DVE SVETLOSTI – Nena Miljanović

 
Ta naša okončana ljubav
Svetli nepomućenim sjajem
Kao istrošena zvezda koje odavno nema
A svetlost njena putuje i putuje
Od njenog okončanog života do naših očiju
Tu je i kad je nema
I mi
Tu smo i sad kad smo prošli
U tebi ja i u meni ti
Ukovani (u moje pesme)
Kao slika zvezde koje nema
U svod neba koje ne postoji …
 
…I kao svetlost svemirom
Struji fluid mirisnih sećanja između nas
Miris tebe
Osećam u ovom zimskom danu
“Na moravske vrbake mi mirišeš dragi”
Govorila sam ti
“Na zelenkade drinske mirišeš draga”
Govorio si mi
I znam
Da u ovom decembru osećaš april i miris mene
Sad kad nas ništa ne može vratiti
I samo dišemo
Kao da smo živi
 
Sad kad se više ne možemo ponoviti
Samo se udahnemo mirisnim mislima
Udaljeni
Postojimo jedno u drugom
“Prisutni kao svetlost bez glasa”
Kako reče jednom pesnik Kišević
Trajemo
Kao sjaj ugašenih zvezda
I svetli nas ta okončana ljubav
I dišu nas reke i bilja
Sad kad se nema zbog čega disati
Kad smo još samo zvezdana prašina
Na nebu poezije
 

KVAZIMODO – Nena Miljanović

Budimo prozaični
(neumesno je sad posle rastanka o ljubavi)
Pričajmo o bilo čemu
I pravimo se da je ovaj susret slučajnost
Evo
Načinjem neutralnu temu o vremenu
Zamisli
Postala sam osetljiva na promene
Strašno me bole aprilski vetar i jesenje kiše
Uzgred
Kad je već reč o tome
Boli li te još uvek koleno na nagle promene
I da li ti malo koči hod pa hramlješ
(zvala sam te moj lepi Kvazimodo dok sam ti trljala otoke
I ti mene moja Esmeralda
Dok si se pravio da te ne boli)

Čuj
Ovo ide u lošem pravcu
Pomozi mi
Pitaj me bilo šta što ne podseća na nas
Da
Dobro sam
Da
Dovoljno spavam i jedem na vreme
Ne
Ne plačem više zbog sitnica i ne drhtim kad grmi
Molim te nemoj
O ovome ne govore oni koji se nisu voleli
Koji se ne vole

Hajde
Okončajmo ovaj slučajni susret i usiljeni razgovor
Počinje kiša i grmi
Oprostimo se i raziđimo bez podsećanja i osećanja
Možemo mi to
I ne gledaj me tako
Ne plačem
Čini ti se
To mi se samo ova kiša sliva niz lice
I nije ti glas šupalj i napukao
Je li da mi se to samo čini čini zbog grmljavine
Zbog nje i drhtim
( ne zbog tebe)
I ti jedva koračaš zbog promene dok pognut odlaziš
(ne zbog mene)

Je li da je tako
Moj Kvazimodo
Je li

IGRA ZA DVOJE ( EROTIKON) – Nena Miljanović

Pozovi me
Svim jezicima ljubavi
Glasovima i pokretima bez reči 
Zovi me iz najdaljeg juče i iz najdubljeg tebe
Iz svih vremena te čujem i osećam
Iz svih bića koja su se volela
Ili parila
I odazivam se i krećem spremno
Spremna na sve

Krikni me svim mojim slobodama
Čujem te kao albatrosa
I lomim krilima nebo i sebe
Letim
Ispod oblaka i tebe
Uzlećem ti u susret
I survavam se pod tobom
U bezdan
Ptica sa pticom
Slobodna

Prozovi me zapovedničkim režanjem
Odazivam se lavu u savani
I tražim te kroz zamršene trave
Trčim i dahćem divlja
Žurim
Da ti postanem plen
Ukroćena

Ne govori ništa na kraju
Samo me ćutke ljubi i pusti da te ljubim
I izližem ti mokro bedro
Kao lavica mladunca
Umorni
Zaspimo
Utonuli jedno u drugo
Utonimo u san
O ljubavi

ČESTITKA ( Nena Miljanović)

 

SREĆAN VAM VAŠ DAN DRAGI MUŠKARCI
19 novembar je Međunarodni dan muškaraca.
Srbija ga nije ozvaničila kao praznik ali ja jesam:
Tebi,
moja ljubav i poštovanje, tebi, koji si nečiji otac, sin, brat, suprug, ljubavnik- ženina ljubav i bol bez kog ne može , tebi na planeti i izvan planeta koji ženu činiš ženom i mene pesnikinjom jer si tema mojih pesama o ljubavi i kad pesma dođe do kraja, dokle te pevam dotle sam Žena i ljubav i posle ljubavi.
Tebi, koji si za korak ispred i za glavu i pamet iznad mene, ne zato što sam manje vredna od tebe, nego zato što ti verujem i uzdam se u tebe više nego u sebe:
Korak ispred mene zato što si izvidnica za moje sigurne korake; za glavu viši ( simbolično) jer ako ne verujem u fizičku snagu i odluke kojim me čuvaš i braniš, i u nežnu duhovnu moć nada mnom , ne mogu se osećati kao EVA, niti ostati sa tobom, jača od tebe ne mogu poštovati, a koga ne poštujem ne mogu ni voleti!
Lepo Muško moje, ponekad se volimo, ponekad mrzimo, sve je to život – sa tobom sam sve, sa mnom si sve , jedni bez drugih ni život, ni ljubav, NIŠTA.
Volim te.
N e n a

RUBIKON – Nena Miljanović

Sreća prati hrabre
Hrabro
Prešla sam lični Rubikon
Da ljubavlju pobedim naviku
Rekao si mi
Da si okovani Prometej i da zbog mene kidaš poslednje okove
Pohrlila sam ti
Preko reke razdvajanja što deli bračne zakone od ljubavnih
Dve drhtave dojke kao dve bele ptice sam ti na dar
I među njima
Crveni ključ za Zabranjeni Grad
Pod jezik sam ga
U nemuštu Reč koja se ne piše u pesme
I koja tebe sopstvenog roba
U moga velmožu oslobađa
“Alea iacta est”
Izrekoh dogovorenu lozinku pred tvojim vratima
Ali ti si ćutao
Na pragu tvoje stvarnosti
Ljubav je o zid i ja o bol
Nisi mi (se) otvorio
Zaokupljen učvršćivanjem svojih okova
Načinio si se da me ne čuješ
I ostao si gde si i što jesi
Lažni Prometej sa lažnom vatrom u uskim prsima
“Kocka je bačena”
Ponovih odbačena
Korak po korak iz stihova
Unatrag
Do prve pesme o tebi
Nazad sam na Rubikon bez mosta
Bez hrabrosti za još jednom
Spalila sam ga za sobom
Sreća ne prati pesnikinje
Sve sam u pepeo
I ptice
I pesme
Sve sem Reč
Čuvam je
Do poslednjeg plamička nade i mene

U MAGLI SAN (poezija u prozi) – Nena Miljanović

Jedno ime, samo ime, a sav tvoj svemir u njega stane, poslednja ti je nežna misao pred san o mogućem, prva po buđenju , radosna uprkos nemogućnosti … neko dalek, “prisutan kao svetlost bez glasa”, razlog za sunca sjaj, lakoća postojanja. Šapati. Ljubav.

I dođu teška vremena kad prođeš nekome, a i dalje, poslednja ti je tužna misao s kojom ulaziš u noć i prva bolna s kojom izlaziš u dan , i samo tmina legne na dušu, kao magla na pusta polja, i ime mu je jauk vetra što briše dušom, razlog za gorke kiše. Ćutanje. Ali, to je još uvek ljubav…

I dođe teže, kad tebe prođe taj neko, ni san ni misao ti više nije, ni tuge ni radosti, odsutan kao svetlost iz duše, ni kao pramena magle ga više nema, a spavaš i budiš se, i spavaš i budiš se…a ne znaš čemu. Prošlo.

Prošla samoj sebi, ne čekaš više ništa, čak ni dan da život zaboravi da te probudi, da mu ime zaboraviš i da zaboraviš da ti ne znači više ništa…

Bez snage da ostaneš, bez snage da odeš, ni ljubav ni neljubav, traješ: govoriš, ćutiš, smeješ se, plačeš, dišeš. Ima te.

A nema…

DALEKI – Nena Miljanović

 
Dotakni pogledom ove tmurne oblake
Daleki dragi
Ti ispod tvog neba
Ja ispod svog
Podeli sa mnom
Moj strah od neljubavi vremena
( nije ovo naše doba za ljubav)
Mišlju me svojom zakloni
U san svoj
Skloni me od olujne stvarnosti
Kao tebe što sklanjam ja
U svoje pesme
 
Ispruži ruke prema ovom zubatom suncu
I ja ih pružam
Ti iz svog života
Ja iz svog
Nedodirnuti
Ogrejmo prazne dlanove
Toplina iste svetlosti neka nas oblije
Manje ću zepsti od razdaljine
Između sunca i zemlje
I između tebe i mene
Spojenih i razdvojenih
Kao život i smrt
 
U mislima
( u kojima jedino postojimo skupa)
Podeli sa mnom sve što ne delimo
Gladnu života sa tobom
Nahrani me hlebom koji jedeš
A od kog ni krišku ne pojedosmo zajedno
Žednu sitnica koje život znače
Napoj me vodom iz zajedničke čaše
U postelji
U kojoj spavaš bez mene
Privij me uza se žudnim snovima
Podeli sa mnom sebe
Dalek
S dalekom
Daleko od života
 
by © Nena Miljanović
( 2012.)

SEDAM NIJANSI VETRA – Nena Miljanović

prolazim te
kao lepota poslednjeg poroka
gasi se tvoja ljubavnička hrabrost
u sitosti sredovečnog braka
jenjava tvoja glad za mnom
“vetrove prolećne starost umiruje”
osećam
smiruju ti se misli i krv
ne osećaš
da stariš u mudrost
a već dugo
ne zoveš me pet puta na dan
i ne budi me telefon tri puta za noć
samo da pitaš koje mi je boje pesma danas
i bruji li kao Rapsodija u plavom ljubavlju
ili je crvena kao žar noćašnjeg žestokog sna o nama
odavno
ne javljaš mi se glasom mekim od ljubavi
da mi govoriš o zajedničkom sutra
niti me šapatom hrapavim od strasti
podsećaš na strasti iz juče
običan
javiš se ponekad običnim rečima
hladno
ni da ti zadrhti glas
ni da zadrhtim
hladna
trudim se bar da ne cvokoćem
da ne čuješ
prolazimo
tebi ne treba moja luda ljubav
ni meni ne treba tvoja mudra
prolaziš me
mojoj poeziji
još samo sećanje na tebe treba
onakvog kakav si bio pre sedam godina
i na nijanse ljubavi od pre sedam života
da bih živela ovaj
u kom me prolazi
čak i pisanje pesama o tebi

DILEMA ZA DUGU NOĆ – Nena Miljanović

Između živeti od nadanja
I umreti od čekanja
Kad me ni zemlja ni misao ne drže
I smrt me uzme pod svoje
U sumanutim noćnim satima
Govorim sebi
Učini čekanju kraj
Lako je
Lakše je dići ruku na sebe nego od tebe
Sve je lakše od ovog sporog izumiranja iz ljubavi
A onda me žilavi život žigne nadom
Oglasićeš se možda sutra krikom negdašnje ptice
I vratiti se na mrve izmrzle mene
Mada…
…Jesen je pozna moja i tvoja već
(Pa šta)
I inje pada po kalendarima ljubavi
I po vremenu u kom smo se kasno sreli
(Nikad nije kasno)
Trebalo je u junu života u polju pijanih makova
Ne u jesen kad venu opijati i hrabrost
I lude ptice i istrošeni preljubnici se vraćaju
U bračnih gnezda skloništa
(I šta sad)
U dilemi
Između ubiti sebe ili nadu
Oglasi se opsenarka poezija
Nagovarom da odložim odlazak i sačekam sutrašnje jutro
Sugestivnim stihovima
Uverava me da ćeš se vratiti
Skoro da poverujem da će te doneti dan…
…Duga je noć
Dovoljno duga da me odgovori od smrti
I ubedi u život
U kom su mogući letnji makovi
U snegu u nama

MAGIJA ZA DVA POROKA – Nena Miljanović

Već dvadeset dva meseca
Mesečina mi ne nudu stih
A svetli prokleta
Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije
I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije
Moćna
Kako sam samo veštičarila
Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom
Po tvome napetom trbuhu
Razuzdanim rečima i smelim potezima
Ispisivala sam stihovane bajalice
Protiv uroka moje početne starosti
I tvoje završne oženjenosti
Zaboravljala sam
Zaboravljao si (se)…

Već dvadeset dva dana ili veka
Na paramparčad pamćenja razbijen mesec
Nema čim više da me omami i namami mi u pero stih
Tvoji poroci su izgubili snagu
I moja magija moć
Već dvadeset dva života nisam napisala ništa
Pod svetlim poetskim nebom
Skrajnuta
Starim u poetsko ćutanje
Teže od tvoje ljubavi
Koje nema
I strašnije od pesme o njoj
Koje ima a nema je
Nema

NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović

 

Noćas bih mogla kao Neruda
Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
Zaista bih mogla
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebe osećao
I nedostajala mu je ONA koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali
Pesnik je i posle nje imao ruke i oči
(kojim je nedostajala)
Imao je sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom jer draga grli drugoga)
Ipak ispunjenog nečim
(sujetnim sobom)

A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti da je
I besa što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
I verovao i govorio da me voli
On koga sam toliko volela
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I sluša reči druge žene a ne čini mu se moj glas
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine

Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim

 

OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović

Oveštala jutra, ko haljine stare
ništa sem zakrpa nemaju da nude
bar kad bi sitnicom mogla da probude
nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči
u jalovoj veri da svitanje sprema
povratak nekoga za koga me nema,
niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,
sve što sam volela time bih porekla,
samo bih odgovor: zašto sam protekla
i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje
cedili se sati dugi do besmisla,
uveče se duša pogružena stisla,
u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,
budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,
mlada i voljena, sve žmureći tako
ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštale.

UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović

Septembar mi je (na izmaku)
I vreme poslednjih meteorskih kiša
Neću da verujem
Da su ti kratki bljesci svetlosti
Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva
A ne iz ruku Boga bačene zvezde
Sujeverno
Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke
Još ima nade
I želja
Prateći stihom jesenju padalicu
Poželela sam ljubav
I ispunio si mi se
Ti o kom pevam
Stvaran ili izmišljen
Nevažno je sada na kraju
Kad ostareli snovi prelaze u poeziju
I ja iz raskošnog i rodnog leta života
U jalovu i golu zimu žene
Potamnela
Ne smem da ne verujem u varku oka
O postojanju davno ugašenih zvezda
Čija putujuća svetlost je opsena samo
Smrtna
Ne smem da sumnjam u misao o Bogu
Jer samo tako mogu da pogledam u bezdan neba
I u dubine same i puste sebe
A da ne poludim pred ponorom praznine
Čuješ li me Bože
Mojim neumornim pesmama o ljubavi
Ne možete više ništa ni kad me ostavljate
Ni Ti ako te ima
Ni on ako ga je bilo
Ni život
Koji ostavljam
Umorna

ANONIMNA – Nena Miljanović

 
S lakim podsmehom
Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom
I to malo mojih stihova poezijom
Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije
I recitovao pesnikinje poznatije od mene
Poznate po sablažnjivosti stiha
Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća
Tako prostog i dobrog prema meni
Kad štedre senke prospe
Po ispisanim listovima u mojim prsima
I kroz gusto granje moje poetske uzdržanosti
Povremeno se probije ushićeno sunce
I bljesne ponekom sjajnom rečju
U mojim skromnim stihovima
O tebi i poznoj ljubavi
 
Rastužena
Nisam te više pozivala na moja duhovna hodoljublja
Među crveno vresje i zlatno jesenje lišće
U tom smešnom malom šumarku duše
Postiđena
Nisam ti više govorila moje stihove o tebi
Iz straha da te jednostavnošću ne uvrede
Te moje neupadljive pesme
Anonimne kao i ja sa tobom
Daleko od zamršenih šikara tvoje tajne strasti
Prema izvikanim poetesama i vrućim rečima
U kojima se zagubila ljubav
I gde si me izgubio
 

CANTABILE PATETICO – Nena Miljanović

u resko aprilsko jutro
kad satovi žure i kratak je dan
nestrpljivoj
da mi je mladom ti mlada žena biti
sa stomakom do zuba
ludoj od ljubavi
da mi je ispraćati te na posao kao na dalek put
i dramatično i dugo se opraštati na vratima stana
ljubomorna na prolaznice koje ćeš sresti
lepe i bez stomaka
da mi je kleti ih u sebi
i tražiti od tebe zakletve
da nisu
da jesam…

u mlako septembarsko veče
kad se razvuku duge senke i vreme
i sunčev kotur rumen dotakne protekle reke rub
pred zalazak i modru noć
mudroj od ljubavi
da mi je sedom seda ti žena biti
i s detetom našeg deteta u krilu posedeti
na pragu doma
smirenoj
da mi je krišku lubenice s tobom pojesti
pred počinak na jastuku tvojih prsiju
pred san
bez buđenja…

da mi je još jedan život
ovako praznoj
da mi da što ovaj nije
i da mi je još jedna smrt
tako ispunjenoj
da mi ima šta uzeti

 

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 Next