Autor: V.T.Chevu

Добро је знам са великог одмора,
брисала је нос о рукаве!
Док сам на терену јурио за флашом,
ужином је хранила голубове.

Када ме види данас окрене главу,
из супротног правца кад долазим.
Пређе улицу на другу страну,
моли Бога да се не јавим.

Добро је знам са великог одмора,
смејала се мојим глупостима.
Волела је да седи самном,
када јој није ту другарица.

Нанео јој зло нисам никад,
штавише били смо увек супер.
Плакала је на крају основне ко’никад,
као да се растаје од душе.

Старији сад смо ал’неки…ето тако кода су други.
Слика се ту прошлости губи,
и уз тај поглед у празно
хеј ја сам онај…мозда бих и реко…
да се не види…да је касно.

 

 

 

 

 

Баш уз тај свети наклон кроз књигу.
У једну заповест сам стао.
Уз кафански дим на њеном прагу
још једну зору дочекао.
Проживео сам још једну причу,
по обичају све лоше извукао.
Свирали су ми ону исту,
којом сам себе претукао.

Када се помрачи ум,срце пукне у тај мах.
Не ће се ни чути бум,нити ударац бити плах.
Чека се страшни суд,без грча и стрепње.
Топао је знам Божији студ,не веје већ греје.

Поповска се душа на то смеје.
Заруменело ми се румом срце.
Увис подигох ведје,
откуд ти дјаволе из медје?

У моје коморе шећеш,
па мојим ходом крећеш.
У биртији ме не ћеш?

На коленима ти ме видиш,
нудиш капи за које вапим.
Тек он ће мени,
ево вина да те сравни.
Јеси сила света овог
ал’ретко чија дика.
Ја и без песме и вина
имам врлина.
Терај ме,ја не ћу ићи,
тамо где си,никад не ћу стићи

Њега са златним крстом,шаљеш да ме јади!
Мој помрачен ум те слади.
Прича набеђеног верника ме гади.
Грешке понавља вољом слободном се вади.

Мислиш да имаш ме у шаци.
Колико ме не знаш Анђеле мали!
Ја од Вожије љубави пламтим!
Ти осећаји с’тобом нису пали?

Можда замном вапиш.
Јер светло с’невам,на јави те чекам
Можда зато претиш,да ћеш да се вратиш.
Понизно кажем,памти ме памти.

Mnogo toga vam ne mogu reci

al i bez mog pricanja srce vam zna

samo kad vas ne zelim

ne to nisam nisam ja

mnogo toga govorim

pogledima ne spretnim

i kad vas volim i kad vas zelim

za oci vase ja sam nesretnik

oko mene lete razni profili

namera sumljivih osmeha cudnog

kao da su jos uvek nefili

deo tog osecaja bludnog

svom dusom glasno vicem

nisi ti za glupe price

jedno toplo vece ti i ja

pod zvedom bez ikoga

a u srcu sta sve imam

to misle da znaju svi

ja se sa srcem igram

kad ga opteretite vi

zasto tako pricam

sta imam tolko protiv vas

nisam ljut nego kivan

sto ne slusate moj glas

samo za vasu pesmu znam

vec otkad moj ste hram

i mislim doveo vas vrag

i zelim vase vatre plam

 

Prelepa je dok me ceka
i ako prestane ne nestaje
U meni je lepota vecna
i njenih vezova draz

Vali na Itaki reflektuju iskre
srebrnih suza iz oka
svi dobro znaju da je moja
al znaju da je i sama

Na moru bucnom od vala
tisina u cvor me vezuje
mislim na sonete jada
i kako ljubav umire
ljubav prestaje
jer ne napusta stihove
svaka suza njena mene jaca
zaklinjem sebe nikad vise sama

Radja se u epu i pesmi
bez nje plovim kroz svet
Moje ce reci pribliziti nju
kao vetar mirisan cvet

Nazire me iz daleka
kao prividjenje kao ja nju
ona veze tako me seca
ja pisem kao da je tu

Na moru bucnom od vala
tisina u cvor me vezuje
mislim na sonete jada
i kako ljubav umire
ljubav prestaje
jer ne napusta stihove
svaka suza njena mene jaca
zaklinjem sebe nikad vise sama

„Srecan budi i sa polovinom polovine u tom pravcu neka zivot ide.Sreca je  u davanju pruzanju topline ko to ne zna bolje da ga nije.“

 

„Pricaju o meni ono sto nisam sa zeljom lose skrivenom da budu ono sto jesam.“

„Osecaj bola,posledica vernosti.
Izbegavanje istine,odlika zrelosti.“

Nista ne moram siliti,jer dodje sve na svoje.Dotle treba se smiriti,delom reci nek se gone.Nikad Boga kriviti kad izbori nas slome.Ljubavi se protiviti,kad se opsesije rode.

Moje rime ne idu za bilo kime!
Poznat mori njih glas.
Umiremo,radjamo se tek kad oci se srode,
i glednu u nas.

„Vec dugo nista se cesto daje i
receno sto je delom ne traje.
Mudrost tesko postaje znanje,
kada glupost misao daruje.“

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

Slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

Kada noc mi veceras dodje

radosno docekacu mrak

doletece njena sen

na krilima proslog sna

Primice me u svoje kute

u mojoj kuci gde se skriva

mracnom siluetom ce mi kasti

gde budemo bicemo sami

Kada noc mi veceras dodje

ne ce kucati na vrata

neka traje koliko hoce

video sam svetla gledacu mraka

Pazljivo,tiho

praznih ruku ne ce uci

donece mokar san i hladnocu

i groznicu mojoj dusi

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

 

Uzmi svu svetlost dajem ti dan
Ako plasis se pocetka onda vec je kraj
Slomljen na dva sva mi je slast
Gorka ko san pitka ko jad

Ne vidis mrak tamo sam ja
Zovem sav zrak poznat si strah
Prepiso sam ljubav na dlanu sad svom
Cujem tvoj glas dozivljavam slom

Oprosti srno sto u picu je moc
Ne znadoh mane mamio me zov
Povucem u sebe svakog i svog
Od dobrog duha mog nastade los

Pricala si lepo oci vole slepo
Nepoznato traze poznato gaze
Voleo bih da si u blizni sad tu
Sebican sam bio vec sam prosao tud

Naci cu put do srca vozim tvog
Pogresnom cestom iz razloga zlog
Napusti me glas a htedoh da znas
Da bi za jednu tvoju vlas precrto spas

Dobro I lose plesace uvek
Ko ubica I zrtva ko kralj i sluge
U meni se vecno neka vecnost bori
Kad produhne vetar kroz fijuk me zovi

Napast je tisina ne ce da se skloni
Posle svake reci ona se stvori
Volim te sresti al svaki susret boli
Na dusi su lanci kad otmu nas noci

Koplja ostra sudbinu cine
Strele takodje u meni se smire
Na polju lezim dok peva mi glas
Zabelezice kisa jos jedan ritam za nas

Polako zaspi
Kad se probudis proci ce sve
Ustaces kao ja
I bices ranjena zver

Polako kreni
Kad krenes ostavi sve
Ustaces kao ja
I bices pognuta zver