(NE) MOGU – Nena Miljanović

 
vratićeš se možda
i biću tu sigurno
samo
ne očekuj ništa
niti bi se meni vratio ti
(onaj koji si mi bio)
niti bih tebe dočekala ja
(ona koja sam ti bila)
ne može se dva puta u istu reku
druge bi to vode bile
mutne i gorke
od svega kroz šta sam tekla
po rastanku
 
ako ponovo dođeš
ne misli da reka života može uzvodno
u nekom sutra
to ne bi bio povratak na početak
niti bi me našao onu negdašnju
svu od ljubavi i stihova o tebi
ne može se umreti od ostavljanja
i oprostiti ti se svoja smrt
čak i da ti je zaboravim
ne mogu ti je zaboraviti
moje pobijene pesme
koje više ne pišem
 
&
 
a možda bi moglo
ako se možda vratiš
mogla bih
mogu
sigurno

ZAVEŠTANJE – Nena Miljanović

 
Zaveštavam svoje pesničke oči slabovidima
Slepim za lepotu sitnih svetova oko sebe
Onima
Kojima zrnca peska nisu peščana rebra Sahare
I kapi vode im nisu krvna zrnca u arterijama Amazona
Svima bez trećeg oka duše
U koje nikada nije stala nijedna “običnost”
I ne kite svoje zenice draguljima razlelujanog lišća
Zelenog kao žad s proleća
I jantarski žutog s jeseni
Svima trezvenim
Kojima svici nisu lampioni letnjih ljubavnih svečanosti
U vrtovima vilinske duše koja se ljubi sa svime u prirodi
(kao moja)
Pa obljubljena ljubavnikom mesecom u ponoć
I oplođena kapima rose u zoru
Rađam rojeve sitnih stihova
I razrojavam se za one
Koji pod kapkom ne čuvaju poklon pesniku od Boga
Suzu
Za radovanje sa svima koji se raduju
I za plakanje sa svima koji oplakuju
Evo za vas
Polažem u pesmu kao u urnu svoje (ne)srećne oči
Potražite ih sada i posle mene u stihovima
I nakapajte me pod vaše suve i uske kapke
Okitite trepavice mojom pesničkom dvostrukom perlom
(radosnicom i žalosnicom)
I ispijte mi u njoj dušu nadušak u pesmi
Kao lek
Našte vašeg stisnutog i gladnog srca
Postanite čitanjem bogati za nevidljivo
Pijani i siti od sitnica
I volite
Volite
Kao ja život i kad me ne voli
Izbledelu iz ljubavi
 

REQIEM ZA PESNIKUNJU – Nena Miljanović

 

U snovima teškim za dešifrovanje
I pesmama teškim za čitanje
Ima me oduvek
Od četvoronožnog hoda u hordama čopora
Do levitacije bića budućnosti
Od neartikulisanih glasova i neoformljenih misli
Do telepatske komunikacije čistih umova
I u svemu sam pesnik sa očima bola
Za viđenje više nego je dozvoljeno
Sa dva srca na dve strane života
Jedno
Za sva rađanja da im se radujem
I drugo
Za sve smrti sveta
Da ih ožalim

Na javi
Ne pristajem na sebe ovakvu
Ukucanu u vertikalu vremena
Sa seæanjem na sebe iz doba Krede i Jure
I vizijom o Ja u narednim milenijumima
Svesna utamničenosti u sadašnjost
Negodujem
Htela bih biti Uvek i Svugde
Potrebno mi je da budem Svi
Od Juče koje me poriče
Do Sutra koje me ne predviđa
Vanvremenska
Lebdim u Danas
Nepomirena sa sobom
Tražim izlaz iz okvira
Načinom pesnika
Pokušavam da postojim u stvarnosti
U kojoj se ne pronalazim

Odbačena od njega
Koji je bio i jeste moje Uvek i Sve
Nevoljena koliko volim
Tražim opravdanje za svoje postojanje
I naći ću ga
U svojoj labudovoj pesmi pod naslovom
„Reqiem za pesnikunju“
Pre nego što se ubijem
Nepisanjem

SUMRAK BOGOVA – Nena Miljanović

 

U polensko jutro
Probudih se propupela u nagoveštaj žene
Očarana odrazom iz ogledala
Kao kožu tesnu
Odbacih svoje bezbolno doba
U korist dve jabuke zelene pod košuljom
I sitne sedefne školjke
Sa tek zametnutim crvenim biserom

Zavarana svojom (ne)moći
Kretoh putem spoticanja
I niko me posrnulu ne prihvati
Nijedna krila anđela
Ne ublažiše pad posle letova
Svi moji anđeli čuvari
Ljubav Mati i Bog
Ostali su iza vrata vremena koje sam napustila

U sumrak sebe
Suzama kajanja
Oprah sa sebe tragove grabežljivih ruku
Svih berača jabuka i lovaca na bisere
Nevina kao detinjstvo
Poslednji put se vinuh jutarnjom nadom
I polenski prah prezrle ženskosti
U padu okrunih na obećavajuće reči
Poznog vrtlara i mutnog lovca
I umreh majko i bože
Jer mišljah da je konačno ljubav
A samo je poslednji pali andjeo prste pružio
Za zrnom zdrobljenog bisera

 

PSIHO – Nena Miljanović

 

U noći
Natopljenoj neutešnom kišom
Tvojom ulicom
Kroz špalir zidova bez vrata
Sablasna moja misao posrće
Pod avetinjskom neoskom svetlošću
Nigde nikoga
I posrnule žene su se sklonile sa pločnika
I šugavi psi lutalice spavaju
Sklupčani pod klupama bez klošara
Gde li su bar oni sa svojim krpama
(poslednja krpa sam noćas ja)
U Zaboravnom Gradu
Sve spava pravednim snom bivših grešnika
Čak i prozori
Jedan je tvoj
U nadi
Zurim u zatvoreno stakleno oko
(Ravnodušno na duh izgubljene pesnikinje
I zaboravljene ljubavnice)
Kao čavka pokislim krilom
Kuckam jučešnjim stihom o okno
Da mi se otvori utočište u tvome sutrašnjem snu
Uzalud
Ti spavaš
I ne sanjaš me više

 

TAMNA STRANA ULICE – Nena Miljanović

 

Verovatno koračam
Čije bih potpetice inače čula sama na ulici
U mojoj glavi
Odjekuje siguran korak neke žene
Koja zna kuda i zašto ide
Neko je čeka
Tamo je
I čeka je
Pošto je raširio veš i skuvao kafu
Ne mora biti ljubav (kao sa mnom)
Život je u čekanju
I u koracima koji znaju kome vode
Ovo sigurno nisu moji
Samo mi se učinilo da koračam
I da postojim
U gradu i stanu u kom me ne čekaš
Niti je rašireno naše rublje
Na terasi sa sunčane strane ulice

Ovoga jutra
Ovo nije moj hod
Ja ne koračam ovako sigurno
Ne koračam uopšte
Ukopana u mestu za misao
Kako bi bilo moći se vraćati kući
Na tek skuvanu kafu
Pijete je sada na terasi do ulice
I ne vidiš da stojim sa druge strane
Skrivena u senci (uvek u senci)
Pogleda zakovanog za vaše rublje
Okačeno kao vesele zastave
Na bračnom karnevalu zatvorenog tipa
(strogo zabranjeno za pesnikinje i ljubavnice)
Ja nemam pravo da pokucam
Čak ni pod izgovorom da sam pogrešila vrata
Nemam ulaznicu u tvoj život
Ni izlaz iz svog

 

ALFA I OMEGA – Nena Miljanović

 

veštinom velikog poznavaoca žena
va svili moje duše
voskom mednih reči
oslikao si najfiniji batik
po tananom tkanju
umećem istočnjačkih iluminata
naslikao si simbole (ne)prolaznosti
fenikse ljubavi i olimpijske plamenove strasti
znamenja zakletve i stilizovana obećanja
i tajnim slovima između slika
ispisao si svoje skriveno ime i poruku:
pola od pola

 

zasenjena velikim simbolima
( i željna zvanja željena žena
ili bar velika pesnikinja)
preuveličavala sam priču poezijom
zaboravljajući na alfu i omegu umetnosti
da je velika ljubav nedokučiva slika
i da su sve velike reči samo velika prevara
prevedena na jezik poezije
osetljive na dodir oštrijih misli i grube istine
koje bi pocepale svilenu sliku o ljubavi na krpe
i ne bih se čime imala ogrnuti osramoćena
gola pod golom istinom
da ljubav ne krije svoje lice ni ime (kao ti)
niti je ima u polovičnostima
ni tvojim muškim
ni mojim poetskim

POLUISTINE – Nena Miljanović

 

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Lete kroz misli te nilske laste
I kricima kidaju teško moravsko nebo
Pada po meni
Paperje ptica i stratusni stihovi
Krila nade mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u san o tvome povratku
Kroz procep oblaka
Smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz prelaz pesme u plač
Taj smeh
Preglasan
Razbija belu laž sanjanog
U crvenu istinu buđenja
Crveni tanak mlaz
Curi mi niz srce i levu sisu
I niz osetljivu na stid butinu
To moja poslednja menarha ističe
Polužena sam sada ovako suva
Gospode
Ostarela u snu (ili javi)
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne) povratnice u noći
I (ne)osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt
Ili život
Sad posle tebe
Ionako je isto…

 

O(P)STAJEM ciklus BALKANIKE – Nena Miljanović

 

Ti nisi moja mati
Čuješ li
Na pasja kola te psujem
Od maćehe gora
Zakidaš mi na svemu ko kopiletu
Prokleta da si
A bar da mogu da te ostavim kao mnogi
Kao svi koji su te voleli manje nego ja
Kojima si svetinja na rečima
Zaklinju se u tebe iz rezervne zemlje
Lepa si im i dobra
Plaču za tobom siti i pijani
Vole te
Vole…

Pljujem ja gladna na takve ljubavi
I ja te volim
Najgora i najbolja zemljo moja
Ja nemam rezervno srce
Sva si mi se u ovo malo duše u nosu stisla
Ne slušaj kad te kroz stisnute zube psujem
Ja tvoja te pljujem jer bedujem
Polizaću sutra
I zube ću pod grlo svakome
Ko se usudi da te popljuje i opsuje kao ja
I sina ću ti jedinca dati ako zatreba
I svoje kosti ću u tvoja nedra
I sve što od ljubavi imam daću ti
I kad ništa od tebe nemam
Veruj mom trpljenju
Veruj mi

Ne veruj poganim psovkama
Tvoga jezika i roda je žestoka reč
I kad te kunem i kad se u tebe kunem
Veruj mojim pesmama
Ljubavi moja
Srbijo moja
Oprosti mi
I ja sam tebi
Time što ostajem
Opstajem

 

AKO LI TI JAVE – Nena Miljanović

 

„Ako ti jave “ pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

MOSTOVI OKRUGA POEZIJE – Nena Miljanović

 

Mostovi Okruga Poezije
Između tebe i mene
Na stubovima od stihova
Gradih luk za krhki most
Kojim se prelazi ponor pozne ljubavi
I poverovah u napisano
Kao slepac okatom
Kad kaže da je vetar vidljiv i ljubičast
I da se može uhvatiti jedrima nedara
I zadržati u pesmi
Za disanja posle (iz)disanja

I zar je važno da li je istinita ta moja poezija
Sve dokle njome izmišljam da postojimo
Ako i varam samu sebe
Za utehu mi je
Zar je važno išta
Kad i rađanje
I umiranje
I taj veliki san o velikoj ljubavi
Sve je prevara
I ti i ja
Od stiha do stiha
Samo smo sanjanje dveju senki
Što mostom od slova prelaze ponore jave
U poetskom (ne)postojanju
Dugom koliko život
I praznom kao poetska uteha
Da ljubav ne kasni
I kad zakasni
Kao smrt životu
Prekratkom
Predugom
Bez tebe

POLENSKA ETIDA (EROTIKON) – Nena Miljanović

mesec je cvetanja lipa
i vreme žutih polenskih padavina
poslednji put peludna
u pesmi
još samo u pesmi
u noći narastajućeg meseca
vrtložim se spiralom strasti
niz stožer sna
padam
dižeš se
iz oblaka među tvojim preponama
mlakim kišama
kani
po prašini polenske mene
prospi se
u noći opadajućeg meseca
pred precvetavanje
poslednji med cedimo
gorak
pred snegove

ILUZIJA (TRAGOVI U PESKU) – Nena Miljanović

 
Stajao si na trgu juče i hranio golubove
Okrenut leđima suncu i meni
Nisi čuo muziku svečanih bubnjeva
Tako mi je lupalo i poskakivalo srce
Taknula sam ti prstima rame
I o bože
To nisi bio ti
A zaklela bih se da jesi
Imao je tvoje ruke
I pokrete
I sve…
 
I jutros na kišnoj ulici te sretoh
Dolazio si mi u susret poznatim korakom
Lica zaklonjenog kišobranom
Prepoznala bih ti hod na puškomet
Stotinu plotuna mi je grunulo u prsima
Počasnu salva ponovnom susretu
Potrčah
I padoh u sebi
Pogođena pogledom stranca
Nije bio ti
A bila sam sigurna…
 
I ovo sada što sediš na ivici kreveta
Na rubu moga polusna
I govoriš mi da si tu
Sigurna sam da jesi
Čujem ti sonorni glas
Odbija se eho željenih reči
O zidove mojih stihova i mene
I neću da otvorim oči
Niti da proveravam jer…
 
…Ako se i sada rasplineš kao magla
Kao juče na trgu
I jutros na ulici
I kao što ćeš sutra i svugde
Neću te moći tražiti u svima
Na javi
I nalaziti u snovima
I čuti kako mi govoriš
“Ne budi se ljubavi
Tu sam
Tu”…

DISHARMONIJA – Nena Miljanović

u disharmoniji mene i mene
samoća koju svojevoljno usvajam kao način
peva u praznoj kući o slobodi od svih
i usamljenost koja usvaja mene
( mimo moje želje)
jeca u praznoj duši o slobodi goroj od ropstva
oslušni
tebi pevam i plačem još koji čas
nađi me
dok me nisi prošao i dok nisam prošla
ističu moja vremena i strahovi
ne bojim se smrti
ne
(ionako će doći jednom)
ni života se ne plašim
( ionako će proći jednom)
sve kraćeg vremena čekanja me strah
čekani moj
dođi
ostani
( dok ne nestanem)

EROTIKON U MUŠKOM RODU – Nena Miljanović

Govoriš draga
Rasklapaju ti se usne
Ko trešnje prezrele kad pucaju
Gledam ih ( i ne čujem te )
Gluv i u groznici
Samo bih vškom jezika da ih rastvorim
Sirup slatki niz grlo da mi se slije
Niz potiljak i kičmu
Celog da me natopi
Žeđ mi je strašna
Gorim
Grče mi se užareni dlanovi
Tvoje su dojke njihova mera
I tvoji bokovi moji dokovi
I butine carske galije
Primi me u tvoje najdublje potpalublje
Pijani sam mornar
I admiral
Sa epoletama od bradavica
I s malaričnom groznicom u mesu
Drhtim
Rastvori skut ženo
Otvori
Skladište finih tkanina
Obavij me skliskom svilom
Među crveni baršun da uronim sav
Bolesnog od tebe
Izleči me
Sobom
Od mene

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 Next