PTICE BELE (labudova pesma) – Nena Miljanović

noćas po meni kao ptice bele
padaju neke lepršave misli
stihovi krpice (zakrpe za srce)
da varku od slova prišijem na nadu
da je još vremena da se sve ponovi
ptice moje lažne zasejte mi snove
klicama nadanja da opet isklijam
u onu pređašnju kad je bilo krila
za krilarte pesme izatkane letom vilinog konjica
sa suncem u stihu i kišom u sroku
prosipajte noćas po mojim snovima
sve pređašnje vatre skupljene pod krila
raspirite iskre ispod pepelišta
tu gde je zaspala moja bolja strana
iz boljeg vremena
kad sam bila ljubav i volela sebe
jer me on voleo

&

ptice moje pozne nemojte ni glasa
dajte mi tišine u sivo svanuće
kad se san završi
i nekoj srećnijoj natrkrilite stvarnost
buđenjem u dvoje na njegovoj ruci
idite bezglasno kako ste mi došle
zalud ste doneli krpe od stihova
nisam švalja vična da zakrpe nitim
šav na šav da vežem na rite po duši
puštam da se cepam iz pesme na stvarnost
labudovom pesmom pozne pesnikinje
o praznim danima
u koje se budim iz sna o letenju
u kom još volim život
i ne mrzim sebe

KALDRMA – Nena Miljanović

Kaldrmom sećanja
Ponovo pređoh (po)grešan put
Opet i opet
Ubeđujem sebe da je to ljubav
A samo je žeđ krvi
Dva poročna pijanca smo bili
Taj prvi i svaki put
Trebalo je da se otreznim i okrenem na peti
Posle saznanja da nisi sam
A posrtala sam stranputicom dalje i niže
Kao kamenjarka sam gazila za tobom
Po sebi

Kurva
Kurvala se sa sopstvenom dušom
I lagala je da sam ti što si ti meni
Govorio si mi da jesam
U tami noći i mraku strasti
Govorio si to godinama i juče
I svaku reč je porekao naredni dan
Sa svitanjem svesti
Gasio si me kao crveni fenjer srama
Krio se i krio me

Hrabro
Ugasila sam plamičak u prsima
I postala kamen kaldrme
Neosetljiva na ljubav
Ne osećam bol više i svejedno mi je
Kad ti ispražnjenom korake odlazeće osetim
Kako gaze
Gaze
Po kukavičkoj meni

SALTO MORTALE – Nena Miljanović

 
Tada
Nisam mislila da je hrabrost
Visoko na trapezu ljubavničkih uzleta
Pod svodom cirkuske šatre zabranjenih ljubavi
S natpisom Hesea na ulazu
“Samo za ludake”
I zaista
Za svakog su ludost
(sem za nepromišljene pesnikinje
i nesigurne akrobate balansere)
Te vratolomije na trapezu bračnog trougla
Gde se spotičemo o strast i savest
I padamo i ustajemo
Uvereni da “Bog čuva ludake i ljubavnike “
I bilo je tako
Sve dok moj vatreni nije ohladneo
Otrežnjen strahom od pogršnog koraka
 
Sada
U cirkusu života
Pod pesničkim plavo obojenim svodom
Sve se naše ruši
Mesec od mesinga s kubeta se kida
Rašiva se nebo i raspada priča
Moj nesrećni tuđi gleda kako padam
Slabašan da išta odlučno prelomi
Bez snage da ode ili da ostane
U spirali smrti
Kojom lomim sebe
Odlukom da odem
 
Nema tu ničega
Velikog za pesmu o velikoj meni
Jer sam ga vratila njegovom životu
( iz straha od pada u igrama sa mnom
gde bi se slomo)
To što sam otišla nije moja snaga
Već snaga ljubavi
Koja lomi mene da sačuva njega
 

JA ORIGAMI-Nena Miljanović

 

Svakoga jutra
Po prvim probuđenim pticama
Stigne mi po jedno tvoje zvučno pismo
Godinama
Cvrkuću ili grakću i donose mi taj glas od tebe meni
( ili je od mene prošle meni narednoj
sve je moguće ako si nemoguć
i veruješ u papirne ptice
i slovo ljubavi pisano po sećanju na smrt)
Svejedno
Primam tu poštu na post restant prevare
(šta je poezija do prevara
ta pisma koja pišemo od nekog sami sebi
i pravimo se da postojimo
i da je život to izmišljanje ljubavi)
Jer nemam drugi izbor
Ni način
Da ti budem

Pišeš mi o svemu
(opet lažem)
Do sitnih dnevnih pojedinosti
Učestvujem tako u tvome trajanju
Od pisma do pisma
I ja trajem
Od jutra i buđenja kad mi stignu
Do mesečeve samoće pred novi san
Kad ih otvaram i tumačim
Napola izbrisanih slova i pobrkanog smisla
(Tako je to sa snovima
Od sunčevog izlaska do zalaska
Izbrišu pola od onog što spavanjem napišu)
Svejedno
I od to pola sam cela
Ptica
Pismo
Pesma
Origami žena
Koje nema
Dok je diktiran san o tebi ne ispresavija

 

KOLORIT (EROTIKON) – Nena Miljanović

 

Govoriš nešto
Isprekidano
Slušam i ne shvatam smisao
Hvatam
Duboke tamne tonove glasa
Čujem
Brujanje tvoga iskanja
Osećam
Bujanje moga nuđenja
Molećivo
Dišeš plitke udahe nalik na jecaje
Zapovednički
Šire ti se i skupljaju zenice
Poslušno
Šire mi se kapilari i bedra
Omaglica
Crveno iščekivanje presude

Moja osudo na malu smrt
Pucaj
Puca vatromet boja
Belo usijanje
Crna zenica sunca
Usisava nas
U široki mir

Rasplinuta na boje duge i tebe
Plavo ti obojen dah
Udišem
Plava sam pučina
Ili nebo
Ili ti
Ne znam
Samo te dišem
Dišem

ZA KIM ZVONO ZVONI – Nena Miljanović

Ako odeš
Ništa neće stati
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će opadati i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom
Disaće mora i ja ću disati
Nadimaće se prsa da prsnu
I lupaće srce teško kao Hemingvejeva zvona
U paralelnoj priči o ljubavi i smrti
Jer šta ako te prebolim i zaboravim
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikom više budeš ludost mladosti
(a nismo mladi)
I omamljujuća lepota poroka zrelosti

Bićeš smiren i star
Ako odeš
Posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti da te još jednom volim
Ako prestane da mi te kuca srce
Ako te otišlog čak i kao pesnikinja prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad stakleno zvono u prsima prsne
I odzvoni me čak i u poeziji
Šta ćeš biti
Šta ću biti
Ako odeš

A PAPIR MRTAV I BEO – Nena Miljanović

 

pribegavam pesništvu
zbog sklonosti poeta ka suicidu
iz prevelike ljubavi prema životu
paradoks
ali ja žurim da umrem iz straha od smrti
da zadržim sebe
iz srca (lažljivog kao šešir cirkuskog iluzioniste)
izvlačim čarobne reči
poslušne kao beli zečevi i utovljeni golubovi
za trk i let iz prazne stvarnosti
u još prazniji svet poetskih opsena
ispunjen trikovima stihova

ritualno
pred svaku novu pesmu
oblačim stare klovnovske rite
i iscrtavam se u suzu i smeh
pred ogledalom naslova
upisujem se u upitnik
( jer ne znam na šta će mi izaći pesma)
da li se ja to smejem kad plačem
i da li plačem i kad pevam o ljubavi
ljubavi
ljubavi
ima li je
ima li me
izvan pesme
u pesmi
živote
živote
da mi te je

a papir
preda mnom
mrtav i beo

NAS DVOJE – Nena Miljanović

Rastaćemo se jednom
I kad pođemo ponovo svako svojim putem
Ništa nemamo poneti za svedočanstvo da smo bili 
Bez zajedničkog doma (skrovišta nisu dom)
Tajni ljubavnici
Za sva sticanja smo zakasnili
(što bi nas vezivalo i kad prođemo)
Za porodicu i decu
(Nismo ih mogli imati jer već smo ih stekli sa drugima
I voleli smo ih i moje ti i tvoje ja
Ali
Nismo imali naše)
I jednom kad se budemo rastali (nema večitih ljubavnika)
Neću imati tebe u sinu ni ti mene u kćeri

Nas dvoje
Sem te skrivene jubavi nikad ništa nismo imali
Bez zajedničke bar šolje za čaj
Što bi nam sutra bila relikvija
Iz naše razrušene svetinje
Ništa nećemo imati po rastanku
Sem sećanja koja će izbledeti
U par mojih požutelih zbirki poezije
Koje čak nećeš smeti držati u svome porodičnom domu
I povremeno listati tražeći nas prošle
Ni papir ti ne smem biti
Ni mrtvo slovo na njemu
O nas dvoje nekad živih 

TIPIK – Nena Niljanović

Ne čekam te čežnjiva u ovoj pesmi
Koju bih proglasila praznikom ponovnog susreta
I ukrasila biranim metaforama
Po tipiku “velike” poezije i male ljubavi
Naprimer
Kako te čekam u nekoj budućoj raskošnoj noći
Ukrašenoj iluminacijama svih sazvežđa
Sa sedam vrućih zvezda Plejada među nogama
Na sedmom nebu telesne ljubavi
Ili recimo u nekom svetom i svetlom danu
Kad se događaju čudesa uskrsnuća
Sa verom u nastavak ljubavi tamo gde je stala
 
Uopšte te ne čekam
Jer ja nisam ni vernik ni nevernik
I ne pitam se postoje li Bog i Ljubav
(ko je još mislima dopro do odgovora )
Samo te osećam kao sitnu kucavicu u bilu
I kao sev najvećeg pojma za koji ne postoji reč
O onome što niti dolazi niti odlazi
I neće mi srce lupati pesnički prejako (ako se fizički vratiš)
Kao zvona crkve sv.Marka ili nekog drugog sveca
Ili divljački dobošati kao tam-tam urođenika mnogobožaca
 
Ništa se neće desiti
Jer te i ne čekam nikad otišlog iz duše
Samo postojim i svetlim kao ostarela Elektra
I tu si
U mojoj pesničkoj jednostavnosti
Kao golotinja tela i duha
Koja nije za malu poeziju i velike reči
I ni za čije oči
Osim za slepe oči srca
I Boga
Koji ima tvoj lik

GETO (EPISTOLA 7.) – Nena Miljanović

 

Ne čitam više prošle pesme o tebi
A progoni me svaka napisana
Iako ne otvaram svoje prašnjave knjige u kojima su
Kad je svaki stih upisan u ovojnicu duše
Kao u lanene trake u koje se umotavaju mumije

Ti moji izvikani stihovi stigmatizovane ljubavi
Svedoci su čiji se iskazi ne mogu prepraviti na “poštene”
Stisnuti među korice kao bludnice među žice u getu
Izopštenu iz tvoje ljubavi
Osuđuju me na oslobađanje od poezije
I na zabranu pisanja na teme o tebi

Te epistole
Nagovaraju me da ih spalim u svojim knjigama
I uveravaju
Da ću te se samo tako osloboditi sasvim
Ako pepelom pesama zatrpam matericu koja ih je rađala
Moje izjalovljeno srce
U čijim komorama te čuvam i pulsiraš
Upisan u ovih stihovanih poslanica bol
Koji me nadživeo

LEDI PEVA BLUZ – Nena Miljanović

 

Volela sam te toliko
Da je to bilo neprimereno
( u mojim godinama je za osudu
toliko se zaboraviti)
Mnogo je snage trebalo
Da ti ime ne pevam glasno
Dok damski otmeno koračam ulicom
A u sebi stepujem razuzdan bluz
U ritmu slogova tvoga imena

Potpuno pometena poznom ljubavlju
U vlasti strasti
Kao Ledi Godiva gola pred tobom
Raspusna kao mlada Ciganka bez mere
Sa skarednostima na usnama
I đavolskom vatrom u telu
Aristokratski hladna pred drugima
Skrivala sam se malograđanskim manirima

I sada se krijem
Dok finim rečima pišem podobnu liriku
O gresima i kajanjima
A iza stisnutih zuba
Urlam ti ime na sav glas
Promuklo kao poslednja uličarka
Preklinjem te i proklinjem
Daleko od odmerenosti udate dame u godinama
Vučem se za tobom i posrćem
U ritmu strašnog ljubavničkog jauka
Koji samo ja čujem

UTOPIJA – Nena Miljanović

Tada
Bila sam vernik i pesnikinja
I verovala u pesničku utopiju
Da sunce nije helijumska lopta
Nego vruć zlatnik
Ukovan u čelo Boga i u moje sopstveno
Iza kog su se rojile tople verujuće misli
Da postoji Bog koji mi daje život
I da si to ti

Verovala sam i da leptiri nisu insekti
Već leteći cvetovi Ljubavi izlegli u duši
I pušteni niz vetar lepršavih reči
U mojim mladim pesmama o tebi
Iz Početnog Vremena rađanje tebe u meni
I mene u pesništvu

Sada sam ateista bez ičega
Šuplja kao gasno jezgro Sunca
Kotrljam se kroz Prazninu Vremena
Besmislena kao zaboravljena božanstva
Koja su smenili novi bogovi

Napuštenu od tebe
Napustila me je vera
U leptire i moje ostarele stihove
I nepodnošljivo mi je u ovom bezverju
U kom me ni jedna utopija ljubavi ne laže
Da postoje besmrtnost i Bog
I da si to ti

Moj pali Bože
Ne mogu da verujem u tebe više
Jer uzeo si život koji si dao
I meni i mojim pesmama…

MIMIKRIJA – Nena Miljanović

Ne možeš biti drugo nego što jesi
Pribegavam mimikriji
Biću ja ono što nisam
Lakše ću podneti prezir prema sebi
Nego istinu o tebi
Duši je potrebna velika laž
Gde nema tvoje velike ljubavi

 

Pod prisilom slabosti
Uvodim sebi policijski čas
Ne javljam se dok me ne pozoveš
Na tebi je i vreme i nevreme za ljubav
U puževoj ljusci preljube
U kojoj čamim sluzava
I čekam tvoj poziv da ispuzim

 

Mizerna
Mrzim sebe više nego što volim tebe
Ovo je protiv moje prirode
Ovo što radim je i protiv ljubavi
Ljubav je plemenita
Ne unižava
Ne gazi se po dostojanstvu u njeno ime
Ostavi me
Neka sam bar Čovek sebi
Kad nisam Žena tebi

 

Patiću bez tebe
Patim bez sebe
I s tobom i bez tebe isto je
Ne mogu više
Idi

MARGINE – Nena Miljanović

 
U antikvarnici pamćenja
Gde se čuvaju stvari iz boljih dana
Čuvam sitne pojedinosti te ljubavi
Krupno je već zbrisalo vreme
Koje je odbrojalo što je imalo za nas
I stoji zaustavljeno u mojim starim pesmama
I sve što sad pišem
Samo je prepričavanje i ponavljanje tebe
Počistiti to treba
I napravi mesto za novo ime i nove velike stihove
 
Prebiram po tugama
I odvajam što ću u zaborav
Gle koliko je samo tu trica
Tih običnih dana bez izliva ljubavi
U kojima smo samo postojali
U običnim rečima i dobrim ćutanjima
I koliko je noći
U kojima smo ležali kao dve nevinosti
I samo slušali disanje jedno drugom
 
Čemu pamtiti te prozaičnosti
Sa margina poetske ljubavi i strasti
Sve ću to u zaborav
Ne bih li zaboravila istinu
Da veliku ljubav čine te male stvari
A ne velike pesme
 
Vreme je da prestanem da pišem
Ili da počnem da lažem
U novim pesmama o novoj velikoj ljubavi
Da sam ti bar ritam disanja zaboravila

ZONA SUMRAKA -Nena Miljanović

o bolu treba tek posle bola
kad svi njegovi mučitelji pođu na počinak
( svi koraci i odjeci tebe iz vremenske zone ljubavi)
umorni od ujeda kad klonu i pospe
i slegnu se misli i stalože strasti
tek tada
jer
ne može oko zamućeno suzom videti stvarnost
ne bez pogleda u ogledalo racia pred čijom oštrinom
preuveličan bol i prevelike reči se postiđeni povlače
posramljeni ljubavlju
padaju
na dno mene bez ičega (bez tebe)
čak i bez tog ogledala
(krišom od sebe trezvene sam ga razbila
o čelo svog poslednjeg budnog i ludog dželata
o svoje ljubavlju iznačinjano i stihovima iskrpljeno srce)
sve to stoji
to o nepisanju poezije u afektu (pogotovo poslo sloma)
da se izbegne emotivnost jer vuče u patetiku (i lošu poeziju)
(u vreme brzih veza i kratkih sparivanja
patetika je sve što liči na ljubav i patnju što je nema)
ali ja ne umem ni razumno da volim ni dozirano da pišem
(kao umerene žene i ozbiljni pesnici )
bez ushićenja ili jadikovanja
i čak besa u pesmama
ne umem ni da bolim sebe do poezije
ako pustim vremenu i umu da odrade svoje
i prođe(š) me
do neosetljivosti i odmerenih pisanja
do dobre i bezvredne pesme
o bolu tek posle bola
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 13 14 15 Next