Rajica Dragićević

Author's posts

Рајица Драгићевић: СВЕДОК ЛЕПОТЕ ПОСТОЈАЊА

71 пута прочитано

 

СВЕДОК ЛЕПОТЕ ПОСТОЈАЊА

Весна Егерић: Песме о Зеленој земљи; „Сфаирос“ Београд 2013.

Свој књижевни лет Весна Егерић започела је рембоовски, у младим годинама, пре пунолетства, књигом приповедака „О свему што те чека“, коју је потписник ових редова пропратио текстовима у „Борби“ и „Дневнику“. Ти њени први кораци нису били несигурни. Напротив, најављивали су сериозан улазак у свет књижевности. Са ове стајне тачке, после неколико објављених прозних и песничких књига, или много година касније, како би то у великом стилу саопштио Маркес, види се да је она овоме послу пришла са с крајњом озбиљношћу, и то је дало резултате.
Окамењени симболи српског историјског, градитељског и духовног постојања, у виду манстира Жиче, Милешеве, Љубостиње, заузели су високо место у певању и мишљењу, у посвећеничком и молитвеном истрајавању Весне Егерић. За разлику од већине наших писаца, она је имала срећу да расте окружена књигама, у породици где се књижевно слово уздизало до највиших националних домета и вредности. То јој је, разуме се, са једне стране, отворило путеве да стекне веома широко образовање и увид у литературу на светској позорници, а са дуге стране обавезало на високе критеријуме. Али, то је тек први услов да се крене на „тежак пут“. Други услов за успех на путу којим је пошла је да се роди „с пером у руци“.
Прослављена пољска песникиња Вислава Шимборска, која је 1996 године, за књижево дело овенчана Нобеловом наградом, има песму „Разговор с каменом“.
„Куцам на врата камена
То сам ја пусти ме
Хоћу да уђем у твоју унутрашњост
Да погледам уоколо
Да те упијем као дах…“
Песник има потребе да открије суштину, да на сва врата закуца, да сва питања отвори, да би као одговор изградио свој свет кристалне структуре. Песнику је као и монаху потребно самовање, тиховање и разговор с каменом.
Но да се вратимо наслову изабраних и нових песама Весне Егерић и понудимо одговор на основно питање: Шта је Зелена земља? Зелена земља је песничка уобразиља, идеал. Свет није онакав какав је већ каквим га видимо, рекао би филозоф. Писци су склони тој врсти идеализације. Добрица Ћосић је у роману „Бајка“ такође створио идеал: Земљу савршене среће и слободе. Само његова „Земља“ је „заљуљана“ снажним иронијским одразом.
Песма „На крају свега“ открива нам искрену намеру, без трунке ироније, да свет оплемени, унапреди, уздигне:
„А ти се од кишне ветрометине,
Склањаш у топлину мога кутка
Од злобних језика од светине
У светлост блиставог тренутка.

Својим песничким метром Весна Егерић премерава поље које су освојила наша проверена пера: Његош, Црњански, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић. Ту долазимо до кључне одреднице која учвршћује њено место у савременом српском песништву. Дакле, на темељу великих националних узора, уз много шире увиде изван граница наше земље и наше литературе, без посезања за експериментом на пољу форме и значења, она гради кристалну песничку структуру у коју уграђује само проверене вредности, сликајући своју земљу, коју воли и којој је одана. При том не напушта лирско и мисаоно поље, удубљује се у далеке догађаје и појаве, прилази им са крајњом обазривошћу, промишља и објављује да на неки начин припада и том, давно прошлом времену, јер је у свему открила лепоту, какву је открила у једној од најостваренијих песама:

ВИЗАНТИЈА

У Византију оде ми мисао при лутању,
Мајстори, иконе сте сликали у ћутању

Тамни ликови девица ваших
На тамном платну
Од златних листића ткали сте своју
Подлогу златну

И чини ми се ко да сам тамо живела и ја
У срцу моме сад сија светло – Византија.

У знак подршке песникињи Весни Егерић њеном усрдном и искреном напору да свет поправи и преуреди да завршимо сликом песника наднесеног над бели папир на којем настају и уписују се у људско и историјско памћење велика дела:
„Над белином као над бескрајем
Тражим се као у птици лет
Над белином занесен опијен
Држи се у мени свет“.

Нови Сад,                                                                                                                                           Рајица Драгићевић
12.9.2015.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59733

Рајица Драгићевић: СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ

204 пута прочитано

СКАКАВАЦ НАД ЕВРОПОМ

Раскорачен између два неба
Онога испод потпуно преврнутог
И онога изнад никад плављег
Отргнут екстремном котом
Још једну реч
Изговарам
Побожно и усиљено

Овде као ниједном досад
Осећам окове равнотеже
И придружујем се онима
Који су хтели вертикалом у небо

Одавде
Као никад презирем
Све затворене путање
Што скривају водоскоке
И птицама
Које прелећу вештачке паралеле
Добацујем челичне мрве
Да истрају
У исконском кидању

6. јул 1979.

Песма је записана у авиону Будимпешта – Кијев и прочитана истог часа генерацији студената електротехнике са ФТН Нови Сад која је путовала на апсолвентску екскурзију у Кијев, Лењинград и Москву. Пошто није објављена у мојим књигама, а моја генерација са студија је није заборавила, то јој, са ове раздаљине, песму ПОСВЕЋУЈЕМ. Рајица Драгићевић (9.4.2018)

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57659

Рајица Драгићевић: О ГДЕ СИ ИЗМАШТАНА

158 пута прочитано

О ГДЕ СИ ИЗМАШТАНА

прошле су године и векови урнула се царства
проклацкале кочије од магле последњи возови измакли
а песник ти ни ред посветио није зар
у сталној недоумици
води ли ме то живот или њега водим ја
да ли сам узалудник само или природе божје дар
мучили  ме трубадури варалице одметници
писци манифеста и прогласа идејни творци
бунтовници предводници и брадјаге
али сад кад је простор за промишљање знатно сведен
кад сам у себе загледан
могу да саопштим и саопштавам ево знај
све време сам цртао и доцртавао твој лик фантастични
очи снене лице анђела усана мед
може бити да сам падао у заблуде
поподизао се и увек изнова започињао исти след
уздигни се до недостижа постани вечност хај
тешка ли су сва ова расветљења
док повијам се и грчим вапећи ваздух
да изустим да објавим
још није готово све светлећа моја
није није није крааај

3.1.2018.                                                    рајица драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56738

Рајица Драгићевић: „ИТАИПУ“

109 пута прочитано

„ИТАИПУ“
Драгану Вигњевићу

слушао сам и ја
твој камен како пева
слушао слушао
и до мене је некако допро
његов стародревни глас
кроз кланце и усеке
кроз мрке горе и суре ледине
махнита мора и пламена обзорја
ветрова стршних фијук
бескраја зов
кроз детињи врисак пред призором
у оку зачуђеном

и моји су преци слушали песму вечну
драгић периша јован миладин душан
знали су да хук реке није хук
већ песма камена
коју нам твој водопад дуж земног шара
кроз векове дошаптава
и да ће једном над водом и понором
постати бајка мит
скамењена јава

еј племена вечна еј радости у игри поред воде
еј вечна водо
која падајући завештала си песму
у камену
као песму косачеву
коју на овој раздаљини
као дрхтај срца разговетно чујем
и проносим некуд
колико могу да се пропнем и довикнем
некоме некоме
да и он твоју песму чује
и заволи
као да са усана самих је отргнута
у векове завитлана
наплетена навезена
песма завичајна

23.1.2017. Рајица Драгићевић

„ИТАИПУ“ је хидроелектрана, доскора највећа на свету, на реци Парана, у Јужној Америци, између Бразила и Парагваја, која носи поетско име на језику старих Индијанаца Гварана, у преводу „Камење које пева“.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/54114

Рајица Драгићевић: СРБИЈА 1918.

96 пута прочитано

СРБИЈА 1918.

лађе миришу на успомене
гудуре
на тек прошли живот
блажени пуцају видици
дан
рањава ноћ
у старачким ногама таласа се крв вучја
подиже се из пропасти моје племе
свету намешта капу и суче мрке брке
свети никола путниче
свети јоване крститељу буди на помоћи

у шумадији још нису лампе згасле
као да су фитиљи без краја
а осветлиле су богами векове уназад и унапред
њих да нема балкански би мрак био потпун
а биле су једина искра у прозуклом оку лепих
пенелопа
којима свраћали су вукови у покидане снове
увлачили се кроз напуклу таваницу
сваки својој
и сјуривали међу облутке
мрмљајући штуцајући бечећи се и горопадећи

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50744

Рајица Драгићевић: АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА

62 пута прочитано

АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА

готово је – каза ми се готово је
већ ме је била испунила слана вода
испунила до изнад грла

прошла је и драгоцена секунда
све сам видео разумео
живот ми је био кристална кап
и та је кап пала на дно

више ништа не постоји
грудве снега и леда вучја крв
љубав дечачка тек почела
ал зјапи слика краја
пре времена дошла
ал звечи неразбуђеним срцем
нераспеваним

ал замахну нечија рука
између смрти и мене
и раздвоји светло од таме
и би дан
први

у моје успавано село
већ су биле послате разгледнице
„утопио се онај сироти онај несрећни“
а с друге стране
кроз плаветнило кроз лепоту зјапило је:
поздрав са златног јадрана

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50418

Рајица Драгићевић: МАЛИШЕВАЦ

70 пута прочитано

МАЛИШЕВАЦ

кад већ кроз моје снове с белегом сновиднице
протичеш као река
на малишевац се намини
утврду да подигнемо од беле измаглице
опалог лишћа завичајног
песмом дочеканих зора
од смеха разбибриге доколице и прича са извора

да обновимо то узвишење дворац из бајке
на којем у дубоком сну
чукундеда јован ево столеће стражари
да дозовемо га за софру на вечеру
и проџугоримо уз фрулу гусле гајде
о времену давном
да запиљимо о лепоте у његов сахат стари

одатле погледом да узнесемо се на три брда
као у хелади
столовак божац врове
и спустимо низ три речице свете
рзавску кромпирску и красинску
које састају се на једном месту у луци нашој
опасују малишевац и грле као дете

да оживимо станиште у беспућу
што придигли су били моји преци
у варљивом ходу кроз олујно време
па да се огласимо кликтајем као орао
као песмом шева
као песник што се из света расклиманог
из развалине олупине враћа огњишту пределу претку
шуму и хуку реке смештеном у детињство
из којег као пренут старац пева

а заводи ме бескрај
она утврда што читава у песму стане
а прогони ме трептај
куц куц неумитно што одбројава сате дане

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50219

Рајица Драгићевић: ШТА ЋУ ГРДАН

79 пута прочитано

ШТА ЋУ ГРДАН

загојатило се по уџери
убио га ратос
немам кад да е заманем
да уздигнем дроње и матракуке
и покачим на брвна о клинове

око огњишта шлам
свуђ некаки потковчина
белегија калава тегара заструг машљак бекута
орлић грабуљиште скобла сантрач
кружар каблица
натега тестија буца џбан

све доспело на земљу
заврзуе повазадан
не мож да коракнеш
а да се не сподврзеш
и заждијеш тинтаром

а кад ми нешто затреба
убијем се док га избунарим
не умије да ме зовне
„еве ме војна благоване“
ђекад морам да кализим у село
да иштем да камчим да се циганишем
а смијем да се закунем
да ту ствар имам
ние се смаћукла ние ишчиљела
но е само заметнута
па се заоћам да тувињам
док ми очи не побеле
док се не искидам ко узица

дође ми да увитлим на буњиште
све те дрангулије
ал не могу без њи
ја јес јабогме што но веле
шта ћу грдан

Нови Сад Рајица Драгићевић
23.05.2009.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50217

Рајица Драгићевић: ЧАГАРНУ НЕШТО

57 пута прочитано

ЧАГАРНУ НЕШТО

Чагарну нешто на тавану.
Котрљну се нека сила низ шашовце.
Беадија притљајио.
Аман ме препаде.
А нисам страшљив. То сви знаду.
Убио га ратос његов.
А затљајим оно чагарне.
Koџа ме брецну.
Кад се продерем: ца ца ца иш уј уј а бре
у да да држ га на
оно мајно застане па јопет увитли да чагара.
Очито тај језик не разумије.
Кад развучем мачугом оздољ по шашовцима
њега нестане и коџа се не оглашава.
Кад с неким џугорим може да чагара колко му драго.
Што ли тарга там ђе нема ич ништа?
Да има бар лис артије па да се мајно разоноди.
По лекоту цепка и ћути.
Ил да стругуће рог косник венчаницу
онако кобајаги нечујно
Јок да ми тандрче по мозгу.
Па нисам ни ја од камена да ништа не може
да ме узнемири.
Како оно чагарне ја се сав стресем.
Сад да му изнесем на тањир чварака и масни колача
оно би опет чагарало.
Почне чагар чагар а направи дар мар.
Док нешто не опучи и не сломи у парампарчад
неће да се откани.
Данас сланик сутра чокањ прексутра врч наксутра тестију.
Да ми га е уватит кад оно стане да чагара
да ја мајно ш њим чагарнем.
Е не би мајци више чагарнуло јабогме.

Нови Сад, 19.02.2007. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50111

Рајица Драгићевић: ТЕК ТЕК

71 пута прочитано

ТЕК ТЕК

још једну песму крилату ево
приносим
постојање да означим
дух стварања да разгорим
да осветлим пут животни
од родних врлети урвина и беспућа кроз неверицу
преко јаруга и усеклина
кроз невиднину и измаглицу
кроз немир и дрхтавицу кроз сузу прву
за словом и исказом скамењеним кроз испосницу
с погледом плавим узнесеним
непомиреним и отвореним
родној груди и звуку химне нареченим
док пробија се кроз помрчину и звериње
као издвојени глас
што надјачава метеж буку
и разгорева нетремицу коју разумеће тек
они што долазе
што сићушну наду у урлик пропињу
из живота малог бежећи
кроз плетива и везива кроз стогове и крстине
кроз снове у сновима
до замишљеног извесног благодатног
што кроз знакове и знамења
у утроби песниковој васкрсава

7.1. 2013. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/47395

Pages: 1 2 3 Next

Load more