Pocetnicki niz

Pisem Vam….
Prvi put…

I poslednji…

I nikad vise necu pisati..

Jer umirem pisuci …

Kao sto umire …

sve ono sto prepoznajemo..

U vremenu koje ne prepoznajemo…

I Vama…

Koji ne zelite da citate…

Zaboravljajuci ono sto se ne sme..

Izmedju trenutaka vase podsvesti…

Prezivljenog …

Inatnog..

Genskog Ja..

Vasoj deci pisem…

Koja ce mozda prepoznati…

Pojedinacno…

Pisem im …

Jer Jedan je dovoljan…

kad nikog nema…

u praznoj kuci…


Rade Jolić IDEM

IDEM

 

 

1.

Ikare

Poruči ocu

Da mi se ne primiče grudima

Spržiću mu krila

Spržiću i srž u njima

Jer  večeras idem do jednog polja

Gdje je sve počelo

Idem  tamo da im odnesem dan

 

Ikare

Ti bar letiš i vidiš

Ko noći to dade mjesec

Da  krst  vara

Dok se zjenice alama

U krvi tope

Ako znaš

E ti im vikni da bježe

Neka noge izlome

Neka Prokletijama ukradu ime

Jer večeras srcem zažižem

Svijeću u Dečanima

 

Večeras idem na jedno polje

Gdje je sve počelo

 

Idem Ikare

A ti leti

Večeras stupam sa Đurđevim Stupovima

Sa Moračom

Sa Ostrogom

Sa freškim miropomazanjem na čelu

Idem Ikare

Idem

Idem

A ti leti

 

 

 

 

 

2.

 

 

Idem Ikare

Idem ko sumanut

Nalokan letske vode

A oči i duša još žedne

I nikada se napiti neće

I kakav ovo lavirint

Tvoj nam otac izvaja

Kada je Tartar i desno i lijevo

A pravo kamen čeka čelo

Idem Ikare

Idem

Al’ ne bih ja

Stao bih

Pa bih se živ zazidao

Nego ono unutar

Još pamti

Još plamti

A ja ne

Ja

E kuku

E kukavan ja

Ako se k’o Orfej okrenem krstu

A ako se okrenem

E trčaću

E urlikaću

E tjeraću

Dok mi žuč zubi ne razbije

I naći ću

Tu utrobu

U kojoj đavolji zigot zaživljava

Pa ću je srcem spaliti

 

Idem

Idem

Nisam zaboravio

Ići ću ovako Ikare čitavim svijetom

Sa jednim poljem gdje je sve počelo

Umjesto kompasa

I svakog trenutka

Znaću  gdje sam

Znaću kuda

Znaću ko sam

I nikoga ništa neću morati  zapitati

 

Bože

kako je to lijepo

TAMO NJIMA – Miomir Miki Jovanović

Miki Jovanović

ТАМО ЊИМА

Ви сте поново ту.
Људи без људскости
Пастуви без мушкости.
Ви што вас је судбина
На зидове моје излијепила,
Ко излизану прошлост
На издисају вашега вијека
Питате о чему и коме пишем.

Не пишем више о муци,
О крви са вратова прекланих
И куки о ребра закаченој живој,
Не пишем , не смијем.

Не пјевам у гудала крива дурмиторска
Ни Ловћен ми не знам гдје спава,
Све што сам знао,
Да знам не смијем више,
Зар сву ову крв
Што је у потоке слисте,
У расход приказасте,
Ви исти , што крст не знате како изгледа
Што ми очи
Воском натописте
Па вас губава губа из душе изједа,

Што се на беду и јад наклописте
Усана модрих а ума блиједа
Не пишем ни о чему више,
Написало се само.

Миомир Мики Јовановић

NESNIJENIK – Miki Jovanović

MikiJov

НЕСНИЈЕНИК

Ђе ме водиш црни Арсеније
У урвине и долине црне
Што ме витлаш тамо ђе ме није
Ђе бескућник не може да сврне.

Што ти стоје очи на леђима
Кад не виде ништа испред себе
Када нема и оног што има
Испод коре душу да загребе.

Шта снијеваш о неснијениче
Све газећи по густоме блату
Сан најцрњи из најцрње приче
Кога селиш реци мени брату

Од искона исти су ти пути
Ниђе с миром да одмориш кости
Имал` ико може ли те чути
Арсеније сам себи опрости

Окрени се чарни предводниче
Кога водиш за собом у ништа
И не збори од искона приче
Да не скупљаш кости са бојишта

Поврати се окле си досао
Ође ништа не рађа нит ниче
Колико си ничега прошао
Поврати се о неснијениче

Миомир Мики Јовановић

SVE DOK JE SUNCA I NEBA – Goran Todić

Goran Todić

SVE DOK JE SUNCA I NEBA

Može li dan bez svetlosti?
Noć bez mraka?
Jutro bez Zore?
Da li može tuga bez žalosti?
Boj bez junaka?
Soko bez gore?

Tako isto ne može Zemlja moja
bez Svetoga Kosova.

Postoji li negde more bez vode?
Mesec bez sjaja?
Potok bez kamena?
Besmislen je život bez slobode,
početak bez kraja,
ruka bez ramena.

Nezamisliva je Zemlja moja
bez Svetinje svoje, Kosova.

Ima li srca sto kuca bez krvi?
Može li se videti bez očiju?
Sta je znanje bez pameti?
Zar sila ljubav da nam smrvi?
Zar da nam dušu bezdušni ubiju?
Zar se može Tapija oteti?

Sve dok je Sunca i Neba,
i vere u Gospoda Boga,
Srbi se odreći neće
Svetoga Kosova svoga.

(C) Goran Todić

КОСОВУ МОМЕ – Михајло Голубовић

КОСОВУ МОМЕ

Речи редова ових
Мојих сета збирко тужна
Моје име и мом слочна
Скотовима сад су кужна
Пламеном их да их спале
Да престану да постоје
Православља крст да гасне
Да се слутње нове роје

Нек се пале
Нека сваки спомен сруше
Али стамен
Моје душе
Јездиће кроз бразде
Мог драгог Косова
Док ми зрно не издробе
У темељу мога рова

Ратник свих своји идеја
Косову сам ткао
Божице
Живот бих за тебе дао
Ти си мој тренутак
У коме бих жедан био
Титраш ко пламен у мени
Дуго нисам мирно у теби ја снио

Поглед ја очију мојих
Уткао сам ја у твоје нити
Нек се але отимају
Или ти ћеш моје бити
Моје вино
Шира мога вина
И наслеђе
Моја два сина

Михајло Голубовић

SAHRANILI SU NAM SEĆANJE – Emir Kusturica -Intervju za V.Novosti

Sahranili su nam sećanje
Milan Babović, 08.03.2008 17:45:07
Izvor: Večernje Novosti

Emir Kusturica

PROGLAŠENJE nezavisnosti Kosova i Metohije ima istorijsku težinu poteza koji su tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka uveli svet u Drugi svetski rat. Taj 17. februar je datum proistekao iz prakse nepoštovanja zakona i poništavanja Ujedinjenih nacija sa čije se govornice nisu opravdala poslednja četiri rata u svetu, kada su bombardovani Beograd, Sudan, Irak, Avganistan…
Ovako slavni filmski režiser Emir Kusturica tumači otimanje Kosova i Metohije od Srbije. Dok nas iz gradskog zatvora u Drvengradu gledaju „zatočeni“ Džordž Buš i Havijer Solana, pitamo poznatog umetnika koje ga je osećanje prožimalo kada je u Prištini pročitana deklaracija o nezavisnosti.
– Osetio sam tugu i poniženje u isto vreme, jer je na Kosovu pohranjena memorija malog, ali značajnog evropskog naroda. Njegova kultura i vrlo snažan mit. A onda su me svetske sile domlatile svojim licemerjem i nastranim konceptom.

Kad nam hladnokrvno poruče da je Milošević proćerdao našu tapiju na Kosovo, možete li da pristanete na takvu argumentaciju?
– Priča o Miloševićevim zločinima i objašnjenje da je brojčana nadmoć Albanaca realnost koju treba poštovati, vraća na biologiju kao argument, a prosvetiteljski Zapad to nikada nije uzimao kao argument. Još nismo čuli, a verujem da nikada i nećemo, neko meritorno objašnjenje Zapada zašto su ovo učinili sa Kosovom. I to što tvrde da je Kosovo izuzetak, a ne pravilo, zapravo je obrnuto. To je pravilo za uređenje sveta po sistemu sitnih čestica koje gube identitet i koje treba da servisiraju ideju proždrljivog korporativnog kapitalizma.

Jeste li zadovoljni odgovorom srpske elite na otimanje dela teritorije?
– Srpska elita je sve svoje ključne datume dočekivala razjedinjena. Baš kao, recimo, 27. mart, čiji trijumfalni paradoks, izražen kroz parolu „bolje rat nego pakt“, nije srpski izum nego deo Čerčilove antihitlerovske kampanje. Znali su da takva strast i mobilizacija nije moguća u Zagrebu, ali je jedva dočekana u Beogradu. No, i sadašnja podeljena elita pametno je organizovala veliki miting u Beogradu. Taj skup je najcivilizovanije kanalisanje narodne energije i on je praksa u svetu, svejedno da li je u pitanju atinski protest kiparskih Grka, ili ulični protest francuskih sindikalaca.

Posle prvog naleta srdžbe i gorčine zbog komadanja Srbije izlaze li oni „miševi“ opet na videlo, iako ste ih za vreme mitinga poslali u rupe? Na koga ste, zapravo, mislili?
– To su oni koji uporno ponavljaju da smo niko i ništa i lažu za platu. Oni koji plediraju da budu uvoznici Zapada u Srbiju, a ponašaju se kao radikali u vreme rata devedesetih. Čak su prisvojili i njihov jezik. I dok danas radikali pored njih izgledaju kao švedska socijaldemokratska stranka, oni pljuju i arlauču, imaju manire srednjovekovnih secikesa. To su puki imitatori mondijalizma, koji poistovećuju slobodu sa mogućnošću koja im se pruža u robnoj kući gde mogu da kupe jednu, a ne drugu robu. Predlažem im da formiraju državu „Armani“ ili „Versače“ ili pak „Dolče i Gabana“, pa da se izgrađuju u okviru tih tradicija. U okviru takvih država moći će javno bez posledica da nam kažu „marš u Bosnu odakle si stigao“, ukinuti kretanje, zadirati u intimu, vređati nam religiozna uverenja…

Jeste li rušenje ambasada doživeli kao potez očajnika ili huliganski pir?
– Taj paralelni događaj nikako ne ide u prilog organizatorima i vlasti, jer su svetske televizije izveštavale o polupanim ambasadama, a ne o narodnoj energiji i uzburkaloj slavenskoj krvi koja protestuje. To je odgovaralo onima koji su bili protiv mitinga, pa se možda izgrednici mogu tražiti i na toj strani. Baš onako kako se prividno nosioci civilizacijskih tekovina oslobode pa nas na televiziji isteruju iz Srbije, tako se i energija rušenja sa nivoa jezika primenjuje kao politička alatka. A, zanimljiv je politički jezik u Srbiji. Petog oktobra bilo je milion ljudi na ulicama Beograda, isto kao i 21. februara, barem po očevicima koji su bili svedoci oba događaja. Si-En-En je javio da je na mitingu bilo svega 150.000 ljudi. Divan primer političkog delovanja novog sveta gde se stvari vrednuju kao u umetničkom klizanju. Umetnički dojam postaje važniji od težine izvedenih elemenata. Tako i milion ljudi može da bude utvrđen kao nešto malo više od 100.000.

Da li i tu ostrašćenost i zlonamernost ubrajate u tragiku mlade srpske demokratije?
– Tri su ključne tačke tragičnosti posle 5. oktobra: ubistvo našeg premijera Đinđića. Njemu je prethodilo izručenje predsednika Miloševića Hagu, a paralelan tok je bilo isporučivanje naših oficira. Meni se činilo da je Đinđiću nedostajalo vremenske distance od poteza koje je vukla njegova administracija. Zamoren Miloševićevom politikom pozdravio sam široko otvorena vrata prema Zapadu, promene i reforme koje je započeo. Pokazalo se, nažalost, da su kroz ta široko otvorena vrata prošvercovane i ubice premijera. Opet, Milošević je mit bez obzira na sviđanja. Njegovo izručenje je istorijska činjenica koja potvrđuje da smo tragična demokratija i to izgleda vređa do potrebe da se otvaraju Goli otoci i da nas, samo zato što govorimo o težini elementa, a ne o umetničkom dojmu, treba deportovati u te njihove nove Gole otoke.

Ko su najmarkantniji manekeni „korporativnog kapitalizma“ i uvoznici bušovske demokratije u Srbiji?
– Oni koji Srbiju hoće da urede kao korporacije u kojima ne vladaju državni zakoni. Oni koji su davali lažne podatke zapadnim diplomatama o tome kako će Srbi brzo i lako dići ruke od Kosova. A ne znaju da je i Amerika mitološko društvo par ekselans. Šta bi se desilo sa američkom decom kada bi im neko uništio holivudski mit? Ne daj bože, to bi bila najveća pobuna na svetu.

Možemo li da izgubimo Evropu ako se snažnije privijemo uz Rusiju i obratno?
– Ničega se ja tu ne bih odricao. Posebno kada znamo da su prosvetiteljske ideje Zapada i naše ideje, a bogami i ruske. Putin je učinio ogromnu uslugu Zapadu kada je, čestitajući rođendan Tadiću, praktično dao podršku onome čemu i Zapad daje podršku u Srbiji. Nikada se ne bih odrekao velike zapadne civilizacije koja je afirmisala ljudsku autonomiju, ali ni Rusije sa kojom je sada apstraktna ljubav postala realna bratska veza kroz potpis o prolasku gasovoda koji će, samo na toj osnovi, Srbiji ostavljati više od dvesta miliona evra godišnje.

Smetaju li vam prozivke da ste lični umetnik Vojislava Koštunice?
– Nas vezuje velika pobeda nad pokušajima da se Mokra Gora pretvori u rudnik nikla gde bi upotreba sumporne kiseline u razdvajanju rude nikla od otpada učinila da u radijusu od sto kilometara oboli većina stanovništva. To bi bio logičan nastavak ideje bombardovanja Niša kasetnim bombama. I tu bi nas ovi što bi za jednu bečku krofnu prodali Srbiju ubedili da su umesto Koštunice vladali niklovani mondijalisti.

Možete li u Koštunici da nazrete Miloševićev sindrom koji njegovi najžešći protivnici uporno traže u njemu?
– Od takvih nikada nećete čuti da su Bušove akcije u Iraku već rezultirale smrću oko milion ljudi. Ali, imaju premijera s kojim retko počinje dnevnik RTS i kojeg najbezbednije mogu da napadaju. Danas svaka šuša može onako u prolazu da šklepi Voju Koštunicu, jer zna da ga zbog toga niko neće sačekivati ispred haustora. To je ta bedna hrabrost, pošto znaju da nema nikakve korelacije između podzemlja i vrha vlasti.

Prozivali su vas da vam je zbog političke podobnosti maltene poklonjen plac na Mećavniku?
– To su klevete poslanika države „Dolče i Gabana“. Među njima prednjači jedan čija me koža na licu podseća na vražiju kožu. To je, psihijatrijski rečeno, autoprojektovanje nadničara nekih obaveštajnih službi. Davno su se kvalifikovali za jednu momačku tužbu, ali posmatram i čekam. Na teritoriji Mokre Gore uknjižen sam kao vlasnik oko trideset hektara, a park prirode se rasprostire na oko 3.700 hektara. Tu se granica između vlasništva i nacionalnog prirodnog dobra vidi i golim okom.

MARADONA

KAKO su vaši ugledni prijatelji Maradona i Markes doživeli nezavisnost Kosova i Metohije?
– Maradona je uvek tamo gde sam ja, i Markes, naravno. To se videlo i po stavu njihovih država. Argentina je, recimo, rekla da nikada neće priznati Kosovo. Ne zato što mrze Albance, već što sumnjaju da se u toj svirepoj nameri korporativnih predatora skriva nešto što će male zemlje koštati. Isto su rekli Hugo Čaves, Čile, i, naravno, Kuba. Dakle, sve zemlje koje na leđima imaju tradiciju razaranja.

TADIĆEVA PORUKA

JE li vam zasmetalo što Tadić kao šef države nije bio na mitingu „Kosovo je Srbija“?
– Mislim da je on time hteo da ojača svoju poziciju prema Zapadu, i to je njegova politička poruka. Ne treba zaboraviti da je on jedan od suorganizatora mitinga koji je, bez rušenja ambasada, regenerisao duh koji se opire ponižavanju.

VERA

BILO je i neukusnih licitacija da li ste više Emir ili Nemanja…
– Dostigli su vrhunac kada su mi rekli da sam promenio veru da bih se obogatio. Prvo, ja sam se krstio, ali veru nisam menjao. Ja sam svoj novac zaradio na svetskom tržištu filmova i muzike, a nikako u okviru pravoslavne crkve.

ANA, PLAČI DUŠO, PLAČI… – Miljojko Milojević

Bile

ANA, PLAČI DUŠO, PLAČI…

Ovoga marta, jedne novine znane,
dok nas Šiptar pali, ubija i tlači,
donele su sliku i suze male Ane,
sa naslovom: Ana, ne plači…

Ani su zapalili stan,
i lutku, svejedno: staru il novu.
Ukrali joj snove, i miran san,
i zavičaj na tu`nom Kosovu.

Ana, ne plači!? Plači dušo, plači…
Nek ne briše suze tvoja ruka bela…
Oni su gnusni… al uz NATO jači…
S tobom i ja plačem i Srbija cela!

Mi smo u ropstvu, i ni od koga
nemamo ni pomoć, ni štit.
Istina i Pravda date od boga,
samo su laž i pradavni mit.

U nesreći i jadu što te danas snađe,
neka suza rosi tvoje oči plave…
Mi smo pali u očaj, u bolno beznađe
i kukavički, ropski, posagnuli glave.

I u ropstvu sanjaj još daleki san:
kad stasaju tvoji drugovi mladi
moraće dušman da ti vrati stan,
i svoju mržnju da zauvek ohladi.

Spance, mart 2004. godine

(C) Miljojko Milojević

JUG BOGDAN – Miljojko Milojević

Bile

JUG BOGDAN

Setno šumi zelena Toplica,
nad njom Brdo Jugovića drema;
pišti eja ptica zloslutnica,
a Bogdan se za Kosovo sprema.

Prekosutra na Kosovo mora,
a već sutra do kneževog dvora,
na večeru i tajne besede :
kako silne Turke da pobede.

Od sinoć ga ružan san proganja :
sokoli mu pokunjeni pište;
bojni ati u stajama vrište;
beli dvorac u ponor potanja…

U odaji crn uhoda sedi
i pakosno sikće iz prikrajka :
“Šta ako vas taj Murat pobedi,
šta će sinja Jugovića majka?

Iz oka mu teška mržnja zrači :
,,Pravdu kroji uvek samo jači,
a Sloboda baš ništa ne znači
kad gospodar vazala ne tlači…

I ne veruj ni bogu, ni svecu,
prikloni se jačem ljubi ruke,
sagni glavu i sačuvaj decu,
ii poživi da gajiš unuke.

Nemoj posle da te snahe kunu,
biraj Juže na čiju ćeš stranu:
iil Lazaru, il moćnom sultanu…
sultan nudi: zlato, moć i krunu,

Lazar samo samrt sred Kosova
za krst časni i zlatnu Slobodu…
Bićeš mrtav sa devet sinova-
kratka tuga u svom srpskom rodu!,,

Crna eja kriknu kraj prozora,
i uhoda bez traga nestade.
Presta sanak, presta teška mora,
a Jug- Bogdan umoran ustade.

Ponoć prošla i nedelja sveta,
s neba sipi mesečina plava,
mirno čeljad još u dvoru spava
a Bogdan se po doksatu šeta.

Na doksatu kraj alaj-barjaka
i mačeva srebrnaste boje,
i oklopa i sjajnih kalpaka,
vitka koplja ubojita stoje.. .

Na ruku mu slete stari soko
za njim devet sokolova leti…
Starac ruke podiže visoko
i uhodi započe da preti:

,,Čuj uhodo od boga prokleti,
na Kosovo s Lazarom ću ići,
na Kosovu pobedit, il mreti!
Na Kosovo svi moramo stići!
Kosovo je srpsko od starina
Kosovo je srpska Otadžbina.

Nisam rođen ni za moć, ni krunu,
ni za slugu, ni ičijeg vazala!
Ja sam rođen da podižem bunu
protiv sile, ropstva i svih zala!,,

I dok bledi sjajna mesečina,
belu bradu pritište na grudi
i korakom odvažnog Srbina
krenu svoje sinove da budi.

Zora sviće svud pevaju ptići,
za Kruševac jezde Jugovići.
Jezdi Bogdan s devet svojih tića,
S devet sina devet Jugovića.

A već sutra kada boj prestane
i legende krenu na sve strane,
večni biće Devet Jugovića
i Deseti Stari Jug-Bogdane.

(C)Miljojko Milojević

Ljubica Vukov Davcik

VITEŠKI BOŽURI KOSOVA

Pogazise bozure krvavim cizmama tudjini
Polomise bozure kosovske letom ptica grabljivica
Prodadose bozure pijaci svetskoj u bescenje
Prozvase bozure kosovske staro serbske-albanskim i njihovim
Prolise bozuri suze ledene istine u gluvoj nemustoj noci
Pokajte se izdajice bozura kosovskih
ponizno sagnite glave
poglede ugasite
prste u pesnice stezacemo
ponosni i svoji izacicemo
pohod pokrenuti
prema kosovskom polju megdan izazvati
povezani lancima junastva
boricemo se
do zadnje krvi rose bozura
Mi,Kraljevici Carevici Lazarevici
potomci junaka kosovskih
za Kosovo do zadnjeg bozura ostacemo
prihvatam rec od ljudi
za vek vekova
da li je uzvisenije dati
no uzimati
Andjeo sve vidi
u svojoj belini
i predaje za vecnost
ljubav prema Bogu
moj mir
neka te ne ;udi
kada u zivotu sve prodje
pesme i arije bozanske
ce za nas pevati
Ja sam za vecnost
trpim trenutke istorije
u svom zivotu u svojoj zemlji

(C) Ljubica Vukov Davcik

OJ KOSOVO – Mr. Jovan Mihajilo

OJ KOSOVO

Oj Kosovo moje srce bolno
ti si nase mesto neprebolno
ti u martu u svecu proleca
ti si moja pradedovska sreca
zasto crkvu prokletu veceru
hoce nasu da istrebe veru
smetaju im vidovdanske kosti
ni Bog sami nece da oprosti
gde si sada moj silni Dusane
da zacelis na Kosovu rane
spremaj Marko Sarca i dizgine
za Kosovo svaki Srbin gine
Care Lazo tvog ti Vidovdana
teraj gamad do Gazimestana
Gracanice da se Milos pita
otisla bi belosvetska svita
bela vilo sa mirockih gora
isterj nam mrskoga zlotvora
Prokletije prokleti mu puti
proklet bio ko Sitnicu muti
Jugovici ne dajte Decane
to su nase iz korena gane

(C) Mr. Jovan Mihajlo

MIRIS BOŽURA – Ljubodrag Obradović

Ljuba

MIRIS BOŽURA

Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.

Božuri ni u snu ne mirišu,
seta dušom piri.
Otišli su, da opet dišu,
da razum srce smiri.

Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu noćas gone.

Sloboda se noćas čini daleka,
dok lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.

Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.

(C) Ljubodrag Obradović

TO NIJE ŽIVOT – Zorica Milatović

19.02.2008 , GRAČANICA
Izvor: PRESS
KOSOVO DAN POSLE
MILATOVIĆI NA UDARU NEZAVISNOSTI

JAD I BEDA KOSOVSKIH SRBA…

Majka Tanja 2004. doživela nervni slom Kosovo, dan posle. Prvo jutro Tačijeve lažne države. Bezmirisno. Još pijani „svatovi“ tulumare magistralom koja iz Prištine vodi u Metohiju. Šenluče oko kuće Milatovića, privijene uz put u Čaglavici. Zapravo, sramotno je nešto što je do juče bilo veterinarska stanica nazivati kućom, ali Milatovići drugu nemaju. Za stoku je davno postala neuslovna, za njih nije…

– Ovde smo, deco moja, od juna 1999, kada su nas iz naše kuće u Ajvaliji proterali Šiptari. S kesom smo došli, sada ni za kesu nemamo… – šapuće baka Goca Milatović (67). Od neprospavane noći, uglavnom. Od ovakvog života. Do jutra su „komšije“ ispaljivale rafale preko njihovog krova. Celu su noć mokrili pred njihovim pragom.

– Zastanu pred kućom, opsuju nam sve srpsko, urlaju: „Urime pavresija“ (Srećna nezavisnost!), ispucaju šta imaju metaka preko krova i odu. Zaspimo na jedno oko, onako obučeni. Znamo doći će uskoro drugi, i tako celu noć…

Unuka Zorica vrzma se oko baka Gocinih nogu…
– Pusti ih, bako, neka viču, reči ne ubijaju. Dobro je dok samo viču i pucaju uvis…
Mila i tužna desetogodišnjakinja, koja je, za razliku od bake, „lišena tereta“ da pamti i srećnije dane. Do pre devet godina imala je pravi dom, oca, pravi krevet, državu… Ništa od toga nije stigla da zapamti. I ne mora da prebira po uspomenama, sve su joj tu nadohvat ruke.

– Majka Tanja je doživela nervni slom 17. marta 2004. kada su ono krenuli na nas i kad su popalili okolne kuće. Dva meseca je bila na lečenju. Od tada se boji da me pusti u selo da se poigram s drugarima iz škole. Bile su mi na prošlom rođendanu tri drugarice, ali više ni one ne dolaze. I njihove se majke boje. Niko mi u stvari više i ne dolazi… Naučila sam da se igram sama. Ponekad, kad može, deda se malo poigra žmurke sa mnom, ali… Ne smem dugo da budem sama pred kućom, boji se majka da me Šiptari ne kidnapuju i prodaju u roblje… – priča Zorica polako i razložno, kao da je bar deset godina starija.

Žalosnije od priče ovog prerano odraslog deteta jeste samo činjenica da sa tako malo godina mora toliko toga da ima na pameti. Što toliko mora da zna.

– Ničemu se ne nadam i baš ništa više ne sanjam. Mnogi su dolazili, obećavali, slikali, ali nikad ništa. Ni pomoć Crvenog krsta ne stiže do nas. Ali, neka, neka, ne idemo mi odavde! I ova supa, i to blato, i to đubre, sve je to naše Kosovo. Ostaćemo ovde – kaže mala Zorica silinom deset porobljenih godina. Veće sile od tog nema. Niti ljudskog opravdanja. Za život nevinog deteta u najstrašnijem izbeglištvu, izbeglištvu u glavi…

Zorica kaže da ima samo jednu razonodu…

Pišem pesme. Pobegnem u njih kada više ne mogu da podnesem pritisak. I mog mačora, kada se umorim od pisanja tužnih, uvek tužnih pesama… Idem sad malo napolje, majko… Do viđenja, novinari. Dođite nam još neki put, molim vas. Da pričamo s nekim. Mi ćemo uvek biti ovde…

Pesme male Zorice Milatović (10 godina)

SELO

U mom selu ljudi
jednu brigu brinu
ko će pre kuću da proda,
sa Kosova da ode.
Ja se na njih ljutim,
eto nije šala,
ja svoje selo nikom ne bih dala.
Zamoliću vršnjake
iz mog rodnog sela
da svi budu protiv svojih roditelja.
Selo se ne prodaje
ni po koju cenu,
treba da ostane novom pokolenju

PRIŠTINA

Odavno u Prištini nisam bila,
sanjam je noćima
hodam ulicama sama,
vetar mi u lice udara.
Hodam ulicama sama,
među nepoznatima.
Sve sami stranci, mafijaši,
kriminalci.
Na zveri liče, prave ubice.
Tragovi krvi od ubijenog
Srbina, izbačenog iz
svog stana.
Neko viče: „Ubijte Srpkinju, eno je šeta ulicom sama“…
Strah me hvata,
bežim bez kraja.
O, velike li želje: hoću li
opet šetati ulicama mog
slobodnog grada.

(C) Zorica Milatović

P.S. Ovaj Prilog poslala je Zorica Brkić Zoca. Citiram *Ljubo, ovo je priča desetogodišnje devojčice sa Kosova, koja se od nesereće što je okružuje brani pisanjem poezije…. Tu su i 2 njene pesme. Ako hoćeš stavi to negde na sajt… Pozdrav, Zoca*

Zoci Hvala na prilogu, Maloj Zorici Milatović da što pre ostvari srećnije detinjstvo, a Vama na uvid njeni sadašnji jadi!

Pages: 1 2 Next