Sanja Petrović

Pages: Prev 1 2 3 4 5 Next

Najkomentarisanije objave

  1. GOST – Sanja Petrović — 9 comments
  2. Da se zna – Sanja Petrović — 4 comments
  3. SREĆAN LJUŠO ROĐENDAN — 4 comments
  4. MALIŠEVAC – Rajica Dragićević — 3 comments
  5. JUTRO – Sanja Petrović — 3 comments

Author's posts

СВЕЧАНО УРУЧЕНА НАГРАДА „МИРОСЛАВ ДЕРЕТА“

144 пута прочитано

У „Галерији 73“ на Бановом брду (Чукарица, Београд) свечано је уручена награда „Мирослав Дерета“ нашем члану Види Ненадић за роман „ZOO CALLED LONDON“. Свечана додела награде почела је у 19 часова, 24.12.2008. обраћањем књижевног критичара и уредника Петра В. Арбутине. Скупу су се обратили и представник издавача Дијана Дерета, председник жирија Зоран Богнар, као и председник Градске општине Чукарица господин Милан Тлачинац. Вида Ненадић се топлим речима обратила публици и захвалила на додељеној награди.

*tekst preuzet sa Poete*

 

BRAVO VIDO!!!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1038

SREĆAN LJUŠO ROĐENDAN

167 пута прочитано

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1035

Ja, Pevac Krelac – Sanja Petrović

142 пута прочитано

Ku-ku-ri-ku!
Otpozdravljam jutro ja,
Pevac Krelac lično.
Ponos sam i dika samom sebi
a i mojim kokošima isto.
Svakoj pažnju posvećujem
taman toliko da ih zanos drži,
a ako ih on previše ponese
ja se nogama služim.
O kako samo umem da ih otresem…
Da se drugom okrenu…
e Boga mi, neće.
Ne dam, ne dam, sve su moje,
kokošije su sreće.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/1002

STIH DANA ZA 10.11.2008.

158 пута прочитано

BIRA Sanja Petrović

PAMTIM – Vida Nenadić

I pala je senka sa vrha latice
I bio je hladan zagrljaj noći
I prljav dodir snega
I gladne su bile ptice

I bila sam ja
Praznog pogleda
Ali mi oduzeše i njega
I srce

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/785

Stih dana 30. novembar 2008.

134 пута прочитано

STIH DANA 30.11.2008

Bira Sanja Petrović

BEZ PRAVA DA KAŽEM – Latinka Djordjević

Kob noćne tišine,
silina ushićenja.
Svetlost što škrine.
Pozdrav kao nada!
Svaki talas duše,
natopljen plamenom
bojom života zanesenjaka.

Ja, insekt,
skriven u svom cvetu,
od paklenog bola.
Jad, zaodenut osmehom,
na usnama.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/828

JUTRO – Sanja Petrović

136 пута прочитано

Sanja

JUTRO

Stresla sam san

sa zamršene kose.

Protegla lagano

i stala shvativši

da pogledom me držiš

u naručju.

Mazno se nasmejah

užitkom prožeta

s ispruženim rukama

dozivajući

jutarnji poljubac.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/520

HAIKU NIZ IZ SNA – Ljiljana Petrović

168 пута прочитано

Ljiljana

1.

Penjem se uz strmu
zemljanu liticu –
i stižem na vrh!

2.

Predamnom beskrajna
uzorana zemlja
i plavetnilo.

3.

Klečim na samom rubu –
od tla se
ne odvajam.

4.

S nežnošću uzimam
pregršt tamne zemlje
tople od sunca.

5.

Zemlju mirisnu
i rastresitu – grabim
obema rukama.

6.

Polako je ispuštam –
nek s vetrom polete
ta plodna zrnca

7.

Odjednom rub se odroni –
pogled mi pade
u dubinu.

8.

U podnožju
nazirem ljude
koji su ostali dole.

9.

S nevericom gledam
kako je litica –
okomita!

10.

Zemlja se odranja,
uzmičem puzeći –
dubina zjapi!

11.

U daljini polja
zelena, zelena…
Strah isčezava.

12.

Još uvek klečim –
ruke od zemlje
ne odvajam!

13.

Njena snaga
u meni raste.
Moja zemlja!

14.

Podižem ruke.
Htela bih da zagrlim –
sjaj plavetnila.

15.

Budim se
oči u oči
sa suncem!!!

(C) Ljiljana Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/426

ДАМА С КАМЕРИЈАМА – Симо Лакетић

132 пута прочитано

Балконска дама седи у чешкаоници за вечност

у Дјеловима.

Ако се не лажемо Дјелови су село семберско!

Але и наравно, вране круже над њеним сламатим шешером.

 

 

Сви вриште: вране јер су за то одалеко плаћене,

Але јер су але,

а дама не што је дама већ што јој  СОПСТВЕНИ мозак пију,

Кобац и остали.

 

 

Слобода, да, наравно има одавно затвор и тврду столицу.

Ако се не лажемо затвор и слобода су стомачне тегобе.

Заласком сунца за ћошак вијуга остали у чекаоници

правдом правду правдају дами.

 

 

Јадни је хвале, други не жале… Е, моје але!

Вране су блаћене да мозак пију и кроје СЛАМАТИ шешер.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/421

MALIŠEVAC – Rajica Dragićević

235 пута прочитано


kad već kroz moje snove s belegom snovidnice

protičeš kao reka

na mališevac se namini

utvrdu da podignemo od bele izmaglice

opalog lišća zavičajnog

pesmom dočekanih zora

od smeha razbibrige dokolice i priča sa izvora

da obnovimo to uzvišenje dvorac iz bajke

na kojem u dubokom snu

čukundeda jovan evo stoleće stražari

da dozovemo ga za sofru na večeru

i prohugorimo uz frulu gusle gajde

o vremenu davnom

da zapiljimo o lepote u njegov sahat stari

odatle pogledom da uznesemo se na tri brda

kao u heladi

stolovak božac vrove

i spustimo niz tri rečice svete

rzavsaku krompirsku i krasinsku

koje sastaju se na jednom mestu u luci našoj

opasuju mališevac i grle kao dete

da oživimo stanište u bespuću

što pridigli su bili moji preci

u varljivom hodu kroz olujno vreme

pa da se oglasimo kliktajem kao orao kao pesmom ševa

kao pesnik što se iz sveta rasklimanog

iz razvaline olupine vraća ognjištu predelu pretku

šumu i huku reke smeštenom u detinjstvo

iz kojeg kao prenut starac peva

a zavodi me beskraj

ona utvrda što čitava u pesmu stane

a progoni me treptaj

kuc kuc neumitno što odbrojava sate dane

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/368

ЉУБАВ У СНУ – Рајица Драгићевић

205 пута прочитано

кад се сила земних ослободиш
и над горама и водама расклони се
тама што се свила
кад попусти грч језика и љутина
и зањихају се сенке што уносе привид у наша чула
кад поравнају се брда и долине
унутрашњег неспокоја и памћења
опусти се у тој аури док прође прошлост  лакокрила
док се у моме оку не настани
светлост коју си заумила

нек мину
нек протекну као вода поворке знатижељних
што личе на гладни зверињак
и утихну гласови
што кидају те и развлаче
нека те оставе  да  сабереш се и обзнаниш
и заогрнеш смехом загонетним
што у бескрају дотиче хоризонт плави
смијуљку смејни
ветрићу што тајно ме дозиваш и милујеш
док разгореваш ватру у сну који надолази
који додирује вечност
чулима ломим
изнутра
изнутра једина                        љубави

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/325

Pages: Prev 1 2 3 4 5 Next

Load more