Category: A – Književni konkursi

Данас, 15. 4.2019. године, испод Јасичког моста на Западној Морави, на сплаву “Стари Извор” у Јасици одржана је манифестација „Опростити? ДА! – Заборавити? НЕ!“. НА манифестацији су своју поезију говорили: Данијела Јевремовић, Љубица Петковић, Драгојло Јовић, Живојин Манојловић, Градимир Карајовић, Сабах Ал-Зубеиди, Борисав Благојевић, Надица Илић, Зорица Милошевић, Миган Глигоријевић, Милка Ижогин, Вељко Стамболија, Живота Трифуновић, Весна Михајловић, Драгиша Павловић Расински, Жика Михајловић Киста, Мића Живановић, мр Ратко Тодосијевић Баћа, Љубодраг Обрадовић и Хаџи Иван Милановић.

Ова манифестација и конкурс су, заправо, спомен сећање на 20 година од бомбардовања Јасичког моста преко Западне Мораве који из Крушевца води ка капији Шумадије. Мост је бомбардован од НАТО бомбардера 15. априла 1999. године.

На дан бомбардовања, 15 априла 2019. године у 18:00 сати, су испод моста на сплаву “Стари Извор” у Јасици проглашени победници конкурса. По мишљењу жирија: Љубодраг Обрадовић, Миролслав Мића Живановић, Ратко Баћа Тодосијевић и прота јасички хаџи Иван Милановић, победници конкурса су:

Победник конкурса Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре двадесет лета,
Кад бомбе ранише детињство мог
детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

© Драгојло Јовић

Друго место освојио је Мирко Стојадиновић

МИЛОСРДНЕ ДУШЕ

Завранило небо са запада.
Светло дана врано зацрнило.
У црнилу приштом да опусте
И све живо земљом саставило.

Пиште душе невинога рода.
Од црнила не могу се спасти.
Из црнила авети се роје.
Светлу дугу црном да обоје.

На авети маске од џелата.
Челенке им сакривају лице.
Умислили да милошћу зраче.
Крв да пију као пијавице.

Ударају авети и але.
Криком црним уграбљују душе,
И нејачи нерођеном чеду,
У злокоби све би да угуше.

Црне але све би и да сруше.
И да сравне све што равно није.
Све под маском да самилост сеју,
Иза маске лице им се крије.

Право лице тих „анђела“ с неба
Крваве им очи а и крила.
И не хају на плач и на лелек,
Ни нејачи што их мајка свила.

На уснама тих страдалних душа,
Страх и патња, а срца се чуде.
Што „анђели“ смрт и патњу сеју?
Зашто? Зашто? Зар је то за људе?

© Мирко Стојадиновић


Љубица Петковић је освојила треће место

ПО ИМЕНУ ЈОВ

Разговор са духовником 1999.
свештенику Д. В.

Све нестаје у пепелу и праху
витлају опасни вртлози вирова
обузима хладно у мраку и страху!
-Присети се Књиге о страдању Јова.

Бесмисао прети, у безнађе веже
гори нам кућа од јаве и снова,
сечиво љуто болом срце реже!
-Пригни главу мољењу праведника Јова.

Нико не утире поток горких суза,
ни одјека нема вапијућег зова!
-Приђи тихо древном човеку из Уза,
поучи се вером праведнога Јова.

Ничега нема, до молитве из уста,
у празном умире утрнули зов!
-Као задња одбрана од невидела густа
са тобом моли човек по имену Јов.

© Љубица Петковић


Данијела Јевремовић је добила похвалу за допринос родољубивој поезији

Милосрдни анђео

Двадесет година прође
како на наше небо
‘’Милосрдни анђео’’ дође, 
како угледах и запамтих
његове паклене очи
усред црне, злослутне ноћи
и његове челичне руке,
 време још једне српске муке.
Како су на моју земљу
падале бомбе и ракете,
а људи на мостовима,
пијацама и у возовима
били несрећне мете.

Двадесет година,
а рана још боли
и срце се Богу
за опрост моли.
Рана због сина
пробуђеног из мирног сна,
у очима ми слика та
и она сабласна тишина,
док се не чује звук сирена.
Безбрижно детињство
нестаде као дашак трена,
збох мајчине сузе
и очевог одласка у рат,
због питања кад ће му доћи
и у који сат,
јер хтео би и он
тако мали поћи
да га нађе, да му каже
да му недостаје,
да и он пушку носи
и са оцем се поноси.

Двадесет година,
а не могу да заборавим
на ноши Милицу,
анђеоску сузицу,
и сву децу и све старе,
све војнике, мајчине дике
што им сада љубе
споменик и слике,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Знам, судиће им неко други,
Бог све види и све чује,
ал’ отровом душа
се не лечи, већ трује.
Моје није да им судим,
већ да будем бољи човек
то се трудим,
и да памтим своје претке,
све хероје и јунаке
к’о бисере ретке.
И да волим земљу своју,
колевку и браћу моју,
часно име цара Лазара
у томе је наша снага,
наш крст и наша вера.

Да опростим могу,