Rade Mijatović

Najkomentarisanije objave

  1. PROLECNA NOC – Rade Mijatovic — 2 comments
  2. COVEK – Rade Mijatovic — 1 comment

Author's posts

ZA LJLJANU – Rade Mijatovic

Ne budite me, nemojte neka,
barem jos malo saceka dan.
Neka se smire gora i reka,
ona mi nocas dodje u san.

U kosu joj se zudnje uplele
tanane srcu diraju strune,
kako trepere daljine bele
likova njenih azurnih pune;

Sve sto sam snevo ,tajno se nado
i sto je ljubav stvoriti znala,
od svetog duha i vecnog tvara,
sve te divote njojzi je dala.

O slatka roso vecite tajne,
vrelo zivota u meni jeca.
Od rasplamsale lepote kajne
dusa mi gori nemocno kleca;

Da li je ikad iko do mene
zemaljski takav video raj.
Il su me zene sludile njene
jos jedan sanak boze mi daj.

Jos jednom samo sni nek mi vrate,
cudesnu vecnost trenutka toga…
U grlu nek mi se slavuji sjate
da spevam odu zivota svoga.

Pa ako mora muk nek me budi,
ne moze uzdah u grudi stati,
hej snovi moji slikari ludi
duga se ne da naslikati…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57883

Uranak – Rade Mijatovic

 

Zarudele na istoku ruze
pruzam ruke do neba dalje
dok slavuji liturgiju sluze 
dusa pesmu u vekove salje

Zov mladosti istopi mi lice
sidje jutro niz brezovo granje
zapevale lugom kukavice
srce suncu zuri u sretanje.

Ja nad sobom a nadamnom pesma
frula zori fruli na proplanku
snuje niti zlacana povesma
pa ispreda cilim na uranku.

Dan se radja zove i miluje
veo cvetni san mirisom pleni.
niko sebe u sebi ne cuje
sve se nebo od srca rumeni

Sidje sunce medju jablanove
prah veciti na zivot mirise
ja dozivam neko mene zove
Vaseljena jednom dusom dise

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57850

Mi – Rade Mijatovic

proleca 1999.

Pognute glave mora li tako
gnevom da sudi sila i moc
Da li smo sami hteli ovako
il samo sobom morade doc

Likove prave u vreme krivo
stapamo s nadom u jedan lik
Zaglavljeni u blato zivo
sirimo zene u divlji krik

Nemi smo dokle dopiru reci
od ljudskog roda prognani svi
U nama zrno istine jeci
sa njim u ognju gorimo mi

Gledamo se sumraci isti
mozdane bore brisu se sve
Odabrani smo za pokor cisti
i tudjih greha kajanje

Iz svezih jama iz smutnih dana
pokulja magla i zamre glas
Okove nove od starih rana
skovase deca pakla za nas

Zbijmo se za to u svice zute
u sveti vecni plameni znak
rasplamsajmo se u baklje ljute
i nek se sprzi gubavi mrak

Pa kada zore pravde zarude
i demon klone jer vide bog
Dela ce njemu sama da sude
sazezuc klicu semena tog

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57537

ISTINA – Rade Mijatovic

Uzdigni se u istinu

da premudre glase cujes

i u veri veru stvoris

od istine sve je zdano

kada stvaras istinujes !

27.01.2017.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57471

Sitni sati – boemska jutra Rade Mjatovic

Pred zoru me zednog prati
zvezda s gorkog pojilista
a u dusi sitni sati zazvekecu
nigde nista

Samo prazne ciste more
uzdignute iznad tmine
sto mi hladne telo pore
ko nozevi od tisine

Ogledam se u jutro muklo
kisni covek oblak vuce
nadamnom je vreme puklo
i tisine silno huce

Pa koracam tek da snujem
kako plava zvone zvona
i nebesku pesmu cujem
sto treperi od iskona

Ja za senkom grabim nemo
druga sena prati mene
pa se pitam dal sam skreno
vijajuci uspomene

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57252

Crnom rundovu – Rade Mijatovic

Ево ме, ево, чекаш ли ме дуго
Опет као некад тетурам касно
Помућен сам мало са вином и тугом
Али верност твоју бар поздрављам јасно

Гледаш ме ко да сам, а знаш да нисам
Твог ланца ноћас проћердано пола
Него, де, седни на задње двије
И зави једну тако до бола

Ал’ не од туге већ из ината
Нек она наша из сна се прене
Па срца свога отвори врата
Да пусти тамо тебе и мене

Кажем ти стари некада беше
Сад не смејемо се ал’ нисмо тужни
Од бакљи што их дани пронеше
Још реже наши ожиљци ружни

Пролази време ти за њим климаш
А верност је ребра оглодала давно
Комад ти је ланца све благо што имаш
Ти си као и ја проживео славно

Да није тебе, рундова мога,
Гаравог као ова ноћ што је
Не бих се имао постидет кога
Због ове пијане седе моје

Знам и ти би стару крепио душу
Судбина наша иста је сва
Зато лагано клизни у тмушу
Остатак ноћи лајаћу ја

Иди сад, иди, ал’ шљиву немој
Људи се клони и шуњај тмином
Да не би сутра у крчми некој
Тебе и тугу залио вином

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57144

STA DA TI KAZEM – Rade Mijatovic

 

pitas me kako bez reci volim
kako ti ime svakoj zvezdi znam
kako ti cuteci venama plovim
sta da ti kazem neznam ni sam

ko da sam zive prezreo glase
i seni svojoj podigo hram
bozanstvo u njem’ mozda si za se
sta da ti kazem ne znam ni sam

koliko puta posegnem rukom
sve tajne sveta da ti dam
pa opet nekim zalutam mukom
sta da ti kazem ne znam ni sam

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57093

COVEK – Rade Mijatovic

Nekada davno u pravremena
niz polja rodnih nebeskih njiva
prosu se jedna saka semena
i posta covek dusa ziva

Primi milost ocinskoga krila
i bisere mnoge sa zvezdanog puta
ali neka gresna omami ga sila
maglom iskusenja do veka da luta

Pa kako silan na zemlju stade
u liku svome prepozna boga
sva blaga sveta sam sebi dade
ne stresa greha sa runa svoga

Svoje varvarske pravde objavi
istini bolnoj jezika smudi
pa kaza sila da se slavi
a nemoc gazi dokle je ljudi

Covece silni od gorke pene
gordi su tvoji plameni svici
sila je tvoja strah od sene
kaplja jedna u izmaglici

Pred sobom samim znas li ko si
i ko je od vas onaj pravi
prozirni mehur kog treptaj nosi
pa se u trenu bunovno javi

Iz svoga ada kao da cujes
tu si jer nekog za kratko nema
a vec je vreme da putujes
senka te vuce okrvavljena

Ropces i vapis sta se to zbiva
kad ti si gospod a bog je varka
i ne priznajes da te prekriva
poslednja strana tvoga sumraka

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57032

PROLECNA NOC – Rade Mijatovic

Nemoj san ove noci
drugom da te odnese nekom
sklopi oci i nizi reci
u djerdan sto ti dolaze rekom

Pusti ih neka te preplave celu
nek ti niz lice liju i grudi
s njima se moji prsti splicu
neka te nocas niko ne budi

Samo nek sume necujno vali
i krila nasa jer sve ce proci
eh kad bi barem do veka bilo
pijanstvo ove prolecne noci

I ja ti evo ponovo dodjoh
da jedno drugom zaveta damo
nasa je ljubav beskrajno cista
jer mi se samo iz snova znamo

Divnih li polja bistrog li zdenca
da zednu dusu napojim strasno
iz srca moga potece reka
i cujem huku njezinu jasno

O kakva meni dopade sreca
privih na grudi darove sneba
uz sve blazenstvo nesto me lednu
toliko blago nositi treba

A ja sam sanjar doveka pust
sve ovo u snu zbiva se samo
to mene nocas pohodi sreca
jer mi se samo iz snova znamo

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57011