.
Кажеш:– У води живи риба.
Знам и то је логично.
–Сјеверац је вјетар хладан што шиба!
Знам, али реци ми нешто необично.
–Свјетлост је много бржа од звука.
Знам и то је логично
–Да брод пристане треба му лука
Знам, али реци ми нешто необично.
–На Марс једном слетјеће људи!
Није логично и то те чуди.
– Тај брод возићеш ти лично!
Лијепо звучи и необично!
DECJI RAJ
Prolece je sunce sija,
veseo sam razdragan!
Evo moga Dzerija,
taj pas laje povazdan!
Mase repom zamnom juri,
kao vozic hitamo!
Veselo se smejem svemu,
sad cemo da skitamo!
U dvoristu brata Laze,
jorgovan bas mirise!
U kucici na drvetu,
maste nam se smirise!
Poneli smo i sendvice,
i po koju jabuku,
da smirimo ovu glad,
ponavljamo azbuku!
I ovde nas Vuk sad uci,
ne mozemo bez njega!
U nedelju Vaskrs nam je,
Isus gleda sa neba!
Isuse ti Bozji sine,
nama deci mira daj,
tople ruke, mile oci,
kao tvoje!
Decji raj!
© Miladinovic Sandra
POSVECENO SINU DUSANU I DRUGARIMA,
SVOJ DECI JER SU NAJVECE BOGATSTVO
OVOG SVETA!
Da li neko zna
gde stanuje vetar?
Da li ga neko kući čeka
kada se posle duvanja
vrati iz daleka?
Ko mu krevet sprema,
pre nego što umoran
legne da drema?
Možda vetar nema kuću,
boravi na oblacima,
u krošnjma,
možda u visokom pruću.
Ako neko zna
neka mi kaže
ili pismo napiše.
Hoću da stanuje kod mene,
da mi soba uvek
na polen miriše.
Ja nikada neću biti vojni pilot.
Nikada, nikada i sto puta nikada.
Sa neba tutnji i beli se trag,
dok on vreba očima jastreba.
Zlokobno avionom šestari
i za decu ni malo ne mari.
Zatim iz aviona pušta rakete,
a ispod njih često bude dete.
Vojni pilot decu ne voli,
kada strada dete to ga ne boli.
Kada napokon sleti na pistu
da li, bar malo, ima savest čistu.
Njegov strašni borbeni aparat
srušio je pre toga čitav sprat.
Da li mu je posle mirna glava
i kako može spokojno da spava.
Ja nikada neću biti vojni pilot.
Nikada, nikada i sto puta nikada.
* „Ja nikada neću biti vojnički pilot!“ rekao je moj sin Stefan u Aprilu 1999. godone. Tada je imao pet godina.
Љубав основца
Корачаш улицом – улица сија!
У школи кад си – школа ми прија!
Биоскоп волиш? Фудбал не гледам!
Без туче кажеш – и ја се предам.
Сви ми се чуде, друштво се смије.
С тобом под руку брига ме није!
Шта они знају шта је то цар
И како је љубав предивна ствар!
Не могу да учим – стално те видим.
Испадам глупан – мало се стидим.
Очи затворим, хоћу да заспим,
Ни то не иде – пук’о сам сасвим!
Доктора питам шта ћу да радим?
Каже ми трчи – ја цвијеће садим.
Постајем маза, зато те молим,
Кажи ми нешто – мушки да волим!
Djeca su anđeli na zemlji, kažu
Dar koji tvori ljubavi plam,
Kad kažu, ne maštaju niti me lažu,
To dobro znam, jer Anđelu znam.
Anđelin osmijeh čist je k’o suza,
U njenim očima sijaju zv’jezde,
Njen glas je ponekad mekši od bluza,
U njenoj kosi se amori gnijezde.
Anđelin zagrljaj srce mi z’grije,
Tad i ja djetinjim, nije me sram,
Da budem dijete, minutu – dvije,
Koliko dugo – ne znam ni sam.
Nauči me ona svemu,
Što stane u malu glavu,
Načinjemo svaku temu,
Otkrije mi mudrost pravu.
Moj anđeo Anđela je,
Što samo za igru haje,
I koliko provod traje,
Do kasno se tad ostaje…
Meni samo preostaje,
Da se i ja igram s njima,
Plešem, pjevam i smijem se,
Sa malenim anđelima.
Oni je čuvaju i kada spava,
Jer Anđela je jedna od njih,
Dok u mek jastuk tone joj glava,
Pjevušim tiho uspavanke stih.
© Zlatko Zivkovic
Slušaš da…
Slušaš da
Trava raste
Odlaze nekud i vraćaju se laste
Zemlja se oko sunca kreće
Za med pčelin potrebno je cvijeće
Pa da je atom u osnovi svega
Planina je veća mnogo od brijega
Za okean jezero je samo tačka
Drugovi nisu pas i mačka
Do oblaka samo – ptice lete
Sve to ti novo jer si dijete
Učiš i učiš
i još toga ima
I vidiš kako znanje se prima
Ko sjeme biljke kad posije čovjek
A ona raste – izgleda dovijek
Ali nešto ne učiš – jednostavno znaš
Srce maleno kome da daš
Pred kim ništa ne želiš da kriješ
Oči dok sjaje i sretan se smiješ
Riječi zvuče ljepše no bajka
Kada ti nježno šapuće
MAJKA
Jedne noći Mesec
je legao u krevet.
Bilo je tačno devet.
Samo da je znao,
celu noć ne bi zaspao.
Lopov se nečujno prikrao
i čim je san prišao,
na Mesečevu nesreću,
zatvorio ga je u vreću.
Odneo ga je daleko
i ostavio na drugoj strani
gde je dan.
Od tada Mesec nema san.
Pitao je zvezde
da li su ga videle,
obišao je i planete.
Zamolio je komete
da mu kažu
ako ga primete.
Bilo je to davno
i od tada do danas,
kad padne mrak,
mesec zalazi
u svaki nebeski sokak.
Srebrnim pogledom
ulazi u sobe, tavane,
gleda pod krevete
i pita za ukradeni san
svako dete.
Povremeno ga možete videti
ujutru i dok traje dan,
to Mesec traži svoj san.
Iza sedam gora i sedam mora
ima jedno kraljevstvo u kome vlada
zločesta kraljica, mala Teodora.
Blizu nje stanuje njena drugarica,
mala princeza dobrica Lora.
Lorina dobrota postala je mora,
reši da je se otarasi zloća Teodora.
Odlučila je da smisli nešto,
kako da je se otarasi zauvek vešto.
Setila se, namazaće je džemom i
posuti po njoj belo brašno.
Smejaće joj se kraljevstvo celo,
izgledaće smešno, tužno i strašno.
Zamalo od sreće sa ljuljaške nije pala
i odmah je u ostavu utrčala.
Popela se na dve stolice da dohvati
džem sa police i taman je teglu dotakla,
stolica ispod nje se zaljuljala i omakla.
Prosuo se po njoj džem, razlio se,
sva se umazala i umackala.
A onda je sa police palo i brašno,
sve se preko džema na nju zalepilo.
Izgledala je kao što je poželela Lori,
smešno, tužno i strašno.
Пеко ЛАЛИЧИЋ
ДАЈЕ СЕ ДЕЦИ НА ЗНАЊЕ
Даје се деци на знање
да прво науче прво,
а друго и треће као веће
су следеће.
Онај ко неће,
нек’ прво научи треће
јер прво и друго је дуго,
нарочито када се неће.
Ко реши да прво научи друго,
мораће учити прво
јер без њега се не може
из своје коже.
Прво се учи од маме,
друго од тате,
а треће и веће
од учитељице и бате.
Прво се учи прво,
а сто један и више срцем се пише
као треће и друго,
да траје дуго.
__________________________________
Из моје књиге у припреми
“Звездама у сусрет“
- циклус ,,Поруке“
U isto vreme u dva grada,
na dve strane sveta,
sa balonima u rukama
šetala su se dva deteta.
Poletele su misli
daleko preko granice,
ona se setila svog druga,
a on svoje drugarice.
Baloni su bili
odvažni i smeli,
iskoristiše prilike
i iz ruku se oteli.
Letela su dva balona,
jedan crveni, drugi beli
i posle sedam dana
napokon su se sreli.
Jedan sa severa,
drugi sa juga,
razmeniše pozdrave
drugarice i druga.
Onda se vratiše
svako na svoju stranu
da uruče pozdrave i
deci u rukama im ostanu.
Za mog tatu dala bih
i učinila sve na svetu.
Za njega bih sa neba
skinula zvezdu i kometu.
Kada mama nije kod kuće,
tata me čuva i mleko kuva.
Ali malo je ponekad trapav,
valjda je svaki tata takav.
Mama sve radi veštije i brže,
a on bar pet minuta duže.
Kada stavi mleko da se kuva,
zaboravi da treba da ga čuva.
A onda mleko iskipi i zagori,
pa mora sve prozore da otvori.
Drugo mleko odmah kuva
i tada ga dobro pazi i čuva.
Moj tata zna sve šta treba,
nahrani me i u naručju drži,
ljulja i uspavanku mi peva,
a kada oseti trenutak pravi
on me nežno u krevet stavi.
СРЕЋА НИЈЕ РЕКА
Шаљем ти још једну поруку:
- Узми књигу у руку!
Ако за то немаш дар,
буди добар оџачар.
До среће, знај, није лако –
оџачар до ње стижe, ал’ полако.
Срећа није као река
и не отиче тако лако,
насмејане увек чека.
С књигом или без ње,
не журите већ полако –
срећа чека смирене.
Срећа није као река,
не отиче тако лако,
насмејане увек чека.
________________________
Из моје књиге у припреми
,,Звездама у сусрет“
- циклус ,,П о р у к е“
Rekom plovi čamac,
čuči čavka u čamcu.
Glava joj na krmi,
rep joj je na pramcu.
Video je vrabac,
dolete u čamac,
Dolete i liska
pa nastade stiska.
Dunu povetarac
zaokrete čamac,
gde je bila krma
sada je tu pramac.
Krma, vrabac,
liska, pramac,
liska, pramac,
krma, vrabac.
Čvorak čvrknu,
liska prhnu.
Zaljulja se pramac,
odlete i vrabac.
Zavrte se čavki
u čavčijoj glavi,
okupa se cela
u ledenoj Savi
Пеко ЛАЛИЧИЋ
МОЈ РЕЦЕПТ
Ако здрав желиш бити
у шумицу пођи и ти.
Пријатељску ти пружам руку,
поједимо по јабуку.
А после ће по чашу млека
донети нам моја сека.
Пријаће нам и добар сан,
напоран је био дан.
Пријаће нам и смех голи
а и да нас неко воли.
Добро је да и ми волимо,
јер и себи добро чинимо.
Све ово треба применити,
ако здрав желиш бити.
