka mi osta sećanje samo
sećam se jedino očiju tvojih.

Sećam se očiju, bol grudi steže
druga mi sećanja u maglu beže.

Milovan Petrović

(0)

MOŽDA – Milovan Petrović

Relaterad bild

 

Možda mi se samo
učinilo danas
da sam ti u masi
prepoznao lice.

Možda mi se samo
slika iz prošlosti
prikazala na tren
na kraju ulice.

Možda si se samo
malo prošetala
bezobrazno, drsko
kroz sećanja moja.

Možda si me na tren
vratila u prošlost
kako bi me zavela
opet kosa tvoja.

—————–

Možda…
…ali neka.
Ti znaš da te srce
još voli i čeka.

Milovan Petrović

(0)

OBEĆAO MNOGE STVARI – Milovan Petrović

Relaterad bild

Obećao mnoge stvari
sebi i drugima,
neke od njih ne ispunih
takva je sudbina.

Trudio se i borio
za svaku sitnicu,
često puta dosezao
bezdana ivicu.

I sve tako trudeći se
prolazilo vreme,
na sebe sam preuzeo
preveliko breme.

Sad kada se trgoh malo:
čemu obećanja?
Čovek može u životu
da voli i sanja.

Trudeći se eto tako
zaboravih sebe,
a trebao, istina je
jedino sam tebe.

Milovan Petrović

(0)

DUGA NOĆI – Milovan Petrović

Relaterad bild

Duga noći hoćeš skoro proći
kada prođeš ti odnesi tminu,
rujna zoro hoćeš skoro doći
hoćeš li nam doneti vedrinu.

Zraci sunca dal’ će ogrejati
ove naše napaćene duše,
da li ćemo ikad moći reći:
„Ono loše, to bilo je juče“.

Da li će se oblaci razići
sunce dal’ će ponovo da sine,
svoje zrake da li će prosuti
po poljima moje domovine.

Milovan Petrović

(0)

NE TRAŽI ME – Milovan Petrović

 

Relaterad bild

Ne traži me u noćima
ne šapući moje ime
ja sam samo pesnik tuge
jer tužne su moje rime.

Ne poklanjaj srce svoje
čoveku što doći neće
jer ja lutam u snovima
tražeći bar malo sreće.

Ne čekaj me svakog dana
vozovi su davno stali
svoje karte prema sreći
odavno smo drugim dali.

Ne čekaj me jer to boli
donosim ti samo tugu
idi dalje ostavi me
pruži ruku kao drugu.

Ne nosi me u snovima
ostavi me neka patim
jer u bolu svom ću tebe
u svom stihu da pozlatim.

Milovan Petrović

(0)

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 21 22 23 Next