KOSTI NAŠIH PREDAKA

KOSTI NAŠIH PREDAKA

(PRECI BEZ POTOMAKA)

Kosti naših predaka rasute su svuda,
da noga podlih zlobnika ne gazi tuda.
One nemo govore o zemlji za koju su stradali,
dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali.
Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali,
za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali.
No oni slabi postaše, pa je uzalud što im to ostaviše,
jer na njihovoj muci, dobar put oni ne nastaviše.

Tada niko od predaka, nije bio tako grešan,
da bi neki od naslednika ostao neutešan.
Ali dok su oni, nove kuće sagradili,
takvi potomci između sebe su se svadili.
Svako je hteo još neko parče više,
pa se stalno k’o grdne svrake svadiše.
Na tu svađu i velike orlušine lako uskočiše,
pa najbolje i najveće parče, za sebe ugrabiše.

Sada retko koji potomak može da se diči,
da na onu svoju prekaljenu starinu liči.
Nejak je postao svako i mnogo je posrnuo,
pa popustio orlušini, što je na njega nasrnuo.
Zato na svome pragu, više nijedan ne sedi,
već je najamnik svaki, kome je lakše da živi u bedi.
Ali sve rasute kosti naših predaka,
ni u grobu svome, neće zauvek da ćute,
jer kada sve one nemo progovore,
svi slabi potomci, dobijaće ukore jako ljute.

Nikola Vušković

 

Kosti predaka
Kosti naših predaka

OTKUP

OTKUP

Otkup je cena koju svako plaća,
za ono što uzima, a da to više ne vraća.
Otkup je zalog koji svako daje,
kada neku utvrđenu vrednost priznaje.
Ali otkup uvek, bio je onaj najveći,
kada se život kao cena polaže,
za svakoga ko je posrnuo, (pao),
pa iako to nije, biće ono najdraže.
Za otkup takav, ljubav velika treba,
ona koja nikad nije bila sa zemlje,
već takva uvek dolazi sa Neba.
Otkup takav daje, Otac za decu svoju,
što Sina posla, da njih što više okupi na broju.

Do tada, jedino je krv, mogla greh sprati,
da se grešnik sa svog zlog puta vrati.
Samo krv jednog nevinog živog stvora,
bila je cena, svakom ko nije imao drugog izbora.
Nevin život kao velika cena, uvek je bio položen,
kao otkup pokajniku, koji je na svoj greh bio zgrožen.
No onda kada se i oni takvi, za kratko pokaju,
često se vrate, na onaj stari put koji (jedino) dobro poznaju.
Zato je nevinih žrtava, stalno bivalo sve više,
ali greh pokajnika, nije mogao trajno da se obriše.

Ipak samo u jednom danu, što posta najvredniji,
u celoj istoriji, jako posrnulog ljudskog roda,
desio se najveći otkup, za koji ni onaj najbedniji,
nije morao ništa, od svoje bede da proda.
Tada je Otac poslao najmilije jagnje svoje,
među mnoge mrske (i podle) grešnike na klanje…
Krv svoju moralo je ono da položi za sve posrnule,
kako one velike tako i one najmanje.
Ovo jagnje, nevino je bilo i bez najmanje mane,
samo mrski greh, jednom za stalno da prestane.
Krv njegova bila je otkup, za sve iskrene pokajnike,
neprolazna cena, za mnoge izgubljene očajnike.

Kao zveri posrnuli ljudi, nevinog su u besu rastrgli,
na krst među one najgore, njega za primer su podigli.
Ali kao od obilne kiše u trenu njegove smrti,
od tada bio je opran, svaki ljuti i bolni greh,
onog pokajnika, koji se na časni put vrati.
A jagnje nevino, kao Sin jedinorođeni,
pokaza svetu koliko su na Nebu, svi ljudi voljeni.
Sin je pobedio smrt, bez iskaljenog besa na krvniku,
zato je Otac i poslao Sina, na to žrtveno klanje,
da bi pokazao jedini pravi put očajnom pokajniku,
onom koji odbaci put grešnika i odabere Nebesko zvanje.

Vušković Nikola

OTKUP

 

BOGOJAVLJENJE

BOGOJAVLJENJE

Krstio je mnoge vodom u Jordanu,
gde je dolazio veliki narod u svakom danu.
Svi oni nadali su se carstvu nebeskom,
iako su ti ljudi, bili sa manjom ili većom greškom.
Mnogi su želeli, od svojih grehova da se spasu,
pa su došli po nauk (i savet), tom proroku na glasu.
Iako je bio odeven u odeći od grube kože,
video je narod, da ga samo on izbaviti može.

A jednog dana, prorok među narodom vide čoveka,
kome misija još ne započe, ali trajaće doveka.
Bio je to jedini čovek, tada bez ikakve mane,
a došao je pred proroka Jovana da stane.
Jovan o svojoj maloj veličini, morao je da zausti,
ali svoje mesto u svetoj reci, nije mogao da napusti.
Veći od njega, pred njime stade, pa sagnu glavu,
tako skromno da nije isticao, ni sebe, ni svoju slavu.

Krstio se On tada Jordanskom vodom,
a glas silni, oglasio se pod nebeskim svodom.
Za sina svoga, glas je tada svedočio
i poslao je goluba, da bi svima to predočio.
Bio je to dan, kada se jedan Bog, objavio u tri lica
i pokazao tako, da postoji put do nebeskih stepenica.
Tada za čoveka nastade, sa Bogom sastavljanje,
na ovaj dan, koji verni nazvaše bogojavljanje.

Vušković Nikola

Bogojavljenje

 

SRCE MOJE

Srce moje lako i nerado ostaje,
bez meni drage mi slobode.
Izgleda da ono kao ludo postaje,
zato što ovo srce, jake emocije vode.

Ovo meni sve više, na to liči i tako izgleda,
da nijedan doktor, njega ne može da pregleda.
Možda nijedan doktor, njemu ne bi našao mane,
ali bez tebe ono, izgleda kao da će da stane.

To sve više znači, da srce moje,
u jakim mukama drže nežne ruke tvoje.
Samo ono više ne može da opstaje,
a sve više tvoj sluga ono postaje.

Više ne postoji onaj osećaj najbolji,
da u srcu sve bude po mojoj volji.
Oo, devo mala, zar to mora ponoviti se opet,
zbog tebe, osećaj slobode meni je otet?

Sloboda meni tako mila i draga,
sada je našla sebi najvećeg vraga.
To tvoje malo nežno biće,
postalo je za mene opojno piće.

Srce samo tog pića želi da se napije,
kako bi nastavilo da se raduje i bije.
A ja osećao bi se dosta jadno i bedno,
kada bi ga ostavio pored tebe, a bez tebe žedno.

Vušković Nikola

Srce moje, u jakim mukama drže nežne ruke tvoje.

 

GLAD

GLAD

Duvaju vetrovi na vrata svih naroda,
a sa njima im je donesena jaka nepogoda.
Tamo gde ti sve silniji vetrovi duvaju,
ljudi često ne mogu, ni svoju letinu da sačuvaju.
Nisu to oni svima poznati veliki orkani i oluje,
već je to vetar pohlepe, što nekima dušu truje?

To su vetrovi, što retki ne mogu u sebi da vide,
a mnogi ljudi u svetu, zbog toga mora da se postide?
Iako su malobrojni, oni što su se ogrešili o ceo svet,
ipak je sve više gladi, kao da je on ceo uklet.
No bogatima nije tako velika glad u hrani i piću,
već u onom, što je njima strano u duhovnom biću.

Njima se sva glad ogleda u materijalnom svetu,
jer žele sve njihovo da bude, makar na svačiju štetu.
Dok oni takvi iz obesti, ne znaju sa sobom šta će,
velika masa naroda, otpatke i korov mora da žvaće?
Zbog njih svi siromašni, siti nikada neće ni biti,
sve dok bude bogatih, koji žele od njih otimati?

A sva tolika glad, svuda u celom svetu,
nije zato što se siromašni ne mogu nahraniti,
već postoji zato što je trulim bogatašima,
sve što žele da otimaju, teško zabraniti!?
Zato glad sve veća po svetu nastaje,
ne zbog siromašnih, koje je teško nahraniti,
već zbog bogatih, koji se nikad neće zasititi!?

Glad sve veća po svetu nastaje,
ne zbog siromašnih, koje je teško nahraniti,
već zbog bogatih, koji se nikad neće zasititi!?

Vušković Nikola

VELIČANJE

VELIČANJE

Veličanje

Dok sporo teku oni jako dugi sati,
postoji vreme koje ne može da se vrati.
Svako vreme određeni osećaj donosi,
al’ najjači je kad mnoge ljubav pokosi.
Svaki proživljeni tren tada, može biti veliki,
no put ka njemu, nekada to može biti daleki.

Mnogi se trude da uspeju na tome putu,
ali često se sapletu na neku muku ljutu.
Birati između ljubavi i stalne sreće,
često svima jeste iskušenje nejveće.
Mnogi su prevareni, da to dvoje idu zajedno,
a vreme pokaže, da to nije baš tako svejedno.

Često ljubav svima jeste teška proba,
pa mnogi mora da je traže sve do groba.
U tome tek nekome, može da se posreći,
ako na tome putu, ne bude neko treći.
Put prave ljubavi uvek jeste bio za dvoje,
a tek tada, sve silne prepreke više ne postoje.

Od tada padaju sve one lažne predstave,
a najjači motiv, osvetli put da se dvoje ne rastave.
Njima više nije bitno ko će više sebi da ugodi,
jer svaki tren, njih na zajednički cilj navodi.
Tada prava ljubav, može da strada i da se žrtvuje,
ali je uvek spremna da veliča, a nikad da umanjuje.

Vušković Nikola

PROLEĆE

PROLEĆE

Stiglo je još jedno proleće,
svima ono novu sreću doneće.
No to se svakom ne dogodi,
već mene teška muka pogodi.

Radovati se ja ne mogu,
onome što obori me sa nogu.
Kako bi to mogao lako podneti,
ako vidim da će drugi sreću odneti?

Dok je ova duga zima bila,
ona je svoju tajnu od mene krila.
U te dane dosta duge i hladne,
drugi dočeka, moje mesto da napadne.

Dugo sam čekao da zima prođe,
meni moja sreća ponovo da dođe.
Ali ne dogodi se kako sam hteo,
nego kako je lukavi nemir želeo.

Skrivali su lukavi nemir i hladna zima,
da neko drugi, moje mesto preuzima.
Skrivali su oni tu podlu tajnu od mene,
da je neko drugi pored drage žene.

U svojoj nameri su dosta lako uspeli,
jer oko drage, lukavo su mrežu ispleli.
Tek onda kada to zlo nerado videh,
svojih ranijih želja, tada se postideh.

Pogodi me iz tamnog neba grom,
dožive duša iznenada veliki brodolom.
Prolomi (raširi) se ispred mene velika pučina,
a sve želje postadadoše kao trice i kučina.

Rano proleće takvo vreme donese,
da veliki nemir, te osećaje naglo ponese.
Bilo je to vreme dosta sumorno i tmurno,
a srce od velikog bola, posta jako umorno.
Tada postade srce očajno zbog toga,
puno osećaja, od vremena još gorega.

Tih dana kiše su često lile,
ali toliki bol, one nisu umi(ri)le.
Njega dugo ništa umiriti neće,
sve dok tamo ne stanem i budem,
pored izvora, iz kojeg se on pokreće.
Tek tada ona sreća prava, može da zavlada,
kada nastane i povrati mi se nova nada.

Proleće

https://web.facebook.com/svetljubavi/posts/905147926255480:0

 

DUŠA

DUŠA

Nijedan čovek da se meri težinom ne treba,
jer svaki veći teret, teži je put do neba.
Sa teretom niko se ne može visoko podići,
a neki se baš trude, kao da će to postići?
No vara se svako, ko to ne ume da prestane,
ali da se kaje za to, retko može natenane.

Duši ljudskoj dovoljno je svoj teret nositi,
ali je teže, ako se mora i težinom ponositi?
Zato ne uzdaj se jadni i prokleti čoveče,
da ćeš vazda biti, u tome velikom zanosu,
jer uvek dođe taj čas, preko dana ili uveče,
kada cela duša, svakome će biti u nosu.

Tada tog poslednjeg dana, ovo lako shvatićeš,
da za svaki suvišni teret, veliku cenu platićeš.
Zato ne dozvoli, da ti teret opterećuje grudi,
a sa dušom svojom u skladu stalno budi.
Od tada ono najbolje u svetu videćeš,
kada sa lakom dušom u nebo poletećeš.

A duša mala koja u tvome telu uvek je bila,
bez suvišnog tereta, ona bi lako dobila krila.
Tako u zadnjem trenu, kada misliš da najviše patiš,
u trenu nestaće sve boli, koje si i pre mogao da skratiš,
a tada um biće tako slobodan, da ćeš ponovo da shvatiš,
da u čisti svet, sa lakom dušom, uvek možeš da se vratiš.

 

 

POHVALA LUDOSTI

POHVALA LUDOSTI

One odavno utabane staze,
mnogi ljudi njima više ne gaze.
Zarasle su sve one u dugo pruće,
srušile se pored njih i stare kuće.
A tamo ni pruća sada više nema,
jer svuda raste šuma jako golema?
Dotle su se u svojoj šumi, svi ljudi izgubili,
jer sva su drveća, za hladan beton zamenili.
Sada umesto lišća, veštački tepih prostiru,
pa zato od bolesti raznih stalno umiru.

Ali ni debeo tepih, njih ne može da štiti,
sve one što postadoše tako maniti?
Svi se odrekoše one zemljane staze,
samo u obući po betonu tužni da gaze.
Napustiše tako mnogi grane zelene,
da bi u kavezu, svi nosili veštačke pelene.
I dok mnogima one mnogo loše stoje,
kao slaba beba, svako dobio je svoje.

Ne žele umesto toga, svi ljudi da budu,
da jako prigrle svoju rodnu grdu,
da zahvale precima na velikom trudu,
i da se ne boje u poslednjem sudu.
Niko onom što je dobro, da se vrati ne želi,
jer svakome srce, poče i u kavezu da se veseli.
Sad je svako navikao, na asfaltu da se kreće,
i da u marketu stalno, probira razno smeće.
Tako svako stalno nosi svoju dušu u nosu,
pa time i svu radost, među to đubre prosu.
Ipak sa time niko se mnogo i ne hvali,
a pametan za onim dobrim još će da žali.

Žalost je svima to jako velika,
da zdravo drvo, ne bude kolevka.
Da pored kuće, čisto lišće ne šušti,
kada je vetar čisti ili kada kiša pljušti.
Da majka svoje dete, na grudi ne tura,
već mu groznu plastiku i gumu u usta gura?
Da se dete po livadama ne vrti kao čigra,
već da bulji u sliku, što mu pred očima igra.
Ali mnogi se od tog lošeg stanja ne stide,
pa tu svoju veliku bedu, ne žele ni da vide.

Na svoje kaveze, svi su vezali jake lance,
a na misli stavili su još deblje katance.
Tako se sada time, mnogi često rado hvale,
i ne vide sve bolesti, na koje se uvek žale.
Njima je zato draža pohvala takve ludosti,
jer to svima jeste odlika velike gordosti.
A niko se i ne trudi da ima skromnosti,
dok se još bori protiv svoje iznemoglosti.
Zato dok svako oseća, da mnogo lako trune,
niko više i nema čašu, čiste savesti pune.

Pohvala Ludosti

 

 

SEĆANJE

SEĆANJE

 

Sećanje svakog za prošlost veže,

to je ono što ljude uvek najjače steže.

No sećanju niko se mnogo ne raduje,

ako stalno srećne snove ne snuje.

 

A da je sreće za mene bilo malo više,

ne bi ovo srce moralo teško da uzdiše?

Ipak vratio bi ono sećanje još mnogo puta,

samo da ovo srce, nije moralo tako da zaluta.

 

Zato kada se ponekad u prošlost vratim,

onda lako shvatim, zašto moram da patim.

Ali još ne znam, cenu koju mora da platim,

i da li će biti lako, da se pomirim sa tim.

 

No cena nikada nije ni bila tako bitna,

ako tada to nije izledalo kao ljubav sitna.

Dok svaka cena, plaća se sa jedne strane,

te postah onaj, što se ubraja u te sirotane.

 

Tada još nisam mogao celu istinu znati,

niti se bojao cene, koju bi za to morao dati.

Ali kada se i to malo sretnih trenutaka setim,

nemam želju, da se njoj u nečemu svetim.

 

Dovoljno je za mene vredelo i to malo,

da bi ono bolje sećanje, na nju trajno ostalo.

Zato zauvek najbolji način da se smrt nadživi,

jeste sećanje na sreću, koja je mogla da se doživi.

 

Pa iako ta sreća, nije bila potpuno ostvarena,

to sećanje dugo će živeti, jer nije bila pokvarena.

I smrt će sa time da se nadživi, kojoj niko nije odoleo,

kada ostaneš u sećanju, onoga ko te je jako voleo.

 

A kada njen lik ostane u takvome sećanju,

onda je njoj i najmanji tren života u uvećanju.

Trajna večnost nikada u mržnji nije mogla biti,

pa se i to malo sreće, ne može nikad zaboraviti.

 

Zato čak i sa tako malo trenutaka sreće,

neko može na put ka stalnoj večnosti da kreće.

Ipak to nije put, na koji neko želi samo da se zabavi,

jer put ka večnosti, jeste samo put ISKRENE ljubavi.

Vušković Nikola

Secanje
Secanje

 

POGLEDAJ NAS SVETI SAVO

POGLEDAJ NAS SVETI SAVO

 

Ooo, mudri sveti Savo,

pametna Srbska glavo.

Gde su sad tvoji sledbenici,

gde su svi tvoji naslednici?

Mnogi skrenuše sa tvoga puta,

niko se ne održa, a da ne luta.

Odrekoše se podli ljudi svoje časti,

a najgori, dokopaše se i vlasti.

Pa sad isti, kad stoje pred oltarom,

najgorim se oni kade žarom.

U njihovom ugaslom žaru,

mnogo je crnog pepela,

a cela tvoja Srbska nacija,

zbog toga, skoro je oslepela.

To više nisu pastiri dobri,

što brinu za tvoje ovce,

već ih oni teraju u tuđe torove,

da bi tamo dobili bedne novce.

Ovaca svuda jeste mnogo,

ali pravo stado jako je malo,

a od najboljih, skoro ništa nije ostalo.

Mnogo je onih što odoše,

u tuđinu da se napasaju,

a sve manje novih se rađa,

da ovde u sve lošijem stanju stasaju.

 

Gde si Sveti Savo,

tako mudra Srbska glavo!?

Pa da svu tu bruku vidiš,

ono čega mora da se postidiš?

Istina, to nije tvoja bruka i sramota,

ali to što mnogi potomci rade,

jako velika je cena, bednog života?

Ta beda kolika je sa materijalne strane,

još je veća duhovna, koja neče da prestane?

Dok si ti između braće odnose izgladio,

ovde je tuđin, mnoge na krv i nož zavadio?

Sada svi koji se nekad odvojiše,

više i ne znaju ni ko su,

a ona čista Srbska duša,

njima sve manje im je u nosu.

Za sebe stalno govore,

da nikad nisu bili Srbi,

pa se jezikom stalno češu,

koliko ih to, jako mnogo svrbi?

 

Gde si Sveti Savo, mudra Srbska glavo?

Da li vidiš koliko narod nema sreće,

kada ovde i deci, često pale se sveće?

A mnogi starci, potpuno su klonuli,

u duhu ovog sveta, sasvim su utonuli.

Umesto da uče neiskusne mlade,

kako samo ono pametno da rade,

oni odavno sa nečistima, tikve sade?

Sada se oni ni za šta, skoro i ne pitaju,

a mladi sve više, kao besne lujke skitaju.

Zato među njima ni u polu nema razlike,

pa se svi ponašaju jednako otprilike.

Mladi u junacima i u moralu nemaju uzore,

ali često slede ikone, koje im dušu razore.

Mnoge samo nagon, na slepu akciju goni,

pa malo ko ume, sa lošeg puta da se skloni?

Kada se sa mukom, nekog posla dohvate,

često ne mare, za ono što su radili juče,

a u budućnosti gledaju poduhvate,

sa kojima će, što manje da se muče.

Ima tome sličnog i još goreg jako mnogo,

pa se ne može ni nabrajati od muke,

a sve to ogledalo je kolektivne bruke.

 

Zaboga, pogledaj sveti Savo,

šta se u tvojoj školi radi?

Učitelji samo se brinu, o svojoj nagradi,

dok u sve većem neznanju stasaju mladi?

Neke nauke, svi mladi kao da uče,

a ne znaju ni šta su jeli juče?

Ne, ovde nije reč o telesnoj hrani,

već o onoj večnoj, duhovnoj,

sa kojom se časno, svako telo brani.

A kada nema više takve hrane,

onu našu čuvenu i svetlu istoriju,

lako će pozobati belosvetske vrane?

Takva istorija oduvek mnogima i smeta,

jer žele da postanu gospodari celog sveta.

Zato silnici takvi, svim silama se trude,

da se od svetle istorije, naprave zablude.

Zbog toga o svetoj istoriji naših predaka,

u tvojoj školi, sve manje je redaka.

To se lako postiže, sa ljudima bez časti,

pa su se zato, najgori i dokopali vlasti.

 

Pogledaj sveti Savo, pa slobodno reci,

da li se tog posrnuća stide, svi naši preci?

Sigurno da toga, mora jako da se stide,

kada toliku sramotu, mogu svuda da vide.

Da su znali, kako su se potomci pokvarili,

možda ne bi toliko, vekovima dugo krvarili?

Ali čak i da su za tu sramotu znali,

oni bi za svetli obraz i čast,

opet jednako svoj život dali.

Uvek bi se sa ponosom trudili,

da ostanu tvoji sledbenici,

i budu tebi dostojni naslednici.

 

Zato učini sve Savo sveti,

da ti se narod brzo opameti,

da se svi vratimo, na put tvoj sveti.

Dušmani neka nas i dalje proganjaju,

ali sramnu predaju, videće samo dok sanjaju.

Po pameti, izaberi među nama prave ljude,

one koji će uvek, za dobro svih nas da se trude.

Neka nama za stalno, to jedini dobar put bude,

prava mudrost i istina, koja će da osvesti ljude.

Samo takva mudrost, može da zaleči ljute rane,

i vrati nas opet, u one zauvek slavne dane.

A od ove opojne svetske crne droge,

sećanje na tu našu svetlu prošlost,

neka svetli zauvek i opameti mnoge!

 

Nikola Vušković

MISLI

MISLI

Na uspone mnogo srme,
uputile su se misli koje grme?
To je ona misao nimalo laka,
u jakoj oluji nastala je svaka.
U oluji života stvori se grom,
koji udara snagom svom.
Uz grom sevaju i munje,
na ljude koji se lako pokunje.

A njima grom strah zadaje,
koji u srcu plašljivih nastaje.
Oni imaju uši, grom da slušaju,
ali nemaju srca, sa njim snagu da okušaju.
To može samo duh čoveka dosta jak,
za koga grom, izgleda mnogo mlak.
Samo tada u njemu misli grme,
da razbiju one puteve mnogo strme.

– – – – –
Ljudskoj svesti misli opisuju stanje, na koje ne utiče njihovo zvanje.

Postoje misli koje se čuju dalje od onih koji njih zamisle.

Da bi citirao druge, može se biti i papagaj. Da bi citirao sebe moraš biti misaono biće.

Da nije ljubavi ni sreća ne bi bila živa, ostala bi sama kao trn pored puta ili da žari kao kopriva.

U istoriji malo je bilo onih ljudi koji su mogli; Srcem promeniti svet, a umom pomeriti svet.

Ljudski rod teškim koracima će ići napred, sve dok u ljubavi ima bola i u mržnji sreće.

Ljudi se razlikuju od životinja jer poseduju razum. Nažalost najčešće ga koriste kao životinje.

SVETLO I ZRAK

SVETLO I ZRAK

Svetlo je u našoj duši,
i kada ceo svet se ruši.
Svetlo je svuda u tami,
baš tamo gde smo mi sami.
Svetlo je svuda i u vasioni,
kada se razvije svet misaoni.

Nikad to svetlo ne poreci,
u svetlom zraku i ti poteci.
Osvetli tako ceo moj svet,
kao vasionu, u kojoj sam raspet.
Raspet na ivici velikog ponora,
gde nemam nijednog donora.
Zato samo ti mi donor budi,
koji raspali vatru usred grudi.

Budi donor takvog plama,
koga led, a ni Sibir ne slama.
Svetlo neka tada sine,
sve do nebeske visine.
Sva Vatra iz ovih grudi,
tada neka jako poludi,
da rastera crni mrak,
u svemiru taj jedan zrak.

Tada svetlo u tvome zraku,
da se vidi svuda u mraku,
To svetlo da je na takvoj visini,
da se ne gasi na čistini, ni u dubini.
Kao zrak podaj zvezdama iskrice,
koje će da nose tvoje divno lice.
Kao vatra podaj Suncu sjaj,
što nosi tvoj iskreni zagrljaj.

Budi takvo svetlo za mene,
što stalno svetli bez promene.
Budi uvek taj poseban zrak,
što u meni stalno rasteruje mrak.
Tada postaću i ja svetlo iz vasione,
što će da osvetli, sve kule misaone.

Vušković Nikola

Svetlo i Zrak