Nemanja Kekić

Author's posts

Море

84 пута прочитано

 

У сивилу своме,

на јарболу стоим,

тишина пуста,

груди ми пара,

стоим и слушам,

не знам да кажем,

када ће море,

сиње и писто,

тихим шаптом,

насукати брод.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54980

Зимски Растанак – Немања Кекић

89 пута прочитано

Растасмо се једне хладне зиме, док је ветар гране миловао, лепшу зиму никад не искусих, јер се срце од тебе грејало.

У ноћима дугим пуним чежње, ја не могу драга љубав крити, те се сећам загрљаја нежног,    неколико твојих лепих речи.

Немој никад да ме заборавиш, нити немој да тугујеш за мном, јер ће живот,  опет да нас споји, кроз године многе, доћиће и радост.

Немања Кекић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54920

Тамница

112 пута прочитано

Са прозора моје ћелије кроз густо уплетене решетке види се затворско двориште,већ осам година сам у овој ћелији,не знам како али без обзира на све те године не могу да се навикнем на њу.У њој су заједно са мном боравили разни људи,разних сталежа,тренутно сам сам у ћелији.Туга је у томе што човек у бури својих сумљалачких мисли долази до тога да сва његова страдања долазе од његове себичности и самовоље,касније,кроз време,када успе да овлада својом ћуди долази до сазнања да су страдање и бол неминовни у људском животу и да су константни.Лепи тренутци у људском животу су редки и пролазни,кад кад,простим погледом на ствари да се схватити да овај свет није сткан само из димензија које су голим оком видљиве.Колико све иде у даљину,толико иде и у дубину,а када се уђе у оне нај дубље одаје људске душе долази се до тога да је човек као биће осуђен на смрт,и од те предпоставке почиње свако даљње трагање.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54900

Ломне Руке

116 пута прочитано

Када моје срце јадно,

склопи своје руке ломне,

и помисли на жуч клету,

и горчину што је пило,

тад се јавља страшан трептај,

пуно искра које сјаје,

од слободног мога духа,

што се тихо из сна буди,

па питање старо сад поставља.

 

Кад се тражи од човека мало,

не треба се пуно двоумити,

већ се треба брзо пресабрати,

и онда ће одговор наићи.

 

Људска душа од века вапије,

да попије мало меда слатког,

што је сили људскога усуда,

од већ било превише за дати,

те сем онда вешто он сабире,

па говори чемерном човеку.

 

Људско ти је знање непознано,

не треба ти сласти из пехара,

јер је сласти од већ тешко доћи,

те се лати ти крвава меса,

не бил себе гладног намирио,

и спокојно лези у постељу.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54536

Сунце

96 пута прочитано

За трептаје од јецаја тихих,

љутих рана од љубави ружне,

окупане од сунчевих зрака,

тешко ми је било погледати,

на крај наше започете среће.

 

По некад се и суза подкраде,

Од горчине самог осећаја,

да си сада од мене далеко,

и да имаш сада другу срећу,

ја ти никад,

опростити не ћу.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54524

Христов Стих

109 пута прочитано

Боже мили,

што на крсту страда,

кажи мени,

што сам грешан човек,

у тридесет и три лета твоја,

ти си многе муке пребродио,

и за грешне ти живот положи,

крвљу својом опра грехе наше,

те нас вечне смрти ослободи.

 

Кажи мени умилно и тихо,

шта је души страсној да погреши,кад је одвећ триста’ мука бије,

и кад тихо она јеца сама?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54518