ПЕСМЕ 2015 ГОДИНЕ – МОЈА БРАЋА и ПОЕТО

Дакле, ПЕСМЕ ГОДИНЕ су:

  • МОЈА БРАЋА – Борисава Боре Благојевића, песника из Ћуприје – по одлуци жирија;
  • ПОЕТО – Марине Адамовић – песникиње из Ниша – по одлуци посетиоца сајта БЛОГ ПоезијаСРБ!
МОЈА БРАЋА

Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo vode više nije bilo

Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

kamin(n)gs

©
– Marina Adamović

Поштовани посетиоци,

Изабрали смо песму године Удружења песника Србије – ПоезијеСРБ за 2015.  годину у обе категорије. Песму године бирали су:

  • Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић и Светлана Ђурђевић и
  • Посетиоци сајта Блог ПоезијаСРБ.

Жири је одабрао следеће песме:

1. МОЈА БРАЋА – Борисав Благојевић
2. ПОЕТО – Марина Адамовић
3. КРУГ – Мирјана Шарац

Прва три места по Вашим гласовима освојили су:

1. Марина Адамовић за песму ПОЕТО
2. Драгојло Јовић за песму ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ
3. Милован Петровић за песму ЈЕДАН ЧОВЕК У ДАЉИНУ ОДЕ

Пригодне дипломе и награде у књигама из издавачке продукције Удружења песника Србије – поезијаСРБ ће бити уручене у мају 2017. године у Крушевцу на манифестацији СУПЕС 2017, о чему ће добитници награда бити посебно обавештени! Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ није у прилици да сноси трошкове доласка на уручење награда!

  Nastavi sa čitanjem „ПЕСМЕ 2015 ГОДИНЕ — МОЈА БРАЋА и ПОЕТО“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (7 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Pesme nedeje u martu 2017g.bira Lepa S.

Nije ti važno – Sanja R. Petrović

Nije ti važno kojim se jadima pokrivam

I kojim osmesima otkrivam.

Nije ti važno da li su mi sede

Nagrnule snažno

I da li se neka bora

Baš zbog tebe istične jasno.

Nije ti važno.

Ne spaja nas više

Ovo nebo nepregledno

Ni prekrajani oblaci,

Ni vetrovi kroćeni.

Ne spaja nas više

Ples sunčevog pulsa

Ni mesec, ni zvezde,

Ni zagrljaj senki pod Ajfelovom kulom.

Ne spaja nas više ništa.

Možda tek zalutalo sećanje

Izmaglicom obmotano

U svitanje.

 
ЋУТЊА –  Латинка Ђорђевић

А сад је доста.
Ћути
не реци ништа
све приче
једна на другу личе.

Уморна сам,
живот је празан,
попут реке тече,
боре јасно зборе
и ово вече.

Ћути,
откопчај кошуљу
баршунастој месечини
пусти бол из ње,
ако ме опет позовеш
нећу ништа рећи,
ни реч,
ни две…

 

 

PESNIK (ja) – Zoran Hristov

Ja,
pesnik ljubavi i života,
obaveštavam vas, dragi moji
da sam juče,
posle susreta sa njom,
umro!
Ne jednom,
umro sam više puta
a evo, i danas mrem
dok se prisećam
kako mi je srce, juče,
kucalo kao da mu je poslednji put,
dok me je gledala
prodornim plavim očima.

Ja,
pesnik života i smrti,
obaveštavam vas, dragi moji
da ću sutra,
kad budem sreo neku
sa kikicama poput Lolite
i u prolazu osetim miris njene kose,
umreti još koji put!
Umiraću za njom
sve dok mi miris parfema
bude golicao nozdrve
a ja zatvorenih očiju
hodao ka nekoj trećoj
da bih umro zbog njenog osmeha.

Ja,
pesnik, ljubavi i smrti
umreću onoliko puta
koliko pesama budem napisao.

 
Onako, iz inata – Branka Zeng

Razlivam boju na platnu
nijanse život beleži
bore na licu one kraj oka
u uglu usne drhtaj
i stisak ruke
pritiska
na grudi do bola
izvijena leđa pod teretom.

Nosi vetar ravnici
milovanja neposejanim
brazdama oranjem
obeležena ožiljakom
da se raspoznaje
od drugih je ostavljena.

Na putu
raspoznajem trag
koji se sliva
iz bezbroj reka
svetlosnih odsjaja
srebrnih mesečina
iz mraka.

Dugu bih da naslikam
tu gde je nema
da postoji iz dana u dan
koji ostaje u svesti
da traju boje
uprkos praznini.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 5.5/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: -1 (from 3 votes)

Pesme nedelje februara 2017g. bira – Lepa S.

Žubor noćnih voda – Mirko Popović

Čuješ li, sestro
Sve što jesmo uvijek smo
Samo priučeni
Od krhkosti naše
Sve je stamenije

A nešto ispisuje u nama
Da je kroz nas protrčao život
Kao da ne čuje kako
Za riječima čeznemo
Kao da ne čuje vode što noćas
Strašnom govorljivošću grme

Nitko ne urliče, to se glasaju puti
To se u nama, brate, trijezne
Umorni putnici
U vodama koje ne razumijemo

Ali, sestro, zašto s nemirom
Umjesto sa snom
Galopiraju rijeke
Kao da se vraćaju svojim izvorima
Kao da kosti zemlje pucaju
I s kovitlacem zvjezdanim umirem

Ne umireš, brate (kamo ćeš
Ne otvaraj prozore), ne možeš
Osmisliti opsjenu iako
Strukturi harmonije ne izmiče
Ona je neisplakan zaborav, cvijet
Koji nitko ne može ubrati
Koji nas na ušću čeka

 

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА – Драгиша Павловић Расински

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.
Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.
Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.
Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

 

 

GROZNICA – Vuk Tpdorović

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

Slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

Kada noc mi veceras dodje

radosno docekacu mrak

doletece njena sen

na krilima proslog sna

Primice me u svoje kute

u mojoj kuci gde se skriva

mracnom siluetom ce mi kasti

gde budemo bicemo sami

Kada noc mi veceras dodje

ne ce kucati na vrata

neka traje koliko hoce

video sam svetla gledacu mraka

Pazljivo,tiho

praznih ruku ne ce uci

donece mokar san i hladnocu

i groznicu mojoj dusi

Zasto nosim u grudima svojim

oko srca i uma crne plaste

gde god krenem gde god se sklonim

moli tisina da joj otvorim

Obicne zelje vise ne zelim

slavlje,mir novac i moc

radost bi bila da likom se stvori

iz topolog doma u hladan moj

 

 

ЗАВЕТ – Mиладиновић Сандра Мајра

Бићу срећна ако успем,
да од срца што не куца,
створим једно бурно море,
што путује без каруца!

Ако једном попут сенке
смуцам се васцелог дана,
и још успем да сусретнем,
себе саму испод длана…

Зацело ћу одолети,
попут птице плавом небу,
тихо крила опружити,
да ми звезде не назебу!

Сигурно ћу упознати,
дворе оне што се светле,
над облаком гнездо свити,
са капима родне жетве!

И тебе ћу запамтити,
мило моје да не бледиш,
светковину прославити,
да ме навек верно следиш!

Завет даћу свакој муци,
од живота живот што је,
да зле речи не омету,
гране кршне и упорне!

Створићу се сред метежа,
корачаћу усред муња,
запловићу с’ журном реком,
да из срца љубав куља!

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 6.4/10 (5 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 4 votes)

Pesme nedelje januara 2017g. bira – Lepa S.

SNAGA – Milka Vukić V.

Malo lice rumeno
Ukrasava dete usnulo..
Zraka sunca ga zadirkuje
Caroliju ozivljuje..
.
Sirok osmjeh se izmami…
Sneno lice poljubi..
Andjeo Gospodnji prilazi
Radost cedu da podari…
.
Postoji li vece srece
Od pogleda novorodjenceta….
On je snaga ovog sveta…
Nasa ljubav najveca!
ИЗДАЈА – Зорица Шошић Максимовић

Казуј мајко сину своме
Да су му корени
Са Косовског Поморавља,
Да је рођен
Поред Биначке Мораве,
На међи Дуњишта
и Јасен ливаде,
Да је његово село П а с ј а н е !
Одолело Турцима, Бугарима,
Арнаутима, селило се није,
Већ је своје редове,
Све гушће и гушће.
Гледало да збије.
Прихватисмо Шиптаре,
За браћу!
А браћа нам нису,
Та браћа, заменише хришћанство
За ислам.
Издадоше веру своју,
И све што је српско.
Заменише свете цркве,манастире
За џамије,
И уместо Богу , клањаше се алаху.
Та наша браћа, славише славе,
Светог Николу, Светог Јована, и
Све свеце православне,
Издајнички сакрише иконе свете,
И прођоше у муслимане.
Заборавише своје порекло
Па јурнуше на све што је српско,
Ж е д н о!!!,
Да се српске крви напију,
Да нам још не рођену децу побију.
Отеше нам њиве и ливаде,
Посекоше шуме наше,
Направише обруч од шиптарских села,
Заузети Пасјане немогаше.
Сад Пасјане пркоси њима,
Гаји српску децу,
Чува своју веру,
цркву, иконе драге,
Слави славу,
Све што је свето,
За српска покољења.
СЕЛО РОДА (Тараш) ТАТЈАНА Ђ.

У нашем селу деси се згода
и плану љубав између рода.
Oзбиљне намере показа своје
мужјак без мана, лепи Првоје.

За трен окупи дружину стару
са раним пролећем…испроси Мару.
Мара пристаде истога трена
беше до звезда заљубљена.

На гозби оркестар врабаца свира,
прелећу званице поља кромпира.
И сасвим случајно краљевским летом
причу о себи проносе светом.

Пером се ките чланци о пару,
насловне стране сликају Мару.
У село Тараш путеви воде
навире народ да види роде.

Године среће заједно броје
драга нам Мара и драги Првоје,
Ти мили путници небеског свода
што гнездо свише у селу рода.

 

ЕХ ДА БЕШЕ САН – Драгојло Јовић

Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.

Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.

Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.

Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.

Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 7.7/10 (12 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +7 (from 11 votes)

Pesme nedelje u decembru 2016 – bira Lepa Simic

Tri tačke i upitnik – Zorana Jovikic

Mislila sam da si drugačiji,
kao i da ne možeš biti svačiji.
Osmeh tvoj mi je pričinjavao radost,
godine tvoje su me vraćale u ranu mladost.
Vrcavost i veselost tvoja,bojili su život moj,
ali ipak ispade da bih ja tebi bila samo broj.
Ni drugarstvo da prihvatiš ne znaš,
pitaš se zaljubljenost to li je,samo to znaš.
Previše si okrenut sebi da bi mario za druge
i nekome doneo i sreću umesto sramote i tuge.
Zato ovde ne mogu da stavim zapetu,
ali tesko mi je da stavim i tačku.
Nek ostanu tri tačke i upitnik,
kao podsetnik da uz tebe nisam bila važnija i drugačija,
ali ne brinem,jer ipak neću biti svačija.

Zorana Jovikic

 

GRANA – Milka Vukic.V.

Prigrlila grana lahora
Kovitla je na sve strane…
Poce cesto brzinu da menja:
Lisce kida I odnosi…
Misli grana- lahor zeli da je preplasi.
.
Suze si sabira – njima ga  umiva…
Kao brata rodjena…
.
Bol je prelama…
Uzdah joj se otkida…
Drapa deglo  iz ocaja…
Vjeruje u svitanja…
Slepo uverena da ce popustiti…
Lahor ce „lahor  ostati“.
.
Dosle  hladne vejavice,
Sasusise se kosti njene…
Grana bez debla, bez lista svoga….
Suharak postade bez razloga.

 

Godine nakon…Svetozar N.Popovic

Tiho ko troma tišina

Obilazim puste ulice zalađa

Hocu opet da budem istina

Na izvoru novih uviranja

Hocu tiho u tišini sjenke

Da se nadam s kraja na početk

Da se skrasim kraj potonje humke

I zagrlim izgubljenu nadu

Neću pokrov od tuđijeh suza

Neću lelek ni plakanja tuđa

Treba spremit sva moja nadanja

Moju prošlost u moja stradanja

Lelek čujem leleče vrijeme

Okolo je naslon za bunjišta

Otišlo je i povratka nema

Blijedi ono što donese juče

Kišne kapi sa vreloga lica

Liju priču proteklih godina

Tamne bore sa mračnoga čela

Ispričaše priču na ova bunjišta

Nema više stare jeke

Utihla je nova nada

Strmi potok sad ne valja

Moju prošlost zagrljaja

Nema više na kraj sela

Moje nade i vapaja

Ode vrtlog od vremena

Čekam potop mjesto raja

Svetozar N.Popovic

 

NA STANIVI – Vuk Todorovic

Nijedne ruke nisu bile tu

Niko njoj poznat i znan

Okrenuo je zivot ka vecnom snu

Smrvio je grubim rukama

Ne znadoh tu zenu

Kroz prozor videh obraz bled

I svetlo kako gasne

Na plocniku ispod nje

Tisina se skrila

Dan je ostao nem

Slutio nisam suroviji svet

Posle pola leta nekom doleti peh

Kad ugledah jakne preko duse

Ista mi se sledi od zala mre

Tisine se otkrile

Dan je ostao nem

Na stanici snovi stajase

Drhtajuci od hladnog vremena

Prosao je autobus koji je cekala

I nacet san koji je imala

Tisine se skupile

Dan je odneo sve

Tisine su cutale

Dan je govorio sve

 

 

 

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 7.4/10 (5 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: -1 (from 3 votes)

Pesme nedelje novembra 2016 – bira Lepa Simic

ОРАЧИ ЊИВА ЉУДСКИХ ДУША – Дане Стиљковић

Кроз шуму
Људских душа
Јахали су
На виловитим коњима
Шекспир и Достојевски
И без компаса
Путем својих сенки
Вођени дослухом
Ишли мраком
Према изласку сунца.

Ноћ је била дуга
А зора птице
Још није будила
Шекспир је крчио
Шипражје шума
Хамлетовог лудила.

На време ил’ невреме
Насред животне сцене
Достојевски у Сибиру
Пун словенског пркоса
Мој краљу Лире
Шекспир театрално баца
Ужарено жезло
Англосаксонског хаоса.

Из Мртвог дома
Достојевски крвљу пише
Пером и мастилом
Износи крст на леђима
Из пакла
Раскољникове душе.

© Дане Стиљковић

 

ПОНОСНА ТОПЛИЦО – Зоран Стошић

Тамо где се Радан
и Јастребац грле
баш испод Југ Богданове куле
поред Хисара Топлица се чудно савија
и тече узводно баш за инат свима
не може јој ништа ни осека ни плима.

И тамо где Радан
то Јастребцу шапће
и небо Прокопију спава у скуте
Топлица у покличу вечном
одјекује славом главе уздигнуте.

Черкез мало грли те
рука Јабукара
сневајте о Табан мали
окићени сте а да то
нисте чак ни знали
у егенду славе
прве у вароши Черкез мале.

Теци Топлицо узводно и поносно
поред Хисара где светли
Југ Богданова кула
Топличани нека вам је слава
увек уздигнуте главе
славите прошлост буне и побуне
Топличанину гвозденог пука сине
не дај да ти срце погине
док путујеш у небеске висине.

Славно Прокупље на реци Топлици
поносно собом где време љуби
руку гвозденом пуку.

Топлицо крају чувених боема
Драинчева ти деца славу доносе
и мирис Прокупачких чокота
до вечности уздижу и проносе.

© Зоран Стошић

 

REKE ŽIVOTA – Milovan Petrović

Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.

Milovan Petrović

 

УВЕК ЈЕ ГРЕХ ВОЛЕТИ СИНЕ! – Миладиновић Сандра Мајра

Данас је грех волети сине,
Грех је веровати у светлост звезда,
Научи зато да живиш с’ тиме,
Буди као птић, полети из гнезда!

И не чуди се што ће ти књига
Често једини пријатељ бити
А крив ћеш бити што ће ти слово,
Знање и мудрост из чаше пити…

Не причај сваком да си ко река,
да си ко галеб над океаном
Никада ти неће опростити,
Што летиш боље с’ дубоком раном!

И смех твој биће опорог укуса,
Твоја доброта, реч која вређа,
Кад савест сине постане нечиста
мутан је поглед испод веђа…

Издаја није трен, већ вечност
Плешће се стално у твоје риме,
Највише заболеће што ће камење
Многи бацати на твоје врлине…

За пријатеља срце ћеш дати
Али да прави је нећеш знати
Онако док иде ти све од руке,
Док си на трону усред луке…

Проћи ће године веселе, луде,
Проћи ће и оне тужне, големе,
Куда све воде назрети можеш,
Ти добро чини уз свако бреме…

Ако ми одеш негде далеко,
Никад се немој одрећи Крста,
Ни своје Мајке, ни ових поља,
Јер твоја душа постаће пуста!

Знам, знање може много да боли,
Што више знаш бол је већи,
Лепи мој анђеле ради шта волиш,
Али се Српства немој одрећи!

Можда ћеш знати језике многе,
Метрополе ће ти бити на длану,
Сви ти тргови и улице широке,
Кад гране сунце окрени главу!

Данас је грех волети сине,
Увек ће бити, тако је вазда,
Ти не дозволи да те то сломи,
Убила би те небеска казна!

Кад једном прође време лутања,
Пронађеш себе и осврнеш се,
Можда ме неће више бити,
Ал’ кућни праг чека на тебе!

Чекаће те они врбаци,
И моја душа лутаће њима,
Долети с’ птићима,рођено моје,
И мајци Србији рашири крила.

Немој да замераш среброљупцима,
Опрости браћи због незаситости,
Увек је грех волети сине,
Али је најтеже човек бити!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 7.0/10 (3 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 3 votes)

PoezijaSRB – Pesme meseca za 2015. godinu

Дакле, ПЕСМЕ ГОДИНЕ су:

  • МОЈА БРАЋА – Борисава Боре Благојевића, песника из Ћуприје – по одлуци жирија;
  • ПОЕТО – Марине Адамовић – песникиње из Ниша – По одлуци посетиоца сајта БЛОГ ПоезијаСРБ!

МОЈА БРАЋА


Све што може да се прода
Продала су моја браћа
Ми ни свесни нисмо били
Ко купује и ко плаћа

Продали су окућницу
Шљивар изнад родне куће
И бачвану крај врбака
Плава јутра у свануће

Продали су без тапија
Све ђутуре и од ока
Све ливаде до јаруге
Бистру воду из потока

Њиву што нас хлебом храни
У закуп су јуче дали
Сад причају правдају се
Где је међа нису знали

А међа је све док може
Поглед птице да се вине
Продали су део неба
Белог орла у висине

И ћувике што међају
Од силника што нас бране
Лојзе што нас вином поји
Манастире разидане

И утробу земље ове
Где се нови камен рађа
Старо гробље поред пута
Продала су моја браћа

И све наше крвотоке
Што долазе из далека
Продали су све изворе
Све кладенце белих река

Православље славу веру
Колач што се даје сину
Продала су моја браћа
Тиху модру месечину

Продадоше браћа браћу
Расејаше кости њине
Ко да овде никад није
Било правде и истине

Продадоше цреп са куће
Кисну греде откривене
Труне душа у огњишту
Продали су део мене

© Борисав Бора Благојевић

POETO

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem

Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo

Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje

Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi

Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani

Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće

Ali

Jaoooj

Tamo vode više nije bilo

Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i

“Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih„

kamin(n)gs

©
– Marina Adamović

 

Поштовани посетиоци,

Изабрали смо песму године Удружења песника Србије – ПоезијеСРБ за 2015. годину у обе категорије. Песму године бирали су:

  • Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Љубодраг Обрадовић, Лепа Симић и Светлана Ђурђевић и
  • Посетиоци сајта Блог ПоезијаСРБ.

Жири је одабрао следеће песме:

1. МОЈА БРАЋА – Борисав Благојевић
2. ПОЕТО – Марина Адамовић
3. КРУГ – Мирјана Шарац

Прва три места по Вашим гласовима освојили су:

1. Марина Адамовић за песму ПОЕТО
2. Драгојло Јовић за песму ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ
3. Милован Петровић за песму ЈЕДАН ЧОВЕК У ДАЉИНУ ОДЕ

Дана 02.04.2017. године завршено је гласање за песму године на сајту Блог
ПоезијаСРБ. Резултате гласања можете погледати у следећеој табели:

PESMA 2015. GODINE

  • Nena Miljanović – Fatamorgana (4%, 13 Votes)
  • Miro Beribaka – Od istine do… (3%, 10 Votes)
  • Borisav Bora Blagojević – Moja Braća (3%, 11 Votes)
  • Miloš Ristić – Raspadnik (4%, 16 Votes)
  • Marina Adamović – Poeto (38%, 137 Votes)
  • Dragojlo Jović – Pesma prijatelju (32%, 116 Votes)
  • Milovan Petrović – Jedan čovek u daljinu ode (5%, 19 Votes)
  • Dragan Pavlović – Istina (3%, 10 Votes)
  • Goran Minić – Nesan (2%, 6 Votes)
  • Nenad Djekić – Vitezovi 21. veka (2%, 7 Votes)
  • Miroslav Mića Živanović – Dok prolaziš gradom (2%, 9 Votes)
  • Mirjana Šarac – Krug (2%, 7 Votes)

 

Pesme meseca za 2015. godinu

Mesec Ime i prezime pesnika Naziv pesme
Januar Miro Beribaka Od istine do…
Februar Miloš Ristić Raspadnik
Mart Mirjana Šarac Krug
April Miroslav Mića Živanović Dok prolaziš gradom
Maj Marina Adamović Poeto
Jun Goran Minić Nesan
Juli Dragan Pavlović Istina
Avgust Nenad Djekić Vitezovi 21. veka
Septembar Borisav Bora Blagojević Moja braća
Oktobar Dragojlo Jović Pesma prijatelju
Novembar Nena Miljanović Fatamorgana
Decembar Milovan Petrović Jedan čovek u daljinu ode
Napomena: Pesme nedelje i pesme meseca birali su Lepa Simić i Ljubodrag Obradović. U nastavku ovog članka pročitajte sve pesme i u anketi na ovom sajtu glasajte za po Vama najbolju. Glasanje za pesmu 2015. godine će trajati do 31.03.2017. godine, kada ćemo proglasati pesmu godine po odluci žirija PoezijeSRB i po glasovima posetilaca Bloga PoezijaSRB.

Nastavi sa čitanjem „PoezijaSRB — Pesme meseca za 2015. godinu“

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 9.4/10 (16 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +2 (from 2 votes)

Pesme oktobra 2016 bira – Lepa Simić

МИРИСИ ДОЛА – Миладиновић Сандра Мајра

Шушти ми лишће под стопалима,
сећа на једну давну причу,
давну ми причу пред очи ниже,
пред очи усуд семена ничу…

И магла нестаје јутарњег свитања,
шире се зенице као да гледају,
као да гледају поља што орише,
поља што орише и мира не дају…

То слика беше орних лутања,
када тек спознах пролећа блистање
пролећа блистање за само три дана,
за само три дана заблуди листање!

Пролистах и ја са њиме тада,
свици најавише летње магије,
летње магије са топлим кишама,
са топлим кишама и струне шаргије!

Струне ме шаргије и сада вијају,
и ова јесен ко’ она давна,
ко’ она давна косу ми мрси,
косу ми мрси та жива рана…

Тихо долази вече лутања,
вече лутања што звезде ниже,
што звезде ниже једну до друге,
једну до друге да су што ближе…

Бојим се понекада ове најезде,
ове најезде јесењих кола,
јесењих кола што заборављају,
што заборављају мирисе дола!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

MAJKO – MILKA VUKIĆ.V

„ljubav za Ljubav“
.
Odmaraj umorna mučenice
Bolne su tvoje umorne ruke……
Preteška je ova mramorna ponjava…
Oko tebe travuljina nepokošena…
Ništa nije kako treba. ..
Ljudstva nema…ni ptica, ni pčela…
Nisam ni ja na temelju k’o nekada.
Majko moja daleko sam.
Ne znam gdje sam…?!
Strani ljudi uvjek u stranu gledaju.
Tuđe ulice se teško prelaze…
Na riječ pozdrava ne odaziva se…
Novonastali dani samnom su zaorali
Nemaju ni pauze da se nervi ohlade.
Ustani majko, molim te,
Bar jednom zagrli me
Samo trenutak-dva kad bih te ugledala…
Znala bih “da li sam ja – ja”?!
Često neka “luda” izgubljeno me gleda
Ogledalo se iskreno čudi
Luda ne ume da progovori
Pogledaj me majko,
Duša ti srcem sija,
Gde si majko najmilija?
Majka si oduvek bila,
Majka si!
Majko mila!?

KRAJ – DALIBORKA PITULIĆ

Poput peščanih zrna

promakao si kroz čežnjive mi prste.

Nalik opseni,
što privid svoj tek sada otkriva,
nemo stoji tvoja nedodirljiva prilika.

Od tebe samo tišina
kao odgovor stiže,
na silne moje krike
i svu kipuću mi bol.

Samo muk puštaš
u pravcu mojih drhtavih grudi,
gde si sami prah za sobom ostavio…da ćuti.

Udaram.
Grebem i ujedam…goli kamen.

Silne reke suza
mešaju se sa krvavim potocima
i umiru tu,
na smrtno hladnim mi usnama.

Utihnula je vatra.
Zgasnuo je žar.
U očima ne vidim ti
na šta si nekada poljupcima se kleo.

Samo tišina.
I tvoja odluka…da je kraj…

KARMA – NENA MILJANOVIĆ

u životu pre ovoga (i pre tebe)
bila sam biljka
bez sposobnosti da osetim bol
trajanje bez (o)sećanja
ni ljubav ni mržnja
ćutanje

po karmi
u novom životu isplaćujem stari
mora da su bili vekovi biljne letargije i tišine
otuda sve ove bujice stihova tebi
otuda i sav ovaj bol
zbog nepoklapanja naših vremena
jer u ovom životu
nisam ti bila a bio si mi

verujem
da sam bila trave vlat ili vres
a ti
mora da si prethodno bio čovek
od poetske reči i od ljubavi
i sad si tek
ono što sam pre tebe bila ja
prozno ništa

i nikad i neće biti više
jer po karmi
kad zadužuješ ti razdužujem ja
a ipak
želim da se rađam
i u svakom životu da sretnem tebe
i da te volim i da me ne voliš
i da plačem
da bih pevala
kad umrem
da ne umrem sasvim

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Pesme nedelje septembra 2016 bira – Lepa Simić

СЕЛО МОЈЕ, ГАВРАНОВО ГНЕЗДО – Драгојло Јовић

Село моје оплакују кише,
Јер у њему нема никог више,
Само неки нови су чувари,
Миш по земљи, на небу Гаврани.

Гледам поља, трава не кошена,
Воћњацима старим, воћка осушена,
Не чују  се звона од оваца,
По авлији змија, језиком палаца.

А плотови пали на све стране,
Мојој трешњи осушене гране,
Од самоће увенула стара,
Гране су јој станиште Гаврана.

Кућа родна времену пркоси,
Још у себи неку наду носи,
Да ће недра опет бити пуна,
Јер не беше рата, нит сељачка буна.

Да ли беху грешке ил вртешке тешке,
Кад мој сељак реши да нестане пешке,
Да низводно путеви га воде,
Да под туђим небом деца му се роде.

Где се чини да је мекши хлеба,
И где тражиш парче свога неба,
Где га вазда за дођоша зову,
Где му кривњу стално траже нову.

И сва наша поколења нова,
Тамо негде дођоши ће бити,
Залогаји грки и њих ће пратити,
Све им је при руци ал ничега нема,
Док на трешњи Гавран ново гнездо спрема.

© Драгојло Јовић

 

ZIMSKO JUTRO – IVAN GAĆINA 

Utonulo jutro u zimske tonove,
u kućnoj toplini uspomene vriju,
s izgubljenih staza ugoda zove,
preko gorkih rana oči suze liju.

Ognjište podari žarke plamenove,
beskrajni trenuci s bolima biju,
razbuktale strasti zadiru u snove,
pahuljice meke tajne srca kriju.

Na nebu scene nijemoga teatra,
zadivljeno oko snježne čari gleda,
u grudima ljubav peče kao vatra.

Zagrnula mašta samoću od leda,
na ponoru duša ljepotu promatra,
sjećanja uz plamen postaju blijeda.

 

КАД СЕ ПРОСИ КОСОВКА ДЕВОЈКА 

SREĆKO SIMIĆ

Када у ковчегу
Замиришу дуње међу кошуљама
И јелек се раскопча
Пошаљи ми просце

Нека на девојачкој капији пушка груне
Нека се закуне
Срце твоје
Да ће заувек бити моје

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када са брега
Замиришу плави снегови
И мраз заледи реку
Ти по мене дођи

Замолићу месец да за облак зађе
Да ме срдити брат не нађе
Док за тебе
Бело грло будем спремала

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када с пролећа
Бехар се простре низ пропланке
када косе расплетем низ груди бујне
са врелих ногу развежем опанке
одведи ме

Нек се не љути отац мој ни моје село
Када напустим мајку и кућни праг
Када на грло моје бело
Твојих усана оставиш траг

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

Када божурови у житу поцрвене
На зденцу хладном
Док умивам грло и лице
Ти дођи по мене

И нек се не љуте жетеоци и косци
Што крчаг воде моје им руке не носе
У поље божурова дошли су просци
Од зрелог жита да ме испросе

А ја ћу ти верна бити
У постељи и над колевком
И стару ти мајку служити
Оцу руке љубити

 

ZAROBLJENA U VREMENU – NENAD ĐEKIĆ

Krhka i nežna, ranjenog srca,

usnula sama u svome snu.

Budna sanja daleke snove,

da nekoga voli i neko da voli nju.
Ruska princeza,časna i čedna,

misli je stežu kad padnu noći.

Tad slana suza potapa nebo

utkano brižno u njene oči.
Rođena kasno, u pogrešno vreme,

liku je njenom mesto u knjizi,

koju je nekad pisao Tolstoj

ljubavlju slomljen, bedan u krizi.
Zaneta, brižna šeta kraj reke,

na vodi je oslikan mesec u noći.

sa nadom čita reči iz pisma:

“Čekaj me, ja ću sigurno doći.”

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +2 (from 2 votes)

Pesme nedelje august 2016 bira – Lepa Simic

Smem li? – Sanja Petrović

Svaki dan

froncla sećanja

šćućurena u cipeli

zažulji me.

               Mašta

               kao kist u ruci prošlosti

               brzinom svetlosti

               oslikava budućnost.

Pusta ulica

deli mala dvorišta

žuta od lišća.

Uznemirili su je.

Nevešto doziva maglu

da skrije par

koji svojim šapatima i poljubcima

narušava tišinu.

                 Prija mi Vaš miris

                 i topli dah.

Imam želju da Vam obojim

i ovaj i naredni dan i…

Smem li?

© – Sanja Petrović „

 

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

© Драгољуб Дади Миладиновић

 

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.

По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.

Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…

Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.

И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…

© Живота Трифуновић

 

NE VERUJ – Milovan Petrovic

Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.

Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.

Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.

Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.

Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.

Milovan Petrović

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Pesme nedelje jul 2016 bira – Lepa Simic

 

SMRT – SVETOZAR N POPOVIC

Obliven smrću silazim u kamenu dolinu

Praštam oproštene grijehe od juče

I tražim milost za sebe i svoju riječ

Koja je ostala u kaljuzi mojih umiranja

 

Mrtav sam ali niko da me sahrani

Niko da mi očita opijelo pred Bogom

Niko da me odprati u vječni mir bez suza

Koji sam zaslužio Bože među ljudima

 

Na ovom svijetu prolaznog življenja

U pećini besmrtnnih sradanja dođoh

Preobrazih se u vjeru i vjerovanja

Kako bih stasao za smrt jednku za sve

 

Umiranje je tvoje moje naše i njihovo

Umiru svi i svi smo jednaki na toj granici

Nema povlašćenih i vlastodržaca na rampi

Svi smo u redu za umirenje osim Boga

 

Ne budi sit od tuđeg ručka danas i sjutra

Ne spavaj na tuđem krevetu u oblacima

Ne traži tuđu glavu dok je tvoja pod mačevima

Ne budi niko i ništa jer si u redu za umiranje

 

Tvoja vila na pjeni od mora pjeni našu prošlost

Priča priču moju i tvoju u istoj fotelji

Kad smo zajedno pošli na dalek put života

I ponovo se našli u istom redu za umiranja

 

Bio si pijan ko metla pijanac usran do guše

U starom poljskom klozetu pored ograde

Bio si govnav a govna u snu znače pare

Obistinilo se san ali si i ti u redu za čekanje

 

Oni koji su čisti čija duša mirom miriše

Skrivaju nos od tebe jer smrdiš od para

Poltrona ulizica i idijota ovog vremena

Koji te prate a prate te do linije umiranja

 

Jednog dana nećeš biti prvu u svakom redu

Neće ti skute nositi lakeji bićeš samo sledeći

Sledeći u redu bez čekanja na toj granici

Ne primaju mito doći ćeš na granicu umiranja

 

Na toj granici nema carinika nema ni policije

Prići ćeš Bogu i shvatiti da ti nijesi Bog

Bićeš mirišljava gomila mesa za crve otrovna

Bićeš neupotrebljiv i na granici umiranja

 

Umrijet ćeš jer smo pred Bogom svi isti

Svi nosimo istu boljku od iste bolesti bolujemo

Idemo naprijed za naprijed pripremljeni

Pred nama je smrt svi smo u njenom naručju jednaki

Svetozar N Popovic

 

IZ POČETKA – DACA

Iz pocetka,
svasta mi se nesto pocinje iz pocetka.
Sve je staro i izbledelo,
samog se sebe zasitilo.
Duge su posivele,
isprane upornom vladavinom besmisla.
Talasi su zanemeli;
Plime i oseke odgegale su u hibernaciju.
Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti.
Pseto je meso gramzivo prozdralo,
ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled glodje,
kao sto vreme glodje nase dotrajale duse.
Pustinja,
svuda je oko nas.
A u nama zgariste snova.
Manicno razgrcem natalozenu garez
u potrazi za iskrom nade.
Negde, tek na dnu svekolike prljavstine,
doticem joj umornu zilu.
Napipavam bilo.
Damari su sve tisi.
Ona umire poslednja,
ali kada izdahne, svi nasi uzdasi
i svi nasi krici,
nece je moci vaskrsnuti…

Daca

 

PRODAVAC MAGLE –  Nevenka Savić Alispahić

Skloni mi se s puta
iz vidnog polja,
ti nikad nisi bio
i ne možeš biti
ni mala kockica
u mozaiku moga života.
Skloni se,
zaklanjaš mi Mjesec
ne vidim Nebo
i hladno mi je.
Hladno.Hoću Sunca.
Prodavci magle
su prevaziđena fela,
ali, svejedno, makni se,
Sunca bih htjela.
Kupi kartu u nepovrat,
pretvori se u sjenku
i izgubi se u
vlastitoj prodavnici magle
u crnom fraku i cilindru
kao sva fina stvorenja pakla
otiđi u svoj podzemni dvor
i hrani se krvlju
izumrlih vrsta.
Ovaj svijet je pretrpan
prodavcima magle.
Iluzionisti ne prolaze.
Magovi nemaju posla.
Skloni se.
Hladno je.I smetaš mi
dok tražim kroz tu maglu put.
I hladno je.
Istrošene riječi po meni padaju
i hladnoća kroz njih probija
kao kroz zakrpe starog kaputa.
Skloni se,
ne muti bistrinu rijeke
dan je sunčan i nebo plavo je
ne remeti boje na slici,
ti nisi ni sunčan dan
ni plavo nebo
ni kap bistre rijeke
što ljubomorno čuva i grli
obale dvije,
ti si fino stvorenje
u crnom fraku i cilindru
što dolazi ravno iz pakla,
prodavac mogle,
jedan od nepregledne gomile
i zato idi,
makni se,
nestani što prije,
zbog tebe hladno je,
hladno, a Sunce bi da sija.

©   Nevenka Savić Alispahić

 

 

MILKA VUKIC V. SRCE

 

Grci se srce raskomadano,

Krvlju rida-

Istu  usisava…

Neces puta zastranjena.

.

Grudi pucaju,

Disaj izdise,

Uzdah moli da stane…

Neprestaje,,,kuca I dalje.

.

Tup bol srce okiva

Strune ga u dusu uplecu…

Sad i nju urnisu.

Srce srcu srce zateze.

.

Stani srce,

Iskljuci sve uzde razuzdane,

Ropot moli da sagori…

Gura srce dalje…zivot jos traje

Milka Vukic V.

 

VUK TODOROVIC – Krasiš moje misli

Krasiš moje misli

U mom si stihu večnosti
U razdraganoj pesmi sunčanoj
Dolaziš sa melodijom mira
Moja godino svetla
Pa ti za mene sviraš

Krasis moje misli
sirenjem svojih krila

Plavo oko dubokog mora
Govoricu ti tiho tajne
Nikada nećeš čuti zatišje
Krotiću buru i valove

Krasiš moje misli
ubrzavaš mi disanje

Iz moje pesme iskrala se ona
Kada je čula moj poziv, moj glas
Svaka reč je kao dodir, kao spas
Osmeh njen srce slama

Krasiš moje misli
zvezdo sjajna

Dolazak nečeg mračnog
Što ljudi zovu tama
U dubinu toga mraka
Nikad nećeš kročiti

Krasiš moje misli
kad na tebe pomislim

Evo me večno dolazim
Evo me večno stojim i gledam
Kako srce svoje da ti predam

Evo me prilazim
U želji nikom da te ne dam
Evo me večno žurim
Svoje srce da ti predam

© Vuk Todorović

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Pesme nedelje jun 2016 bira – Lepa Simic

PUTUJEM –  Eleonora Luthander

Amadeusu

Putujem da vidim
srećnu
sebe
na slici
u gradu
koga sam kupila
sedmicu dana

U hotelu
sa malo zvezdica
ja sam ona najveća
na recepciji
mi se klanjaju

Pomilujem namešten krevet
kao da sam mu prva
i poslednja

U bagažu nosim
svoj srpski jezik
isplažen

Putujem
jer mi je pustinja
rekla: „Volim te“
a Lorens od Arabije
dao tajni znak

Kao lutajuća kamila
prelazim puteve

Naročito noću –
oni ne znaju
kada ću da ih
pređem…

Putujem
i nosim
svoju zabranjenu ljubav
kao kozje minđuše
Lepa je ali se ne odvaja
od mene
i đed bi se radovao
ne mora više
puškom
me da čuva

Putujem
da budem ponovo
đevojka
nevina i isprošena
i da se za mene
nudi
karavan kamila
i šaka dukata

Putujem

© Eleonora Luthander

 

СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО – Спасоје Ж. Миловановић

може се рећи било шта
и кад то нема смисла
барем не за мене
али са мном се не прича тако

ја сам плодан мушкарац
евнух
животиња
како се хоће
и чиним све
и било шта
али са мном се не прича тако

слабашне истине
просте истине
туга за једне
лудост за друге
ко још очекује вечност
у сред борбе прса у прса
на нож
на зуб
али са мном се не прича тако

заиста
заиста ти кажем
ово је јутро као ти
женски крикови и брашњаве речи
дечији гласови у збору
шта си
шта си то од себе учинио
и коначно разумем јова
али са мном се не прича тако

и ово што ти стављам у уста
није ни нафора
ни вино
ни мобилни телефон
ово ја плодим твоје речи
или ме свемоћно прождри
али са мном се не прича тако

© Спасоје Ж. Миловановић

 

СА ЛИПОМ СУ НЕСТАЛИ  БОЕМИ – Драгојло Јовић
Хеј крчмару стари,  ајд  донеси пића,
Па се сети прошлих дана и ових младића,
Којима си некад у рана сванућа,
Причао на уво где је коме кућа.

Тридесет је лета,  прошло као дан,
Лагано нас гледаш, питаш се и сам,
Зашто нам од бора изгужвана лица,
Кад то време уби, младост ноћних птица.

Живот нас је однео на све стране света,
Видели се нисмо много, много лета,
Ал смо сетно веровали да нас липа стара чека,
Бар само још једном, са мирисом њеног цвета.

Сада више липе нема, а ни њеног дивног лада,
Све је нешто измешано, липе секу зарад зграда,
А не знају да је с липом, нестала и душа наша,
Где чекасмо зоре ране, све уз звуке тамбураша.  

Ајд  још ноћас друже стари, цимни струну на гитари,
Да певамо песму нашу о другару тамбурашу,
Налиј чаше другарима, што их сутра бити неће,
Јер у овом новом веку, за боеме нема среће.  

Сад се друге песме чују, девојчурци подврискују,
Блуд се шири на све стране, пију се гуаране,
Европејске песме пишу, хоће душу да избришу,
А времена добра стара, у другом су веку стала. 
 
Ајд у здравље моји стари, попијте још коју чашу,
Јер већ сутра неки други, испијаће за душу нашу.
Друга пића троваће им,  младалачки ум и вене,
А тек нека песма стара,  сетиће их на боеме.

© Драгојло Јовић

Песма посвећена боемима кафане ЛИПОВ ЛАД.

 

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.

По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.

Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…

Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.

И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…

© Живота Трифуновић

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (15 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +16 (from 16 votes)

BOŽURI – Lepa Simić

RUMENE SE BOŽURI
                     Na radost pravoslavlja

Usnila sam polje božura
Zaspale njive u brazdama
Tiho hujanje ptica po zelenoj šumi

Na pašnjacima belo stado
I pune njive kopača

Nad levom obalom reke Pećke Bistrice
Prosula se svetlost
Ikone svetaca zasuzile

U snu videh devojčicu
Igrala se malom barbikom
I pevušila
Oj Kosovo, Kosovo…

Zora je svojim zlaćastim zracima
Odgurnula noć u stranu
Budna oslušnuh vetar kako šeta
Kroz gnezda lastavica

Puštam misli da lete

Lepa Simić

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 7.3/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 3 votes)

Pesme nedelje maja 2016.-bira Lepa Simic

ГДЕ   МИ   ЈЕ  ДУША –ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ

 

На међи груде моје,

сагнуте главе стојим

Чујем шапат утваре

Не тражи,
више ништа није твоје
Питам,
која је ово земља?
С којe сам ja планете?
Чије сам дете?
Ко ми је мајка?
Станите,
ви бедни људи!!
Ту ми је колевка!
Ту је моја мајка !
Ова брда су њене груди!
Познајем мирис њен!

Немирна душа,
стално ове међе снива!
У безнађу лутам,

у зидине ударам,
Тражим!
Где ми је душа?
Питам вас?
Ви нељуди у Човечјем телу,
што присвојисте земљу,
колевку,
мајку моју.
Где ми је душа…
где ми је душа…

ЗОРИЦА ШОШИЋ МАКСИМОВИЋ 

DUŠA JE ŽIVOTNA OSOBINA – Milka Vukić

Procvale dugine boje…

Kroz nebeska plavetnila

Pokrila je magla teska….

Ljudska greska!?

.

Zagrmise vjetrovi,

Isplakene kise presusise…

Uznemirise se ptice I mravi…

U nesreci svi su sami.

.

Ipak svanuce….

Svevisnji svetlost poslat ce…

Ozivjet ce sve iznova….

Nada je u dzepu strpljiva.

.

Smirena ljubav je trajna…

Andjeoska krila neslomljiva,

Blagoslov sve obnavlja…

Dusa se na duse oslanja.

.

Dusa zivot radja I uzdize

kroz oblake zivotne promaje….

Dusa je zivotna osovina

Vjerom I duhom rotirana.

 

НЕ МАРИ ЗА МЕНЕ – Кристина Анђелковић

Не мари за мене,пусти самотњака.
Зар волети можеш његове тишине?
Не гледај у очи потмулог чудака,
његово је срце ковчег пун прашине.

Не мари за мене,зашто би да трунеш?
Пустињак је варан самовању вазда.
Кораке му неме пратити не умеш,
нит’ слушати песме што од муке сазда.

Не мари за мене,нашто ће ти беда?
Зар да ходаш са мном ка литици смрти?
Осећања своја самотњак ти не да.
Не мари за мене,траг љубави утри.

Не отварај ковчег прашњави и стари.
Остави ме саму,за мене не мари.
K.A

 

ДИШЕМ – Невена Милићевић

Некад кратко, искидано,

некад дубоко,

смислено…

Дишем и кад мислим да не дишем.

Чини ми се понекад

да знам смисао,

не знам да ли си некада

тако удисао?

Јасно, с циљем,

као да гледаш свет из ваздуха.

Некад дишем на силу.

И моји удаси су тада јачи.

Као роб, кога господар тлачи,

ја тад дишем пркосно.

Тако дишем кад заборавим

да удасима миришем читав свет.

И сетим се да смисао никад није изузет

ако га ја не умем спознати.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Pesme nedelje aprila 2016 bira Lepa Simic

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

Драгољуб Дади Миладиновић

Верујем у јуче –  Зоран Христов

Mој град, знате,
има железничку станицу.
То је место где све стиже на време.
Осим возова!
Што је, чак, и добра ствар
јер, можда тако ухватимо последњи,
ако, уопште, наиђе.
Хтео сам, данас,
да купим карту за боље сутра.

Дођите, јуче,
рече ми љубазна благајница.
Данас су, код нас, избори
па ће то, ваше, сутра да закасни
као што, по устаљеном реду вожње,
касни и брзи из Солуна за Љубљану.
По возном реду
са наше станице
данас крећу обећања
за њима путују лажне наде
а испраћају их
аплаузи одушевљења.
За пар година овде ће стићи
воз изневерених очекивања
кога ће дочекати
одушевљене гомиле празних душа
програмски убеђене да баш то
што долази треба да сачекају
и бурно поздраве.
Уколико вам одговара
неки од полазака,
резервишите место на време.
Сви би да ускоче у неки
од понуђених вагона
а ту су, примећујете, и избеглице.
Кажу да, од демократије
беже у крило демократији.
Захвалио сам се на љубазности
и кренуо у јуче звиждећи
Oh, I believe in yesterday
Битлсе, ипак, нико не може да замени.
Зоран Христов

 

КОЛИКО МУКА – Љубодраг Обрадовић

Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.

Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.

Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.
Љубодраг Обрадовић

OČIGLEDNO – Radomir Todorovic

Očigledno da nemam pametnija posla!
pišem pesme mira i ljubavi i neke priče,
Ne razumete šta hoću to sada od sebe
ili možda znate, samo se pravim naivan.
Nekada su bile dobre godine a sad ?
Kao u srećna vremena kada sam voleo.

Pola mog života je u tebi, a druga polovina,
generacija kada smo bili mladi i lepi i ludi,
.Ah zivote kako prolazis brzo, najbolje godine
za zivot 1970 do 1988 godine, za svaku priču!
tada život nikog nije zaobišao, koliko emocija,
može da stane u pesmu i u to prošlo vreme.

Uhvatilo me ludilo i neka slatka nostalgija,
počeću i ja, Jugoslavijo, zemljo moja mila,
kako su se cure okretale zamnom, malo sutra,
ma foliram se iz očiju su mi krale, šta su htele.
I ja sam urlao, Srbija Srbima, Hrvatska Hrvatima,
u školi prepisivao i bežao sa dosadnih časova.

Za koga navijam pitaju me samo deca, ne znam,
nije mi cilj provokacija ne navijam za Zvezdu,
ne navijam ni za Partizan, za neki pravi tim,
ja sam živi dokaz da sport nije sve što se voli,
ja vidim neko dete… puno alkohola i droge,
leci se, ima neku terapiju, bez dijagnoze.

Neko dete je selo za kompjuter, a lopta ?
Igra Fifu i fudbal, košarku sa džojstikom,
tatu vidi za praznike ili za 18 rodjendan,
da se otvori, možda ako je pri nekoj lovi,
ako nije ostao bez posla i u bedaku je.
u vreme elite djubretara i srpske mafije.

U restoranu. Konobar! a gde su vam vrata,
ja bih da platim i da izadjem ako može,
ja sam čovek koji puno pije i sluša džez,
a što nisam više mali, poraslo je dete,
a bio sam tako ružno i dosadno derišete,
na slikama uvek u pozadini, zbog ušiju.

Ja još mogu natrag, napred nikako, padam,
naježim se kao da tek dolazi jesen i zima,
raspadam se kao Jugoslavija, još nepriznat,
neko će me već ubiti, ustaše, četnici ili balije.
jer navijam za ljubav, njima u inat. Srpski ?
Znate volim vas i pesme koje bude sećanja.

Moj prijatelj ima dobru rakiju i lepu ženu,
kaže da mu ljubav nije presušila, još traje,
kaže ima jednu malu iz Niša, laže, udala se.
Kaže za ljubav kilometri nisu neki problem,
da nije ba iz Sarajeva, već lik bre iz Beograda.
Morao je da naglasi da se bolje razumemo.

Ima nas svakavih na svetu i u zemlji Srbiji,
a za druge države me briga, njihova bagra,
meni su oči opet crvene od suza ne od košave,
meni su na glavu i bombe bacali, jebem im,
al neću, neću da pišem himnu budalama i
pišam ko planinar i biciklista, humanista.

Jadnike ne piše više niko, ni rat i mir,
zašto više nema tako dobre muzike? Ili ima?
Dobar savet brate, uzmi pivo i ne razmisljaj…
Ja se tako osećam, bolje da brzo završim,
oči su mi već crvene od dima ili od košave,
mene sad sve deli do vas i granice i ratovi.

 

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 7.8/10 (4 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 3 votes)
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 Next