STIH DANA – Bira Svetlana Biorac Matić

02.09.2010 

ZALJUBLJENA U TEŽINU – Eleonora Luthander

Kad bi od ljubavi tvoje

ostao makar kamen
nosila bih ga o vratu
zaljubljena u težinu
kada ostanem sama

01.09.2010  -  SREĆA

Slobodan Ivanović

Zadocnio si
Srećo moja
U narednom životu
Dodji pre njih

Možda je rekla
A možda sam ja
Samo tako
Želeo da čujem

Pesme nedelje avgust 2010

• Zaspala Ridjokosa – Goran Djordjević
• Planinske brazde – Miloš Milošević Šika
• Breze – Milisav Djurić
• Sreća – Marina Adamović

PESMA NEDELJE 31.8.10

ЗАСПАЛА РИЂОКОСА

Риђокоса заспала
у недељу Страшног суда

Ни звона Богородице Љевишке
никад је нису пробудила

STIH DANA 30.8.10

STIH DANA 29.8.10

POŠTOVAĆU -Ljubica Vukov-Davčik

OBIČAJ

Kada se budem
odlučila
na umiranje
i

OSTAVIĆU

Sedam slonova
sinovima
za sreću
i

OBEĆAĆU

Zvezdama što sjaje
pod ogrtačem
mesečeve prašine
da

OSVETLEĆU

Put večnosti
svicima
što svetle po noći
i

(dalje…)

REKLA JE …

LJUBAV

UMORNA PJESMA

PIH

MI SMO GENERACIJA…

Mi smo generacija

Koja je najviše mahala

I kojoj su najviše mahali

Mi smo znali

Da po nekoliko sati

Čekamo u redu

I čekamo

I čekamo

I čekamo

Da pored nas prođe

Visoko podignuti

Dugački

Valjkasti

I čvrst predmet

Pun duboke simbolike

A mi smo tada

Izbezmljeno srećni mahali

Pjevali

Krkljali

Zamaknuti neophodnom kostimografijom

Mahali smo im

I mahali su nam oni i kasnije

Sa dva

Pa sa tri prsta

Pa opet sa dva

Pa opet sa tri prsta

Vozeći se na velikim kamionima

Okićeni šarenim platnima

Mašu nam oni i danas

I ovog trena

Stalno

Ali sada samo sa jednim srednjim  prstom

Dok se mi

I dalje omađijani

Smješkamo

Gurkamo

I spotičemo

O razbacane putokaze

Kape

Motke

I nade.

Mi smo generacija

Kojoj su najviše mahali

I koja je najviše mahala

E, PA, NEKA

Neki vjetrovi  i oblaci

Oči povadiše gore

Oko plavetnila

A odade ih plastična kesa

Ambalaža čovjeka ovog vijeka

                                                              Ali neka

A ti bi nešto da miriš

Sa štetnim zubima

Od onog R iz mog imena

Najviše spominjanog kroz kletve

A ja se smijem tebi krezuboj

Kroz dno od čaše

I tvom nadimku MIROTVORKA

                                                               E pa neka

Ti ugrija ruke i zube na šporetu

Ono radi fizike

Pa mi se ko zmija primače

I reče VOLIM TE RADE

A ja crkoh od smijeha

                                                E pa neka

                                                Dobro je što crkoh

                                                Ali  baš dobro

BEZIMENA ZEMLJA[1]

Ova ulica nema ime

Imala ga je

Ali je od kiše izrisano

A mještani su zaboravili

Šta je to pisalo na limenoj ploči

Bili su zaneseni

Poslom

Kockom

Cirkusom

I nisu zapamtili njeno ime

Ovaj grad nema ime

Imao ga je prije velikog snijega

Ali kada se on istopio

Nestali su svi njegovi tragovi

Putokazi

Građani su bili zaneseni

Poslom

Kockom

Cirkusom

I nisu zapamtili njegovo ime

Ova zemlja nema ime

Imala ga je

Ali su u požaru

Izgorjele sve knjige

Sve geografske karte

A ljudi

Ljudi su loši učenici

A i bili su zauzeti

Poslom

Kockom

Cirkusom

Pa nisu zapamtili njeno ime

GOSPODE BOŽE

Zaboravio sam svoje ime

ČETIRI VRANA KONJA

I

Pod kopitama četiri vrana konja

U vodi i zemlji

U vatri i vjetru

Između znojavih butina

Razmičući karlične kosti

Promolih glavu

I bol

I vrisak

I mrak

I studen

I vidjeh zabrađenu ženu

I čuh njen sluđeni glas

                       Ćut

                       Ne smij se toliko

                       Plakaćeš

I da ne bješe uplašena i nesigurna

Ne bih znao

Da mi je majka

Nisam uspio ni da kažem

Majko

Spasi

Boli

Strah me majko

Po stotinu puta

Izlomih sebi zube i vilicu

Pa oputom zaših usne

Da se slučajno

Nekad

Ne nasmijem

Da mi lice ne osjeti ukus prevare

I laži

Rodih se sa stotinu godina

Sa hiljadu i stotinu godina

Rodih se

I počeh da puzim i gmižem

Sa kletvom na vratu

I kaznom da se vječno nadam

II

Pod kopitama četiri vrana konja

Tužbalice me naučiše da govorim

Šta da oblačim

Laž da bježim

Radost da strepim

Lim me nauči da se divim

I da se najljepše ne može zagrliti

Niti ukrotiti

Lim me nauči da je krva voda

I kad se nje napiješ

Luda glava više ne zaboravlja

Sve pamti

I sjetiće se

Gladi

Smrti

Progona

Vriska

I biva još veća i još luđa

A Lim sve dublji

Ponosniji

Prkosniji

A četiri vrana konja

Sve goropadnija

I gaze

I gaze

I gaze

III

Pod kopitama četiri vrana konja

Sve tutnji

Sve se lomi

Bježi čovjek od čovjeka

A od obojice bježi sluđena umjetnost

U neke krugove

Kocke

I nakaze

A đavo gleda

Sebi ne vjeruje

Đavolski se smije

A ja vrištim

Sve gori

Gori

I gore gori

Sve mi gori

Feniks iz rerne gunđa

            Čovjek je podsmjeh prirodi

Tutnji

Sve tutnji

Tutnje gromovi

I Lim tutnji

Drobe se lednici

Tutnje i škripe oglodana rebra

Tutnje prazne  riječi

Tutnje čizme i bezumlje

Sve tutnji

Sve tutnji

Sve se lomi

Prerodila mi šljiva

Pa se izlomila

Lome se pogledi

Lome se satovi i kompasi

Lome se čela i snovi

Sve se lomi i sve vapi

Za mjerom i skladom

Sve vapi

Sve se boji

Sve se lomi

Sve tutnji

I sve gori

IV

Pod kopitama četiri vrana konja

Svaka glava vapi za oprostom

Svaka daska misli da je dio krsta

Lim čezne  i sanja za mojim likom

A ja ne sanjam

Samo se krijem

Bježim

Klatim

Koracima spajam obale i virove

I čuvam nešto što nemam

Ovdje ničega nema

Nema vremena za tebe

I nema vremena za mene

Nema ni strana svijeta

I nema snova

Nema milosti

Ni razloga

Nema ni greške ni pokajanja

Nema

I nema vremena za tebe

I nema vremena za mene

Ni zvuk to nije bio

Ni bol to nije bio

Nije bilo ni snova

Ni razuma

Ni mladosti

Sve je to bila luda varka

Ovdje se rađaš star

I čitavog života

Samo sebe sažaljevaš

A da nije tako

Mrtvi bi se sami sahranjivali

Pored srca

Limom mi prođe barka

Sve zakupi

I ponese sve što ostade

I nestade

Ovdje ničega nema

I nema vremena za tebe

I nema vremena za mene

I sve vara

Sve tutnji

I sve gori

I sve teče

V

Pod kopitama četiri vrana konja

Četiri kosača

Kose prazninu i tamu

Pred njima sve pada

Sve nestaje

Sem zvuka

Koji mjesto srži živi u kostima

A konji još življi

Još luđi

Skaču

Njište

Gaze

Nad čelom mi utabaše zemlju

Nad glavom mi kamen razdrobiše

Travu mi ubiše

I osta prah

Pa i njega

Na kopitama odnesoše

I

Mrak

Rodih se sa stotinu godina

Rodih se sa hiljadu i stotinu godina

Rodih se

A nisam živio

I nisam se osmjehnuo

N i ime nisam zapamtio

I

Kraj

OVO JE NJENA PJESMA

Ulazio sam danas u stan

I tražio te u svojoj vitrini

Među figurama od alabastera

I kristalnim čašama

Gdje sam sebi obećao

Da ću te čuvati

Ako budeš sa mnom

Gledao sam tu prazninu

To crno ništa

Taj vakuum koji sve guta

I moju pesnicu

I sto

I knjige

Poželio sam da poskidam sva ogledala

I sve portrete sa zida

I da se isplačem

Dobro da se isplačem

I glavu bih zabio u zemlju

Ali se bojim

Da ne iznikne

Nešto grdno i mučno

Kao kolebanje

Crnokosa

Dugokosa

Poklanjam ti pjesmu

I znaj da koliko te sad volim

Mogu te voljeti još i mnogo više

A to me ubija

Jednom si poželjela da ti napišem pjesmu

Da se osjetiš nečijom

I ženom

I evo

Ona je tu

Crnokosa

Dugokosa

Znam da koliko te sad volim

Mogu te voljeti još i više

A to me ubija

I po navici otvaram prozor

I pomalo zaurlam

Ludosti moja

Nije ovo Leta

To je Lim

I ovaj čovjek nije Haron

Već sam to ja

I ne veslam

Nego se koprcam i davim

U tvojim i mojim Beranama

Ovo je tvoja pjesma

Znam da u njoj nema riječi

Koje će zatisnuti

Svaku poru na tvojoj koži

Ali znaj da ih imam još u sebi

Koje se kotrljaju i zveče

Po mojim ambisima

Crnokosa

Daugokosa

Poklanjam ti pjesmu

I znaj da koliko te sad volim

Mogu te voljeti još više

A to me ubija

Jun 2010. -bira Branka Zeng

PESMA NEDELJE – JUN – 2010.

Laku noć - Miloš Leković
Uzavreli dani - Božo Popadić-Aktus
ZVEZDANA PRAŠINA -Ratka Bogdan
ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић

STIH DANA – 29. 06. 2010.

NEMIRI – Nevena Ugrenović – Iskrica

U ovaj minuli tren
kad svoj prah posipam po tebi
uvenuće ljiljani beli
rascvetali i osušeni.

U ovo gluvo doba
kad leptiri ne sanjaju dan
dotaćiće te suza moja vrela
i davno izgubljen san.

U ovo vreme kada ti ne želiš mene
šapnuću ti grcave reči,
dok san te hvata blag:
„Ove noći sreću snevaj,
jer ja odlazim nekud
da prebolim rastanak.“

(C) Nevena Ugrenović – Iskrica

STIH DANA – 28. 06.2010.

KOSOVO I METOHIJA – Ljubodrag Obradović

Niz Kosovo polje zvone zvona!
Uz Metohiju, ko uz kičmu, klizi jeza.
Odnose nam iz srca spokoj vekova,
na prošlost nam pada čelična reza.

Na svest i savest puštaju dim,
tešku maglu da radost pozobe.
I kao da oni nemaju ništa sa tim,
istoriju nam iz vidokruga odvode.

I zvone zvona! Uspavane da razbude!
Svi koji puštaju nas niz vodu,
svoju klicu propasti time bude
i svemir senkom zla bodu!

I zvone zvona! Budi se Evropo!
Sve sveto danas u vetar vene!
Zvone zvona! Nepravda ko nebo,
preplavila život i uspomene!

Niz Kosovo Polje biju damari…
Uz Metohiju, ko dušom, klizi nostalgija.
Kad se istrajno sanja, san se ostvari!
Kosovo će božurima opet da metohija!.

(C) Ljubodrag Obradović

PESMA NEDELJE - 27. 06. 2010.

Laku noć - Miloš Leković

Laku noć ti želim, mala,
I san lak da noć ukrasi.
Kao vetar što po moru šara,
Mojim usnama ti rumeni obrazi.

A tvoje leže crvene crne
Čekaju mene da uzmem prvi.
Laka noć će pozvati mene,
Leći ću pored tebe…

Al srce moje probudi te,
I ti reče tiho ime…
San k’o šećer sada stih je,
Laku noć vam želim, rime.

Miloš Leković

STIH DANA – 26. 06 2010.

IZ ADAMOVE ZVEZDE-Spasoje Ž. Milovanović

klanjam se svojim sinovima
i vraćam se nazad
svetlost uvek sija nad mestom
kome je određena pobeda

ipak
u tome je nejasno nešto
zbog silnog straha i bojazni
živi bili pa videli
ako rodiš sina dok me ovde ne bude
hteo – nehteo trebam da predam
ono što mi je dato na čuvanje

ne
ne smatram da je sad razumno
ratovati s njim
on se osilio
a kod mene su se prilike promenile
to je voda i urme
i vinogradarski sok
masni but ovčiji i salo
a ti žena beše
i kada umreš
ni darežljivosti neće više biti

(C) Spasoje Ž. Milovanović

STIH DANA – 22. 06. 2010.

ONA* – Gordana Knežević

Ona je dozvolila rečima
da nastane sve žalosne vrbe
pod rebrima

…i smeh joj se u kriku
kotrlja kao po kaldrmi…

Ona je sanjivo razapela noć
kao laneno platno
preko klizave magle

…okrenuta svojim glečerima
na otvorenom moru…

Njeni putevi su nasipi
žute zemlje
oveštali rogatom samoćom

…i ćutnja joj u utrobi para
osemenjeno nebo…

Pred njom kleče mokri vetrovi

Njene odaje su otključane

Hoćeš li pokucati…ljubavi?

(C) Gordana Knežević

PESMA NEDELJE - 20. 06. 2010.

Uzavreli dani - Božo Popadić-Aktus

Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu.

Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?

Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?

Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?

„Nemoj sad!“
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.

Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.

Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.

Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.

(C) Božo Popadić-Aktus

STIH DANA – 18. 06. 2010.

LJUBAV – Slobodan Cenc

Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tućeg pogleda.

Na ulici nagazih staklasti prah,
ote se vrisak, nečiji dah;
Nečiju dušu rasutu tugom
nehatom nagazih i nogom drugom.

Korak dalje nadjoh deo,
nečije duše komad ceo.
U džep ga uzeh za ogledalo moje,
jer što je veće, laže me bolje.

Na trećem koraku, slomih se sam
i skrhan, sebi, stadoh u dlan.
Setih se delova duša tudjih
zavapih da vratim, da se odužim…

Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tudjeg pogleda.

Kao ogledalo čovek se lomi,
dok sakuplja sebe, druge krade;
I nema snage da se sastavi
dok lepak ljubavi njega ne preplavi.

(C) Slobodan Cenc

STIH DANA – 17. 06. 2010.

SLABOST – Goran Sebić

Šapućem ti tudje stihove,
na vrat kačim lažne bisere.
Pričam ti tamo neke snove,
što sam davno negde čuo.

Ne slušam te, samo pratim
pokrete tvojih usana,
blenući u te bele zube,
samo pratim pokrete usana,
koje vape,
umiru da ljube.

Mene, da ljube?!
Mene, koji sam zaboravio
u tim silnim, bezbrojnim noćima
da volim, da ljubim,
mene naviknutog
da uzmem šta želim,
produžim dalje, pobedjujem,
nikad da gubim.

Još me ne ljube
a već od mene prave slabica,
opijaju me bez nargila, alkohola,
osećam kako struje svakim milimetrom
moga bića!

Lovac, izgleda,
opet postade žrtva.
Zar se velike bitke,
tako lako gube?
U ovom svetu lepote,
gde nadjoše te predivne usne
baš moje da ljube?
čime zaslužih
da taj medeni osmeh
u mom zagrljaju blista?
Ja nevernik,
skitnica i avanturista.

Pustiću žar,
lice neka mi mije,
život bez rizika,
život nije.
Taman, više nikad da ne dobijem,
večno da gubim,
rizikovaću, hoću da te ljubim.

(C) Goran Sebić

STIH DANA – 16. 06. 2010.

Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus

Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu.

Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?

Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?

Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?

„Nemoj sad!“
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.

Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.

Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.

Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.

(C) Božo Popadić-Aktus

STIH DANA-14. 06. 2010.

GUSINJSKI NOKTURNO – Peko Laličić

- devojkama iz ćilimare

Do u suton
tkale su pesmu
i nemire naše
kad Grnčarom
zajezdi Mesec
i plotovi sakriju tajne
ožive polja i šljivici
tkani u ćilimima
kao šare

dok vetar ljulja
na klinovima
opanke
pucaju usne
i zrele jabuke
i mirišu teške karamanke
i kao gusinjska godina dugi
snovi se tkaju
da bi se pred prve snegove
prostrli pred matičarem

(C) Peko Laličić

PESMA NEDELJE-13. 06. 2010.

ZVEZDANA PRAŠINA - Ratka Bogdan

Bubnjaju doboši
po damarima
niz beskonačnost
spirala uzdisaja<

U tren oka nižu se –
paranje stratosfere
probijanje zvučnog zida
ulazak u vasionu…

Podrhtavamo u prostoru
kao svetleće tačke u mraku
kao fenjeri u daljini
na pučini

I izdižemo se visoko
utrnuli i lagani
zaneseni,
zvezdanom prašinom
prekriveni

Desila se sudbina
dok se svet širi
u svim smerovima
lepotom ukrštavanja

(C) – Ratka Bogdan

STIH DANA-09. 06.2010.

ТЕЖИНОМ СТРАХА – Латинка Ђорђевић

Густ је ваздух,
магла кроз јесен свира.

Изукрштане мисли,
Моцарт са кливира.

Месец беспомоћно бдије,
у твојој коси сањају наше кише.

Питома жеђ у шаци мрака,
испод росе чежњиво јури
тежином страха.

Латинка Ђорђевић
STIH DANA-08. 06. 2010.

И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић

Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала.

Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све натенане да удесим.

Напело ме баш ла будем песник
у неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник.
Јевањђелске вечите теме.

Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота всћ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.

Отићи ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано
Ha пут са дубоким преумљењем.

Замном ће остати гомила смећа.
Плодови мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.

Сам Господ знаће реч да ми цени
Њеrова нек' је прва, потоња и права.
Па кад одмери награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.

Радивоје Пацко Миладиновић

PESMA NEDELJE 07. 06. 2010.

ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић

Спусте се низ жице, ко лупежи,
ти тонови што ми срце стежу,
сете ме на месец што се лови
у ту њену косу, ко у мрежу.

Ја испијам чашу црног вина
и у машти седам у кочију,
што ме води у своје дубине,
боје њених зелених очију.

И још једну чашу искапићу,
па димњаци кад луле погасе,
отићи ћу крај њеног прозора,
срце тражи лека да се спасе.

Као ружа пузавица ја ћу,
уз њен прозор да се свија љупко
и слушаћу како слатко дише
док се жеље скупљају у клупко.

А када ме хладна ноћ отрезни,
прснуће ми жеље у кристале,
поново ће луле са димњака
да свој дуван ујутру припале.

Испијаћу опет црно вино,
потећиће током мојих вена,
распршиће моје пусте жеље,
све постаће само дим и пена.

Никола Стојановић

STIH DANA 06. 06. 2010.

ZBOGOM LEPOTO! – Aleksandra Mladenović

Lepota takvo sečivo ima
toplo, te rez se oseti blagi,
večno, sve dok ne pomuti svima
razum i telo, taj opsenik dragi.

Zbogom lepoti, jer daljinu stvara,
nedostižnu notu kojoj zvuka nema,
blagoslov il’ usud onog što izgara
maskirana okom, pod pogledom drema.

Lepota će takva uvek i biti,
k’o pauk u mrežu lovi nas lako;
lepljivo svija oko žrtve niti
te ,ona, pod njom, izdiše polako.

Zbogom lepoto! Ne želim te više.
Nikad da mi blizu tvoje lice priđe.
Sećanje na tebe samo nek’ se piše,
nek’ sečivo tvoje mene zaobiđe.

Lepoti dižem i ovu čašu žudi,
te opojne žuči što nasu je meni,
i velim joj: „Zbogom!“, a ti- jači budi,
ona uvek tu je, samo se okreni.

(C) Aleksandra Mladenović “

STIH DANA 04. 06. 2010.

ЛАМЕНТО ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ -Љубомир Вујовић

Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да се тамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину

Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину

Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим

Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте

© Љубомир Вујовић

STIH DANA-03. 06. 2010.

Кад би се наши погледи срели-Milisav Đurić

Дали ћу када ја срести тебе
а да ми у срцу свеједно буде,
хоћу ли моћи када те видим
мирно гледати к`о друге људе.

Зашто се наши немири срца
често сусрећу на истој стази,
због чега срце јако закуца
онога часа када те спази.

У очима искре пожуде још горе
као онда, док у љубав смо се клели
сјећања враћам у рујне зоре
кад су се наши погледи срели.

Дв`е реке среће у истом трену
потеку смјело негдје без краја,
док она моју, ја љубав њену
осјетим јако како нас спаја.

Како су чудни живота пути
што воде често кроз беспуће,
и жар љубави док памет мути
угасити је немогуће.

Пустимо срце да љубав чува
на путу среће без свога краја,
док вјетар пријети да је одува
јаче нас нешто веже и спаја…

Милисав Ђурић