Milovan Petrović

Milovan Petrović

Author's posts

KROZ PROZORE – Milovan Petrović

Kroz prozore našeg stana
sunce zrake svoje prosu,
na krevetu bolan ležim
dok mi nežno maziš kosu.

Oči su ti uplakane
ne napušta grč ti lice,
ja ti tiho prošaputah,
“Boriću se lepotice.

Uzdahnula tad si samo,
dodirnu mi rukom čelo,
a od bola grčilo se
u krevetu moje telo.

Oči moje zamućene
milovaše kose tvoje,
da još malo bar te volim,
molilo je srce moje.

Da ne stane sve baš sada
i nastupi večna tama,
da ti oči zablistaju,
i ne budeš u suzama.

Da ponovo kao nekad
osmeh nam se jutrom budi,
kad slavuja pesma krene,
kad zarudi.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51206

PROBUDIH SE – Milovan Petrović

Probudih se oko mene belo
i doktora zabrinuta lica,
“Sad je dobro, on nam se vratio”.
Tiho reče jedna doktorica.

Pogledom sam potražio tebe,
kraj mene si bila uplakana,
tužno si me tada prekorela,
“Zar da odeš,… da ostanem sama!?”.

Htedoh reći; Ja da bežim neću,
da je ovo samo opomena,
da me nisu lekari vratili
već njen dodir a i ljubav njena.

Htedoh reći al’ nemadoh snage;
“Zar d’ ostavim voljene i drage?!”.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51204

PISMO IZ ČIKAGA – Milovan Petrović

Bildresultat för putnik

 

Dobio sam pismo iz Čikaga
s’ druge strane prevelike bare,
mastilo je suzom razređeno,
koga bole uspomene stare.

Ko to tamo i zbog čega pati,
ko to sanja kući da se vrati.
Zašto pismo potpisao nije,
zar se ime od drugara krije.

Poznao sam po stilu pisanja,
ko to svoj kraj u tuđini sanja.
Kome suza sa lica je pala,
i mastilo tako razmazala.

I ja druže u tuđini patim
želim svome domu da se vratim.
Da obiđem stare staze naše
gde sva lepa sećanja nastaše.

Gde maštasmo i sanjasmo snove,
da vidimo neke zemlje nove.
Da daleko jednom odjedrimo,
i da tamo u njima živimo.

Želje nam se eto ispuniše
takvih želja mi nemamo više.
Sad nam suza s’ mastilom se meša,
možda nam je želja bila greška.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50990

LJUBAV ILI VINO – Milovan Petrović

Pijem vino sa tvojih usana,
opijena moja noć je svaka,
ružičasto niz vene mi klizi,
od ljubavi i noćnog meraka.

Tvoje telo preda mnom se vije,
prelepa si, ti to znaš i sama,
obnažena bez svile na sebi,
zavidi ti i sama Koštana.

Grozd najlepši uzbrao sam davno,
to mi beše i želja i nada,
pa se sladim kapljicama strasti,
iz najlepšeg svoga “vinograda”.

Sad uz “vino” slavim svoje dane
i uz usne kuda ono teče,
radujem se svakoj novoj zori,
a posebno raduje me veče.

Nek’ godine uz “vino” potraju,
dok lagano brojim svoje dane,
sve uz “roze” što dušu mi opi
i uz tvoje usne nasmejane.

Milovan Petrović

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50988

KIŠE VELEGRADA – Milovan Petrović

Zakucale kiše na prozore tvoje
slivale se niz njih, ostavljale traga,
jecala si tiho nad sudbinom svojom
gledajuć’ kroz prozor svetla velegrada.

Žmirkala su ona u toj tamnoj noći
ko da i njih tuga zbog nečeg obuze,
noć u velegradu samotna i tužna,
bol u duši tvojoj , ali nigde suze.

U grad svojih želja krenula si lako
ka njemu te vukla mladalačka nada,
mislila si sve ćeš želje ostvariti
pod svetlima ovog tuđeg velegrada.

Velegrad se vešto poigrao s’ tobom
nemaš više želja, a nisi ni mlada,
ni svetla te nikad prihvatila nisu
ko ulice ovog kišnog velegrada.

Ponovo si opet,… eto… na početku
samo nemaš  želja, a nemaš ni nada
mladost davno osta zarobljena negde
na pločniku ovog tužnog velegrada.

Pogled ti još uvek kroz prozore luta
dok po njima liju suze ovog grada,
ti si svoje davno, davno isplakala
otekle su s’ kišama tuđeg velegrada.

Milovan Petrović

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50800

I NIŠTA MENJAO NE BI – Milovan Petrović

Prevrćem po sećanju svome
i tražim slike neke,
mnoge su odavno odnele
bujice životne reke.

No… ipak setim se stvari,
slike se na tren vrate,
u prošlost zagledan tako,
provedem mnoge sate.

To nije bačeno vreme
bilo je lepo tada,
sva naša lutanja duga
pod svetlom voljenog grada.

I ništa menjao ne bi
prošlost je moja ko slika,
slikana veštom rukom
mladoga umetnika.

I da se ponovo rodim
ne treba tu neka šminka,
ja bi po starom da živim
lep mi je stil “umetnika”.

Milovan – Petrović

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50771

SMIRAJ – Milovan Petrović

Dan lagano prođe
veče već se spušta
na palubu starog
nasukanog broda,
Smiraj…
povetarac sad prašinu nosi
i delove našeg
prošloga života.
Sve slike lagano
nestaju sa vetrom
sećanja se sa njima
u daljinu gube,
izdužene senke
gube se daleko
novi život traže
novi život ljube.
Smiraj jednog dana,
… oduvek je tako
novi dan će sutra,
ponovo da dođe,
sivilo će samo
na kratko da traje,
iz smiraja novi,
život biće rođen.

Milovan Petrović

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50715

UMORNA PESMA – Milovan Petrović

Umorna pesma na kolena pala
sve što je želela već je opevala.
Radosti, tuge, trenutke sreće,
šta bi još mogla, a da joj se neće?.

Umorna pesma u sebi nosi
sve naše brige, želje i radosti.
Mladalački zanos i dane starosti
ponekad i male sitne gadosti.

Umorna pesma već svima znana
i sama sobom večno opevana.
Umorna pesma već dugo traje
i sama sebe nesebično daje.

Umorna pesma i njene reči
sve naše tuge radošću leči
i vešto skriva sve naše jade
pa nam od nje radost ostade.

Umorna pesma i sad se peva
uz nju se voli uz nju se sneva.

Milovan Petrović

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50713

SVE JE PROLAZNO – Milovan Petrović

Sve je prolazno ljubavi moja
prolazni dani, prolazni sni,
prolazna kiša što danima lije
prolazan život a s’ njim i mi.

Sve je prolazno moja draga
zablista na tren kratko ko blic,
i život ovaj prolazan kratak
k’o što je prolazan i dobar vic.

Sve je prolazno u ovom životu
i ništa večno ovde ne traje,
uzmimo zato trenutak ovaj
što nam prolaznost života daje.

Sve je prolazno i tren je samo,
pa hajde u trenu da uživamo.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50667

JOŠ SE DIVIŠ SANJARU KRAJ REKE – Milovan Petrović

Još se diviš sanjaru kraj reke,
ta te reka na njega podseća,
i vrbaci nad njom nadvijeni
cvrkut ptica svakoga proleća.

Još se sećaš staze kraj te reke,
stare breze nad njom iskrivljene,
radoznalih prolaznika na njoj,
još te vežu za nju uspomene.

Još ga voliš i još mu se diviš,
svoju reku i vrbake slaviš,
još sanjara u svom srcu nosiš,
i ne želiš da ga zaboraviš.

Još taj sanjar tvoju ljubav ima,
ponosna si,… ne žališ zbog toga,
još toplina telo ti obuzme
od pogleda oka sanjivoga.

Još si srećna,… kako ne bi bila,
kad te sanjar nosi u snovima,
o tebi su svi njegovi snovi,
još te sanjar neizmerno voli.

Još te voli i još ti se divi,
zato reka još u vama živi.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50596

KAKO JE TUŽNO – Milovan Petrović

Kako su tužni ovi dani
i ove zimske noći,
kako je teško čekati nekog
a znati da neće doći.

Kako je teško usamljen biti
daleko u tuđem gradu,
gledati srećne ljude kraj sebe
a sam gubiti nadu.

Kako je tužno lutati gradom
tražiti voljena lica,
dok kosu kvase pahulje bele,
i zimska izmaglica.

Kako je samo teško znati
da si u pogrešnom gradu,
da si u njemu usamljen, tužan,
da gubiš i zadnju nadu.

Kako bi samo sve lepše bilo
kada bi nekoga sreo,
nekoga dragog, nekoga svoga
i grad bi zavoleo.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50594

TI NIKAD NEĆEŠ ZNATI – Milovan Petrović

Ti nikad nećeš znati
šta moje srce krije
nikad ti neću reći
da si mi najmilije.

Ni drugi neće znati
da moje srce zebe,
da noći su preduge moje
kad duže ne vidim tebe.

Vešto ću sve to sakriti
negde duboko u sebi,
da moju veliku tajnu
odkrio neko ne bi.

***

Ma… neću… ipak ću reći,
i tebi i drugim svima,
zašto bih krio to lepo,
što nosim u grudima.

Reći ću da volim te jako,
da mi je do tebe stalo,
da mi je i život jedan,
uz tebe zaista malo.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50412

BIĆE BOLJE – Milovan Petrović

(Ili, “Srećna vam Godina nova”.)

 

Pričaše da biće bolje
a bilo mi je samo pet.
Rekoše mi da moram se boriti
punio sam dvadeset i pet.
Tvrdiše da samo zajedno
možemo menjati svet.
Boreći se tako kroz život
napunih pedeset.
Sada mi i drugi govore isto:
“Sa nama će biti bolje”,
ali ja odavno za borbu
i nemam više volje.
Opet sam na samom početku,
ko rođen kad sam bio,
ko mi je snove o boljem,
podlački uništio.
Sad kad je istina vidljiva
tu oko nas svuda,
sve češće razmišljam o ideji,
i borbi Robina Huda.
Tako vam konačno izađoh
iz bajki i pustih snova,
bolje je samo za NJIH,
SREĆNA VAM GODINA NOVA!

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50365

ZIMSKI SAN – Milovan Petrović

Noćas sam sanjao predivan san
da bela pahulja pade mi na dlan
i dok se na dlanu lagano topila,
tu stvori se ti, moja mila.

Noćas sam sanjao da iz snežnog smeta
izraste ruža ko usred leta,
pa kad otvori latice svoje
ja tebe videh milo moje.

Noćas sam sanjao samo tebe
pa jutrom poželeh uverit sebe
pogledah jastuk,… san je java
to moje luče kraj mene spava.

Njena me ruka držala vrela,
gde li me u snu voditi htela?!
I tad joj videh sjaj u kosi,
“pa mi smo po snegu trčali bosi”.

Baš lep je bio taj zimski san
takva nam java i svaki dan.
Takva je ova zimska idila,
s tobom je sve lepo moja mila.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50326

KAD PAHULJE PROPLANKE ZABELE – Milovan Petrović

Kad pahulje proplanke zabele,
kad prekriju borove i jele,
setićeš se svoga rodnog kraja,
ostavljenog davno zavičaja.

Kad mrazevi okuju poljane,
kad zalede reke uspavane,
kad ti oko srca hladno bude,
setićeš se svoje rodne grude.

Setićeš se svoje familije
sećanje će dušu da ti greje,
da ti topi lednike u duši
sve prepreke, zidove da sruši.

Zagrejaće tvoje hladno telo
što je negde u tudjini svelo,
zapaliće buktinju u njemu,
uživaćeš u toplom plamenu.

Uživaćeš u plamičku sreće
sve misleći ugasiti  se neće,
plamen će ti vetrovi zatreti,
slike stare daljine odneti.

Opet će te okovati zima,
negde tamo na tuđim poljima,
oteće  se vapaj iz nedara:
“Čujem zvona ista ona stara”.

Zvone zvona u tvom rodnom kraju,
to te crkve rodu dozivaju.
Rodu tvome i toplini juga,
u tuđini zima je preduga.

Kliču zvona sa starih zvonika,
da se vratiš još ti je prilika.
Kliču zvona da se vratiš njima,
svom narodu i svojim poljima.

Milovan Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50300

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 22 23 24 Next

Load more