NenaM

Nena Miljanović

Nena Miljanović je rođena u Šapcu, živi u Loznici. Po obrazovanju je psiholog. Pisanjem se bavi od nižih razreda osnovne škole, kad je i počelo objavljivanje njene proze i pesama u novinama i almanasima . Žanrovski nije fahirana, nije opredeljena za samo jednu vrstu književnog izraza. U proznom opusu piše: roman, pripovetke, kratke priče, esej, kolumne. Ipak , kako sama ističe ,poezija je njen osnovni književni izraz jer je rođeni pesnik . Piše ljubavnu i erotsku liriku, poeziju u dijalektu , kao i poeziju u prozi, socijalne i rodoljubive pesme kao i pesme na etno teme. Bavi se prevođenjem i prepevom poezije sa slovenačkog i makedonskog jezika na srpski. Književnica za sada ima dve samostalnu knjige pesama, trinaest zajedničke zbirki i pesme u dve antologije poezije u kojoj su autori iz više evropskih zemalja . Objavljuje u književnim časopisima i elektronskim medijima.

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 15 16 17 Next

Najkomentarisanije objave

  1. ALHEMIČARI – Nena Miljanović — 5 comments
  2. STO STEPENIKA – Nena Miljanović — 4 comments
  3. SREĆNA LJUBAV – Nena Miljanović — 3 comments
  4. PESMA PTICE SIRIN – Nena Miljanović — 2 comments
  5. PIETA – Nena Miljanović — 2 comments

Author's posts

EPISTOLA (DEVETI KRUG)- Nena Miljanović

Juče sam se bacila sa vrha tvrđave bez izlaza
I padala sam spiralno i sporo
Kao ptica koju su ustrelili
( ovo ja činu dajem malo romantičnosti
jer nije bila tvrđava
nego poslednji sprat tvoje zgrade bez ulaza
i padala sam kao kamen bačen iz tvoje ruke)
Kako god
Lepo je bilo biti ptica i lako je bilo umreti
I tek malo
I tek poslednji sekund je zabolelo

I šta je taj tren za godine u kojima si me boleo
Čak me nije ni zaboleo život koji odbacujem
Već smrskana nada da ćeš me još jednom voleti
Ubih je
Uverena da je kraj čekanja i kraj ljubavi
A nije

Tek deveti put će to biti
U devetom krugu pakla (gde su izdajnici)
Ako izdam ljubav i dignem ruke od pevanja o tebi
Tek tada ću uspešno dići ruku na dušu
Ubijajući pesnikinju u sebi
Živim
Kao pesma o tebi koja umire poslednja
Zajedno s ljubavlju

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59645

TAMNA STRANA MESECA No.2 – Nena Miljanović

Ćutasmo tada
Bez nelagodnosti
Bliski i kad se ne taknemo
Razmenjivasmo misli očima koje ne kriju ništa
I ta tišina
Savršena i ispunjena
Beše najveći govor ljubavi
Svetla i gola
Sjala je posredi nas
Kao pun mesec na sredini neba bez oblaka
Jer ni jedna tajna među nama
Nije imala potrebu da se sakrije
U suvišnu reč

Ćutimo sada
Na tvome ramenu ja
I na mojim grudima ti
S rukom u ruci
Lažemo se da je to ljubav
Udaljeni kao dve prividnosti
U tišini punoj teskobe
Svako sa svojom krivicom
Krijemo oči i misli
Oprezno
Izbegavamo reči koje bi nas ogolile
Kao tamnu stranu meseca
Punu senki
Na savesti

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59496

NOKTURNO ZA UZALUDNE ZVEZDE-Nena Miljanović

daleke
čuju se odlazeće čaplje
ili to noć uzalud ozvezdana
sva plava od tuge
čas po čas prigušeno krikne
mojim slabašnim glasom
za još kojim danom rumenim od nade
kroz tišine misli o odlasku…

…o grobe moj usamljeni
pod bolnom mesečinom
ne mami me otvoren
obećanjima o plavoj travi zaborava
sačekaj
zli moj i dobri
da ispratim poslednju pticu ljubavi
iz pamćenja i pera…

…sačekaj da učinim ono što nećeš moći ti
da mu oči izbrišem
iz mojih posthumnih pesama
grobe moj raspevani
među koricama knjige
zatvori se
zatvori

copyright© Nena Miljanović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59331

“ZA KIM ZVONO ZVONI” © Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59052

NEMOJ DA ME PROSIŠ- Nena Miljanović Daniluška

(iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

Nemoj da dođeš taki bogat 
I da me prosiš od otac sa zlato
Nije moje srce za tvoje pare
Nemoj da nudiš tičije mleko
Ni dželep crni i beli konji
Ni dušek od sitno guščije perje
Ni jastuk od svilu
Ni jorgan od somot
Ništa ti neću
I neću tebe

Ti nemaš ruke za kake ginem
Od mekan pamuk i tvrdo gvožđe
Da mi na prsa padnu ko tice
Sa mekana krila i oštre kandže
Od slast da drkćem
Od stravu da umrem
Ti nemaš oči sa led i vatru
Od pogled jedan od inje da mrznem
Od drugi da planem od strašnu vatru
Sa led da me gasiš
Sa vatre da me pališ

Takoga sanjam
Takoga čekam
Znam da je za mene taki rođen
Znam da je kreno i da će doći
Sa srce golo u prazne ruke
Bez reč da me prosi
Samo sa oči
Bez reč da pođem
Samo za srce
Odavde sa njim do na kraj od zemlju
Do kraj na život

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59015

“Nights In White Satin” – Nena Miljanović

 

Ne verujem
Da se ne sećaš puta koji si prešao
I da ne pamtiš pustinjski pejzaž mene
Dirljiv u svojoj nepreglednosti
Pod ponoćnim nebom
Osutom retkim zvezdama kao mojim očima
Po čijem si tragu tražio put strasti
I našao netraženi Put Svile ljubavi
Jednom
Kad si me pregazio kao Kalahari
S kraja na kraj duše
I utisnuo put odavde do večnosti
Karavanima mojih beskrajnih pesama o tebi

Ne verujem
Da ni zrno peska sećanja nisi poneo
Da zažulja u oku i duši
Bar ponekad
Dok slušaš “Noći u belom satenu”
I šušti ti pod prstima papir mojih nepročitanih pesama
Kao saten vela prodane neveste
Koja stidljivo čeka na tuđoj svadbi
Čekam
Da mi oduzmeš poslednju nevinost
Čitanjem

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58987

ZABORAVNOST (cilus BISTRICE) – Nena Miljanović

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58865

KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Nije trebalo da me podstičeš
Trebalo je da odeš na početku
U poslednjem stihu moje prve pesme o tebi
Ne bi bilo petstote
I ne bih sada samohrana
Očima ljubila u knjige kao u kolevke položenu ljubav
I jecavim dahom sušila mokre stihove
Jer kaplješ mi u kaskadama sa trepavica
I tu je uteha vremena nemoćna:
Svaki moj sekund sa tobom stao je u pesme
A da ih nema
Zaboravila bih da te je bilo
I ne bih te volela ovom upornošću vojnikuše
Koja prati (novim poemama) svaki korak svog otišlog
Sad posle kraja bez kraja

A ipak je ovo kakva takva sreća
Jer bez ovih zbirki nezaboravljanja o tebi
Moja bi poezija bila jalova stogodišnja laž
I ja bih bila prazna i suva poetska bezdetnica
(koja nema za čim ni da plače)
Bez ovih tvojih kopiladi u mojim knjigama
Koja te čuvaju od zaborava
I mene od besmisla pisanja
Ako nije o tebi

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58862

OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58851

GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović

Oko i razum na nišanu
Prst i bezum na obaraču
Po zakonu jačega da osvoji
I nagonu slabijeg da odbrani
U sukobu sile i straha
Preko krvi stratišta i pepela zgarišta
Uz koračnicu “patriotskih” povika
Koracima od sedam milja
Maršira čovečanstvo u prošlost
U doba čopora i zverstava
Jer
Kad progovori oružje i smrt ućutka život
Zaćuti poražen Bog (ili Svesmisao)
Zbog nadmoći uma koju je uzalud dao
I zbog sumnje u sebe
Jer stvarao je po svome liku i umu ravnoga sebi
Stvaraoca svetova
Sa božanskim darom ljudskosti i ljubavi
Jedinog
Među svim svetovima
 
Zbog greške u svome najvećem delu
Gluv je Gospod za molitve
Jednako
I za blagosiljanja pobednika
I za proklinjanja gubitnika
I nije ni na čijoj strani
(za obostrana ubijanja nema opravdanja)
U ratovima
Gde prvo pogine Ljubav
Pa Čovek u čoveku
I Bog u ljudskosti…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58843

POLUISTINE – Nena Miljanović

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Sa strahom i nadom osluškujem
Možda te vrate prevrtljivice…

…Lete kroz polusan te nilske laste
I krilima kidaju olovno moravsko nebo
Gle
Kroz proderane oblaka smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz procep jave i sna
I pada po meni paperje ptica
Krila mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u izlomljen polusan…

…I poluglas tvoj je tu
Šuštav i lak kao leptir ili opali list
Šapće mi ozbiljne velike zakletve
I smešne male golicavosti
Smejem se (pre)glasno u snu
I smeh kao grmljavina u glavi
Razbija plavu poluistinu sanjanog
U crvenu istinu buđenja…

…Crveni tanak mlaz curi
Niz san i mermernu butinu
Moja poslednja mesečnica ističe
Polužena sam sada ovako suva
Ostarela u snu
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne)povratnice u noći
I (ne) osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće
I ja sa njim…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58782

PALI BOGOVI – Nena Miljanović

“sve ima svoj kraj” izrekli su mudri
koji su naučili kako gubiti a ne umreti od tuge
ali ja sam pesnik i nisam mudra
i ne umem da ne umrem za sobom
jer šta bih u rumenu zoru na misao o sutonu
oplakujući tek rođen dan kao budućeg pokojnika
i sve što mi se desi sa tobom
bilo bi prošlost pre nego i postane sadašnjost

da sumnjam da ovo ćutanje nema kraj
i da ti ne čekam reč
zar bih kao mlada luda pevala o tebi
s lastama pod mlakim aprilskim nebom
sa svešću da je jesen i kiše
i prazna lastavičija gnezda
i moje opustelo i staro srce u njima

da verujem u ovaj kraj među nama
i da će gluva i slepa vremena još dugo
do kraja mudre mene
zar bih te pitala ovom poremećenom pesmom
Je li da nismo pomrli
je li da smo bili (i bićemo)
u dimenziji poema bez početka i kraja
reci i da ćemo biti i posle poslednjeg zalaska sunca
kad i poslednji par ptica polomi krila i padne
sa neba koje se zajedno s palim bogovim ruši
po mojim pesmam o nama
gde sam se sakrila od mudrosti
poremećena poznom ljubavlju
i poezijom

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58759

MANSARDA – Nena Miljanović

 

Neka mi se ne uzima za plagijat poznate pesnikinje

Ali ja doista više nemam vremena
Ni za duge ni kratke pesme o ljubavi 
Sve kraći su mi i potezi perom i dani i dah
Sve ređe
Na brzinu ispišem tek poneki štur stih
Po sećanju na tebe i Monparnas
(Maštali smo da živimo tamo
Ne znam zašto baš tamo
Ali tako je slobodno i dobro zvučalo
Imati sunčanu mansardu i jedno drugo
Bez novca za cigarete i večeru
Voditi ljubav do iznemoglosti
Ludi ljubavnici
Daleko od obzira prema građanskom životu
I s prezirom prema smrtima)
Ali
Za stihom stvoren život sa tobom
Ja nemam više hrabrosti
Na domaku kraja
Ne želim više pesme o tebi
Ni tebe
Drugog nekog da mi je
Još jednom
Voleti
Ljubiti
Umreti

Tu je
Taj neko drugi
Na mansardi bez sunca
Na izmaku pesama i vremena
Voljena
Ljubim mu oči
Tvoje

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58705

Karma – Nena Miljanović

 
u životu pre ovoga (i pre tebe)
bila sam biljka
bez sposobnosti da osetim bol
zato ne volim zeleno (oprosti španski Ciganine)
evo
iskupljujem se grubošću prema sebi priznanjem
volim slepački
pseći
ženski
ropski
a nevoljena sam
 
po karmi
u novom životu isplaćujem stari
mora da su bili vekovi lagodne letargije i tišine
otuda sve ove zaglušujuće bujice stihova tebi
i sav ovaj bol
zbog nepoklapanja naših postojanja
jer ni trave da sam vlat ili vres
ne bih ti bila manje
a ti
da si sav od muške reči i ljubavi
ne bi mi bio više nego što si sad
iako si samo ono što sam pre tebe bila ja
prozno i prazno ništa
 
i nikad i nećemo moći biti nešto više
a ipak
želim da se karma ponavlja i da se rađam
i u svakom životu da te dockan sretnem
i da te volim i da me ne voliš
samo da bih plakala poeziju
i slepački od svoga plača kamčila pesme
i pseći cvilela u njima
ropski ponizno i ženski prkosno vukući se za tobom
samo da bih pevala poeziju
kad umrem
da živim bar u rimama
da mi ne umreš sasvim

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58696

JERES – Nena Miljanović

Ogrešenje o ljubav su slova i reči
Moj
Tvoja
Okovi su to za oboje
Kao naprsle karike koje spajaju ali ne drže
Kidam ih
Jer voleti nije vezivati
I tkati mrežu sumnji oko tvojih nogu
Oko svih tvojih koraka i svake misli
Koje ne vode mome velikom JA

Poričem takvu ljubav
I kao jeretika spaljujem sebe
I nek je ovo samo teatralan način
Da se prikažem beljom i boljom crna ja
( ili je čak lukavstvo da te zadržim)
Pompezno se posipam pepelom
(Ne)srećna što postojiš slobodan i svoj
I plačem velikodušna i malodušna
Darovana najvećim darom
Toliko suprotnim sitnoj ženskoj prirodi
Sada kad nisam TVOJA i nisi MOJ
Sada sam tek Ljubav
I strašan bol
Kojim sam platila najskuplje od žene muškarcu
Slobodu izbora
Da odeš ili ostaneš

Ostaje li mi šta drugo?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58662

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 15 16 17 Next

Load more