Pollakova

Svetlana Poljak

Najkomentarisanije objave

  1. Srce za Srce – Svetlana Poljak — 17 comments
  2. PERIHEL – Svetlana Poljak — 10 comments
  3. U pet prekobrojnih dana – Svetlana Poljak — 7 comments
  4. DEVET ŽIVOTA – Svetlana Poljak — 3 comments

Author's posts

Svetlana Pollak

44 пута прочитано
„Последњу ноћ коју сам провела пре него сам дефинитивно преломила у себи да одем, провела сам шетајући по околини старог комшилука. Сама. Сада је призивам и поново ме посипа најудаљенијим сећањима а опет толико јасним и болним као птице које посипају својим смртоносним перјем. Била је једна од оних скоро нестварних ноћи која потапа оближње крајолике и кровове, крошње и сенке по зидовима који један по један нестају у тами. Поново сам у њој. Светла се гасе једно по једно и одшкринути прозори истерују и пропуштају напоре претходног дана да им преседне живот.
Негде је вероватно и успео. Негде се заглавио, негде се можда још колеба у поветарцу који се поиграва са шкрипом зарђалих шарки и лелујањем шарених, опараних завеса које истичу кроз њих и пружају се попут преселог извора. Жена са виклерима под ројем уличних светиљки истреса столњак уз прасак; вероватно је из њега испала пепељара коју није приметила на време и разбила се у парампарчад. Грбава сенка пуши на зиду.
Точкови ретких аутомобила са магистрале превозе по плафонима.
А тамо негде, у тој љуштури неотпора, сигурно седи нека мала девојчица на ноши, румена, са ужареним одраслим погледом и по први пут у свом маленом животу препознаје симптоме немоћи. Плаши се а нико јој не верује да има чега да се плаши.
Можда јој се једино осмехује патуљак или кловн којем се смеши док јој се даје последњи дар пред одрастање.
Живот, клупко. Пандорина кутија. Закон метафизике који ће једном морати да разуме ако изабере тежи пут. Километри лавиринта које ће морати сама да распетља а већ мора да зна како. Кад престане да се смеши, километри ће почети да јуре. Време да истиче. Почеће и њен рели.
Неодговорно је дати нешто тако одговорно као што је живот у руке једном детету. Осим у случају да живот уопште није одговорна ствар. Или да је макар само толико одговоран колико се то и од једног на пример, четворогодишњег детета може очекивати.
Занимљиво је оно што деца упамте. Оно што им остане у ванчулном, нестварном времену. Што могу да изнесу само на астралном путу. А још занимљивије је можда оно што се заборавља. Заборављамо оно што желимо јер нећемо и није нам на част да будемо више део тога.
Али лавиринт… живот… алеје, сокаци и сумраци изнад пробуражених тунела тешким временом, сечивом које без милости и контроле додаје, враћа и одузима раскршћа и сећања, открива стрми пад успона, успиње сумњиву тајну пада као освајач свега што стаје под капом небеском. И траје док те не окрене наглавачке.
Чује се реска звоњава у глувој ноћи. Иза другог ћошка несиметричног простора пристижу гадне, сочне, кочијашке псовке.
Онда кашаљ, тежак и рапав као шмиргла која гули зарђалу каду. А одједном, сасвим неочекивано песма партизанових навијача. Звук полицијске сирене лети унаоколо.
Укопана сам на брисаном простору. Чистини, иза трафо станице на којој је некад почивала кућа у којој сам живела.
Ко би рекао да одатле може да се чује толико тога у једној глувој ноћи. Док сам живела ту, чинило ми се да никад ништа не чујем. Да сам увек ван времена и збивања. Одрастала сам у глувоћи и чекању да се нешто деси. А сад, ове ноћи, чини ми се да нигде више, нема живота. Као да је неко у међувремену шапутао у ту земљу. Можда неко из куће које више нема.

…….

Зато се пред још један одлазак укопавам, питам се куда је нестало препатетично иживљавање мога детињства? Црпим тајну. Шаље ми сигнале, бајам мислима по прошлости. Помислим да сигурно постоји бар још једно место на којем протичем. И ја ћу себе сигурно још негде срести. Морам се срести. Макар где. Зато стојим пред овим браником свега што сам била, на тој раскрсници где се нечастиви немири утркују који ће пре и где наћи неко ново упориште, јер ту су још увек, али само могу да јуре један другог.

……..

У шкрипцу, у раскораку, између сећања и надања пребирам по свему што само одавде могу дотаћи мислима.
-Госпођице, је ли све у реду?- таксиста је истурио главу кроз прозор.
-Јесте хвала…. сачекајте још само неки секунд.- једини живи створ поред мене постаје сведок сарадник моје бежаније а да то не зна. Сведок умирања на затвореној капији, у затрпаном бунару. Има ли и он неко своје проклетство? Ушла сам поново у такси:
-Извините што сте чекали.-
-Не мари…. само сам помислио да вам није добро.-
-Добро ми је, морала сам мало да удахнем ваздуха….. како је мајсторе на таксију? Има ли посла?-
-Ово? Ово ти је ћеро проклетство… – нисам га више слушала.„  (malo proze)

Да. И он има своје. Svetlana Polak Прикажи још

 547836_392341214141952_112439266_n

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51005

NE PITAJ – Svetlana Pollak

49 пута прочитано

NE PITAJ

 

Izdahni moje ime kroz zube kao dim od cigarete i

zamisli, samo zamisli kako ti glas putuje sa ivice

tvoga sveta i stiže do mene kroz dašak vetra,

tada baš sedeću ispod strehe, grickati nokte ili

uvijati papilotne a onda zamisli kako ti odgovor šaljem i

osmehe i kako moj glas zna gde je taj tvoj kraj sveta

ali me ne pitaj kako glas može da zna u kome

ćošku vasione sediš ako si na primer u Njujorku,

Teheranu ili u nekoj kineskoj palanci i zbog mene blediš;

i ne mogu da te razbude ni tebe ni tu zažarenu loptu od sećanja,

 ili se pitaš da li su negde manja,

ako si na Marsu možda utehu pronašao ipitaš
se sa nekim naprednim stvorom kakav te to grozni maler snašao,

ne huli na plimu ni oseku časti i

ne vraćaj ni smrti ni životu ono što nismo mogli spasti….

izdahni moje ime u vetar pa i ako
se budeš potucao po hridima kao utvara neka

ne pitaj kako se nestaje pa nastaje ponovo,

krvari i leti u ovo novo vreme jer tako to biva
među maglom skrojenim olupinama….

i onda ne pričaj i ne pitaj ni o vlagama ni o misterijama,

izopačen našom ljubavlju kao nekim romanom….

nepopravljivog, mislila sam,
karaktera a bili smo
samo Božija mera
za ljubav…

zato ne pitaj kako će glas znati

da li si u Indijani ili u pećini u Panami ili na

 nekom prijemu u Alabami ili

ako sediš u nekom ćošku u kafani u kraju i

pišeš ljubavno pismo nekoj dami,

koju bi slatko počupala za kosu,

ako si skliznuo na marginu života golu i bosu i

stota te razočarala sreća jer si preterao

goneći je kao june,

kad dašak vetra moje ime dune,…

zatalasa jasika,
žbunje zašapuće,
znas ono, klasika,
neko već čuće…

tad samo izdahni moje ime kao dim od cigarete i

zamisli kako ti glas putuje kroz planine leta
i zime ili neke tužne strune i ne
pitaj nikad kako uzdah izdah može da razume…

©  Svetlana Polak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51000

STIH DANA NOVEMBAR – Bira Svetlana Poljak

46 пута прочитано

STIHA DANA NOVEMBAR

Latinka

„“Zagasita kadifa,

kupa srce

sjajem nepoznate

svetlosti,

duhovna tajna

radja poemu

vecnosti“

ZORA PIJANSTVA – Latinka Djordjevic

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/781

DEVET ŽIVOTA – Svetlana Poljak

80 пута прочитано

Ceca

Sprega satkana od umora

Nedolicna, Nedovoljna, Nesuvisla

U moja alava secanja


Pustinjom jurim pokisla…


Za mnom ostaju

Naprstak, kruna i kljun

Svalja, Kreljica i Ptica

To su tek tri zivota…

Bez linija na dlanu prestrojavam lica…

Nude mi arijevske gladijatore,

Crvenokose rimljanke,

pero, mac perjanicu i sanke

A ja gladna vasione…


Ja ne bih ime, ne bih sudbine,

pa da me polome

prosecne brzine za male pare,


Ledeno je meni u nebeske jare…

Ni tebe ne bih

ako ce ruke da ostare

kao gluve kuce i samotna groblja

il’ zitista legla u klonulo pruce,

Necu vise male ruke

kao nesto sasvim licno

da ne mogu da zagrejem samu sebe

i u spokoj da umotam,


I zbog toga tebe jurim svih devet zivota…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/501

PERIHEL – Svetlana Poljak

62 пута прочитано

Ceca

PERIHEL


Zaprepašćene molitve

Okivaju tvoje cevanice

Znam ne bih smela

Da ti okrenem ledja

I pružim privid zaklona


Čitam opelo za bacanje zrebija

Osuda svačijeg ali ne svoga greha

Sjašem i krenem sa troprsta vetra


Da požurim flamingose

u perihel ovoga dana

Mnogo ti je pola pravde

Malo greha za praštanja

———————-

Svetlim pogled da dosanjam

Na nenačetoj vodi bičujem školjke

Znam, pamet ti kidiše na odgovore

Ali za njih ti treba još parče mene….

(C) Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/498

PONIZNO – Svetlana Poljak

53 пута прочитано

Ceca

PONIZNO

Putujes?!

Kroz potop rasnih ravnica;

Kad me se setis,

pozdravi te zemlje daleke

i umorna lica,

te besom oprljene duše

što imaju sav bol

ovoga sveta

u svome oku pa

njime i tvoju sreću

ruše

Putuj!!

Stvarno mi ne moraš

 ništa reći.

Oduvek znam

otkud se vraćaš

po tvome bahatom hodu;

Sve one što dodju i odu

poznajem lično;

I moja se malenkost

vašoj visosti divi;

Sve svoje srčano

su vam dali

da sad živite

taj njihov život

koji niko normalan

ne živi…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/120

Srce za Srce – Svetlana Poljak

101 пута прочитано

Ceca

SRCE ZA SRCE

Zar da se vratiš
na nasip moga
neverstva
i primiš dlanove
koji djavole lome;

Krst si i sreća
onog eona
koji polako tone
u kap ciganske krvi,
koja proždire žednim
grlom
pokojnog mora
koje se kupalo pod jednim
Suncem,
pod jecmom i violinom;
U plast bolnih zora
da za pokoru
sečem se daljinom.

Daljinom vremena
i grlatih sena
što ih pod Mesečevim
bregom krijem;
Sto dolaziš. Što umirem;
Što ću srce za srce da ubijem.

(C) Svetlana Poljak

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/84

U pet prekobrojnih dana – Svetlana Poljak

73 пута прочитано

Svetlana

U PET PREKOBROJNIH DANA

Pod nebom pacifika

niko mi ne veruje;

camac skripi na pesku

presusene vode

Nemam dostojanstava

dodjem pa odem;

U maslinovom gaju

Fenicki brodovi

spustaju sidra

Pomislim ako oni traju

crv sam ne covek

al cu jednog dana biti

i ja vidra

A u pet prekobrojnih dana

i dzelat i zrtva strepe

od djavolje matere

Krilati lavovi , zmijoglavi

i poneka vrana

Sta li se njima dogodilo

onima koji kao da ne

postojase

gde gorsko zverje dise

Nikoga odande nema

da nam rekne kako im je

sta im dase pa da nece vise

Ni jedan oblak ne muti

sliku neba

i kako da znam

da li su mrtvi i truli

ili su zlato , srebro  i

liposlazuli

U pet prekobrojnih dana

niko mi nista ne veruje

pod nebom Pacifika

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/69