NOĆAS SAM SA TOBOM DOTAKAO ZVEZDE – Milovan Petrović

Noćas sam te voleo ludo
milovao tvoje nemirno telo
uzimao te i davao se,
a srce je gorelo i više te htelo.

Noćas sam sa tobom dotakao zvezde
ljubio svaki delić ti tela
noćas si usnama lutala po meni
poljubaca mojih više si želela.

Noćas su srca kucala za jedno
i ništa nam drugo bitno bilo nije
tako su se silno oba otvorila
da strast nije mogla više da se krije.

Pred zoru smo noći napisali pesme
što književnost hrabro zove poezija.
a sve ono što se u toj noći desi
zlobnici nazvaše kratko perverzija.

Milovan Petrović

PAHULJE BELE – Milovan Petrović

Pahulje bele plešu na vetru,
kroz prozor gledam idilu,
sivo se nebo spustilo nad nas
prosipa belu svilu.

Ta bela svila nežna i laka
lagano leluja na vetru
i svaki put u srcu mome
probudi istu setu.

Setim se svojih dečačkih dana
i starog toploga doma,
odsjaja vatre što na zidu igra
i zvuka crkvenih zvona.

Setim se majke, mirisa hleba
vranca što sanke vuče,
gladnoga vrabca što hrabro sleti
na prozor naše kuće.

I oca starog uvek se setim
kada sneg počne da pada,
najlepše vreme beše to moje
vreme dečačkih nada.

Pahulje bele padajte samo
sakrijte moju setu,
ostaće samo tragovi moji
dok lutam po belom svetu.

Milovan Petrović

DA TE ČUVAM – Milovan Petrović

Da te čuvam i da pazim
za dane što jesen nosi
da te imam kao dragulj
sa injem u svojoj kosi.

Da ti osmeh lice krasi
da proleće s tobom živim
i kad jesen naša dođe
sa maglama svojim sivim.

Kad isperu kiše jesen
i nestane žuta boja
i tad želim radost jutra
da si uvek samo moja.

————————–

Zato ti se sada kunem,
čuvaću te dok ne umrem.

Milovan Petrović

SADAŠNJOST – Milovan Petrović

U budućnost da gledam neću
skrivena je iza sutra,
prošlost da menjam ne mogu
nestala je ovoga jutra.

Sve što mogu da činim
mogu u ovom trenu,
mogu da menjam svet
ili da se izgubim u njemu.

Mogu baš sve mogu,
u trenu što večnost traje,
prošlost je fikcija samo:
Budućnost?
… Ja ne znam šta je.

Sadašnjost postoji samo
i zato sad hoću sve,
ona je jedino stvarna
i ona zauvek traje.

Milovan Petrović

KUD PLOVI OVAJ BROD – Milovan Petrović

(elegija)

Kud plovi ovaj brod?
Da li me to oko vara
ili je lađa ostala
odavno bez kormilara.

Bure nas bacaju i lome
u moru skrivene hridi,
noć je mrkla nad nama
svetionik nigde se ne vidi.

Obala negde daleko
kapetan uz rum drema,
vetrovi silni nas lome
a on bonacu sneva.

Kompas nam ukrao neko
noć je tamna bez zvezda,
gde li će ovaj brod stići
to sada niko ne zna.

Da li će sunce s’ istoka
svetlo u zoru doneti
i da li će putnici ovoga broda
obalu ikada videti.

Milovan Petrović

RADNIČKA PESMA – Milovan Petrović

Skupiše nas u “torove”
kao uvek što su znali
nagradiše gorkom kafom
da bi bajku ispričali:

“Dolazi nam bolje vreme
raditi se više neće
roboti će znoj svoj liti
a vi ćete “brati cveće”.

Živećete k’o u raju
novca biće pune vreće
oni će vam Raj doneti
blistaćete svi od sreće”.

————————-

Da nam robot prvi stiže
nekako se brzo dozna
niko od nas nije znao
da budućnost stiže grozna.

Prvu grupu tad poslaše
u “Raj” koji oni zvaše
izgubiše ljudi pos’o
i bez plate svi ostaše.

Tuga, jad se useliše
u radničke tada duše
uspeli su neki naš “Raj”
fabrikanti da poruše.

Pitasmo ih šta se desi
zar Raj više nije tema?
rekoše nam:
“Raj je mali.
Za sve tamo mesta nema”.

Milovan Petrović

RATAREVA TUGA – Milovan Petrović

Uzorao, posejao
nadao se dobrom rodu,
u oblake zagledao:
“Ne donos’te nepogodu”.

Oblaci se potrudiše
nevremena nije bilo,
nešto drugo nam se desi
nije nam se posrećilo.

Ovog puta nepogoda
zadesi nas s’ druge strane,
oboriše cenu roda
neke nama face znane.

Sad tugujem nad sudbinom
u bescenje sve sam prod’o,
banke su me sada stisle
u veliki minus odo’.

Ipak nije svima isto
neki su se radovali
rodilo je njima dobro
a da nisu zasejali.

Sad sejati više neću
u dobiti nemam sreće,
zbog mog znoja što ga prolih
radovat’ se drugi neće.

Milovan Petrović

ZLOBNICI – Milovan Petrović

Neki bi zlobnici da me linčuju
kažu da loša mi tema svaka,
a ja sam samo običan čovek
pesnik i pisac radnika, seljaka.

Njima se kažu ništa ne sviđa
i bolje da više ništa ne pišem,
a ono što već ranije napisah
bolje bi bilo da odmah izbrišem.

A mene bole radničke rane
i nosim teret svakog seljaka,
ja nisam pesnik visokog društva
već pesnik okolnih brežuljaka.

Nek’ se ne trude, pisaću dalje
o tuzi, sreći, radničkom jadu,
pa i o seljaku, rodnome polju
i o njegovom težačkom radu.

Neverne tome nek od sad znaju
da moja reč je u pesmi svaka,
pisana srcem običnog čoveka
i rukom jednog radnika seljaka.

Milovan Petrović

NEDAVNO SRETOH POZNANIKA STAROG – Milovan Petrović

Nedavno sretoh poznanika starog
ni za šta nije imao dar,
svi su se nekad smejali njemu,
a on nam posta političar.

Nismo se zaista videli dugo,
pitam ga kako živi sad,
reče mi da je postao “neko”
i da je njegov čitav grad.

Kaže da čita pesme moje
i da zaista imam dar:
“Bio bi pesnik veliki,… na glasu,
piši ljubavne i bićeš CAR”.

Znam šta je mislio i bi mi krivo
ja nisam pesnik iz njihove krletke,
moje bi pesme i iz kazamata,
prkosno izašle kroz rešetke.

Mnogi bi hteli da svoj stil menjam
da pišem ono šta oni žele,
a ja ću biti slobodan i bridak
pa makar gledao zidove bele.

Nasmejah se samo poznaniku starom
zaista ni za šta nemade dar,
šta bi to drugo mogao biti,
već samo lokalni političar.

Ni ova pesma ljubavna nije,
možda i nisam baš u pravu,
ali je eto ipak posvetih
jednom političaru u lokalu.

 

Milovan Petrović

DIPLOMA – Milovan Petrović

 

(elegija)

Otac mi proda i poslednjeg bika
mislite da to ne vredi?
Studirah dugo deka me zvali
kosa mi počela da sedi.

Sada sam eto postao neko
diploma zid mi krasi
stari mi otac često kaže:
“Samo ranije da si”.

Sad prazna štala ni jednog vola
stari se na mene duri,
predmeta puno na fakultetu,
možda to niste čuli.

Siromah otac posta zbog mene
broji poslednje dane.
Ja posla nemam, diploma visi
isto je kao i lane.

Jednoga dana uđoh u sobu
gde otac obično drema,
moje diplome od fakulteta
više na zidu nema.

Umesto nje je na istom zidu
stajala moja slika,
a iznad nje, nešto veća
slika očevog poslednjeg bika.

Otac me onako odmeri samo,
i reče: “Koja šteta,
što prodah i tog’ poslednjeg bika,
zbog tvoga fakulteta.

Nešto se tada u meni slomi
pa nisam ni ja gad,
osnovah stranku da pomognem ocu,
pa čujte ovo sad.

Tad ocu kupih štalu.
Volova ne zna se broj,
a otac u novoj štali na zidu
postavi portret moj.

Sada volovi gledaju u mene
i često onako muče,
neka ih neka, biće im bolje,
imaju od koga da uče.

Milovan Petrović

SUZE NA REVERU – Milovan Petrović

Sećam se i sad bolnog rastanka
k’o da je bilo juče,
kada sam mlađan s nadom i verom
u zoru pošao od kuće.

Čuvaj se sine reče mi otac
kada sam u svet kreno
majci su staroj drhtale ruke
plakalo srce je njeno.

Suznih očiju otac otvori
na kući stara vrata:
Piši nam sine iz tuđine
moli te, moli tata.

Zagrlih oca na pragu kuće
od bola ne znadoh šta ću,
jedva mu tiho kroz suze rekoh
muškarci oče ne plaču.

Srca nas više slušala nisu
suze su same lile,
ni dan mi danas nije jasno
gde su se do tada krile.

Majka nas tada zagrli oba.
Dodirnuh kosu majci,
ona uz jecaj prošapta tiho;
“Moji,… moji muškarci”.

Suze su lile niz njeno lice,
neka je na mene pala,
ona mi tužnog osmeha reče:
“Sad sam ti košulju zamazala.”

Čvrsto ih rukama privih uz sebe,
nisam mogao više
nisam tad znao šta su slutile
tolike suza kiše.

Danas se svega sa bolom sećam
izgubih nadu i veru
ostaše samo majčine suze
da nosim na reveru.

Milovan Petrović

VOZ ZA STVARNOST – Milovan Petrović

Jutros si krenula iz moje mašte
čekao sam te na petom peronu,
još si mi veselo mahnula rukom
bila si negde u srednjem vagonu.

Čekao sam dugo, kiša je lila
kao da sam na rubu šuma Amazona,
mnogi su putnici odavno stigli
kiša je padala pa gde je ona?!

Odlučih da pitam nekog od znanja,
da li će se voz na stanici naći
i da li će ona u svom svom sjaju
na ovu kišu hteti izaći.

Službenica jedna pospana lica
reče mi tada takve gadosti
da je odavno ukinut voz
od naše mašte do naše stvarnosti.

Mokar od kiše stajah još dugo
na pustom, praznom petom peronu
jer znam da još uvek putuješ negde
tražeći portal za moju zonu.

Milovan Petrović

NEKA DRUGA POLJA – Milovan Petrović

U mislima lutam
po poljima našim
što ostaše daleko
daleko za nama
ni jedno nam od njih
baš rodilo nije
u svakom je jedna
brazda zaorana.

Žurili smo negde
a da nismo znali
da svako je polje
ko svetinja sveto
samo smo ih ovlaš
plitko zaorali
pa ni jedno nije
rodilo u leto.

Sad oremo negde
neka druga polja
žuljevite ruke,
a znojna nam čela
samo ova polja
ne rađaju nama
jer mi nismo “deca”
iz “njihovih sela”.

———————

RADUJU SE DRUGI

SAD BOGATOM RODU,

A MI U USTIMA

JOŠ “DRŽIMO VODU”.

 

Milovan Petrović

POBEŽE MI PESMA – Milovan Petrović

Pobeže mi pesma sa papira
i odlete u etar daleko,
a da drugu napišem ne mogu
sve se nadam naći će je neko.

Možda će je baš ona pronaći
i u njoj će sebe prepoznati,
setiće se ko je srcem pisa
za adresu moju će pitati.

Zakucaće tad na vrata moja
osmeh će joj na licu blistati,
otvoriću neznanome gostu,
a vreme će na trenutak stati.

“Imam nešto što si izgubio”.
U očima osmeh joj još blista,
” pa sad hoću eto da ti vratim,
pesmu tvoju što pobeže s’ lista”.

Reći ću joj da je pesma moja.
Da je davno u etar nestala,
da pobeže daleko od mene,
a do kraja nije napisana.

Još ću reći da je pesma pita
da li želi kod mene ostati,
ako bi se na to odlučila,
ona će se sama napisati.

Milovan Petrović

A TI SI SAMO… Milovan Petrović

A ti si samo želela da voliš
da s’ njim podeliš najlepše dane
oblaci da se raziđu tmurni
i da ti uz ljubav zauvek svane.

On je u tebi video samo
još jednu od onih lakih žena
za njega bila si još jedan broj,
u njemu odavno ljubavi nema.

Ljubav mu davno uništi žena
što ode od njega s’ osmehom na licu,
u njemu poljulja mišljenje o ženi
i stvori čoveka lutalicu.

A ti si samo želela da voliš
da imaš kuću i topli dom,
on tvoju ljubav razumeo nije,
grešku je  pravio u bolu svom.

Sada se kaje, za sve je kasno,
davno si svu ljubav njemu dala,
ali on ne zna da klela si sebe,
da si se zbog toga pokajala.

Milovan Petrović

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 22 23 24 Next