Sanja Petrović

Pages: Prev 1 2 3 4 5 Next

Najkomentarisanije objave

  1. GOST – Sanja Petrović — 9 comments
  2. Da se zna – Sanja Petrović — 4 comments
  3. SREĆAN LJUŠO ROĐENDAN — 4 comments
  4. MALIŠEVAC – Rajica Dragićević — 3 comments
  5. JUTRO – Sanja Petrović — 3 comments

Author's posts

HOD UZ POMOĆ POKRETNIH STOLICA – Svetozar Savković

126 пута прочитано

HOD UZ POMOĆ POKRETNIH STOLICA

Čovek, breme života
Ispred sebe gura
Stopljene slike
Sećanja i senke.

Zamah davnog`
Što kroz prošlost minu
I sve se časak
Smesti u daljinu.

U korpi stola
Što točkove ima
Smeštena hrana
LJubav i daljina.

Daljina mladosti
Daljina mladosti
I ljubavi njene
Uspavane oči
Podigne pa prene.- (razbudi naglo)

U korpi života
Nose svoje breme
Gledam i razmišljam
Dal` to čeka mene.?

(C) Svetozar Savković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2058

B E S P L A T N A P E S M A – Svetozar Savković

132 пута прочитано

B E S P L A T N A P E S M A

Pozdravljam crne zasele ptice
Sa one plodne naše oranice
I sve što gmiže
U našem gaju
Pozdravljam mladost
I staru raju.

Besplatnom poštom
Modernog veka
Pozdravljam pesmom
Radnog čoveka.

Kliktajem miša (tastera)
Na mesto ptice
Besplatnu pesmu
Šta mogu više.

Nema se odkud;
Duva sa strane
Svima vam želim
Uspešne dane.

Besplatnom pesmom
Da vas pobudi
Da međusobno
Budete ljudi.

Da ne bi Haronu
Čamac izmak`o
Kad Aherontom
Zaplovi za „Pak`o“.

Ova je pesma
Smrtna a opaka
I nikad nije
Ko „Besmrtna pesma“M.A. jaka.

Samo ih ista
Podupire zraka
A sve se smiri
Kad mu dođe vakat.

(C) Svetozar Savković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2057

U L A Z N I C A – Svetozar Savković

181 пута прочитано

U L A Z N I C A

Ulaznica je skupa
A predstava još nepoznata
Ne zna se tačno za čega
Ni koja su ulazna vrata.

A ljudi, ko ljudi žele
U svoju sčepati ruku
Te svi se gombaju, vrište
Skoro bi da se potuku.

Samo se traži i vića
Firentinska misao davna
Zasela u mozgu klice
Te svetom davi i ganja.

Ne bi li lagodno bilo
U „Raju“ a mimo „Pakla“
Sto bi se nekoga briga
Kroz „Čistilište“ sveta dotakla.

U mojoj moći i glavi
Vrti se cela planeta
Kako smo srećni na travi
Kad zemlja nije ukleta.

(C) Svetozar Savković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2056

Da se zna – Sanja Petrović

138 пута прочитано

DA SE ZNA

Ko kaže
da sa jednim Volim te
ne možeš osvojiti sedam duša?

Ko kaže
da sa jednom pesmom
ne možeš slomiti sedam srca?

Ko kaže
da sa jednim udarcem
ne možeš ubiti sedam muva?

Miki Maus sve to može
pa mogu i ja.

(C) Sanja Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2015

Poimanje života – Sanja Petrović

158 пута прочитано

Na porubu istkane sreće
kao šljokice
prišivene suze stoje
spremne za pad u nigdinu
kada za to vreme dođe.

Vremenska traka
nanizana trenucima
ko perlama šarenim
oko vrata obmotana
čas stegne – čas popusti.

Impuls života
iz utrobe nastao
u srcu se razbokorio
troznačan
neprocenjiv.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2010

Probaj ako smeš – Sanja Petrović

141 пута прочитано

Pogledom
milujem
dodirujem
vatru palim
rasplamsavam
požar…
da požar stvaram
i na kraju
u katafalku pepeo stavljam.

Pogledom
opominjem
prekorim
bičujem
sevam
ledim…
da ledim krv u žilama
i na kraju
zaleđeno rasparčavam.

Ti sada probaj
u vidokrug
da mi zađeš
ako smeš.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/2005

S PROLEĆA – Sanja Petrović

162 пута прочитано

Pupi jorgovan
pojeći mirisom
žedne duše.

Trnje iz srca
ne vadim
da mi rane
ne zacele,
da ne zaboravim.

Buket zora
Dunavom pluta.
Neko novo sutra
promalja se.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1779

REČ – Boris Staparac

92 пута прочитано

Niz dugu ulicu omeđenu šarenim izlozima i još šarenijim ponudama, prostruji vetar. Dan je počeo sunčan i topao, ali kako se bližilo podne sa zapada su se počeli natiskivati oblaci. Na terasama kafića i restorana mnoštvo građana je bezbrižno pilo kafu ignorišući one što su u dugim redovima hodali tamo-vamo u potrazi za nekom samo svojom stvari. Pred velikim izlogom ekskluzivnih haljina ulični svirač je zabavljao prolaznike duvajući u Panovu sviralu setnu melodiju Perua. Ispred njega bi zastao tek po koji prolaznik, malo oslušnuo i bacio novac u drvenu kutiju ispred sviračevih nogu.

Zavaljen u duboku stolicu od pruća, Marko svakog dana provodio vreme na terasi kafea kao u pozorištnoj loži sa koje je pratio dobro izrežiranu predstavu. Između prvog i drugog čina, pročita naslove novina, ali nikada i same tekstove. Sve je jasno iz samog naslova. “Ubistvo, pljačke, gladne mase. Pronevera, beda i bes. Ratovi, tuga i samoća. Strahovi, droga i blud.“ Nikada se nije upuštao u dalje istraživanje žutih stranica, žutih novina, nego je sa strepnjom čekao nastavak pozorištne predstave. Voleo je da gleda otmene dame u izazovnim toaletama brižno našminkane kako u vrevi teatra ulice uvežbano glume svoje samozadane role. Tačno je znao njihove gegove, grifove, mimike i šta žele od onoga kome se obraćaju. Nikada nisu previše upotrebljavale reči. Umesto govora reči, služile su se govorom podignute obrve, napućenih usana, izduženog vrata, slučajnim dodirom kolena o koleno.. Poznavale su u detalje prerije muškoga mozga gde si mazga umisli da je vranac samo zato što ju je jahačica spretno pogodila mamuzom u mesto za samoumišljanje.

A na ulici teatra, nacija koja je već odavno jednom nogom zakoračila u propast, glumila je veličinu sebe ne obazirući se na nikoga sem na svoj odsjaj u ogledalima izloga. U podnožju jednih vrata tri cigančeta mole za neki dinar. Marko im se divio. Imali su najbolje napisane tekstove u tome teatru u kojem su i psi ljubimci shvatili važnost ulične glume i nadignutih njuški marširali kraj svojih gazda čiju su decu čuvale isceđene guvernante. A ona tri cigančeta su u triju horovala:

– Hej lepotice, Kasandra. Ma nećeš me valda ovako ostaviti u kardonskoj kutiji cipela bez komadića hleba. Kasandra, lepotice. Vidi me kako te molim.-

Koliko god deca bila uporna u svojim molenjima i koliko god uvežbano izvodila svoju rolu pružajući gole prljave i gladne ruke prema čistoj gospodi, niko nije zastajao. Niko ih nije primećivao. U ulici: “teatra naroda“, nije postojao drugi Bog sem novca i trgovine i samih njih, kojima je dano da vladaju i florom i faunom sveta svedenog na ulicu dugu jedva tri stotine metara. Donji i gornji svet kasta koje se nikada nisu mešale osim na glasanjima i u zatvorskim ćelijama gde su opet oni jedni bili dole a drugi gore, sjedinjavala je jedino prašina što je onima bogatima otpadala sa cipela i padala na ruke koje su molile:

– Dajte nam dinar da kupimo mrvicu hleba.-

Nekoliko koraka dalje od dece prosjaka, sedela je impresario majka sa detetom na usahlim grudima i dobacivala prolaznicama:

– Ljubim te gospoja daj mi sto banke pa ću da ti gatam u dlan.-

Koliko god bila ljubazna, i koliko god pogađala u žicu znatiželje nafrakanih dama, ni jedna nije stajala. Žurile su dalje dignutih noseva na njenu sirotinju i golotinju i zastarelu metodu pronicanja sudbine. Podsprdno su se smeškale ciganskom vračanju, kada je na sve strane nauke sveznanja, prštio tarot i astrologija, hiromantija i sve tajne vračanja, jače od svake alhemije. Moderne dame su već bile obaveštene kako će iz sata u sat postajati sve poznatije i bogatije i kako će u Jadran doploviti Onazisov naslednik sa sto pedeset brodova samo po nju. Kada bi neko i odvojio neki dinar i ubacio sviraču panove svirale, cigančićima ili majci impresariju: “ pozorišta molitve“, u kutiju, nastavljali su dalje sa svojom glumom sa praznim pogledom u ruke onih što mole. Taj isti pogled je video Marko i na onima koji mole i damama koje su izlazile iz trgovina natovarene novim cipelama i haljinama, bluzama i parfemima. I na svima je, dugogodišnji pozorištni ljubitelj čitao: “ Ni ovo me nije ispunilo“. I sam se osećao nekako praznim. I koliko god bi popio kafa i pića, osećao je prazninu, žeđ za nečim što nije znao šta je to. Čitao je mnogo. Od detinjstva je grabio svaku knjigu na koju je naišao. Čitao je i naučnike i lakrdijaše, i književnike i hroničare ali retko, bar na trenutak nalazio ispunjenje duše. Već se bio izveštio da njuši po knjigama taj jedan momenat kada pisca zvekne ono prokazanje i kaže tu reč. Tu jednu jedinu reč i zaslepi čitaoca preplavljenog lepotom neba i svemira, zemlje i duše. Uvek je pri sebi nosio neku knjigu. Onako da se nađe i da se ima za čega uhvatiti kada ga vandali obaspu lakrdijaškim jezikom i vikom muzike u metežu praznine umetnosti. Gde god se kretao on je čitao, tražio, istraživao, pronicao. Reč. Reč koja će izgovoriti potrebu čovečanstva i biti njegov ključ do savršenih odaja svoga srca.

“Baljšoj teatar“, srpskog uličnog pozorišta, ulazio je u zaplet. I dok je Marko razmišljao kako će provesti još jedan sunčani letnji dan gledajući u prolaznike zanete glumom uličnog komada :“ Nije mi stalo do nikoga nego samo do sebe,“ iz daljine sevne. Na početku se činilo kao da je negde tramvajska trola poskočila i izazvala kratki spoj na žicama a onda u mir prolaznika šetača, zagunđa iz daljine grmljavina. Prema gradu se valjalo nevreme. Za tili čas, grad nestade ispod ogromnog tamnog oblaka i panika nagna glumce ulice da se daju u beg tražeći zaklon. Marko potrča koliko ga noge nose. Ogromne kapi kiše, dobovale su po prašnjavim ulicama. Grad nestade u tami iz koje je sevalo i iz koje je bljuvala vatra gromova. Primetivši jedan prolaz između starih zgrada Marko skrene ka njemu i sav mokar se strese kada se zavukao ispod doksata jednih vrata. Vide da su tu i ona tri cigančeta šćućurena jedno kraj drugog i dve gospođe natovarene paketima. Vide i neko golobrado momče, ali sve krajičkom oka jer je počeo da tuče led i da pucaju stakla na izlozima i da grom za gromom udara u sive krovove grada. Video je da ona tri cigančeta poskakuju od straha i na svaki udar groma se jače stiskaju golim ručicama jedno uz drugo. Pade mu na pamet da bi i njemu baš prijalo da ga sad neko zagrli i stisne uz sebe, pogleda one dve dame sa paketima, ali kada vide kako sa njih curi razmazana šminka skinuta kišnim kapima i suzama, skrene pogled na onoga golobradog momka a on je poskakivao u barici punoj vode. Video je da mu se vilica trese od straha. U blizini puče grom. Ogromna svetlost ih zablesne i led veličine šake poče udarati po krovu. Marka uhvati strah. Uhvati ga panika i strah kao one noći kada se za vreme rata našao pod kanonadom minobacača. I ako je naglo zahladnelo njega oblije znoj. Nekakav nagon da je kraj, ispuni mu sve nerve i on se počne tresti od straha. Pozorište ulične komedije naglo je prelazilo u tragediju. One dve dame su ispustile šarene zavežljaje i nisu se obazirale što ih odnosi bujica vode nego su se naglo povlačile u nazad. I ono golobrado momče krene u nazad i ona tri cigančeta i jedno kuče koje se od nekud stvorilo mokro i uplašeno i svi naleteše na Marka. Stisnuti jedno o drugo gledali su kako niz ulicu bulica odnoci šarene suncobrane sa reklamama, stolice od pruća i stoljnake svih boja. Videli su kao led svetluca u izlupanim izlozima i vetar bacaka haljine na lutkama. Strah je ispunio grad. Oslonjeni jedno o drugo sve su se jače stezali i Marko oseti kako ga deca hvataju za noge i kako ga žene hvataju za ruke i kako ga golobradi mladić hvata za rever kaputa i suza mu se zaglavi u videlo oka i vrati se opet onome prokletom ratu. Zbegovima i nesrećama kada je isto ovako stajao i prelistavao po sebi tražeći reč. Tražio je tu jednu jedinu reč sa kojom će spasti i sebe i ljude i civilizaciju od starha, od bola od nemani. I od jednom dok je otkinuta žica od struje udarala kao razbešnjena zmija po trotoaru i izbacivala sijaset varnica, on šapne:

– LJUBAV.-

I ta jedna na mah obična reč, šapnuta kroz njegove stisnute usna zatreperi između njih. I ona dečica podigoše glave i u njihovim očima Marko ugleda suze radosnice kako im uvećaše oči i lica im ispuniše milinom. I one dame ga pogledaše istim očima i osmeh im pređe preko lica a onaj golobradi mladić zagrize u usnu i osmenhe se. Kuče zamlati repom. Niz ulicu je i dalje sevalo i pucalo. I dalje je vetar raznosio preko trotoara komade odeće otkinute sa plastičnih lutaka, a oni su stajali u doksatu vrata, stisnuti jedno uz drugo i gledali se očima ispunjenih srećom.

Vetar zalamata niz ulicu i podigne onu panovu sviralu koju je uplašeni Peruanac u strahu ispustio i oni čuše kako kroz cevi od bambusa struji glas:

– Ljubite se među sobom kao što vas i ja ljubim.-

Žena se sagne i poljubi cigančića zažarenih obraza. Gledao ju je očima punim sreće. Punim radosti. Punim ljubavi. Jedna reč ispuni njihove duše veličanstvenošću svemira.

Nad gradom su se cepali oblaci. I grmljavina se valjala preko ravnice negde u daljinu. Isceđeni potoci su nestajali kao ponornice u gradskoj kanalizaciji odnoseći sa sobom razbacane papire i smeće. Žute novine sa žutim vestima. Kiša je saprala ulice i iza sebe ostavila miris čistog ozona. Ulični svirač pogleda preko ulice i nasmeši se. Niz nju je dolazila malena grupa ljudi držeći se za ruke. Iz daljine je video da ih je nešto spojilo u jedno savršeno srećno biće. Ono najmanje dete na rukama je nosila dama kojoj je kiša sprala lice i koja se zadovoljno i srećno smeškala. Njena lepota je bleskala kroz ulicu. Lice joj je bilo bez i jedne bore puno nežnosti i lepote. Druga dama je ona dva deteta vodila za ruke i svaki čas zastajala i mazila ih po mokroj kuštravoj kosi. Marko je išao prvi put po sredini ulice. Nije se skrivao pod senkama zgrada od prolaznika, hodao je srećan. Prvi put bez knjige pod rukom koja mu je služila kao držač da ne padne pod točkom života. Sada je imao stvarni oslonac. On je našao reč koja ga je ispunila.

U prolazi je zastao i Peruancu pružio njegovu sviralu. I ulični svirač vide u Markovim očima reč za koju je prešao pola sveta da bi je saznao. Vide LJUBAV i nasmeši se. Njegove grudi je ispunila muzika koju je tražio. Konačno će srećan moći otići u svoj prelepi Peru. I on je pronašao sebe.

A vi?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1580

KAŽEŠ – Sanja Petrović

119 пута прочитано

Da si zatočen
u samoći zidova neba
dok olovne ptice
razvlače moje senke
između zaleđenih prstiju.

Da u svom stvorenju
blještim poput zvezde
kroz meteže ljudi.

Da odmiču jutru tišine
u sive izmaglice sećanja.

Da su na vratima utisnuti
koraci moga glasa
i kada bi otišao do Dunava
zatekao bi samo
tektonsku rupu od Sunca
koja je konačno
bućnula u vodu.

Snoviđenja najavljuju dane
duge kao godina.
Kazao si.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1463

СТУДЕНИЧКА (Рајици Драгићевићу) – Марина Жинић Илић

186 пута прочитано

Студен застудени, а Студеница се не
Предаје
Као ни ти, брате по перу.

Кад одеш као да покосиш бол уместо траве
И вратиш се пун звоњаве.
Помериш казаљке на сату и циљаш
Даљински
У то ново, срећније сутра.

И роса се расани и сунце гране
Кад изађеш овде међу људе
Већи за калем што га око гризе
С надом у јутрење.

Студен застудени, а Студеница се не
Предаје
И Косову не да, да га прекрије тама.

Гледај, не дај
Да нам отму потоњу кап.
Под сунце језика сврати и запиши бар
Ово неће проћи без нас.

Стадо Божије, срце иште хајдуке…,
Једном ћемо пред унуке, запиши.
Опет бол и Јудин пољубац.

Из поетске збирке “ Видине“, стр. 464

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1198

Pages: Prev 1 2 3 4 5 Next

Load more