ВУКАШИН ЈОКАНОВИЋ –Зорица Шошић Максимовић

У подножју Шар-планине,

било једно село мало, Грмово се звало.

Рoдила српкиња сина, Јокановић Вукашина,

својим млеком задојила, у аманет оставила ,

Косово је дедовина твоја.

То немој заборавити Вукашине, сине,

биле су и биће разне силе,

отимаће ти земљу свету, јер имају душу,

проклету.

Али, ти не заборави ко си!

За отаџбину бајрак носи!

Вукашин своју мајку послушао,

на бранику своје дедовине стао.

Одупрети се непријатељима знао,

српске цркве обновио.

Мајчине речи погазио није,

бранио је Космет све до Албаније.

Ал’ окупатори бомбама завладаше,

кућу Јокановића запалише.

Нову цркву порушише,

српска гробља похараше и све Србе протераше.

За владаре дођоше плаћеници страни,

да разруше што су Срби вековима зидали.

Срби многи у српство се клеше, на власт,

дођоше.

Па се Српства одрекоше,

хероје,  у Хаг изручише.

Србе са Косова изневерише,

патриоту  Вукашина  склонише,

његова три сина у тамницу бацише.

Невине их годинама држаше,

Због неправде које им нанеше

Добрилино срце да издржи не могаше.

Вукашин без вољене жене ,

његова деца без мајке осташе.

 Вукашина, сломити не могаше.

Он се из пепела диже, јер за Србију дише,

док јуначке сузе са лица брише.

У Хагу је истину и председника бранио,

злим душманима се тада замерио.

Нека гори, ви непријатељи клети.

Не може Српство због вас умрети!

Продајете корене своје,

за шаку власти,  Косово поље.

Ал’ Бог зна да издаја то је,

душа нема мира, бескрајне су муке,

што Косово паде у крваве руке.

Сањам Грмово, моју Шару, мајку стару.

Знам да Србин опет биће,

на Газиместану.

Дедовина увек у срцу и глави носи

Свуд по свету Србијом се поноси.

Српкиње! Мајке!

Поносно рађајте синове,

наследнике наших славних предака.

Јунаштву  их  учите од малих ногу,

дедовину да носе у срцу и души,

Косово да бране до задње своје српске крви,

своје славне претке не смеју да забораве,

славног кнеза Лазара, Обилића, Југовића,

патриоте новога доба, међу  њима

Косовског сина

Јокановић Вукашина

Аутор, Зорица Шошић Максимовић

Т О Д А–Зорица Шошић Максимовић

 

рецензија- 2

Зорица Шошић Максимовић својим романом доноси нам причу историјске природе која прати два временска тока. Први ток обухвата детаље личних судбина у догађајима везаним за бугарска зверства током Другог светског рата на простору јужне Србије. Ауторка сликовито представља личну трагедију газда Савине породице, угледног сеоског домаћина, из околине Гњилана. До детаља је описан успон, врхунац и пад ове знамените куће и њених потомака. Други временски ток премешта нас у ново време, догађаје који су претходили новој сеоби Срби у другој половини XX века са Косова. Ти су догађаји условљени међунационалним односима са Шиптарима у самопроглашеној Републици Косово. Нагласак ауторкиног пера стављен је на понижавање, страдање и прогон Срба који су били присиљени да продају своју имовину и спас пронађу у сигурнијим крајевима. За јунаке овог временског тока, та утопија је био Крушевац.

Можемо разликовати глас наратора и глас јунака. Зорица Шошић Максимовић прави јасну разлику између савременог српског језика (којим нам се обраћа наратор) и дијалекатског говора (којим су обојени дијалози и унутрашњи монолози јунака). Управо овде можемо видети да ауторка има истанчано осећање за дијалекатску реч, што доприноси квалитету њеног приповедања. Тако обојен локалним говором, језик је живописан и доприноси да приповедање буде спонтано, а да ликови, догађаји и околина живе пред нашим очима.

Зорица Шошић Максимовић успева да отргне од заборава и да нас подсети на обичаје и традицију која је угрожена пред налетом новог доба: проводаџисање као начин проналажења супружника, спремање девојачке спреме, начин прослављања свадбе; опстанак патријархалне породице, поштовање родитеља, покорност и послушност према старијима, многочланост породице; врачање и бајање, бацање проклетства…

Мотив љубави се прожима кроз читаву фабулу, али та је љубав често осуђена на пропаст. Епизодом о Крски и Николи не видимо само верно предочену љубавну патњу двоје младих, већ и покорност Николину према оцу. Поштовањем очеве речи да се мора оженити девојком коју је отац за њега испросио, Никола гази своје обећање да ће оженити Крску, девојку коју воли. Њихова љубав је осуђена на пропаст јер припадају различитим друштвеним слојевима. Зорица Шошић Максимовић нас овим примером подсећа да је подела на сталеже постојала одувек, и је то био кључни фактор у склапању бракова.

Тода и Младен бивају растављени Младеновом смрћу. Ауторка нам приказује другу врсту бола и патње, као и Тодину верност и након губитка мужа. Више се није удавала, децу је извела на прави пут, и можемо пратити на даље њихове судбине. Губитак најмилијих је још један у низу  мотива који нам ауторка верно осликава. Сузе, патња, бол за смрћу мајке, оца, брата, мужа, слике сахрана су готово на свакој страници романа.

Мотив породичног јединства и оданости је један од најјачих мотива романа. Списатељица нагласак ставља на опстајање породице и предочава колико је она важна у животу сваке јединке. Само уједињењем и слогом породица може опстати. То можемо приметити у Тодиној породици, која се временом само умножавала (синови су се оженили, добили су децу, али су сви и даље били на окупу).

У широком дијапазону ликова које нам роман доноси ипак постоје оне које можемо издвојити. Газда Сава, као представник патријархалног и имућног сеоског домаћина, али и као страдалник који не разуме зашто му се све недаће догађају. Тода, као домаћица, пожртвована мајка и верна супруга која је успела да опстане након свих злодела која су је задесила. Посебан осврт треба направити на лик  баба Цвете, сеоске лекарке, траварке и врачаре. Код баба Цвете су сви одлазили јер је она та која се у све разуме, успешно се бавила и проводаџисањем и скидањем урока. Ђорђа, саткан од негативних особина. Неверан и немаран према супрузи и кћери, не преза ни од тога да убије жену и кривицу пребаци на другога. Склон преварама и отимању девојака и туђих жена. Смиљана, као представник другог временског тока романа. У овом лику видимо развој од својеглаве и уображене девојчице до мајке и особе коју емотивно погађа свачија несрећа. Кроз Смиљанину судбину видимо заправо историју српског становништва на Косову. Ауторкиним успешним приповедањем, као да Смиљаниним очима видимо сурово понашање шиптарских лекара према једној српској трудници, паковање ствари и одлазак са свог огњишта. Заједно са Смиљаном посматрамо запуштене авлије и куће исељених Срба. Напуштене школске установе и улице, које су некада врвеле од деце. Гашење српских села, измамиће тешке уздахе и нама као и Смиљани.

Зорица Шошић Максимовић, својим искреним и емотивно обојеним казивањем, премешта нас у један период страдања српског појединца. Немогуће је остати равнодушан на сваки осмех или сузу њених јунака. Читањем њихових личних судбина као да заједно проживљавамо сваки њихов тренутак. Роман који тражи пуну пажњу при читању, али и роман који обећава да нећете остати апатични на оно што има да вам каже.

Т О Д А–Зорица Шошић Максимовић

Завичајна туга
(Рецензија)
Инспирисана завичајном носталгијом и свега доживљеног преко својих предака од давнина, па и лично од детињства до данашњих дана, Зорица Шошић Максимовић преточила је својим пером у аутентична казивањакроз прозну причу под насловом „Тода. У првом издању свог првенца под насловом „Угашена огњишта“ Зорица је на пречац и без књижевног искуства али са пуно дара за приповедање привукла пажњу читалачке публике, нарочито у својој средини, пишући пре свега добар део текстова на свом локалном дијалекту, код дијалога, који можда за друге није интересантан, док за мештане њеног завичаја је свакако изворни, народни говор, посебно код старијих генерација, тако да је упечатљив овај дијалог за време и место одвијања радњи њених јунака и чини драгоцену вредност ове књиге, за све оне којим је овај дијалекат веома близак.
Након претстављања књиге „Угашена огњишта“ широј јавности нарочито преко друштвених мрежа и на самој промоцији у свом родном крају, као и на „Завичајним сусретима писаца Косовског Поморавља“ 2016. године Зорица је могла лично да чује многе похвале али и добронамерне критике, што је за њу био подстицај да она прихвати примедбе и сугестије, те тако уради ново знатно боље издање ове верзије књиге са новим насловом „Тода“, којом ће обрадовати своју читалачку публику.
У овој књизи прожимају се више прича са различитим јунацима из Зоричиног завичаја за временски период дужи од једног века у којима се приказује менталитет ове средине са примесама аутобиографског казивања у лику Смиљане. Део приче лоциран је ван завичаја, али је ипак нераскидиво везан и за доживљаје у завичају и у расејању тј. у Крушевцу граду, у коме већ две деценије живи Зорица са својим успоменама из завичаја у Пасјану и Доњој Будризи. Износећи своју патњу и бол, на тај начин је верно приказала сличне судбине многих других прогнаних Срба са Косова и Метохије, са којима се срела у њиховом изгнанству, за које каже сви су јој они„род и пријатељи“.
Скоро у свакој причи прожима се суров живот и туга за завичајем, то најтеже бреме које је са собом Зорица понела у нову средину на коју се још увек навикава, па је она осетила као потребу да своје емоције опише у овом штиву, кроз различите судбине својих јунака и да сачува сећање на њих са неизбрисивим трагом. Неизбежан је и приказ друштвено-политичких превирања и свега што је доживела са својом породицом у време напетих ситуација у националистичком окружењу Албанаца, што је био повод да тешка срца напусти свој завичај, коме се опет враћа кроз успомене и у стварности, као и многи други Срби са ових и ширих простора. Да одлазак из завичаја тешко пада види се у овој констатацији: „Тог јутра када су одлазили било је тешко остати имун на сваку сузу, на толики бол, цепање породице. Није се знало коме је било теже, њима што одлазе или нама који остајемо“. При сусретима прогнаника из завичаја свако је имао своју животну причу: „Иако се до тада нису лично познавали, али су имали заједничку тему: родни крај! Утркивали су се ко ће пре испричати своју животну причу, зашто су напустили своје родно место, ко је одакле, како се зове, од када и где живе сада, да ли су се снашли у туђини, како су им породице, да ли имају контакте са родбином на Косову, да ли су се ужелели своје груде.“
Зорица Шошић Максимовић никада није заборавила свој завичај и о њему здушно пише, приказујући успон и пад Савине, али и Тодине породице, при чему се судбине неких људи понављају, па ће Зорица својим нараторским даром дочарати проклетство у уклетој кући газда Савиној, али и скидање тог проклетства код Тодиних потомака. Зоричина казивања су срцепарајућа и емотивно се доживљавају, тако да имају и своје поруке и поуке читалачкој публици, коју враћа у носталгију.
Ово узбудљиво романескно остварење са њеним јунацима, није производ њене маште, већ су ликови њених јунака грађени према прототипу из живота, онаквим какви су заиста били. Ово је историјски стварносна проза, утемељена на фактима, са деловима аутобиографије и пуно документарности, приказана критички и самокритички, непристрасно али и на убедљив и уметнички начин „ни по бабу ни по стричевима“ у реалистичкој лирској прози из живота и зато сви њени јунаци биће својина вечности.
У књизи истинитих прича сећања досежу с почетка ХХ века са описом патријархалног живота кроз више генерација у газда Савиној породици, при чему на једној страни се издвајају његова друга жена Стана са сином Живком кога прати проклетство због отетог блага њихових предака, великих грешника,док на другој страни се издваја Савина снаја Тода, жена Савиног сина Младена из првог брака који је погинуо у Првом светском рату.
Тода је у исто време била и жена и муж, док је подизала своју нејач као удовица, без икакве дилеме након смрти свога мужа, иако је имала тек 25 година није желела да се одвоји од своју децу. Није дозволила да окаља свој образ и част своје породице, ни у најтежим ситуацијама није поклекнула, никада није била у искушењу да мора нешто другачије да уради. Кроз лик Тоде као главне јунакиње приказани су тренуци среће, али и нестреће кроз њен цео живот, како у њеном дому, тако и у њеном окружењу, где провејавају љубав, бол, туга и патња, добро и зло као две крајности човековог бивствовања. Тода је права домаћица: „Овакву Тоду с поносом су показивали сви из Савине породице, она је била украс Савиног иметка, употпуњавала је слику о његовом иметку и многи су му тајно завидели на том драгуљу. Један од њих је био његов зет Ђорђа, тада већ кмет у селу, само неколико година старији од Тоде“… „Њен спољашњи изглед је одговарао њеном унутрашњем осећању, осећала се старом, зрелом и са пуно одговорности испред себе, пуно брига и неизвесности. Уједно је била сигурна да јој у будућности неће бити лако, да је дошао крај њеном дотадашњем лагодном животу, али да је ништа и нико неће одвојити од њене деце“.
Поред описа села, људи и догађаја, Зорица описује обичаје, ношњу и традицију. Сеоске бабице баба Цвета и баба Стојанка, које су биле и врачаре и у све су се разумеле, некада су биле задужене да порађају и лече од сваке болести, док сада у Пасјану већ имају школоване бабице и гинекологе, па и праву болницу тј. породилиште. Дочарани су начин живота у породичној задрузи, просидба тј. женидба и удаја посредством продаваџија и одлазак у непознато, несрећна љубав Крске и Николе, свадбена и саборска весеља, као и смрт у рату и миру под различитим околностима.
Поред ратних неприлика у Првом, Другом светском рату и НАТО рату, ту су и драматични догађаји у међуратним периодима оличени у самовољи, охолости и освети кмета Ђорђа међу два светска рата и насилништву Албанаца у прогону Срба после Другог светског рата и након НАТО рата.
Сукоб генерација и неразумевање старог и новог начина живота неизбежна је тема у многим сегментима појединих прича, као баријера која раздваја два различита погледа на свет традиционалног и савременог, што је извор сукобљавања негативних и позитивних ликова ових прича. Нестанком старих обичаја мењају се и људске нарави, до изражаја долази неморал и непослушност, што води уништењу неких породица у различитим околностима. Тако се приче завршавају хронолошки са догађајима с краја ХХ века и почетка ХХI века, када се Смиљана након две деценије изгнанства враћа своме завичају и суочава се са стварношћу, јер се осећа као странац у свом родном селу на напуштеном огњишту, коме више не припада. Након разочарења и болног сазнања да ништа више није као пре, поново одлази да не би кварила стару успомену на свој дом и оживљава срећне тренутке свог безбрижног детињства пишући своју сторију.
Тумачећи драматичне догађаје у свом завичају, ауторка је преузела на себи велику одговорност и можда ће због тога доживети непријатности од својих мештана, који сматрају да је истина недокучива, јер свако има право на своју истину, док је права истина негде између и не треба никога посебно да погађа. У сваком случају све похвале Зорици Шошић Максимовић на одважности, да писањем дочара једно време које би отишло у неповрат само усменим предањем.
Станислав Ц. Којић, професор

Ж Е Г Р А – ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ

НЕДАЛЕКО ОД БИНАЧКЕ МОРАВЕ И ЈАСЕН ЛИВАДЕ,
У РАВНИЦУ ИСПОД ШАРЕ, СЕЛО НАШЕ ,ЛЕПО,
МАЛО, ЖЕГРА СЕ ЗВАЛО,
ПА НИСМО ЗНАЛИ ДА ЛИ СМО У СНУ,  ИЛИ НА ЈАВИ,
ЈЕР ЖИВЕ СМО КАО У РАЈУ.
ТУ СМО СЕ РОДИЛИ, ШКОЛЕ ИЗУЧИЛИ,
МНОГИ ОД НАС ДОКТОРИ, ПРОФЕСОРИ,
МИНИСТРИ, ПОСЛАНИЦИ ПОСТАЛИ.
БРАТСТВУ СУ НАС УЧИЛИ, ШИПТАРЕ БРАЋОМ СМО ЗВАЛИ
И ГОДИНАМА ТУ ЉУБАВ НЕГОВАЛИ , ЧУВАЛИ.
БРАЋА НАМ СЕ У ЏЕЛАТЕ ПРЕТВОРИШЕ,
НА КУЋНЕ ПРАГОВЕ НАС УБИЈАШЕ И КЛАШЕ
ПРОТЕРАШЕ НАС ОД ДОМОВЕ , ЗАПАЛИШЕ КУЋЕ ,
СТАРО ГРОБЉЕ ИЗОРАШЕ,
ЗЕЛЕНУ ТРАВУ У ЗЕМЉУ БАЦИШЕ,
СТАДИОН ТУ НАПРАВИШЕ.
У СНОВИМА МИ ПРЕЦИ ДОЛАЗЕ,
СВЕ У РАНАМА КОЈЕ ИМ НЕ ПРОЛАЗЕ.
НЕКРШТЕНЕ ДУШЕ ПО ХУМКЕ ИМ ГАЗЕ!
У МРАКУ СУ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ЦЕЛЕ ,НИКО ДА ИМ СВРАТИ!
СВЕЋУ ЗАПАЛИ, НА ТРЕН ИЗ ТАМЕ ИЗБАВИ,
МЕЛЕМ НА ДУБОКИМ РАНАМА СТАВИ,
УБЛАЖИ БОЛ, ДА РЕЧИ УТЕХЕ ЧУЈУ,
ДА И НАША СРЦА У ТУЂИНИ ИСТУ БОЛЕСТ,
ЗА РОДНОМ ГРУДОМ БОЛУЈУ!
НАША ТЕЛА , БЕЗ СРЦА И ДУШЕ СВЕТОМ ЛУТАЈУ,
НА СВИМ СВЕТСКИМ СТАНИЦАМА СВРАЋАЈУ,
ДРЖАВЕ И ГРАДОВЕ МЕЊАЈУ,
АЛИ САМО О ТЕБИ ЖЕГРО СНОВЕ СВОЈЕ СНЕВАЈУ.
                                                    ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ – Зорица Шошић Максимовић

Крска и Никола су се виђали свако вече. Кад падне мрак деда Ђура закључа своју порту и нема више нико да искача на сокак, а ако хоће неко да им дође тај ће да залупа на порту и тада би он отворио. А Крска је једва чекала да дође време за вечеру, тада би сви тражили воду за пиће, она би пре вечере просула сву воду из канате и оставила би само једну да би укућани имали да пију док се врати. И тако, чим почне вечера, Крска, уз много извињења што је опет заборавила да напуни канате, узима их и жури према бунару који је био близу порте. Тамо у мраку, на сокаку, чекао би је Никола. Она би потрчала ка порти, али је све закључано, па су она и Никола направили малу рупу у зиду, толико колико може њена рука да прође, где би са друге стране зида чекао Никола. Изменили би по неколико речи, додирнули руке и она би журно ишла према кући са канатама, где су је остали чекали. Неки су је погледом питали па где си, мори, до сад, ко да си отишла на Чубуру а не што си била на наш бунар у наш обар? Крска би промрљала нешто што нико није разумео и журно отишла у мали собичак, где је спавала на кревету искованом од дрвета на коме се налазила полупразна сламарица. У истом том собичку су спавали и њени родитељи. Док је лежала у мраку Крска је љубила своју руку на местима где је Никола додирнуо и све јој било топло око срца… Размишљала је о његовим речима: да се она ништа не брине и не слуша шта у селу причају, он ће само њу да ожени и ниједну другу девојку. Веровала му је, али је знала да ће је његови тешко прихватити или неће уопште хтети да им буде снашка. На ту помисао би се стресла и облио би је хладан зној. Никола је, док је ишао од Крске према својој кући, размишљао и било га је страх да оцу саопшти своју одлуку да ће оженити Крску и ниједну другу. Знао је да газда Трајко за њега хоће девојку од богате куће, да му неће дозволити женидбу са Крском. Волео је својега татка, али овај пут мораће да му се супростави и не дозволи да га одвоје од ње… Тако занесен у своје мисли ушао је у свој обар и ишао право према кући, а да није приметио газда Трајка огрнутог својим клашњеним капутом. Седи и чека Николу да дође „од сокак“ и кад га угледа, накашља се. Никола се тргну и сав збуњен приђе да поздрави татка:
– Добро вече татко, зашто не спијеш, да неси нешто болан а ја за тој не знајем? А Трајко једва дочека:
– Па болан сам, а тебе кобајаги те брига и ће умрем, ти неће чујеш, само скиташ по сокаци ко неки бесан пас, уместо домаћин да биднеш, да се ожениш, па да се уфатиш у неку работу, но ти си решија у гроб да ме ставиш код твоју мајку. Она барем, кукавица, спасила своју душу а на мене оставила големо гајле, не сме бре ни да умрем, куде ћу, кукавац, на онај свет кад ће ме пита: А море Трајко, што си ми па доша овамо, зашто прво Николу неси оженија… А што да јој зборим, што, ајде рекни ми…
Сав бесан он се унесе Николи у лице, који је стајао пред њим сагнуте главе:
– Е бре, татко, ће се женим, кој вика да нећу, но несте ме питали, а ја оћу, татко, и девојку имам на коју сам фрљија мерак.
А Трајко застаде, као мало зачуђено па га погледа.
– И девојку имаш, а која је тај, од коју фамилију, кој гу је татко а која мајка, све ми рекни, све оћем да знам, не може свака да ми буде снашка, ти знаш који смо ми.
Никола се плашио да каже наглас што му је на срцу, али мораће, изгледа дошло време за истину. Он се исправи, подиже поносито главу, окрену се према оцу, а да га притом не гледа баш у очи и поче строжим тоном:
– Слушај татко, ти знаш колико те поштујем и волим и да сам те до сад у свему послушаја, никада ти ниједну реч несам одвратија да рекнем, не мој татко неје у праву, ја ћу другачије да работам но што ми он збори, несам. И сам знаш да сам увек твоју реч испоштоваја, а сад ти мораш да послушаш мене, да бидне како ја зборим – ја ћу да се женим сас Крску, деда Ђурину ћерку, ако ми ти не даш, ја нећу ниједну другу, она ми на срце легла, моје очи само за њу гледав, овај живот што га живим само с њу ћу да га истерам. Крска је убава девојка, добра, е сад што њен татко нема имање ко ми она за тој ништо неје крива, али видећеш, татко, брго ћев они да постанев газде.
Никола наставља причу трудећи се да убеди својега оца, а да притом не обраћа пажњу на Трајково лице које се згрчило од беса.
– Не знам, татко, да ли си чуја, Крскина браћа отишли у Немачку, само Јанко остаја дома, викав у село људи тамо се големе паре зарађују, па ћев брго да направе нове куће, а земљу ћев да купе…
И још би Никола да прича. Али Трајко га зауставља бесно:
– Ћути бре, Николо, ако Бога знаш немој више да збориш ако оћеш да имаш живога татка. Оћеш бре живога у гроб да ме туриш, ја жив у село да искочим на овија наши људи не могу, да им рекнем с кога сам претељ биднуја, кога треба да целивам и дочекујем, Ђуру исцепаног све у латице закрпеног, тој ли сам заслужија и тој дочекаја… Ооо, Николо бре, мућни мало тај памет твој, зар оволико големо село и толико убаве девојке и од добар род, ти си се уватија за најћораву, најсиротињу, па зар наша кућа такву да прими за снашку.
Никола је покушавао да га умири:
– Чекај бре татко, чекај мало.
Трајко би га прекидао:
– Што да чекам, ти си рекао своје што си имаја, кад си тој зборија неси мислеја на мене какав бол ће ми задаш, као да си ми срце извадија, за тој ни ја неће жалим. Слушај, Николо, ако узнеш Крску ти у овуј кућу да ступиш више не, тој да знаш, куде знаш иди с њу живи, али у моју кућу ваша нога да окади неће…
Никола виде да ништа не може да постигне ако се супростави оцу па покуша да га моли… Удари на колена, стави руке на груди и поче да моли Трајка:
– Немој, татко, такој да збориш, ја сам твој син, Крска ми се много допада а и друге девојке ме неће, неће ме бре ниједна у село.
Трајко још оштрије крену у напад:
– Како те бре неће, ич немој да се секираш, нека то бидне моја брига, ја ће ти нађем девојку за тебе, девојку за нашу кућу.
Бесно прође поред Николе и оде у своју собу…
Никола још дуго оста у згрченом положају, сливале му се сузе низ лице, а све јаче стезао песнице, знао је да Трајко неће да попусти и да његова љубав умире ту, заједно с њим, ту испод дуда се опрашта од Крске и овог живота, јер он без ње је мртав човек… Дочекао је нови дан испод дуда, није се ни померио, само би у току ноћи неколико пута заплакао увек када би се сетио Крске, њеног лика, осмеха, нежних додира њених руку; тада би заурлао и сви су га чули и гледали из своје мрачне собе, жене су плакале посматрајући га тако сломљеног, са толико бола у себи. На крају је устао са земље, истресао прашину са панталона и уздигнуте главе ушао у кућу, спреман да прихвати судбину коју му је отац одредио.
Зорица Шошић Максимовић

ТРАГЕДИЈЕ У САВИНОЈ КУЋИ- Зорица Шошић Максимовић

Када је Тода дошла у Пасјане, ушла у двориште тог дана и упознала Младена, била је захвална свом оцу што ју је добро удао. Била је срећна и задовољна. У наредном периоду трудила се да угађа свекру, свекрви и Младену. Само после десет месеци на свет је донела своје прво дете, сина Мику. Веће среће и радости газда Сави није требало, славио је три дана тако што се опијао ракијом коју је сам испекао од шљива из свог дворишта, певао на сав глас, грлио своје укућане, а снајку даривао дукатима.
Селом је кружила прича да је Сава наследио два џака дуката од свог оца које је он, како су мештани причали, наследио од свог оца, деда Павла. Причало се да је деда Павле примио на конак два Турчина који су путовали из Македоније ка Србији и ту свратили на ноћење с коњима и два џака дуката. Када је било негде око поноћи, Турци су, уморни, заспали тврдим сном, а Павле се увукао у њихову собу и заклао их на спавању, онда их сахранио негде у дворишту, закопао већи део блага, а један део оставио, који сад Сава троши. Мештани су још причали да нико не зна место где је то благо, али многи су тврдили да су повремено виђали, око поноћи, јаку светлост која је долазила из Савиног дворишта и увек се појављивала на другом месту, па су старији људи говорили да су двориште и кућа уклети, мада Сави до сада све добро иде. Али, никад се не зна. Ту не може добро да буде и кућа да цвета. Причали су људи и ишчекивали неки трагичан догађај у Савиној породици. Но, код њега је све ишло као по лоју. Младен и Тода су се заволели, чували Мику, помагали Сави и Лени у свему, кућа и двориште увек су били сређени и чисти.
Након две године Тода је родила ћерку Весну, Сава је опет славио, звао родбину на част, потајно је желео да сви они дођу и виде како се он лепо слаже са сином и снашком, како су му лепо уређени кућа и двориште, како су му лепи унучићи. Рођаци су једва чекали његов позив и сви су редом дошли и честитали, притом пажљиво разгледали сваки део куће, двориште, загледали у Савино, Младеново, Ленино и Тодино лице не би ли приметили да нешто није у реду и тиме задовољили своју сујету. Али, на њихову жалост, нису могли да пронађу ниједну ману, па су, са извештаченим осмесима, незадовољни, одлазили кући и дуго препричавали како је код газда Саве, а да је Тода права срећница што се удала за Младена и баш у такву домаћинску кућу. Тад би настала расправа по кућама, међу укућанима. Обично би се поделили: једни су тврдали да је Тода добра и да је заслужила такву срећу, док би јој други проналазили мане и говорили да ту нису чиста посла, да су је њени помоћу мађије удали за Младена.
Прошла је још једна срећна година у газда Савиној кући, година пуна љубави и узајамног поштовања између укућана. Тода је опет била трудна са трећим дететом, опет су се сви радовали и сматрали да их Бог награђује за њихову доброту, и жељно ишчекивали њен порађај. Нису ни слутили које се зло надвило над њихов дом и спокојство и да више никада неће бити срећни. Тода је била у седмом месецу трудноће кад је стигла депеша да је Младен мобилисан. Та вест је тешко примљена, сви су били тужни, Лена је плакала и крајем мараме брисала сузе да је случајно не виде Тода или Младен. Пред њима се правила јаком и тешила их да ће то брзо проћи. И биће опет сви заједно само што ће се повећати за још једног члана, таман ће Тода да се породи пре његовог доласка. Сава није спавао ноћима. Када би сви легли он би устајао, у белој кошуљи која је била дугачка до стопала, огрнуо би капут и тако шетао по дворишту слутећи неку несрећу, али ни он није показивао своју забринутост испред Тоде и Младена, па и од Лене се крио и храбрио је да ће бити све у реду као и пре.
Дошао и тај дан. Младен је пошао на фронт, поздравио се са свима, љубио своју децу, а Тоди је стално понављао: Вратићу се ја, ништа не брини, немој да плачете, па не идем само ја. Када су га испратили више нико није плакао, да не би злокобили и призивали несрећу. Дани су пролазили, па и месеци, о Младену ништа нису знали, ни где је, ни како је, ни да ли је жив.
Тода се породила, добила сина Димитрија. Сава се радовао, али није био весео као раније када су му се рађали унучићи. Сад је био тужан што му није ту његов Младен. Нека туга, нека зебња се увукла у његово срце и душу, плашио се осећаја који га обузимао.
Сави се обистиниле његове слутње, јер се десило оно најгоре за његову породицу. Једног јутра Тода је устала рано, у саму зору, да подоји Димитрија. Он је за два дана пунио четрдесет дана па, по обичају, тог дана је требало Тодини отац и мајка да дођу по њу и децу и одведу их код њих у Будригу да преспавају. Док је дојила Димитрија размишљала је о Младену, где је, да ли је сазнао да је добио сина. Зачула се јака лупњава на њиховој порти. Тода је помислила да су то њени, али зачуђено је гледала у свог свекра који је у кошуљи за спавање трчао ка капиџику да би отворио раном посетиоцу. Док је отварао са зебњом је размишљао кога ће да угледа испред порте. И обистиниле су се његове слутње – испред њега је стајао млад војник приближних година његовог Младена. Војник је сагнуте главе прошаптао: Добро јутро. У рукама је држао папир. Сава га је испитвачки и у исто време плашљиво гледао и упитао: – Које добро, црни синко, те доводи сабајле на моје порте? Војник је и даље стајао сагнуте главе, само је пружио Сави папир који је до тада држао. Дрхтавим рукама Сава узе папир, брзином муње пређе погледом преко њега и прочита. Почео је да га гужва, да стеже свој капиџик да не би пао. Лице му се изобличило од бола, закука Сава на сав глас тако да се чуло скоро до пола села. Како је било рано јутро, његов јаук је још више одјекивао, тако да је у селу настала општа узбуна. Кучићи су залајали, почели да завијају предосећајући несрећу. Тода са уплаканим Димитријем у рукама потрчала ка свекру, а када је видела војника и лице свекра би јој јасно да је настрадао њен Младен. Укочено је гледала час у свекра који се увијао од бола, час у војника који је и даље држао сагнуту главу и плакао као дете. Пробудила се и Лена и потрчала према њима, али је на самим улазним вратима куће пала и онесвестила се! Тода трчи сад ка свекрви, ка својој нани, како ју је звала, ставља Димитрија у колевку, он се дере на сав глас. Тода се не обазире на његов плач, већ зграби канату с водом и поче да полива Лену да би је вратила свести. Полако, Лена је отворила очи, и када је угледала Тоду повратио јој се глас и поче да кука за својим сином јединцем. Тада и Тода поче да кука, а двориште и кућа се пуне родбином, комшилуком и мештанима. Велика несрећа задесила Савину кућу, син јединац оставио троје мале деце, младу жену, родитеље.
После три дана дотеран је Младен у своје село, у своју кућу да заноћи последњи пут у свом дому. Окупило се цело село, сва родбина је дошла Младену на сахрану. Сава, Лена, њихове ћерке кукали су за Младеном, њиховим сином, за братом јединцем, кукали због Тоде, док су је гледали како доји Димитрија обучена сва у црно. На њеном челу се урезала дубока бора, тако да је сад изгледала десет година старија но што је била. Она није плакала, само је немо гледала, срамота је било да покаже да жали за својим мужем, смејали би јој се мештани и родбина. Лена је чупала косу и стално понављала да она више неће да живи, шта ће јој живот када нема њеног Младена. Ћерке су је грлиле и плакале за изгубљеним братом кога су волеле највише на свету, али су покушавале да утеше мајку, говорећи јој да мора да живи, да је потребна Тоди, да јој је Младен оставио три мала детета о којима сад треба да се брину сви, а пошто су оне удате и имају своју децу и породицу нису толико у могућности, али она мора да буде јака. Одвезли су Младена на сеоско гробље и сахранили у тек ископан гроб. Лена је хтела да ускочи у раку, стално понављајући:
– Прво мене закопајте, кукуууу, кукавица ја, не давам мојега Младена!
Па би почела да реди Младена:
– Куку синко зашто овој направи, погледај твоју мајку кукавицу, куде си ме оставија, како да живим без тебе, погледај твојега татка кукавца колико ти имаја мерак, саг си ни кућу огрубеја, обар опустеја! Младене, синко отвори очи погледај твоји децу, куде си ги оставија, синко Димитрију неси га ич видеја нига упознаја, он за татка неће знаје! Куку синко ко пилићи си ги оставија без сајбију, кад си овој направија за њи неси се сетија!
Док је Лена кукала, сви присутни су делили њену бол и плакали с њом. Сахранили су га, људи су се разишли свако својој кући. У Савиној кући су још биле његове ћерке са својим породицима, Тодини родитељи и њен брат Тинко. Сви су жалили за Младеном, али Тодин брат је сматрао да треба да јој се понуди да се врати кући, код њих у Будригу, пошто више нема Младена, а децу да остави код Саве и Лене; они да их чувају, јер је она је још млада да остатак живота проведе без мужа, већ би могла да се поново уда. Тода га погледала таквим погледом као да је он њен највећи непријатељ, иако га волела као што воли своју децу, и скоро шапатом изговорила речи од којих су се сви заледили:
– Од моју децу мене може да одвоји само смрт, брате. Ако оћеш сестру мртву онда тој направи, однеси ме у Будригу, али знај брате ће се обесим исти тај дан.
Родитељи су је подржали у њеној одлуци, нису дозволили сину да одлучује уместо ње, већ су пошли кући, а Тоду оставили са својом децом. Савине ћерке су обећале да ће помагати Тоди колико могу у чувању и подизању деце, па су потом и оне пошле свака својој кући.
Деца, због толиког народа који је боравио тих дана у њиховој кући и свих дешавања око њих, као да су знала да им се десило нешто страшно, стално су плакала, а то је Лени још више цепало срце. Грлила је своје унучиће, плачући на сав глас и стално понављајући:
– На мене не ми ваља живот! Кад сам без очи остала, моје срце извадила и закопала, а зашто па саг да сам жива!
Иако је Тода на сваку њену реч подсећала да је сад потребна њој и деци, Лена није могла да савлада бол због губитка сина, па је одбијала храну. И после само петнаест дана од Младенове сахране Лена је легла изнемогла на постељу и више није устајала. Плач деце ју је убијао, Тодино ћутање, Савино тужно лице, све то није могла да поднесе, а када су Младену спремали четрдесет дана, она је испустила душу. Још једна страшна трагедија задеси Савину кућу. Опет се окупили родбина и мештани села на Ленину сахрану, дошли и Тодини из Будриге, свако је имао своје разлоге због чега је ту. Ленине ћерке су жалиле за мајком и братом, а мештани су дошли из радозналости, да виде Саву како се сад понаша, и потајно причали да га је коначно стигла клетва о којој се шапутало годинама. Тодини су дошли с намером да је врате кући, јер сада је ситуација била другачија – остали су Сава који сада нема жену, а још увек је млад човек, и Тода која нема мужа а изгледала је много старије но што јесте – како ће њих двоје да живе под истим кровом, шта ће село да каже. Сахранили су Лену и опет се сви разишли свако својој кући, само су Тодини родитељи и брат још увек били у газда Савиној кући. Тода је морала да се суочи са новим проблемом, није хтела да остави децу и напусти Савину кућу како су јој предлагали родитељи и брат, а није могла ни да живи са свекром под истим кровом, а да је мештани не оговарају. Била је млада али живот је натерао да брзо сазри и на тај начин је и размишљала. Својима је рекла да остаје уз своју децу, у кући где ју је муж оставио, али ако они желе да јој помогну нека пронађу неку жену или старију девојку која би се удала за Саву, њеног свекра; на тај начин би избегла нагађања и оговарање села и остала уз децу. Видевши да их Тода неће послушати, схватили су да је најбоље да јој помогну у проналажењу жене за газда Саву.

З А В И Ч А Ј – Зорица Шошић Максимовић

 

 

Posted by Угашена Огњишта on Donnerstag, 8. September 2016

Неки људи су срећни ,па никада не изгубе домовину, завичај и порекло.Срећни су јер никада не упознају, шта се догађа када изгубиш ДОМОВИНУ, ЗАВИЧАЈ и порекло, па више не знаш КО си ни ШТА си, ЗАШТО си ТУ а ТАМО ниси, и где год да дођеш, и на која врата да покуцаш, гледају те као странца, неког ко им смета, ко им отима узима што је само њихово, гледају те као Циганина. Али не виде да за разлику од правих Цигана, немаш воље, снаге и срца да будеш негде, на друго место, другу земљу и град у којима си СТРАННАЦ.
Само док путују Цигани нису странци, али њима је ваљда лакше, јер су стаквом судбином рођени, па за другу и не знају.У родном селу, граду ти говоре, није твоје,јер си га напустио, а у месту у коме си провео све ове године у коме си мислио да те воле,поштују, саветују ти да се вратиш тамо одакле си дошао и сматрају те уљезом, као да си јуче дошао с торбама на њиховој станици.Саветују ти да пронађеш своју чергу, иако знају да ти ниси чергар, него си везан за то место, где ти је кућа, породица,Саветују ти да се стом чергом гониш из њиховог града,завичаја, само бирај и пази где ћеш , да то буде што даље од њих и њиховог завичаја, а најбоље да те нема. Када дођеш у неким годинама живота, када си се смирио и умирио, када си завршио радни век, када си децу извео на пут, када хоћеш да остатак живота проведеш у миру посећујући драга места, продужио си карту неколико пута и остао ту, схватиш да си грдно погрешио, јер просто ниси ОДАВДЕ. А ниси ни отуд одакле си био ,пре но што си овде дошао. Схватиш да више нема места одакле јеси, и да се та ствар никако не може променити, па чак ни својом СМРЋУ. И смрћом у завичају био би на вековима породичном гробљу,али тамо ти места нема јер ти није ту што си свих ових година стварао и ушта си улагао, а овде си на крају гобља, својом смрћу постављаш темеље својим наследницима за ЗАВИЧАЈ..

МИЛОСРДНИ АНЂЕЛИ – Зорица Шошић Максимовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕЛИ

МИЛОСРДНИМ АНЂЕЛИМА СЕБЕ ПРОЗВАШЕ
ПА НА МОЈУ ЗЕМЉУ, КУЋУ, ДЕЦУ КРЕНУШЕ
УМЕСТО СРЕЋУ, МИР И БЛАГОСТАЊЕ
НЕСРЕЋУ, РАТ, ГЛАД, БОЛЕСТ И СМРТ ПОСЕЈАШЕ
СВЕ НАМ УЗEШЕ, ПРИСВОЈИШЕ
У РОЂЕНОЈ ЗЕМЉИ МИ ИЗБЕГЛИЦЕ ПОСТАДОСМО
ПОРЕД СВОЈЕ КУЋЕ КО БЕСКУЋНИЦИ ПО СВЕТУ ЛУТАМО
ДЕЦА НАМ СЕ РАЂАЈУ У ТУЂИНИ, ЖЕЉНИ СВОЈЕ КУЋЕ,
ДОМОВИНЕ МИЛЕ.
ПРОКЛЕТИ АНЂЕЛИ , ЂАВОЉЕ ЛИЦЕ ПОКАЗАШЕ
УМЕСТО БОМБОНА НАШОЈ ДЕЦИ БОМБЕ БАЦАШЕ
ЦЕЛОМ СРБИЈОМ ЂАВОЛСКО СЕМЕ ИСПЉУВАШЕ,
ГРАДОВЕ, СЕЛА СВЕ НАМ ЗАПАЛИШЕ
ПЛОДНЕ ЊИВЕ, ЧИСТЕ РЕКЕ ЗАТРОВАШЕ.
МОЈУ ЗЕМЉУ ОБОГАЉИШЕ И У СМЕТЛИШТЕ ПРЕТВОРИШЕ.
УМЕСТО СВАДБЕ И ВЕСЕЉА , ЧУЈУ СЕ ПЛАЧ И ОПЕЛА,
СВЕЧАНЕ ХАЉИНЕ И ОДЕЛА, ЗАМЕНИСМО ЦРНИНОМ, САХРАНАМА И
ТУЖНИМ ЛИКОМ
УМЕСТО СА СВОЈИМ ОЦЕМ, ПРИЧАМ СА ЊЕГОВОМ СЛИКОМ
ПРОКЛЕТИ ЗЛОТВОРИ, НАКАЗЕ СВЕТСКЕ, КУЋУ НИ
ПОРОДИЦУ ВИ НЕМАТЕ,НЕ ЗНАТЕ КАКО ДУША БОЛИ
КАДА ОД ВАС ЗАУВЕК ОДЛАЗИ НЕКО КО ВАС ИСКРЕНО ВОЛИ.
ДА БОГДА ВАМ СЕ СЕМЕ ЗАТРЛО И СЕБЕ ПРАВИМ ИМЕНОМ
НАЗВАЛИ СЕЈАЧИ СМРТИ , ЦРНИ ЂАВОЛИ.
МИЛОСРДНИ АНЂЕЛИ СЕБЕ ПРОЗВАСТЕ,
БОМБУ НА МОЈЕ ГЊИЛАНЕ БАЦИСТЕ.
НЕВИНУ ДУШУ , МОЈУ СЕСТРУ ЂУРЂУ УБИСТЕ,
ВЛАДАН И МАРИНА БЕЗ МАЈКЕ ОСТАШЕ
СЛОБОДАН БЕЗ ВОЉЕНЕ ЖЕНЕ,
РАСТУРИСТЕ ГНЕЗДО ПУНО ЉУБАВИ,
УНЕСРЕЋИСТЕ ЊЕНЕ РОДИТЕЉЕ СТАРЕ,
БРАЋУ , СЕСТРУ, ФАМИЛИЈУ ЦЕЛУ,
НИКАДА ВАМ ТО ОПРОСТИТИ НЕЋЕ
ЈЕР БОЛ ЈЕ СВАКИМ ДАНОМ СВЕ ВЕЋА
И ДО СВОЈЕ СМРТИ НЕЋЕ МОЋИ ДА ПРЕЖАЛЕ.
МНОГЕ НЕВИНЕ ЖИВОТЕ ВИ УГАСТИТЕ, ДОМОВЕ
МОСТОВЕ, ШКОЛЕ, БОЛНИЦЕ, РЕДАКЦИЈЕ,
МАНАСТИРЕ, ЦРКВЕ У ЖАРИШТЕ ПРЕТВОРИСТЕ.
ДАБОГДА ВАМ СЕ ЂАВОЉЕ СЕМЕ ЗАТРЛО
И СВЕ ВАМ СЕ У ПЕПЕО ПРЕТВОРИЛО.

ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ

Фотографија корисника Зорица Шошић Максимовић

Да се не заборави 24.март,1999.године -Зорица Шошић Максимовић

Одломак из новеле ЗАШТО НАС НЕМА
Б О М Б А Р Д О В А Њ Е
Баш када су се навикли на живот у Крушевцу и деца била прихваћена од својих вршњака у школи и на улици, Смиљана и њен муж су почели да се друже са комшијама. У то време је бомбардована Србија. Ноћ уочи бомбардовања 23. марта 1999. године правили су списак гостију. Тог дана њеном сину је био једанаести рођендан. Био је уторак, радни дан, деца су ишла у школу а она, муж и остала родбина су радили. Договорили су се да ће рођендан да славе у недељу 28. Навелико се причало да ће доћи до рата. Нико у те приче није веровао, све док није прва бомба пала у оближњем селу одакле су они родом. У Шилову, Косовском Поморављу.
До тада срећни, дружили се са свима у улици и живели као једна породица. Посећивали се, пили кафу заједно, славили славе, рођендане и сва друга весеља. Преко ноћи све се променило. Почела је мобилизација. Сви млади људи из улице који су рођени у Крушевцу су мобилисани и послати на Косово. Смиљанин син , који се дотада радовао и са нестрпљењем чекао прославу свог рођендана, тада је заћутао. Тако мали схвато озбиљност стања. Схватио је да, *милосрдни анђели* , уместо поклоне сеју смрт. Свако њихово надлетање на небу над његовим градом, његове земље тешко је преживљавао. Смиљанин муж, брат и ујка, сви способни за рат нису мобилисани. Авиони су непрестано надлетали над куће. Стизале су вести о првим жртвама. Њен брат и муж,осеђају нелагодност и непријатност што нису мобилисани одлазе и добровољно се пријављују да бране своје родно место. У Војном одсеку су им рекли да су потребани ту у граду и брат је био распоређен у суду да дежура.
Авиони су свакодневно надлетали над њихове куће, као црне вране жедне српске крви. Смиљана је дрхтала страхујући да ће баш на њихову кућу пасти бомба молећи се Богу да сачува сву децу па и њену. Са телевизије су их бомбардовали разним информацијама, Србија и њен народ у свету су представљени као највећи злочинци. Светом се ширила лаж да они врше геноцид над Шиптарима, па су јој уведене санкције, иако је цели свет знао да је Косово српско и да је то колевка српском народу. а да су га политички, под уценом, Шиптари присвојили.
Страх је постојао све приметнији а Смиљанина деца су постала све уплашенија. Са телевизије су стизала упутства , да не спавају поред прозора, стаклених врата, да за време узбуне буду у склоништима. Склоништа у близини није било а ни кућа није имала подрум, као ни било која из њиховог комшилука. Кућа је имала много тераса. Свака соба на приземљу као и на спрату излазила је на терасу са огромним стакленим вратима, а са стране прозор. Једино ходник је био без прозора и стаклених врата. Да би умирили децу бар мало одлучили су да душек из спаваће собе ставе у ходник њихове куће, и када би сирене најавиле налете * милосрдног анђела*, њена деца и муж би легли у већ припремљен кревет, збијени ко сардине. За Смиљану није било места. Она би легла у собу у којој су привукли кревет до самих врата како би могла да гледа своју децу на душеку, као и они њу. Правила се храбром и храбрила децу. Авиони су у налетима надлетали куће, од којих земља подрхтава тресли прозори, витрине као и остали намештај у кући.Страховито смртни звуци, завијају под налетом силе која се окомила на њихову земљу и дом. Деца би загрлила једно друго. На тренутак би заустављали и дах у страху да не би открили своје скровиште.Упитно, уплашено гледали Смиљани у очи тражећи у њима спас. Причала им је да они надлећу и да их никада неће бомбардовати јер они нису ништа лоше урадили. И сама се плашила звука авиона. Срце јој јако тукло у грудима. Болела је патња њене деце и патња свог народа који невин страда у својој земљи, у својим домовима. Плашила се да се неко од њих не разболи јер су стално били под стресом.
Њихово двориште се граничило с једном од касарн. У комшилуку су имали комшију који се бавио пољопривредом и имао све машине потребне за обраду великог имања. Он је машине распоредио по великом дворишту и прекрио церадом, тако да је изгледало као војно наоружање што је привлачило пажњу бомбардера. Живели су у страху да ће бити бомбардовано њихово насеље.И док су по Србији падале бомбе, Крушевац није гађан! Кушевљани су збијали шале на свој рачун, да су толико лоши да ни Клинтон их неће бомбардовати, већ да ће их оставити да се сами поубијају. Једног јутра, заспали су, деца и муж у ходнику а Смиљана у соби. Чула се сирена за узбуну, и на то су се навикли, али им није било нормало Белково завијање. Њихов пас који је имао своју кућицу, иза њихове куће и чувао им дом. Тог јутра први пут су чули такво његово лајање. Убрзо су се зачули и авиони. Већ по устаљеној навици на звуке авиона излазили су из куће у двориште. Тако су и тог јутра пробудили заспалу децу, која су обучена спавала, имали су само да обују нешто на брзину и да излазе из куће. Смиљанин муж је на рукама понео најмлађе дете које се још није пробудило а Смиљана за њим носила њене патике. Када су стигли на пола стазе у свом дворишту осетили су да су им авиони пуни бомби сувише близу. Белко није престајао да лаје. Устали су сви из комшилука. Подигли су главе према небу. У први мах нису били свесни шта им се дешава, нису веровали својим очима… гледали су како недалеко од њих у комшијско двориште пада бомба, земља се диже у ваздух, свуда око њих лете земља, гелери. Тако нешто су гледали само на филмовима. Настао је врисак у комшилуку, људи су бежали из својих дворишта, почели су црепови с кровова да падају, прозори излећу. Нико више није био безбедан нити је постојало место где би неко био сигуран и заштићен.Чуле су се јаке детонације. Земља је подрхтавала.Небо је било црвено, прошарано гомилом облака од дима. Деца од шока који су доживела нису могла ни глас да пусте, само су немо гледала у своје родитеље и тражила заштиту коју им нису могли пружити. Убрзо је свануло јутро које си дочекали на улици. Брзо су се преносиле вести. Сазнали да је те ноћи у Крушевцу бомбардована једна од највећих фабрика „14. октобар“. Утврдили су да су сви живи, да нико није страдао из комшилука а и у граду. Кренули су на место где је пала бомба само 150 метара од њихове куће.Тамо је већ било доста људи који су дошли са свих страна. Видели су огромну рупу, а оближње куће и дворишта били су прекривени земљом, коју је бачена бомба избацила из места где је пала. Убрзо су се организовали сви из комшилука, срећни што су сви живи а остало им није било важно . Збијали шале на свој рачун, чистили своја дворишта и пронађене делове бомбе узимали голим рукама, анализирали од чега је, такмичили се ко ће пронаћи већи комад. Нису били свесни да им је смрт посејана и да је држе у рукама. Од тог дана у њиховој улици број људи се преполовио, много њих је умрло а већина од оних који су још живи је оболело и живе као биљке.
Баш за време бомбардовања умрла је Смиљани баба Данка, коју је много волела. Још теже јој је пала њена смрт зато што су морали да је сахране у Крушевцу, у „туђину“ како је она говорила. Због бомбардовања баки на сахрану нису могла да дођу сва њена деца, ни унучићи, неки су живели по Србији, а неки на Косову с којима у то време нису имали никакав контакт и нису знали ништа једни о другима, па је бака умрла жељна за својом децом, а и врло мало људи је дошло на сахрану. Свако се плашио за живот као и за живот њихових најмилијих па многи нису хтели да се и на кратко удаљују од својих домова. Гробље се налази на оближњем брду. Морали су направити поделу ко иде баки на сахрану а ко ће остати кући са децом која су била преплашена од авиона и није се знало када ће поново почети напад. Баш када су се спремали да сахране баку, авиони су почели да надлећу над њиховим главама, као црне вране предсказивали су несрећу. Зачуло се бомбардовање. Са тог места њима се чинило као да бомбе падају по њиховим кућама. Уплашени за животе своје деце пожурили су са сахраном и журили кући с надом да су им деца добро. Тог дана је бомбардован Трстеник, а он је у правцу њихових кућа. Школе су биле распуштене. По Србији је владао хаос. Људи су постали саможиви, свако је гледао само себе и своју породицу, прављене су залихе хране и лекова. Из града су људи одлазили у села, остављајући станове, куће празним па је повећан број пљачки. Два ипо месеца је трајало бомбардовање тадашње Југославије, али терор над србима на КиМ није заустављен, већ појачан.Српски народ је масовно напуштао своје домове. Срби су у својој земљи постали бескућници и избеглице.
У то време Смиљана је радила на пијаци. Продавала гардеробу коју је доносила из Неготина, Панчева, тако да је била сведок свих мука и патњи људи протераних 1999. са Кoсoвa и Метохије. Кaкo су и oни били бeз гaрдeрoбe, бeз ичeгa, дoлaзили су нa пиjaц дa пo њихoвим мoгућнoстимa купe штo. Смиљaнa их је прeпoзнaвaлa пo нaглaску и увeк их je питaлa oдaклe су, с кoг су дeлa Кoсoвa. Они би je са нeпoвeрeњeм пoглeдaли и нe бaш љубaзнo рeкли, да нису са Косова, jeр су сe плaшили дa ћe нaићи нa oсуђивaњe штo су дoживљaвaли oд мeштaнa oдaвдe. Нa то би им се Смиљaнa блaгим глaсoм обратила: – Извинитe учинулo ми сe дa стe са Кoсoвa, jeр сaм и ja са Кoсовa. Е тaдa би им сe лицe oзaрилo и пoчeлo би упoзнaвaњe и изнoшeњe прoблeмa, или су трaжили стaн или рoђaкe. Смиљaнa, кoликo je билo у њeнoj мoћи, свaкoмe је пoмoглa и нa тaj нaчин стeклa мнoгo приjaтeљa, a и oнa сaмa сe oсeћaлa сигурниjoм и кao мeђу свojима. Нeмa вeзе штo je нeкo из Пeћи, Призрeнa, Приштинe a oнa из Гњилaнa, вaжнo дa je са Кoсoвa. Сви су oни њoj рoд и приjaтeљи и делили су заједничку бол и тугу за својим завичајем.
                 

К М Е Т О В Ц Е -Зорица Шошић Максимовић

КМЕТОВЦЕ, РОДНО МОЈЕ,
У СНУ СЕ ТЕБИ СТАЛНО ВРАЋАМ.
ТЕМЕЉЕ РОДНЕ КУЋЕ ТРАЖИМ.
ИЗ ОГЊИШТА КОРОВ И БАГРЕМ РАСТЕ,
ЊИВЕ РОДНЕ САД ДУШМАН ОРЕ,
БАШТЕ ПОРЕД РЕКЕ САДЕ.
НА ПЛОТОВИМА И СОКАЦИМА, НЕМА НАШЕ ДЕЦЕ,
НИ СТАРИХ КОМШИЈА ДА ПРИЧЕ ЗБОРЕ,
НИТ МЛАДИХ ИМА ДА КОЛО ЗАОРЕ.
КАД ТАМО ПРОЂЕМ, ТУЂИНИ НЕКИ, НЕПОЗНАТА ЛИЦА
КРУПНЕ МИ СУЗЕ ПОТЕКУ СА ЛИЦА И ПИТАМ СЕБЕ,
О БОЖЕ СВЕТИ, ДА ЛИ САМ ОВДЕ ЖИВЕО ИЛИ САМ САМО СКИТНИЦА.
НА ВРХУ БРДА, ИЗНАД РОДНОГ СЕЛА,
РУШНЕ ЗИДИНЕ СВЕ У РАНАМА МАНАСТИРА,
СИЛНОГ НАМ ЦАРА ДУШАНА. НЕМО СТОЈЕ,
СВЕДОЧЕ О КОРЕНИМА И ПОРЕКЛУ.
У ДАЉИНУ  СВЕТИЊА ГЛЕДА, ГОДИНАМА ЧЕКА,
ДА СЕ ВРАТИМО ИЗДАЛЕКА , ДА  РАНЕ ЛЕЧИМО.
ШТО НАМ ТУЂИНЦИ ЗАДАДОШЕ,
КАД НАС ОД НАШЕ ПОСТОЈБИНЕ ПРОТЕРАШЕ.
ДУШМАНИ СВЕТИЊУ НАШУ СРУШИШЕ.
ТРАГ ДА НАМ УТРУ, ДА СЕ ИЗГУБИ.
КРСТ СВЕТИ ДА НЕМА КО ДА ЉУБИ.
СУЗАМА СЕ У СНУ УВЕК ПРОБУДИМ,
БОГУ СЕ МОЛИМ ДА ПРАГ КУЋНИ ОПЕТ ПОЉУБИМ.

СЕДАМНАЕСТИ МАРТ 2004 – Зорица ШОШИЋ Максимовић

 

 

 

 

 

Данас се навршавају 13год. од напада албанских екстремиста на српско цивилно становништво који су се десили на Косову и Метохији у марту 2004. године.

 

Светиње наше, светиње српскога рода
Опет вас пале, опет вас руше,
Нечасни људи, некрштене душе.

Пале куће, убијају децу нашу
Протераше преостале Србе,
Руше нам гробове, утабају Сваки траг постојбине наше,
Историју,порекло све нам отимају
Јер своје ништа немају.

За кнеза Лазара, Милоша, девет Југовића
И за многе јунаке што Србија, изнедри, чули нису,
Па нам безумно Светиње руше и пале

Ти наши преци у аманет нам оставише
Да је Косово, колевка, мајка,
Постојбина наша,
Да ће бити Проклет сваки Србин
Који на Косово не дође
И своје светиње животом брани.

Ви који корене немате своје,

Ви који рушите цркве, вековима старе манастире наше.
На темељима њиховим, подижете џамије,
Клањате се алаху и верујете њему
Али спаса вам нема, све што је отето То је проклето.

Српкиње мајке,
Поносно, у својој земљи рађају синове.
За лаку ноћ уместо бајке,
Истините приче им причају,
О дедовини својој, коренима давним

Заклињу их да то не смеју да забораве
И када им крила ојачају на Косово да се врате,
И своју постојбину од нечасних људи одбране.

Зорица Шошић Максимовић

Завичајни сусрети писаца Косовског Поморавља -Зорица Шошић Максимовић

jedinstvo.rs http://www.jedinstvo.rs/online/

Љубав према родној груди и свом народу преточена у стиховa Публику су својим стиховима пођеднако сви песници одушевили, а изузетене овације публике изазвала је писац Зорица Шошкић рођена у Пасјану која са својом породицом живи у Крушевцу. Она је читала одломке из своје књиге „ Угашена огњишта“. -Ја са породицом живим изван Косова, али моја душа и моје срце су овде, рекла је Зорица обраћајући се публици у оквиру једног од литерарних часова одржаних у оквиру Завичајних сусрета Косовског Поморавља. Завичајни сусрети писаца Косовског Поморавља Завичајни сусрети писаца Косовског Поморавља одржани су 15.новембра. Еминентни књижевни ствараоци из поменутог региона, Радослав Златановић, Благоје Савић, Милан- Маја Илић, Зорица Максимовић, Срећко Симић и други. Они су у оквиру литерарних часова који су одржани у осмогодишњњим школама у Клокоту, Партешу, Горњем Кусцу, Прековцу и у оквиру великог литерарног часа који је одржан у Шилову, читали своју поезију и делове из прозних дела. Доминирали су стихови у којима је исказана љубав према свој завичају и свом народу. У манифестацији је учешће узео и отац Кирило, који је једно време био игуман манастира Драганца. Он се представио својом новом, петом по реду књигом духовних поука. Посебно је био дирљив сусрет оца Кирила и деце у осмогодишњој школи „Свети Сава „ у Клокоту. Литерарни час у овој школи почео је Исусовом молитвом, након чега се деци и наставницима обратио отац Кирило, рекавши при том да је много срећан када види толики број деце у овом месту, где је он у јуну 1999.године када је кренуо егзодус Срба с простора Косова и Метохије, легао на асфалт испред колоне људи спремних да напуште своја вековна огњишта и зауставио их , моливши их да остану . -Срећан сам што видим оволико деце данас овде, деце која су рођена након 1999.године.Хвала Богу да је тако, даће Господ Бог да их буде још више, рекао је поред осталог отац Кирило, чијом су заслугом многи Срби у Косовском Поморављу, када им је било најтеже остали у својом завичају, а пре свега захваљујући њему. Публику су својим стиховима пођеднако сви песници одушевили, а изузетене овације публике изазвала је писац Зорица Шошкић рођена у Пасјану која са својом породицом живи у Крушевцу. Она је читала одломке из своје књиге „ Угашена огњишта“. -Ја са породицом живим изван Косова, али моја душа и моје срце су овде, рекла је Зорица обраћајући се публици у оквиру једног од литерарних часова одржаних у оквиру Завичајних сусрета Косовског Поморавља. Милан Маја Илић , је поред стихова читао и своје афоризме по којима је познат читалачкој публици и у оквиру књижевних круговима. Добитних је многих престижних награда у овом облику књижевног стваралаштва. У овкиру великог литерарног часа у Дому Културе „Божидар Митровић Шандор“ у Шилову, којим су финализовани Књижевни сусрети писаца Косовског Поморавља, подељене су захвалнице присутним писцима . Ове године „Повељу кнеза Лазара „,која се додељује у оквиур поменуте манифестације припала је Маји Илићу. -Задовољни смо чињеницом да имамо много завичајних писаца и да имамо пред киме да се предестављамо. Срећан сам кад видим оволико младих људи. Међу њима сигурно има будућих писаца и песника, који ће као и ми сада једног дана овде у Косовском Поморављу наставити нашим стопама и организовати песничке сусрете, рекао је обраћајући се публици при отварању литерарног часа у Клокоту, Ратко Стоиљковић један од главних организатора сусрета , књижевни ствараоц из Косовског Поморавља и представник Српског Културног клуба „Сербика“-Гњилане. Одржавање Завичајних сусрета писаца Косовског Поморавља помогло је више донатора, међу њима и сви председници општина са српском већином у овом региону. С.И. ЈЕДИНСТВО

Комшијска брига – 1 Зорица Шошић Максимовић

-О, комшике, ал си дома? Целу зиму несам те видеја. Преко плот ме питује мој комшија Тома.
– Дома, сам дома, куде би била. На работу несам, немам школу , несам гу завршила, несам тела књиге да читам. А и татко ми без паре беше и диплому да ми купи не могаше.
– Ја се у твојега комшију загледала, и за њега ко пијана будала за плот врзала.Саг цел дан кућу чистим, пеглам ,перем, а он од работу када дође, опет ми се дере.
– Леле комшике,зар такој комшија Пера?Па ја ништо неби ти даја да работош.Мммм…како си убава само би те гледаја.
-Такој, такој…али ја ич не марим . Намирим стоку, лонче за кафу турим, цигарету запалим, па и ја мало душом да данем.Укључим компјутер свет да видим, и сас сви на фејзбук полафим.
– Е, комшике саг ме повређујеш и у срце дираш, зар покрај мене живог ти с други кафу да пијеш, лафиш и време да скратиш.Но комшике ај мало код мене да свратиш. Нешто ме кичма укочила да ме , измасираш.Овај моја Радојка ништо не знаје цели дан се по сокаци маје.
– Оћу комшијо, оћу, ће да свратим, чекам да мој Пера , Радојки кичму измасира па да је ја до дома допратим.
-Аа, моја Радојка код Пере, куку комшике ја сам се сас тебе занeја а пошао сам струју да платим .
Зорица Шошић Максимовић

Зорица Шошић Максимовић – П О Н Е Ш

На заједничком кладанцу смо воду пили.
На ливадама, без међа стоку чували.
У трошној школи знање стицали.
Пионирске мараме носили,
И о нашем братсву песме певали.
Ниоткуд дођосте наше њиве заузедосте,
Велике бедеме постависте!
Шуме нам посекосте ,кладанце замутисте
Нову школу сазидасте, и ново име јој дадосте!
Братства се одрекосте, па на браћу кренусте!
Наше мало село српском крвљу натописте,
Злотвори једни, душмани проклети
Што у наш Понеш побисте недужне људе
Моме, Чеду, Раде, Живка, Јована и Златка
Домаћине и патриоте земље своје,
Који не поклекоше пред вама!
Утваре проклете, да моле за дедовину своју!
Коју ви силом узедосте и у њој своје,
Погано семе бацисте.

Зорица Шошић Максимовие-П А С Ј А Н Е

ТАМО НЕГДЕ НА ЈУГУ,
ТАМО ГДЕ НАЈЈАЧЕ СУНЦЕ ИЗЛАЗИ
И СИЈА ЦЕЛОГ ДАНА ,
А НАЈЛЕПШИ ЗАЛАЗАК ИМА…
ТАМО ЈЕ СЕЛО М О Ј Е,
ПАСЈАНЕ !
ТАМО ЈЕ СВЕТА ЗЕМЉА,
ТАМО ЈЕ КОСОВО Р А В Н О !
ТАМО БЕШЕ КУЋА М О Ј А…
ТАМО СЕ ОСТВАРИШЕ НАЈЛЕПШИ СНИ
БЕЗБРИЖНИХ ДАНА СРЕРЋНОГ ДЕТИЊСТВА,
ПРВЕ ЉУБАВИ И НЕЖНИ ДОДИРИ У МРАКУ.
ДА СПАСЕ СВЕТУ ЗЕМЉУ М О Ј У
ЛАЗАР ГЛАВУ ДАДЕ…
ЗА ЧАСТ И СРПСКУ ЗЕМЉУ СВОЈУ,
К О С О В О !
ПОСЛЕ ВЕКОВА МНОГО ДОЂОШЕ ЉУДИ СТРАНИ,
А СВЕТИЊА ИМ И ЧАСТ БЕХУ НЕЗНАНИ .
ЗА ЦАРА ЧУЛИ НИСУ…
САМО ХТЕДОШЕ ЗЕМЉУ М О Ј У
К О С О В О !
И СВЕ ШТО ЈЕ М О Ј Е : ДОМ,
САН, УСПОМЕНЕ ДРАГЕ..
И СЕТИСМО СЕ ЦАРЕВЕ РЕЧИ :
К О С О В О СРПСКО
Н А Ш Е   ЈЕ !
ЗДУШНО БРАНИСМО СЕЛА И ОГЊИШТА СВОЈА.
АЛИ ТИ ЉУДИ СТРАНИ ИМАХУ СИЛУ СТРАШНУ,
ОДУЗЕШЕ НАМ ЗЕМЉУ СВЕТУ,
ПОРУШИШЕ НАМ ДОМОВЕ ДРАГЕ,
ЗАПАЛИШЕ НАМ МАНАСТИРЕ СТАРЕ,
ПРОТЕРАШЕ НАС У ТУЂИНУ ДАЛЕКУ
ДА ЗАБОРАВИМО СЕЛО СВОЈЕ…
И ПОРЕКЛО…
И К О С О В О!
АЛИ НЕ МОГАШЕ НАМ ИЗ ДУШЕ ИШЧУПАТИ ЉУБАВ Н А Ш У,
СЕЋАЊЕ НА ОГЊИШТА Н А Ш А,
Н А Ш А ПОЉА РАВНА,
ШУМЕ И РЕКЕ,
ЦРКВЕ, МАНАСТИРЕ…
И СВЕ ШТО ЈЕ СВЕТО,
И СВЕ ШТО ЈЕ ЛЕПО,
И СВЕ ШТО ЈЕ Н А Ш Е…
К О С О В О !

Аутор: ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИ

Pages: 1 2 Next