Sandra Miladinović

MILADINOVIC SANDRA, RODJENA U KRUSEVCU 17.07.1971. ŽIVI U MAJDEVU, SELU U OKOLINI KRUŠEVCA. IMA SINA KOJI JOJ DAJE SNAGU DA ISTRAJE U OVIM BURNIM VREMENIMA. PRAVOSLAVLJE JE NJENA INSPIRACIJA.VELIKI JE KOSMOPOLITA. DIPLOMIRANI EKONOMISTA BEOGRADSKOG UNIVERZITETA. VOLI UMETNOST OD UVEK.

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 40 41 42 Next

Najkomentarisanije objave

  1. NEVINOST – Miladinović Sandra — 8 comments
  2. TIŠINA – Miladinović Sandra — 7 comments
  3. ПОЕЗИЈА ПРОЛЕЋА – Миладиновић Сандра — 5 comments
  4. ZOVEM SE LJUBAV-Miladinovic Sandra — 5 comments
  5. BIŽUTERIJA – Miladinović Sandra — 4 comments

Author's posts

ДАРУЈЕМ ТИ ПРИЧЕ…..Mиладиновић Сандра

276-276

ДАРУЈЕМ ТИ ПРИЧЕ

Дарујем ти приче о мени да знаш,
са ким би да причаш и себе да даш…
Витла тајна среће на вратима мојим,
а ја бих да сањам, ја бих да постојим…

Зато се створила у немили час,
одвојила време и корак за спас,
одвојила чари и небеске чини,
од веселих чарки да се капа смири…

Сузила зенице замишљена тако,
трепавице дуге пустила олако,
па се раскрилиле ко’ јелове гране,
испод којих крије умиљато лане…

И чека ме свуда где год се промолим,
и из ниодкуда од некуд се створи,
убеђује стилом уз најлепше приче,
нит’ их ико чуо, нит на једну личе…

И чудом се чуди што сам сумњичава,
чак и сузу пусти тако искричава,
и неда да мисао из ока ми вирне
надјачава моје мане и врлине…

”Неко би да воли, а дал ја то умем?”
свим силама хоћу да ме бар разуме,
да јој осујетим те намере чедне…
Дал’ упорност вреди само мене једне?

(с) Mиладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50152

ЧОВЕК ВЕЧНОСТИ…. Миладиновић Сандра

111-111

ЧОВЕК ВЕЧНОСТИ

И шта бих могла очекивати
од тебе, другачије од других,
сем пролазност лудих ветрова,
ил’ трагове неразумља блудних…?!

Као маховина на северној страни,
чекам човека вечности,
име му не знам, и не познајем,
личи ли на капи течности…?!

А ти ми се опасно примичеш,
под маском незаинтересованости,
корак, по корак ми прилазиш…
Познајеш ли осећај верности?

Бојим се да не знаш волети,
да мислиш да је живот варка?!
А, ја се тренутку предајем,
па пролетео брзином зрака!

Ма, стаклом када бих ходала,
ил’ преко зелеђеног океана,
страх ме не би спутао,
и не бих постала од мака мања…

Тај КРАЈ, знам и осећам,
он заиста и не постоји,
као дрво после зимског сна
пупоља ко’ вечност, листове не броји!

И тече попут реке тајни,
необјашњива снага венама мојим,
у очима твојим јасно видим,
да као жена само постојим!

И шта бих могла очекивати
од тебе, другачије од других,
сем пролазност лудих ветрова,
сем трагове неразумља убогих и
блудних…

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50138

НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ!….Миладиновић Сандра

1451334974pizapw1412446823

НЕ ПРИЧАЈ НИКОМЕ!

О, снивај душо моја драга,
о грани посутој бисерима,
ил’ морском дну препуном блага,
што чува капетан са гусарима!

О, маштај срце моје мило,
о тајнама древне Атлантиде,
ил’ оном весељу кад газиш врело,
о новој звезди што нема име…

О, певај само мило моје,
било где и када ти се прохте,
нека се чуде ти само лудуј,
коцкај се с’ ветром мој животе!

О , лети срећо моја мила,
суђено чедо моје драго,
целу ноћ шири своја крила,
ал’ ником не причај једина снаго!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50097

ДВА ЖОНГЛЕРА……Миладиновић Сандра

277-277
ДВА ЖОНГЛЕРА

Продала бих ти причу за грош,
и ко зна шта још од срца још,
све снове о нашем сусрету на стази,
где поветарац нежно лишће пази.

Продала бих ти магију загрљаја,
пијану звезду што се небом ваља,
веселог пса да буди те у зору,
ил’ јато птица кад напусти гору!

Продала би ти пољубаца рој,
што попут меда миришу на спој
две руке што држе се и њишу,
шетају тако док пишу своју причу.

Продала бих ти тренутке без даха,
ил’ узбуђења равна мапи злата,
тек авантуру која нема лице,
ко’ два жонглера увек насред жице!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50095

НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА….. Миладиновић Сандра

576492c356d8e0278dfa7b752bad5bc8_XL
НЕОСТВАРЕНА ЖЕЉА

Чекала сам смрзлих руку
у сумраку измаглице
не знајући шта је чежња
ни љубави право име….

Чекала сам устрептала
не видевши кап весеља
а све беше само тајна
и неостварена жеља…

Чекала сам једне очи
шапат топлине крај ува
требао си тада доћи
ко’ из ведра неба муња…

Полако је анђеоско
заспало у мојој коси
и танана моја душа
спознала Те, шта си, ко си?

Са неба су пале звезде
пожљиво сам корачала
кад би чула врисак једне
заувек би ту остала!

Сузе су ми низ образе
ко’ бисери лицем текле
главу окренух у страну
да се с’ ни са ким не сретнем…

Дрхтавица ме обузе
нека стрепња лакокрила,
узео си моја јутра
незрелошћу паганина…

Отуђена, после свега
ја наставих где сам стала
под Сунцем је било места
па устадох где сам пала…

Ти погледи неверице
оштре речи без сазнања
били су ми ко’ кошмари
док их нисам одагнала….

Сасух чемер огледала
у сјај макова у пољу
с’ ластавицом огладнела
нахраних се хлебом, сољу….

По први пут осетих ситост…

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50091

ОВОЗЕМАЉСКО…..Миладиновић Сандра

Dusa-napusta-telo

ОВОЗЕМАЉСКО

О моја душо због ове жене
ти патила си много пута,
док сам се гледала у огледалу,
из очију си ми сијала љута!

Ја вукла сам те у измаглицу,
а ти си мене ка плавом небу,
бориле смо се тако у ропцу,
ожиљци од тада још ме гребу!

Tи си ко птица хтела да летиш,
а ја сам видела што не постоји,
судариле смо се стотину пута,
јер нисам знала да те волим!

Овоземаљско ме је засплепело,
тами сам дала све што имам,
врлетима безумља и отуђених,
плесала сам, али без крила…

И крв је капала, а све сулудо,
гране су моје постале крхке,
стабло је почело да се суши,
ко’ мртве, хладне ми посташе руке…

Ти си одлазила попут анђела,
гушио те је мој кров, боли,
и видех како отвараш врата,
осетих како не постојим…

Ја тада на столу спазих сузу,
која обасја све око мене,
пожурих вратима попут муње,
још си ме чекала попут сене…

И испред тебе падох ко’ снопље,
да молим понизно као дављеник,
а ти си само ко’ гротло наде,
из мојих руку просула немир!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50086

МАШТОВИТА СФИНГА…..Миладиновић Сандра

1451334974pizapw1408125284

МАШТОВИТА СФИНГА

Моје љубави миришу на мед,
на пролећне храмове
који топе лед….
На очекивања маштовите сфинге,
што са срцем лава вије вечне бриге!

Моје љубави миришу на небо,
које се удвара чаролији реке,
спусти нежно руке на њене увојке
па се утопи у најдубље сенке….

Моје љубави мирушу на тајне,
на илузеје дочаране маштом,
на путеве смрзле добре за клизање
на празне папире привезане машном!

Моје љубави бисерне су гране,
најлепше су биле док сам их чекала,
а за узврат од њих добила сам стварност,
отворену књигу што ми је требала….

И не чекам више то што не постоји,
пролазност ме више опчинити неће…
Моје љубави ми отворише очи…
Да, у мојој души тек сад љубав шеће!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49992

НАЛИЧЈЕ ЛИЦА……Миладиновић Сандра

uzas-foto-httphigherperspectivescom-1429815090-646839

НАЛИЧЈЕ ЛИЦА

Тихо да не може тише бити,
док громко и гласно „зборе“,
тихо, о да ли ће проговорити
док се зверски боре?

Може ли човек остати човек,
у друштву бахатих, лажних?
Које да тражи изговоре,
док сија на ноћној стражи?

Пролазно корача безумље силно,
док сеје страх пред невине,
оглувело и онемело на све природно,
на птичје изазове и немире….

Јако да не може јаче бити,
корача авет прошлости,
саплиће се о све живо
па буди уснуле почасти….

Нешто се чудно опет дешава,
шуме се њишу по такту,
а степе брује као хорови,
само да запрете рату!

Ирвас застаде на сред падине,
испусти смрзли дах…
Из жезла куља бат истине:
„Само да не буде рат!“

Ко да молитве заустави,
а затим да нађе мира?
Е, злу се мора на пут стати,
јер не сме КРСТ да дира!

Тај КРСТ мученички вековима,
подизао је изгубљене,
праштању учио где су стали,
целивао и оне збуњене!

Тај Крст је са анђелима
спустио мелем на душе…
Благо им неће помоћи,
све док их кључеви гуше!

И мора се мач укрстити,
колико год да боли,
добро се мора заклети сили,
да са ватром неће да гори!

Тихо да не може тише бити,
Рајска се отворише врата…
Тихо ће јасно прозборити:
„Зар брат да убије брата?“

Не може силом никоме милост
да се спусти у наручје,
злу се мора на пут стати
кад окрене лицу наличје!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49972

ЛАТИЦА ЖИВОТА….Миладиновић Сандра

Chrysanthemum

ЛАТИЦА ЖИВОТА

И опет би ме звезда обасјала
тим моћним сјајем небескога свода,
поново моћно тугу одагнала,
смисао дала латици живота….

Прашњавим путем препуном убогих,
слепи су вуше они који виде,
и живот славе подижући чаше,
душе им празне, ничег се не стиде….

Окрећу главе од сваког у ритама,
и руке често умивају водом,
образи су им дебљи и од ђона,
хвале се златом и новцем пред Богом!

Лактовима гурају тужне,
док злобно гледају туђе осмехе,
у дослуху су са невременом,
нема им лека нити утехе!

Без вере блуде пред огледалом,
шетају као празни оклопи,
о када би их звезда обасјала,
срце у недрима да им се отопи….

И опет би ме мила погледала,
тим моћним оком небескога свода,
поново моћно тугу одагнала,
смисао дала латици живота….

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49962

АНИТА, А ЗБОГОМ?……Миладиновић Сандра

56959-Angel

АНИТА, А ЗБОГОМ?

Нема те више,
а очи те траже,
толико лепих речи чух од тебе…
Сањам ли све то, ил’ умиру наде?
Где су се дели осмеси храбре жене?
Чврста и тиха,
блага и оштра си била…
Под капом небеском ко’ звезда сијала си…
Дал’ ја то видим да никла су ти крила?
Ил’ само на трен за Месецом нестала си?
Шапат ти беше,
као нежни тон харфе,
милион нота покренеш крвотоком…
А где си сада да ми је само знати,
ни рекла ниси никоме оно ” ЗБОГОМ”?
(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49944

КОСТИНА ПЕСМА…… Миладиновић Сандра

kosta

КОСТИНА ПЕСМА

Е ,сада ме слушајте,
прошла су два лета,
корачам сигурно,
а причам кад треба…
Задовољан јесам,
али једно схватите,
ја сам главни у кући,
то добро запамтите…
Зар краљу не пристају
и круна и престо?
Ово причам само,
да сви знају место…!
Када тату тражим,
одмах да се створи,
мама кад’је љута,
нека не говори,
а баке и деке,
нек се не противе,
да би ме голицали,
треба да поживе…
Што се тиче бате,
коме дочек спремају,
на мојој је страни он,
зато нек не дремају!
Само ако буду нежни,
онако до бесвести,
ми ћемо их слушати
то су добре вести!

(с) Миладиновић Сандра

БРАТАНЦУ КОСТИ МИЛАДИНОВИЋ ЗА ДРУГИ РОЂЕНДАН

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49933

АНЂЕОСКИ ЛИК…..Миладиновић Сандра

kosta

АНЂЕОСКИ ЛИК
Једне ме очи воле из милоште,
увек насмејане и анђеоски миле,
једне ме руке додирују стално,
а километри деле нас, даљине….

И узмем слику па их гледам дуго,
родила нисам два ока та,
ал’ ко да јесам, чујеш ли ме срећо?
Од када се родише, имам сина два….

Осећам мирис овог враголана,
и глас му сањам па се тужна будим,
па, опет мислим да је љубав мања,
има ли смисла да зора заруди?

Крв није вода, тек сада разумем,
мирис Србије шаљем му струјама,
ветрови носе га до медних усана,
а душа мала буди се уснула….

Онако топао голишав птић,
до прозора тетура полако,
суза му кану низ бели образ,
„Сунце далеко спава ли слатко?“

И заиста, полумесец засја,
над тихом колевком Балкана,
понекада бурној као сам оркан,
али њено чедо ипак је сања…

Једне ме очи воле из милоште,
увек насмејане и анђеоски миле,
једне ме руке додирују стално
а километри деле нас, даљине….
(с) Миладиновић Сандра

посвећено мом братанцу Кости Миладиновић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49865

ГРАНИЦЕ НЕ ПОСТОЈЕ…… Миладиновић Сандра

1451334974pizapw1408125284

ГРАНИЦЕ НЕ ПОСТОЈЕ

Тесне ме ципеле жуљају,
тесна ме кошуља стеже,
и све би било много горе,
да лишће што пада
није још свеже…..

Овако пропланци
још ме маме,
а свеже ноћи још ме буде,
и нисам крива што и сванућа,
упорно зову ме док тихо руде…

У мојој души сањаре звезде,
док занесена шетам градом,
из мојих руку птице селице,
полећу за јатом са новом надом….

Не, зидови су само варка,
тек тихо место за спасење,
све остало је само навика,
биљка без корена увек вене!

И шта постоји у дрхтајима,
у откуцајима немирног срца,
тек једна река живота пуна,
тек један вулкан који светлуца!?

Речи ко’ ноте свуда се чују,
али често немају прави ритам,
а ја их зовем док тако „блудим“
само још нешто да их питам!

Погнуте главе, постиђенo,
траже с’ којом би да се сложе,
са новим тактом док их голицам,
престају да се љуте и гложе!

Мелодија настаје дивна,
игра све живо, тло подрхтава,
с’ брега на брег шуме се селе,
путеви журе у град до града….

Границе нигде не постоје,
сви се радују новом госту,
док сузе радоснице журно падају,
смех се ко’ бисер одасвуд просу!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49824

BOJE DUGE…..Miladinović Sandra

BOJE DUGE

U bojama duge ponekad se skrijem,
gledam kako život treperi ko’ note,
ja svetlost kroz kapi i očima pijem,
sa srećom se kockam ko’ da igram fote!

Noć, a talasi nam zapljuskuju lice,
dok se odbijaju o obližnju stenu,
palma šumi pesmu o ljubavi večnoj,
ćutimo, jer reči suvišne su svemu!

Povetarac nežno mrsi moju kosu,
dok ruka u ruci igra igru senki,
jedna drugu kriju i miluju smelo,
mi ni svesni nismo koliko smo srećni!

Ne, ne žalim čas, ni ceo svoj život,
jer ovaj me tren nahrani do veka,
ako nista drugo, bar nestaće čemer,
u ime ljubavi poteći će reka!

U bojama duge ponekad se skrijem,
i danas sam tu ispod one palme,
sunce greje, a ja se u tišini krijem,
i čekam te čekam, već sate i sate…

I ako ne dodješ sjaj ćes oku biti,
daljina oduvek deli samo tela,
a, duše će ovde jednom da se sretnu,
kao dva galeba sa mora vesela!
© Miladinović Sandra

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49816

ЗАВЕСЕ ЗАБЛУДА….. Миладиновић Сандра

преузимање

ЗАВЕСЕ ЗАБЛУДА
У злату и свили као лептири
ковитлају зраци светлости,
сањиве булке буде у нади,
страствени и пуни нежности…

Немају краја ни почетка
сем привида да нестају,
мигоље се кроз копрену,
уз вечност гоњени опстају….

Размичу завесе заблуда,
понекада се узгубе у огледалу,
љубе се лудо до бесвести,
бојама не дају да се предају…

Свим очима дају душу,
с’ њима надолазе стазе,
попут реке извиру и бујају…
сред пустиња, као оазе…

Ради њих замирише пролеће
када му време није,
због њих вољени опраштају,
када нестану илузије….

Међ’ зидинама немара,
незнању не дају мира,
из сна кошмарног буде,
и руше стене као плима….

Смире се тек у загрљају
два узаврела бића,
лагано док ауре им дарују,
уз укусна разнобојна пића!
(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49802

Pages: Prev 1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 ... 40 41 42 Next

Load more