Srećko Simić

Pages: 1 2 3 4 5 6 Next

Najkomentarisanije objave

  1. СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ – Срећко Симић — 2 comments
  2. KРАЈ — 1 comment

Author's posts

СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ – Срећко Симић

112 пута прочитано

СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ

Док јесење сунце игра се на Хуму
И лишће шушти столетних платана,
Још ме галеб бели над Неретвом буди,
Још Емина шета покрај шадрвана

Неко давно време, док затварам очи
И док ми косу сребри бела срма,
У души сећање на севдах ми буди
И са мном пева мостарска калдрма.

Ни дашка ветра да лишће покрене
Док се небом сјаји месечине мрежа.
Из даљине, у сећању давном,
Само се назиру врхови Вележа.

Док јесен рана у поденеву тихом
Неретву боји златом ћилибара,
Занесен сненим Шантићевим стихом
И мост се стари над реком одмара.

И тако, у сећању док се враћам кришом
И у сну корачам јесењим бехаром,
Станем на мост, под мостарском кишом
У успоменама душу да одмарам.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52863

кАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА – Срећко Симић

70 пута прочитано

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА

Када у ковчегу
Замиришу дуње међу кошуљама
И јелек се раскопча
Пошаљи ми просце

Нека на девојачкој капији пушка груне
Нека се закуне
Срце твоје
Да ће заувек бити моје

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када са брега
Замиришу плави снегови
И мраз заледи реку
Ти по мене дођи

Замолићу месец да за облак зађе
Да ме срдити брат не нађе
Док за тебе
Бело грло будем спремала

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када с пролећа
Бехар се простре низ пропланке
када косе расплетем низ груди бујне
са врелих ногу развежем опанке
одведи ме

Нек се не љути отац мој ни моје село
Када напустим мајку и кућни праг
Када на грло моје бело
Твојих усана оставиш траг

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када божурови у житу поцрвене
На зденцу хладном
Док умивам грло и лице
Ти дођи по мене

И нек се не љуте жетеоци и косци
Што крчаг воде моје им руке не носе
У поље божурова дошли су просци
Од зрелог жита да ме испросе

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52815

СВЕ ТО ВЕРОВАТНО ДОЂЕ С ГОДИНАМА – Срећко Симић

89 пута прочитано

СВЕ ТО ВЕРОВАТНО ДОЂЕ С ГОДИНАМА

 

Све то вероватно дође с годинама
кад младост на врата срца закуца
стари евергрин
кад престанем отац да будем
када се у мени изнова роди син
и месец тихо зађе под кожу
и као у далекој арији
дође у нашу ложу
и све је као на почетку
кад на случајни додир задрхтиш
и уздах ти се несмотрено искраде
када у речима баладе

што се у поноћном програму са радија чује
пронађеш нас
У исти се час
откуцаји сата и сада чују
Ту си крај мене
и још те волим
ко брод  мирну луку
за тебе чврсто држи се сидро
и додир још дрхтај пронађе
у твоме уздаху
и наше гнездо чуваш к`о светиљку
у ноћи
к`о дете са срећним крајем бајку
а ја још у теби волим
најлепшу жену
вернога друга
и брижну мајку.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52784

ШТА ДА НАПИШЕМ – Срећко Симић

74 пута прочитано

ШТА ДА НАПИШЕМ

Шта да напишем?
То што још увек дишем
и што прелепој вечери се дивим?
Што хоћу да живим
и певам
и смејем се
и волим?
Што за милост не молим
иако ми врме к`о џелат прети?
Што знам да ћу умрети
и што знати неће нико
да сам живео тек толико
да о снегу испевам песму?
Што сам хтео да одврнем чесму
из које ће речи разума потећи?
Што каних се рећи
истину
и само истину?
Што не веровах у судбину?
Што сањах,
и као поноћни јахач
од мисли недужне убирах харач
да себи сабљу скујем
да се од речи прејаке браним
и кроз стихове лакше путујем.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52719

САМО ОНА – Срећко Симић

115 пута прочитано

САМО ОНА

Можда
после олује
дуга се долином сна простре
Можда чула се изоштре
кад кише низ олуке престану да теку
Можда се жена
у рано јутро врати човеку
и све му пороке опрости
Можда све радости овога света
бујицом крај мога узглавља похрле
Можда се успомене замрле
у самоћи поноћној пробуде
и врате ми драге људе
Можда ми суза нечија зафали
када у мој свет
топао и мали
тишина закуца
Можда
срце престане да снева нечије плаве очи
и у ничијој поНоћи да куца престане
Можда и света заувек нестане
и сваки стих о срећи са њим
Ал` једно сигурно знам
да и после апокалипсе
све док постоји васиона
у свакој звезди што негде сјаји
живеће једино она.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52544

МОЈ НАПАЋЕНИ НАРОДЕ – Срећко Симић

98 пута прочитано

МОЈ НАПАЋЕНИ НАРОДЕ

Данас тужбалице место песме сричем
Док сећање слаже
Страшне слике, приче
Свака те реч шиба оштрим бичем
И оштрица зла твоје ране боде
Мој напаћени народе

Опет те туже
Опет ти прете
Опет те путеви у нове јаме воде
Док васељена мирно спава
Мој напаћени народе

И ако у пепео у згаришта претворише твоје прагове
Злочинци чак и не замећу трагове
Јер су нечији, њихови, њини
И нема опроста
И нема извини
Човече, комшија, роде
Иако си гинуо за њихове слободе
Мој напаћени народе

И никако данас
Да из срца ишчупам немир
Што залуд стихове пишем
Што каним се да окривим свемир
Што боли ме
Што тешко дишем
Док планетом овом бездушници броде
Јер ти си сам ко искра у ноћи
Што као угарак тиња
Мој напаћени народе
А знао си да пламен будеш
У борби за цео свет жива буктиња.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52533

ДОБРИНКА – Срећко Симић

96 пута прочитано

ДОБРИНКА

Припекла жега
Година издашна, поље бремено
Дан у подневу, к`о сваки
Жедна стока
Бунар ми руке развлачи
Нешто ми тешко у ногама
Вучем их к`о своје године
У опанке искидане

Јутрос се немо сложисмо
У поље данас нећемо!
Нешко се тешко
За нашом војском навлачи.
Посласмо трактором сина
У село суседно код сестре

Стари тарабу поправља
И прасад псује што грде
Застаје често…. и ослушкује

Из села колона стиже
Лелек на завежљај
Тежак ко тежак летњи дан
Човеку из руку чекић испада
Из куће брзо излази
За њим се немо тетурам
На чија ћу кола да стигнем

Пружа ми руку сусетка
Слабашна снага малакса
Опанак стари отпаде
Седам на туђи завежљај
Ни времена да заплачем
Само ми поглед остаде прикован
За кућу моју
Багремове
И стоку везану за њих

Да ли ће је неко нахранити
Да ли ће жедна рикати
Док вратим се

Опанак стари
Изгуби се под точковима колоне

И сада сањам
Стоку што умире, амбар пун жита, подрум ракије
И балон
Закопан пре триест лета
За добар дан
За свадбу

Иако чујем
Да згариште је мој дом
У коме децу изведох на пут
Окрећем често поглед ка југу
И тешим себе и своју тугу
Доста је гостова било
Време је
Кућа не чека
Родна је година, стоке се накотило
Треба им људска рука.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52512

КЉУЧ СРЦА – Срећко Симић

76 пута прочитано

КЉУЧ СРЦА

Запиши мисао
што ти се с вечери док киша ромиња
по глави врзма.
Нек нема круну,
нек нема име.
Просто, у срцу славину одврни,
из ње ће потећи стихови, риме.

А да их неком, некад прочиташ
не мисли дуго
није срамота
можда ће нежност ил` нешто друго
у њима препознати шта је лепота.
Можда ће у твоме збуњеном гласу
што ће к`о лист на ветру дрхтати
чаробна реч у топлој ноћи
нечије драго срце откључати.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52507

О ВИДОВДАНУ -Срећко Симић

114 пута прочитано

 

О ВИДОВДАНУ

 

Данас небо тражи своје огледало

и глава из легла божурова

свој врат

и своје тело

и удове

што без очију

бауљају земљом страдијом.

Данас се Грачаница

на Газиместану круни и нариче

и беседи

и кличе

и виче народу и богу

да је оживе

да јој ореол свети сачувају, како умеју и како могу.

Данас се и ја

несрећан осврћем

и своју сенку огрћем

плаштом сна

који ће ме сачувати од зла

кроз векове векова.

Амин.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52282

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ – Срећко Симић

75 пута прочитано

У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ
Још увек у моја свитања
Кад жита у песми свитаца зрију
Витезови копља и заставе крсте
и изнова, и изнова косовски бој бију.

Још се у поноћ док звезде сјаје
И јабланова ред се крај реке руши
У несаници мисао свевишњем предаје
И моли покорно за мир у души.

Још ми у сну гаврани врани
Јуначке руке предака приносе
А ја заборавио како се плаче
Док мирис зла ветрови доносе

С јутра у поља росна божурови газе
и теку кроз врбаке Лаб и Ситница
а ја не знам пут где је, а где су стазе
којима дом ће у мени наћи скитница.

У подне док трепте детињства пејсажи
кроз сећање што ми осмех искрада
Опет ми душа јунаштво предака тражи
и опет ми срце крвари и страда.

Не чујем више црквена звона
и стада под храстом не гледам више
То што из даљине ветрови доносе
само ми из груди надање брише.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52280

Pages: 1 2 3 4 5 6 Next

Load more