NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović

 

Noćas bih mogla kao Neruda
Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
Zaista bih mogla
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebe osećao
I nedostajala mu je ONA koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali
Pesnik je i posle nje imao ruke i oči
(kojim je nedostajala)
Imao je sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom jer draga grli drugoga)
Ipak ispunjenog nečim
(sujetnim sobom)

A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti da je
I besa što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
I verovao i govorio da me voli
On koga sam toliko volela
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I sluša reči druge žene a ne čini mu se moj glas
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine

Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim

 

OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović

Oveštala jutra, ko haljine stare
ništa sem zakrpa nemaju da nude
bar kad bi sitnicom mogla da probude
nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči
u jalovoj veri da svitanje sprema
povratak nekoga za koga me nema,
niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,
sve što sam volela time bih porekla,
samo bih odgovor: zašto sam protekla
i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje
cedili se sati dugi do besmisla,
uveče se duša pogružena stisla,
u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,
budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,
mlada i voljena, sve žmureći tako
ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštale.

UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović

Septembar mi je (na izmaku)
I vreme poslednjih meteorskih kiša
Neću da verujem
Da su ti kratki bljesci svetlosti
Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva
A ne iz ruku Boga bačene zvezde
Sujeverno
Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke
Još ima nade
I želja
Prateći stihom jesenju padalicu
Poželela sam ljubav
I ispunio si mi se
Ti o kom pevam
Stvaran ili izmišljen
Nevažno je sada na kraju
Kad ostareli snovi prelaze u poeziju
I ja iz raskošnog i rodnog leta života
U jalovu i golu zimu žene
Potamnela
Ne smem da ne verujem u varku oka
O postojanju davno ugašenih zvezda
Čija putujuća svetlost je opsena samo
Smrtna
Ne smem da sumnjam u misao o Bogu
Jer samo tako mogu da pogledam u bezdan neba
I u dubine same i puste sebe
A da ne poludim pred ponorom praznine
Čuješ li me Bože
Mojim neumornim pesmama o ljubavi
Ne možete više ništa ni kad me ostavljate
Ni Ti ako te ima
Ni on ako ga je bilo
Ni život
Koji ostavljam
Umorna

ANONIMNA – Nena Miljanović

 
S lakim podsmehom
Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom
I to malo mojih stihova poezijom
Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije
I recitovao pesnikinje poznatije od mene
Poznate po sablažnjivosti stiha
Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća
Tako prostog i dobrog prema meni
Kad štedre senke prospe
Po ispisanim listovima u mojim prsima
I kroz gusto granje moje poetske uzdržanosti
Povremeno se probije ushićeno sunce
I bljesne ponekom sjajnom rečju
U mojim skromnim stihovima
O tebi i poznoj ljubavi
 
Rastužena
Nisam te više pozivala na moja duhovna hodoljublja
Među crveno vresje i zlatno jesenje lišće
U tom smešnom malom šumarku duše
Postiđena
Nisam ti više govorila moje stihove o tebi
Iz straha da te jednostavnošću ne uvrede
Te moje neupadljive pesme
Anonimne kao i ja sa tobom
Daleko od zamršenih šikara tvoje tajne strasti
Prema izvikanim poetesama i vrućim rečima
U kojima se zagubila ljubav
I gde si me izgubio
 

CANTABILE PATETICO – Nena Miljanović

u resko aprilsko jutro
kad satovi žure i kratak je dan
nestrpljivoj
da mi je mladom ti mlada žena biti
sa stomakom do zuba
ludoj od ljubavi
da mi je ispraćati te na posao kao na dalek put
i dramatično i dugo se opraštati na vratima stana
ljubomorna na prolaznice koje ćeš sresti
lepe i bez stomaka
da mi je kleti ih u sebi
i tražiti od tebe zakletve
da nisu
da jesam…

u mlako septembarsko veče
kad se razvuku duge senke i vreme
i sunčev kotur rumen dotakne protekle reke rub
pred zalazak i modru noć
mudroj od ljubavi
da mi je sedom seda ti žena biti
i s detetom našeg deteta u krilu posedeti
na pragu doma
smirenoj
da mi je krišku lubenice s tobom pojesti
pred počinak na jastuku tvojih prsiju
pred san
bez buđenja…

da mi je još jedan život
ovako praznoj
da mi da što ovaj nije
i da mi je još jedna smrt
tako ispunjenoj
da mi ima šta uzeti

 

(NE) MOGU – Nena Miljanović

 
vratićeš se možda
i biću tu sigurno
samo
ne očekuj ništa
niti bi se meni vratio ti
(onaj koji si mi bio)
niti bih tebe dočekala ja
(ona koja sam ti bila)
ne može se dva puta u istu reku
druge bi to vode bile
mutne i gorke
od svega kroz šta sam tekla
po rastanku
 
ako ponovo dođeš
ne misli da reka života može uzvodno
u nekom sutra
to ne bi bio povratak na početak
niti bi me našao onu negdašnju
svu od ljubavi i stihova o tebi
ne može se umreti od ostavljanja
i oprostiti ti se svoja smrt
čak i da ti je zaboravim
ne mogu ti je zaboraviti
moje pobijene pesme
koje više ne pišem
 
&
 
a možda bi moglo
ako se možda vratiš
mogla bih
mogu
sigurno

ZAVEŠTANJE – Nena Miljanović

 
Zaveštavam svoje pesničke oči slabovidima
Slepim za lepotu sitnih svetova oko sebe
Onima
Kojima zrnca peska nisu peščana rebra Sahare
I kapi vode im nisu krvna zrnca u arterijama Amazona
Svima bez trećeg oka duše
U koje nikada nije stala nijedna “običnost”
I ne kite svoje zenice draguljima razlelujanog lišća
Zelenog kao žad s proleća
I jantarski žutog s jeseni
Svima trezvenim
Kojima svici nisu lampioni letnjih ljubavnih svečanosti
U vrtovima vilinske duše koja se ljubi sa svime u prirodi
(kao moja)
Pa obljubljena ljubavnikom mesecom u ponoć
I oplođena kapima rose u zoru
Rađam rojeve sitnih stihova
I razrojavam se za one
Koji pod kapkom ne čuvaju poklon pesniku od Boga
Suzu
Za radovanje sa svima koji se raduju
I za plakanje sa svima koji oplakuju
Evo za vas
Polažem u pesmu kao u urnu svoje (ne)srećne oči
Potražite ih sada i posle mene u stihovima
I nakapajte me pod vaše suve i uske kapke
Okitite trepavice mojom pesničkom dvostrukom perlom
(radosnicom i žalosnicom)
I ispijte mi u njoj dušu nadušak u pesmi
Kao lek
Našte vašeg stisnutog i gladnog srca
Postanite čitanjem bogati za nevidljivo
Pijani i siti od sitnica
I volite
Volite
Kao ja život i kad me ne voli
Izbledelu iz ljubavi
 

REQIEM ZA PESNIKUNJU – Nena Miljanović

 

U snovima teškim za dešifrovanje
I pesmama teškim za čitanje
Ima me oduvek
Od četvoronožnog hoda u hordama čopora
Do levitacije bića budućnosti
Od neartikulisanih glasova i neoformljenih misli
Do telepatske komunikacije čistih umova
I u svemu sam pesnik sa očima bola
Za viđenje više nego je dozvoljeno
Sa dva srca na dve strane života
Jedno
Za sva rađanja da im se radujem
I drugo
Za sve smrti sveta
Da ih ožalim

Na javi
Ne pristajem na sebe ovakvu
Ukucanu u vertikalu vremena
Sa seæanjem na sebe iz doba Krede i Jure
I vizijom o Ja u narednim milenijumima
Svesna utamničenosti u sadašnjost
Negodujem
Htela bih biti Uvek i Svugde
Potrebno mi je da budem Svi
Od Juče koje me poriče
Do Sutra koje me ne predviđa
Vanvremenska
Lebdim u Danas
Nepomirena sa sobom
Tražim izlaz iz okvira
Načinom pesnika
Pokušavam da postojim u stvarnosti
U kojoj se ne pronalazim

Odbačena od njega
Koji je bio i jeste moje Uvek i Sve
Nevoljena koliko volim
Tražim opravdanje za svoje postojanje
I naći ću ga
U svojoj labudovoj pesmi pod naslovom
„Reqiem za pesnikunju“
Pre nego što se ubijem
Nepisanjem

SUMRAK BOGOVA – Nena Miljanović

 

U polensko jutro
Probudih se propupela u nagoveštaj žene
Očarana odrazom iz ogledala
Kao kožu tesnu
Odbacih svoje bezbolno doba
U korist dve jabuke zelene pod košuljom
I sitne sedefne školjke
Sa tek zametnutim crvenim biserom

Zavarana svojom (ne)moći
Kretoh putem spoticanja
I niko me posrnulu ne prihvati
Nijedna krila anđela
Ne ublažiše pad posle letova
Svi moji anđeli čuvari
Ljubav Mati i Bog
Ostali su iza vrata vremena koje sam napustila

U sumrak sebe
Suzama kajanja
Oprah sa sebe tragove grabežljivih ruku
Svih berača jabuka i lovaca na bisere
Nevina kao detinjstvo
Poslednji put se vinuh jutarnjom nadom
I polenski prah prezrle ženskosti
U padu okrunih na obećavajuće reči
Poznog vrtlara i mutnog lovca
I umreh majko i bože
Jer mišljah da je konačno ljubav
A samo je poslednji pali andjeo prste pružio
Za zrnom zdrobljenog bisera

 

PSIHO – Nena Miljanović

 

U noći
Natopljenoj neutešnom kišom
Tvojom ulicom
Kroz špalir zidova bez vrata
Sablasna moja misao posrće
Pod avetinjskom neoskom svetlošću
Nigde nikoga
I posrnule žene su se sklonile sa pločnika
I šugavi psi lutalice spavaju
Sklupčani pod klupama bez klošara
Gde li su bar oni sa svojim krpama
(poslednja krpa sam noćas ja)
U Zaboravnom Gradu
Sve spava pravednim snom bivših grešnika
Čak i prozori
Jedan je tvoj
U nadi
Zurim u zatvoreno stakleno oko
(Ravnodušno na duh izgubljene pesnikinje
I zaboravljene ljubavnice)
Kao čavka pokislim krilom
Kuckam jučešnjim stihom o okno
Da mi se otvori utočište u tvome sutrašnjem snu
Uzalud
Ti spavaš
I ne sanjaš me više

 

TAMNA STRANA ULICE – Nena Miljanović

 

Verovatno koračam
Čije bih potpetice inače čula sama na ulici
U mojoj glavi
Odjekuje siguran korak neke žene
Koja zna kuda i zašto ide
Neko je čeka
Tamo je
I čeka je
Pošto je raširio veš i skuvao kafu
Ne mora biti ljubav (kao sa mnom)
Život je u čekanju
I u koracima koji znaju kome vode
Ovo sigurno nisu moji
Samo mi se učinilo da koračam
I da postojim
U gradu i stanu u kom me ne čekaš
Niti je rašireno naše rublje
Na terasi sa sunčane strane ulice

Ovoga jutra
Ovo nije moj hod
Ja ne koračam ovako sigurno
Ne koračam uopšte
Ukopana u mestu za misao
Kako bi bilo moći se vraćati kući
Na tek skuvanu kafu
Pijete je sada na terasi do ulice
I ne vidiš da stojim sa druge strane
Skrivena u senci (uvek u senci)
Pogleda zakovanog za vaše rublje
Okačeno kao vesele zastave
Na bračnom karnevalu zatvorenog tipa
(strogo zabranjeno za pesnikinje i ljubavnice)
Ja nemam pravo da pokucam
Čak ni pod izgovorom da sam pogrešila vrata
Nemam ulaznicu u tvoj život
Ni izlaz iz svog

 

ALFA I OMEGA – Nena Miljanović

 

veštinom velikog poznavaoca žena
va svili moje duše
voskom mednih reči
oslikao si najfiniji batik
po tananom tkanju
umećem istočnjačkih iluminata
naslikao si simbole (ne)prolaznosti
fenikse ljubavi i olimpijske plamenove strasti
znamenja zakletve i stilizovana obećanja
i tajnim slovima između slika
ispisao si svoje skriveno ime i poruku:
pola od pola

 

zasenjena velikim simbolima
( i željna zvanja željena žena
ili bar velika pesnikinja)
preuveličavala sam priču poezijom
zaboravljajući na alfu i omegu umetnosti
da je velika ljubav nedokučiva slika
i da su sve velike reči samo velika prevara
prevedena na jezik poezije
osetljive na dodir oštrijih misli i grube istine
koje bi pocepale svilenu sliku o ljubavi na krpe
i ne bih se čime imala ogrnuti osramoćena
gola pod golom istinom
da ljubav ne krije svoje lice ni ime (kao ti)
niti je ima u polovičnostima
ni tvojim muškim
ni mojim poetskim

POLUISTINE – Nena Miljanović

 

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Lete kroz misli te nilske laste
I kricima kidaju teško moravsko nebo
Pada po meni
Paperje ptica i stratusni stihovi
Krila nade mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u san o tvome povratku
Kroz procep oblaka
Smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz prelaz pesme u plač
Taj smeh
Preglasan
Razbija belu laž sanjanog
U crvenu istinu buđenja
Crveni tanak mlaz
Curi mi niz srce i levu sisu
I niz osetljivu na stid butinu
To moja poslednja menarha ističe
Polužena sam sada ovako suva
Gospode
Ostarela u snu (ili javi)
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne) povratnice u noći
I (ne)osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt
Ili život
Sad posle tebe
Ionako je isto…

 

O(P)STAJEM ciklus BALKANIKE – Nena Miljanović

 

Ti nisi moja mati
Čuješ li
Na pasja kola te psujem
Od maćehe gora
Zakidaš mi na svemu ko kopiletu
Prokleta da si
A bar da mogu da te ostavim kao mnogi
Kao svi koji su te voleli manje nego ja
Kojima si svetinja na rečima
Zaklinju se u tebe iz rezervne zemlje
Lepa si im i dobra
Plaču za tobom siti i pijani
Vole te
Vole…

Pljujem ja gladna na takve ljubavi
I ja te volim
Najgora i najbolja zemljo moja
Ja nemam rezervno srce
Sva si mi se u ovo malo duše u nosu stisla
Ne slušaj kad te kroz stisnute zube psujem
Ja tvoja te pljujem jer bedujem
Polizaću sutra
I zube ću pod grlo svakome
Ko se usudi da te popljuje i opsuje kao ja
I sina ću ti jedinca dati ako zatreba
I svoje kosti ću u tvoja nedra
I sve što od ljubavi imam daću ti
I kad ništa od tebe nemam
Veruj mom trpljenju
Veruj mi

Ne veruj poganim psovkama
Tvoga jezika i roda je žestoka reč
I kad te kunem i kad se u tebe kunem
Veruj mojim pesmama
Ljubavi moja
Srbijo moja
Oprosti mi
I ja sam tebi
Time što ostajem
Opstajem

 

AKO LI TI JAVE – Nena Miljanović

 

„Ako ti jave “ pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 Next