ZLOBNICI – Milovan Petrović

Neki bi zlobnici da me linčuju
kažu da loša mi tema svaka,
a ja sam samo običan čovek
pesnik i pisac radnika, seljaka.

Njima se kažu ništa ne sviđa
i bolje da više ništa ne pišem,
a ono što već ranije napisah
bolje bi bilo da odmah izbrišem.

A mene bole radničke rane
i nosim teret svakog seljaka,
ja nisam pesnik visokog društva
već pesnik okolnih brežuljaka.

Nek’ se ne trude, pisaću dalje
o tuzi, sreći, radničkom jadu,
pa i o seljaku, rodnome polju
i o njegovom težačkom radu.

Neverne tome nek od sad znaju
da moja reč je u pesmi svaka,
pisana srcem običnog čoveka
i rukom jednog radnika seljaka.

Milovan Petrović

NEDAVNO SRETOH POZNANIKA STAROG – Milovan Petrović

Nedavno sretoh poznanika starog
ni za šta nije imao dar,
svi su se nekad smejali njemu,
a on nam posta političar.

Nismo se zaista videli dugo,
pitam ga kako živi sad,
reče mi da je postao “neko”
i da je njegov čitav grad.

Kaže da čita pesme moje
i da zaista imam dar:
“Bio bi pesnik veliki,… na glasu,
piši ljubavne i bićeš CAR”.

Znam šta je mislio i bi mi krivo
ja nisam pesnik iz njihove krletke,
moje bi pesme i iz kazamata,
prkosno izašle kroz rešetke.

Mnogi bi hteli da svoj stil menjam
da pišem ono šta oni žele,
a ja ću biti slobodan i bridak
pa makar gledao zidove bele.

Nasmejah se samo poznaniku starom
zaista ni za šta nemade dar,
šta bi to drugo mogao biti,
već samo lokalni političar.

Ni ova pesma ljubavna nije,
možda i nisam baš u pravu,
ali je eto ipak posvetih
jednom političaru u lokalu.

 

Milovan Petrović

DIPLOMA – Milovan Petrović

 

(elegija)

Otac mi proda i poslednjeg bika
mislite da to ne vredi?
Studirah dugo deka me zvali
kosa mi počela da sedi.

Sada sam eto postao neko
diploma zid mi krasi
stari mi otac često kaže:
“Samo ranije da si”.

Sad prazna štala ni jednog vola
stari se na mene duri,
predmeta puno na fakultetu,
možda to niste čuli.

Siromah otac posta zbog mene
broji poslednje dane.
Ja posla nemam, diploma visi
isto je kao i lane.

Jednoga dana uđoh u sobu
gde otac obično drema,
moje diplome od fakulteta
više na zidu nema.

Umesto nje je na istom zidu
stajala moja slika,
a iznad nje, nešto veća
slika očevog poslednjeg bika.

Otac me onako odmeri samo,
i reče: “Koja šteta,
što prodah i tog’ poslednjeg bika,
zbog tvoga fakulteta.

Nešto se tada u meni slomi
pa nisam ni ja gad,
osnovah stranku da pomognem ocu,
pa čujte ovo sad.

Tad ocu kupih štalu.
Volova ne zna se broj,
a otac u novoj štali na zidu
postavi portret moj.

Sada volovi gledaju u mene
i često onako muče,
neka ih neka, biće im bolje,
imaju od koga da uče.

Milovan Petrović

SUZE NA REVERU – Milovan Petrović

Sećam se i sad bolnog rastanka
k’o da je bilo juče,
kada sam mlađan s nadom i verom
u zoru pošao od kuće.

Čuvaj se sine reče mi otac
kada sam u svet kreno
majci su staroj drhtale ruke
plakalo srce je njeno.

Suznih očiju otac otvori
na kući stara vrata:
Piši nam sine iz tuđine
moli te, moli tata.

Zagrlih oca na pragu kuće
od bola ne znadoh šta ću,
jedva mu tiho kroz suze rekoh
muškarci oče ne plaču.

Srca nas više slušala nisu
suze su same lile,
ni dan mi danas nije jasno
gde su se do tada krile.

Majka nas tada zagrli oba.
Dodirnuh kosu majci,
ona uz jecaj prošapta tiho;
“Moji,… moji muškarci”.

Suze su lile niz njeno lice,
neka je na mene pala,
ona mi tužnog osmeha reče:
“Sad sam ti košulju zamazala.”

Čvrsto ih rukama privih uz sebe,
nisam mogao više
nisam tad znao šta su slutile
tolike suza kiše.

Danas se svega sa bolom sećam
izgubih nadu i veru
ostaše samo majčine suze
da nosim na reveru.

Milovan Petrović

VOZ ZA STVARNOST – Milovan Petrović

Jutros si krenula iz moje mašte
čekao sam te na petom peronu,
još si mi veselo mahnula rukom
bila si negde u srednjem vagonu.

Čekao sam dugo, kiša je lila
kao da sam na rubu šuma Amazona,
mnogi su putnici odavno stigli
kiša je padala pa gde je ona?!

Odlučih da pitam nekog od znanja,
da li će se voz na stanici naći
i da li će ona u svom svom sjaju
na ovu kišu hteti izaći.

Službenica jedna pospana lica
reče mi tada takve gadosti
da je odavno ukinut voz
od naše mašte do naše stvarnosti.

Mokar od kiše stajah još dugo
na pustom, praznom petom peronu
jer znam da još uvek putuješ negde
tražeći portal za moju zonu.

Milovan Petrović

NEKA DRUGA POLJA – Milovan Petrović

U mislima lutam
po poljima našim
što ostaše daleko
daleko za nama
ni jedno nam od njih
baš rodilo nije
u svakom je jedna
brazda zaorana.

Žurili smo negde
a da nismo znali
da svako je polje
ko svetinja sveto
samo smo ih ovlaš
plitko zaorali
pa ni jedno nije
rodilo u leto.

Sad oremo negde
neka druga polja
žuljevite ruke,
a znojna nam čela
samo ova polja
ne rađaju nama
jer mi nismo “deca”
iz “njihovih sela”.

———————

RADUJU SE DRUGI

SAD BOGATOM RODU,

A MI U USTIMA

JOŠ “DRŽIMO VODU”.

 

Milovan Petrović

POBEŽE MI PESMA – Milovan Petrović

Pobeže mi pesma sa papira
i odlete u etar daleko,
a da drugu napišem ne mogu
sve se nadam naći će je neko.

Možda će je baš ona pronaći
i u njoj će sebe prepoznati,
setiće se ko je srcem pisa
za adresu moju će pitati.

Zakucaće tad na vrata moja
osmeh će joj na licu blistati,
otvoriću neznanome gostu,
a vreme će na trenutak stati.

“Imam nešto što si izgubio”.
U očima osmeh joj još blista,
” pa sad hoću eto da ti vratim,
pesmu tvoju što pobeže s’ lista”.

Reći ću joj da je pesma moja.
Da je davno u etar nestala,
da pobeže daleko od mene,
a do kraja nije napisana.

Još ću reći da je pesma pita
da li želi kod mene ostati,
ako bi se na to odlučila,
ona će se sama napisati.

Milovan Petrović

A TI SI SAMO… Milovan Petrović

A ti si samo želela da voliš
da s’ njim podeliš najlepše dane
oblaci da se raziđu tmurni
i da ti uz ljubav zauvek svane.

On je u tebi video samo
još jednu od onih lakih žena
za njega bila si još jedan broj,
u njemu odavno ljubavi nema.

Ljubav mu davno uništi žena
što ode od njega s’ osmehom na licu,
u njemu poljulja mišljenje o ženi
i stvori čoveka lutalicu.

A ti si samo želela da voliš
da imaš kuću i topli dom,
on tvoju ljubav razumeo nije,
grešku je  pravio u bolu svom.

Sada se kaje, za sve je kasno,
davno si svu ljubav njemu dala,
ali on ne zna da klela si sebe,
da si se zbog toga pokajala.

Milovan Petrović

SANJAM – Milovan Petrović

Svake noći u daljini
vidim svetla jednog grada,
draga lica prolaznika
sanjam opet dok noć pada.

Sanjam neko drugo vreme
neke druge lepše dane,
sanjam tako mladost svoju
ne dam zori još da svane.

Sanjam oči tvoje plave
nebeska u njima oda,
ne dam da ih prošlost nosi,
ne dam da ih nosi voda.

Molim zoru da ne žuri
ja ne želim nove dane
nek uživam u mladosti
pa ne mora ni da svane.

Nek me snovi samo nose
ulicama moga grada,
da pod ruku s’ tobom šetam,
to je sve što želim sada.

 

Milovan Petrović

ZVEZDE SU NOĆAS ZASPALE – Milovan Petrović

Zvezde su noćas zaspale
na nebu nisu treptale
mladi se mesec sakrio
i dugo nije svetleo.

Sove se sebe stidele
jer ništa nisu videle
i sve se u zoru čudilo
dok se pospano budilo.

Zašto je baš sve spavalo
i šta se u noći dešavalo
pitaju danas se svi,
a znamo samo mi.

Noćas se ljubav rodila
i cele noći brodila
kao na talasu mora
sve dok ne svanu zora.

Zatim se u zoru slavilo
što se iz bure izbavilo
i što se došlo do mirne luke
bez mnogo truda i muke.

Milovan Petrović

PROBUDE SE I SAD STRASTI – Milovan Petrović

Probude se i sad strasti
i u jesen cvet procveta,
još u meni iskra plama
a skoro mi šezdeseta.

Govore mi iza leđa
trebalo bi da se stidim
da sam davno ostario,
a ja samo bolje vidim.

Sad ne gledam kao nekad
standardi se stari ruše
osvoji me sada samo
sva lepota ženske duše.

Osvoji me ta dobrota
što iz tebe isijava
pa se strasti opet bude
to je ona ljubav prava.

I u jesen cvet procveta
od prolećnog duže traje
zvezda što se zadnja pali
sve do zore svetlost daje.

Milovan Petrović

KAD DIVLJENJE JEDNOM PROĐE – Milovan Petrović

Kad divljenje jednom prođe
prema svetlu tuđeg grada,
zapita se čovek zbunjen:
“O… moj Bože gde ću sada?”

Kad zavesa jednom padne
i zaviriš za kulise
tad osetiš očajanje,
a i sumnja probudi se.

Zapitaš se zašto ode
i ostavi svetla svoja,
zar zaista mislio si
da ćeš naći negde bolja.

Bleda svetla tuđeg grada
doneti ti sreću neće,
a tako bi srećan bio
eh da osta… da je sreće.

Sad bi rado da se vratiš
kad života tvog je veče,
ni tvoj grad te ne poznaje
ulice te više neće.

Milovan Petrović

I NAŠE BI, PA PROĐE – Milovan Petrović

Relaterad bild

I naše bi, pa prođe
kao što će svačije biti,
kad cvetno proleće ostane za nama
ne vredi za njim žaliti.

I naše bi, pa prođe
jesen je na pragu sada,
proleće davno je prošlo naše
već prva magla pada.

I naše bi, pa prođe
pa čemu sve ovo sada,
s’ maglama jesen donosi tugu,
a za prolećem čežnja vlada.

I naše bi, pa prođe
gde ćemo mi to sada?
u jesen put nas vodi
a ti si za mene mlada.

I naše bi, pa prođe
sad venu ruže naše,
obrisi proleća ostaju daleko
žute nas boje plaše.

Milovan Petrović

STADE VETAR – Milovan Petrović

Stade vetar i ne duva,
zbunjen je zar ne?
Duvao je već danima
sad srete tebe.

S’ divljenjem te vetar gleda,
ta tvoja lepota,
tu lepotu on ne vide
za svoga života.

Podrhtava al’ miruje
ne zna šta bi sada,
on mlad, snažan, severac je,
ti lepa i mlada.

Odvaži se da zaduva
i gle čuda tada,
zaćarlija oko tebe,
ti lepa i mlada.

Šta se desi s’ onom snagom
gle čudna li jada,
zar severac da ćarlija
ti lepa i mlada.

Od severca snažnog hladnog
posta lahor blagi,
zavede ga mlada deva
pa šta da se radi.

Milovan Petrović

JECAJI SRCA – Milovan Petrović

Jecaji srca žene u noći
odavno ona je sama,
zamagljen pogled suzne su oči
oko nje po svuda tama.

Ne tako davno srećna je bila
volela noći je duge,
sada je tama guši i steže
umreti može od tuge.

Ljubav joj ode negde daleko
već dugo živi sama,
sećanja njena polako, lagano
prekriva starosti tama.

Slika je samo na njega seća,
prolaze sumorni dani,
žena i tuga u kući jednoj
i dalje žive sami.

Jednog će dana taj čovek doći,
kasno će biti za sve.
Žena ga više poznati neće
jer nije čovek sa slike.

Milovan Petrović

Pogovor o pesmi:

Pesmu sam napisao na osnovu istinitog događaja:

Sedamdesetih godina, igrom slučaja jedan Švedski mladi bračni par biva naprasno razdvojen. Naime jedna međunarodna humanitarna organizacija angažuje mladićevu kompaniju kako bi se priključila drugim kompanijama koje su već bile u Etiopiji i koje su tragale za tako neophodnom vodom.

Godine su prolazile, a mladić je premeštan sa jedne na drugu bušotinu.             Vremenom mu se gubi svaki trag, a njegova kompanija se posle nekoliko godina vraća u Švedsku, naravno bez njega. Njegova mlada žena ga i nasuprot najužasnijih priča o sudbini njenog voljenog i dalje čeka.

Godine prolaze, prolaze i decenije. Ženi je od voljenog ostala još samo slika, ali ga i dalje čeka. Čekajući tako završava u staračkom domu. Ona i njegova slika i takođe njena neizmerna ljubav prema voljenom čoveku koja je i dalje tera da ga čeka.          Senilnost polako uzima svoj danak, ali i dalje čuva njegovu sliku i čeka ga. Jednoga dana se na vratima staračkog doma pojavljuje starac koji kod osoblja doma traži upravo nju tvrdeći da je njen muž. Osoblje dovodi staricu koja na grudima grli staru sliku. Kada joj kazaše ko je on, ona ga pogleda, zatim pogleda sliku pa ponovo pridošlicu. Zatim staru sliku još čvršće privi na grudi i tiho reče; “Ne, to nije on” pa se lagano izgubi niz dugi hodnik.

Milovan Petrović

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 21 22 23 Next