Category: Stih Dana

Pesme nedelje aprila 2016 bira Lepa Simic

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

Драгољуб Дади Миладиновић

Верујем у јуче –  Зоран Христов

Mој град, знате,
има железничку станицу.
То је место где све стиже на време.
Осим возова!
Што је, чак, и добра ствар
јер, можда тако ухватимо последњи,
ако, уопште, наиђе.
Хтео сам, данас,
да купим карту за боље сутра.

Дођите, јуче,
рече ми љубазна благајница.
Данас су, код нас, избори
па ће то, ваше, сутра да закасни
као што, по устаљеном реду вожње,
касни и брзи из Солуна за Љубљану.
По возном реду
са наше станице
данас крећу обећања
за њима путују лажне наде
а испраћају их
аплаузи одушевљења.
За пар година овде ће стићи
воз изневерених очекивања
кога ће дочекати
одушевљене гомиле празних душа
програмски убеђене да баш то
што долази треба да сачекају
и бурно поздраве.
Уколико вам одговара
неки од полазака,
резервишите место на време.
Сви би да ускоче у неки
од понуђених вагона
а ту су, примећујете, и избеглице.
Кажу да, од демократије
беже у крило демократији.
Захвалио сам се на љубазности
и кренуо у јуче звиждећи
Oh, I believe in yesterday
Битлсе, ипак, нико не може да замени.
Зоран Христов

 

КОЛИКО МУКА – Љубодраг Обрадовић

Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.

Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.

Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.
Љубодраг Обрадовић

OČIGLEDNO – Radomir Todorovic

Očigledno da nemam pametnija posla!
pišem pesme mira i ljubavi i neke priče,
Ne razumete šta hoću to sada od sebe
ili možda znate, samo se pravim naivan.
Nekada su bile dobre godine a sad ?
Kao u srećna vremena kada sam voleo.

Pola mog života je u tebi, a druga polovina,
generacija kada smo bili mladi i lepi i ludi,
.Ah zivote kako prolazis brzo, najbolje godine
za zivot 1970 do 1988 godine, za svaku priču!
tada život nikog nije zaobišao, koliko emocija,
može da stane u pesmu i u to prošlo vreme.

Uhvatilo me ludilo i neka slatka nostalgija,
počeću i ja, Jugoslavijo, zemljo moja mila,
kako su se cure okretale zamnom, malo sutra,
ma foliram se iz očiju su mi krale, šta su htele.
I ja sam urlao, Srbija Srbima, Hrvatska Hrvatima,
u školi prepisivao i bežao sa dosadnih časova.

Za koga navijam pitaju me samo deca, ne znam,
nije mi cilj provokacija ne navijam za Zvezdu,
ne navijam ni za Partizan, za neki pravi tim,
ja sam živi dokaz da sport nije sve što se voli,
ja vidim neko dete… puno alkohola i droge,
leci se, ima neku terapiju, bez dijagnoze.

Neko dete je selo za kompjuter, a lopta ?
Igra Fifu i fudbal, košarku sa džojstikom,
tatu vidi za praznike ili za 18 rodjendan,
da se otvori, možda ako je pri nekoj lovi,
ako nije ostao bez posla i u bedaku je.
u vreme elite djubretara i srpske mafije.

U restoranu. Konobar! a gde su vam vrata,
ja bih da platim i da izadjem ako može,
ja sam čovek koji puno pije i sluša džez,
a što nisam više mali, poraslo je dete,
a bio sam tako ružno i dosadno derišete,
na slikama uvek u pozadini, zbog ušiju.

Ja još mogu natrag, napred nikako, padam,
naježim se kao da tek dolazi jesen i zima,
raspadam se kao Jugoslavija, još nepriznat,
neko će me već ubiti, ustaše, četnici ili balije.
jer navijam za ljubav, njima u inat. Srpski ?
Znate volim vas i pesme koje bude sećanja.

Moj prijatelj ima dobru rakiju i lepu ženu,
kaže da mu ljubav nije presušila, još traje,
kaže ima jednu malu iz Niša, laže, udala se.
Kaže za ljubav kilometri nisu neki problem,
da nije ba iz Sarajeva, već lik bre iz Beograda.
Morao je da naglasi da se bolje razumemo.

Ima nas svakavih na svetu i u zemlji Srbiji,
a za druge države me briga, njihova bagra,
meni su oči opet crvene od suza ne od košave,
meni su na glavu i bombe bacali, jebem im,
al neću, neću da pišem himnu budalama i
pišam ko planinar i biciklista, humanista.

Jadnike ne piše više niko, ni rat i mir,
zašto više nema tako dobre muzike? Ili ima?
Dobar savet brate, uzmi pivo i ne razmisljaj…
Ja se tako osećam, bolje da brzo završim,
oči su mi već crvene od dima ili od košave,
mene sad sve deli do vas i granice i ratovi.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51936

Pesme nedelje marta 2016 bira Lepa Simić

МЕЂЕ – Светлана Биорац Матић
Још деди нокти не помомодреше
а стриц и отац
кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове…

Стрина и мајка
пребројаше све кашике
шерпе и лонце
распараше ткане ћилиме,
преломише и колач славски
на равне части…

Посвађаше се
око старог дуда
под којом смо некад
крунили звезде
ушушкани у у топло повесмо
кукурузне свиле
и пили ширу
што се цедила
из тек смуљаног грожђа…

Писну гугутка у гнезду
кад прва псовка паде.

Зајаука икона,
залајаше сеоски пси…

Развезаних марама
жене стадоше
пребирати по клетвама.

После смо
окретали главу једни од других
тражили рођене
у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и миловали кришом погледима.

Однесоше године
свадбовања и рађања,
занемели
више се нисмо ни сећали
црног дуда међаша,
ал ћутњу нисмо успели
расточити.

Кад се низ друм
разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете
затекох оца како нариче
и тражи ону половину срца
заплетену у међама.

А оне зарасле у корове
куће испрзниле
па
чекају да се вратимо
са све четири стране
на које се у ћутњи
разиђосмо.

Један до другог
под старом липом на гробљу
стриц и отац
поравнали међе.
© Светлана Биорац Матић

POTOP – Milovan Petrovic
Valjevska Gračanica.

Mart mesec 2016-te godine.

Nabujale reke u proleće
izlila se korita po svuda
mutna voda polja poplavila
potopljena moja rodna gruda.

Već danima kiše ne prestaju
i nebo se otvori nad nama
kiše liju, te nebeske reke,
ko se igra Božjim slavinama.

Prazna sela vodom potopljena
niodkuda tu pomoći nema,
sela prazna zaseoci prazni,
o Srbijo da nije po kazni?.

Mnogo si se Bogu zamerila
što se nisi njemu pomolila.
Što ti crkve odavno su prazne,
zar se pitaš zašto tol’ke kazne.

Tonu sela, Gračanica tone,
to anđeli hoće da je sklone,
da je sklone ako nam ne treba,
zato kiše padaju sa neba.

Pomoli se moj narode Bogu
i napuni crkve svekolike
Bog će tad nam grehe oprostiti
zavrnuti slavine velike.

Milovan Petrović

Pesma posvećena Valjevskoj Gračanici.

ПЕСМА ЗА СВАКОГА
“ЗАПАМТИ“ Миладиновић Сандра

Немој да ме саветујеш
Још мораш да учиш
Још мораш да патиш
И док скриваш невидљиве сенке
Док умиреш изнутра и мислиш да се
Небо стрмоглавило по теби без разлога
Да нема излаза док као сенка ходаш
Док не преживиш пустињу очајања
Док не исплачеш море туге
Немој да ме саветујеш, немој да ми се јављаш..
Али ако ти треба раме за утеху, сламка спаса…
ЗНАЈ УВЕК САМ ТУ, УВЕК….
ЗАПАМТИ…
(с) Миладиновић Сандра

SUZO MOJA – Kristina Andjelkovic

Suzo moja da me nije,na cija bi nedra pala?
Kome bih svu ljubav svoju za zivota obecala?
U tebi su stihovezi sto na srcu mome leze.
Suzo moja da me nije,i njemu bi bilo teze.

Cijem bi se oku dala kada treba jadovati?
Ko bi mu se znao s tobom uz osmehe radovati?
Cija li bi ruka tada da obraze njemu mije?
Ni ti ne bi postojala,suzo moja da me nije.

Sirotan bi i on bio,i beskucnik vazda kleti.
U cijem bi srcu mog’o sem u mome poziveti?
Ne brisem te suzo nikad,svo bogatstvo je u tebi.
Suzo moja da me nije,ni ljubavi bilo ne bi.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51697

Pesme nedelje februara 2016 bira Lrpa Simić

 

ПИЈЕТА –  Александра Лутхандер

Сваки сусрет с мушкарцем је
Пијета
Мадона губи кога је родила
жена губи кога је волела
Сваки сусрет два бића
је Пијета*
у наручју свако љуља
одсутност
света

© Александра Лутхандер

 

Give me pain – Немања Рашета

Можда не могу ја без бола,
Можда ми је он неопходан,
Можда је истина сурова и гола,
Да сам без бола бескористан.

Можда мом срцу треба немир,
Можда другачије не функционише,
Можда му треба патње додир,
Да би могло истински да дише.

Можда не знам без ожиљака,
Можда се из њих душа храни,
Можда за ме није судбина лака,
Нити безбрижне ноћи и дани.

Није то спознаја нимало пријатна,
Али изгледа да све што вреди,
Настаје из тешких удараца и рана,
И када тескоба на души седи…

© Немања Рашета

 

NEBO – Svetozar N Popovic

Ovo je moje nebo

Ovo je moj pogled u ogledalo

Ovo je moje nasleđe od Boga

Ovo su mi ostavili đjedovi

Ovo su mi očevi poklonili

Ja ga nijesam sačuvao

Da ga darujem pticama

Pa da osjećam njihovu slobodu

Moje je nebo kao dar časnima

A prokletstvo silnima i moć nemoćnima

Ovo je nebo za Boga stvoreno

Za sunce plavetnilom svedeno

Za mjesec sjenkom osjenčleno

Zvijezdama na tacnu postavljeno

Ovo je nebo u nama rođeno

Hoću da ga vidim da ga pogledam

Hoću u mislima da ga opipam

Hoću u zvijezdi među zvijezdama

Skrivenog u liku prošlosti da ga prepoznam

Hoću nebo za ptice s malim i velikim krilima

Hoću nebo daleko od tvojih aerodroma

Sa kojih uzlijeću neke poruke bez kajanja

Dok ih mi molimo oni otjeraše ptice

Otjeraše ih daleko iz naših sjećanja

Neću silu silnike i besčasnike

Neću sluge i svačije poslušnike

Hoću da volim ono što treba voljeti

Voljeću i ono što je tvoje a nije tuđe

Hoću bogate časne i ponosne istine

Necu siromašne i silom osiromašene vlasnike

Hoću moju i tvoju stvarnost i njihovu propast

Da u krilu onih koji su ih skratili za juče

Ne brane sjutra njihovim novim letovima

Hoću nebo za ptice

Neću besmisao čelik i nesreće

Nedam da lete nedajte ovo nebo

Ono je stvoreno za pice

Za molitve i pogled u istine

Nedajte da nas nadlijeću tuđe ptice

 

ДЕТИЊСТВА БЕЛУТАК – Срећко Симић

Кад се једном запутим
траговима расутим,
путељцима сећања…..
и стари албум отворим?
Прво ћу да свако сутра затворим
чак ћу престати и да слутим
када ме с јутра
успомне понесу…
Како су плодне моје равнице
и под стрехама белих кућица
гнезде се птице
а у брегове
априлско сунце топи закаснеле снегове
Још ме из далека
на кућном прагу мајчин загрљај чека
и нека се топла туга
док се над реком надвија дуга
из њених очију огледа.
Како ме милина обузме
када се обамрла мисао без борбе преда
сну у сенци старог дуда
а гласови драги долазе у откосе ветра
и све су ближи,
и свуда
процвао јоргован мирише
и у баште
док за летом пролеће уздише
датињству отварам прозоре маште
и док ме младост из прикрајка зове
у врбаке
оживљавам витезове
у брзаке
пуштам папирне бродове
за гусаре и пирате
док ме у стопу године вребају и прате
и упорно одбијају да ме врате
у живот прави
А ја ћу ипак да се једном запутим
траговима расутим
путељцима сећања
и стари албум отворим
и да свако сутра на тренутак затворим
бар за тренутак
док оживљавам детињства белутак.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51695

Pesme nedelje januara 2016.Bira Lepa Simic

 

Onoga jutra…  Miro Beribaka

Onoga jutra kada sam pao
onoga hladnog januarskog jutra
kada sam bio posut pjegama mrtvaca
i smiren se prepustio…
čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu
… otvori mi oči…

Onoga jutra kada sam poklekao
stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.-
a na njenom satu
… kazaljke su stale…

Moja braća su padali da mene podignu
padali su i dizali se da me otrgnu iz smiraja
iz kojeg povratka nema
stežući mi ruku
… nisu me dali…

Onoga jutra kada su mi zlatne ruke
otvorile oči
čitao sam imena neznanki i neznanaca
koji meni neznanome darovaše život
prateći svaku kap bratimio sam se sa njima
a ni imena im
… zapamtio nisam…

Onoga jutra kada sam pao
progledao sam,
saznao sam šta je besmisao…
i kako je topao sunčev zrak…
koliki je neba beskraj…
kako je vrela očeva nevješto skrivena suza,
da je i osmjeh materin brižan,
saznao sam koliko imam braće i sestara…
i da se nisam zalud podigao
iz otvorene zemlje
… ispod mene…

© Miro Beribaka

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.

Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.

Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.

Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.

Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.

© Milovan Petrović

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ – Миладиновић Сандра

Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…

Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…

И нека,нека си, ако…!

Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…

Миладиновић Сандра

 

Нестанак – Зоран Танкосић

 Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50814

Pesme nedelje decembra 2015. Bira Lepa Simić

 

НОВЕ…Љубодраг Обрадовић

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!

За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић

JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović

Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.

Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.

Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.

Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.

Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.

© Milovan Petrović

 

Песма за децу – Srećko Simić

САЊАР

 

Пала је јединица!…

ал` знам,

то је из каприца

што гола три дао сам,

што први до ње стао сам,

што мајске трешње крао сам

 

Сад сам у ћошку.

Сви ме презиру.

Уче прогоне,

родитељи надзиру,-

К`о да сам губав, не дај боже.

 

Нек нешто чине,

Нека се сложе

 

Ал` знам ја те фолиранте

сви би волели таквога клинца,

само се боје да то кажу.

Јер кад о мени лоше говоре,

то друге варају и себе лажу

 

Ја сам, верујте, чудо од детета.

У срцу мангуп,

у души фин.

То што сам слика ружног пачета,

То само варка је

магла и дим

 

Ја!… кад порастем,

немој се секирати,

на мом ће случају паметни докторирати.

Сви ће ме хтети, волети, знати.

Ал` ником,

ето баш ником,

цењени аутограм ја нећу дати.

Па нек се кају,

нека се једу.

Ја ћу над свима однети победу

 

 

МАЛИШЕВАЦ – Раица Драгићевић

кад већ кроз моје снове с белегом сновиднице
протичеш као река
на малишевац се намини
утврду да подигнемо од беле измаглице
опалог лишћа завичајног
песмом дочеканих зора
од смеха разбибриге доколице и прича са извора

да обновимо то узвишење дворац из бајке
на којем у дубоком сну
чукундеда јован ево столеће стражари
да дозовемо га за софру на вечеру
и проџугоримо уз фрулу гусле гајде
о времену давном
да запиљимо о лепоте у његов сахат стари

одатле погледом да узнесемо се на три брда
као у хелади
столовак божац врове
и спустимо низ три речице свете
рзавску кромпирску и красинску
које састају се на једном месту у луци нашој
опасују малишевац и грле као дете

да оживимо станиште у беспућу
што придигли су били моји преци
у варљивом ходу кроз олујно време
па да се огласимо кликтајем као орао
као песмом шева
као песник што се из света расклиманог
из развалине олупине враћа огњишту пределу претку
шуму и хуку реке смештеном у детињство
из којег као пренут старац пева

а заводи ме бескрај
она утврда што читава у песму стане
а прогони ме трептај
куц куц неумитно што одбројава сате дане

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50357

Pesme nedelje u Novembru 2015.bira – Lepa Simić

БОСУТ СРЕМОМ ТЕЧЕ-Слободан Цвитковић

Ако негде могу срећан бити,
ако на земљиној кугли има раја,
онда су то Босут и ова села,
овај део мога родног краја.

Док тихо жубори та мала река
поред воде лепоти краја нема.
Мир и спокој увек нас чека
ту, на почетку равног Срема.

Дивна су наша сремска села,
која су по Босуту знана,
улицама њиховим вода тече,
па су у песмама опевана.

Грк је по Филипу познат,
по Вишњићу и име носи,
али Босут селу душу даје
и људима срећу доноси.

За Моровић сви су давно чули
ту се девојке мостовима шетају
док свога драгог чекају,
у бистрој води се огледају.

А Батровци моје село мало
крај Босута давно је настало,
ко се његове ‘ладне воде напио
до судњег дана у срцу га је носио.

Мила река запљускује три села
па им даје чари којих нигде нема,
а из реке подиже се измаглица бела
носи поздрав широм целог Срема.

© Слободан Цвитковић

 

 

GDE ĆU SADA – Milovan Petrović

Okrenuh se, pogledah niz reku
ona tiho prema ušću teče,
sunce sporo za planine zađe,
nad dolinom spuštalo se veče.

Još po negde zrikavci se čuju,
toplo veče u mesecu julu,
reka lenjo poljima krivuda,
ja u sebi predosećam buru.

Nešto tamo odavno me tera,
na puteve iza tih planina,
da napustim reku i dolinu,
zar na putu moja je istina.

A istina ružičasta nije,
na tom putu gde mi mladost osta,
smatrali me večito tuđinom,
gledali me samo kao gosta.

Ja se vratih dolini i reci,
moja mladost u tuđini osta,
al’ me reka ne poznaje više
sad me ona smatra kao gosta.

Gde ću sada kad me niko neće,
kose su mi davno osedele,
shvatio sam ali možda kasno,
da se samo laste često sele.

Milovan Petrović

 

FATAMORGANA-Nena Miljanović

Pod kržljavom palmom nade
U Sahari duše
Žedna ljubavi ili bar njene iluzije
Umotana u burnus samoće
Čekah te
Obećanog…

Obećan si mi u poetskim snovima
(Bogovi snova drže reč)
Ispunićeš mi se
Ispunjavaš se
I dolaziš
Ti ili pesme o tebi
Ne znam  i ne pitam se
Govorim
“Znam da si Ti
i da se zoveš Čekani
Ime ti je u svako zrno peska upisano
Pomisli koliko peska čini moju pustinju”

Govoriš
“Sam sam koliko i ti
I moja pustinja je strašna
U njoj se čak ni ne sanja slobodno
A sanjao sam te krišom
Godinama
U snovima ti je ime Moja Skrivena
Hajde
Ne oklevajmo
Poverujmo”

Poverovala sam
Nastali smo ( da li smo?)
Nestali ( da li smo?)
Oaza smo u pesku poezije
Ili njena zelena iluzija
Svejedno
Pesnikinja sam
I verujem u ljubav
I kad je samo fatamorgana
Od slova na papiru…

copyright ©Nena Miljanović

 

ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ-ЈовДраг

Пишем песму пријатељу драгом,
Вртови су рајски његова адреса,
Мислима ћу стихове слати к небу плавом,
Знам да ће их чути и климнути главом.

Узеше га Анђели јер им такав треба,
Та громада човек праведнога кова,
Што велику душу делио је свима,
А њему шта остане, нек има шта има.

То велико срце издржало није,
А сваку је бољку хтео да прикрије,
Да други не виде да му ишта фали,
И никад не кажу, био човек мали.

Године смо многе провели у причи,
животу се ругали, на шта све то личи,
И кад тражих друга, кад душа зајечи,
У њему га нађох да ми тугу лечи.

У причама дугим исправљасмо Дрину,
Па смо ту горчину топили у вину,
А на крају увек задње речи беху,
Ми смо само смртници, а Бог ће о греху.

Знам да ће с неба опет све да гледа,
Душа праведника никад не нестаје,
И док вољом Бога,  Анђелима служи,
Његова се душа опет снама дружи.

Почивај у миру пријатељу драги,
Чиста ти је душа да пред Богом станеш,
По човечним делима памтиће те време,
Пријатељ те жали, јер било је невреме….

© ЈовДраг

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50027

Pesme nedelje oktobra 2015.bira Lepa Simić

 

ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ – ЈовДраг

Пишем песму пријатељу драгом,
Вртови су рајски његова адреса,
Мислима ћу стихове слати к небу плавом,
Знам да ће их чути и климнути главом.

Узеше га Анђели јер им такав треба,
Та громада човек праведнога кова,
Што велику душу делио је свима,
А њему шта остане, нек има шта има.

То велико срце издржало није,
А сваку је бољку хтео да прикрије,
Да други не виде да му ишта фали,
И никад не кажу, био човек мали.

Године смо многе провели у причи,
животу се ругали, на шта све то личи,
И кад тражих друга, кад душа зајечи,
У њему га нађох да ми тугу лечи.

У причама дугим исправљасмо Дрину,
Па смо ту горчину топили у вину,
А на крају увек задње речи беху,
Ми смо само смртници, а Бог ће о греху.

Знам да ће с неба опет све да гледа,
Душа праведника никад не нестаје,
И док вољом Бога,  Анђелима служи,
Његова се душа опет снама дружи.

Почивај у миру пријатељу драги,
Чиста ти је душа да пред Богом станеш,
По човечним делима памтиће те време,
Пријатељ те жали, јер било је невреме….

© ЈовДраг
_______________________________________________________
Песма посвећена мом другу и пријатељу Милутину Цветковићу.

 

МИ – Светлана Ђурђевић

И то смо МИ
рођени и одрастали у Крушевцу
и на то поносни сви
на порту и цркву Лазарицу
о чему певају сви заљубљени
ноћним окупљањем на фонтани
док понеки залутају на Костурницу
на климаве клупе загрљени
или продужи стазама багдалским
кад крију своју недоумицу
младошћу и снагом занесени

И то смо Ми
раштркани по глобалном селу
што се планета Земља зове
али и даље ненадмашни у свему
(јер изазови су препреке нове)
што смо започели и довршили

И то смо Ми
генерација ‘ 65. – ‘ 66.
рођени у једној а сазрели у четвртој држави
и тиме су сва светска – наша места

МИ
одважни једноставни и моћни
небитно да ли нам је листа
прва пета или шеста
МИ
јединствени и горди
славимо бриљантних 50 лета!

© Светлана Ђурђевић

 

БОСУТ СРЕМОМ ТЕЧЕ – Слободан Цвитковић

Ако негде могу срећан бити,
ако на земљиној кугли има раја,
онда су то Босут и ова села,
овај део мога родног краја.

Док тихо жубори та мала река
поред воде лепоти краја нема.
Мир и спокој увек нас чека
ту, на почетку равног Срема.

Дивна су наша сремска села,
која су по Босуту знана,
улицама њиховим вода тече,
па су у песмама опевана.

Грк је по Филипу познат,
по Вишњићу и име носи,
али Босут селу душу даје
и људима срећу доноси.

За Моровић сви су давно чули
ту се девојке мостовима шетају
док свога драгог чекају,
у бистрој води се огледају.

А Батровци моје село мало
крај Босута давно је настало,
ко се његове ‘ладне воде напио
до судњег дана у срцу га је носио.

Мила река запљускује три села
па им даје чари којих нигде нема,
а из реке подиже се измаглица бела
носи поздрав широм целог Срема.

© Слободан Цвитковић

Pokušavam da te zaboravim – Nenad Đekić

Pokušavam da te zaboravim,

prečim ti prolaz ka mislima i duši.

Gradim zidove moćne, koji horde drže,

al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši.

 

Ponosan, nekad proslavim uspeh

i pomislim da sam slobodan od tebe,

doleti tad opet, staro osećanje

ljubavi i patnje što mi dušu grebe.

 

Po nekad mi nezvana ti u snove dođeš,

pomutiš mi misli kao brza reka.

Počnem da se nadam, u nadi se budim,

na javi sam opet senka od čoveka.

 

Istinu znam, uzalud te sanjam,

mi smo dva daleka, različita sveta,

koji kad se spoje, tu života nema,

ostaje samo tuga,patnja, bol i šteta.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49725

Pesme nedelje septembra 2015. bira – Lepa Simic

 

REME – Aleksandra Mladenović

Tvoje su poeme najmilije breme
koje duša ova vazda kradom nosi
i mirisni gazi na utrtoj stazi
od kala i pada. Njima jošte rosi

nepresušno vrelo u kapljama  pera
taj milospev žarki što u pesmi rida.
Pusti janičaru! Što od mene tera
ponore što neće unutarnjeg vida?

Sitost sviju krotkih iz ibrika tvojih
proliva se. Evo, Heruvim mi slete
sa  bremena laka na žice iz kojih
mirom pomaza me. Aj, oholi svete

zar trnje je tebi ovaj časak jasni?
U njem’ gori vatra toga ognja studi
kojim ime nosiš. Rosi,rosi, krasni!
Podaj milo breme! To su samo-ljudi.

© Aleksandra Mladenović
Zaječar, 6.7.2015.

НЕ ПИШЕМ ПЕСМЕ – Зоран Јовановић Христов

Ја не пишем песме које осмех маме
нити моје песме на љубав миришу
пишем их из беса, нек’ оне галаме
на лудости силне, што ме инспиришу.

Ја не пишем песме да очи засузе
нити од њих уме срце да трепери
бесан на све тешке угурсузе
песмом кажем еј, бре, хохштаплери!

Ја не пишем песме, чежњиве поеме
лептириће које праве у стомаку
бес кроз песму грми, на људске екцеме
иако ми снага скоро на измаку.

Ја не пишем песме, заносно љубавне
да те љубим док ми сва дрхтиш од страсти
песмом браним дане јуначке и славне
кад порастеш једном само ће ти с’ касти.

© Зоран Јовановић Христов

MOJA BRAĆA – Bora Blagojević

Sve što može da se proda
Prodala su moja braća
Mi ni svesni nismo bili
Ko kupuje i ko plaća

Prodali su okućnicu
Šljivar iznad rodne kuće
I bačvanu kraj vrbaka
Plava jutra u svanuće

Prodali su bez tapija
Sve đuture i od oka
Sve livade do jaruge
Bistru vodu iz potoka

Njivu što nas hlebom hrani
U zakup su juče dali
Sad pričaju pravdaju se
Gde je međa nisu znali

A međa je sve dok može
Pogled ptice da se vine
Prodali su deo neba
Belog orla u visine

I ćuvike što međaju
Od silnika što nas brane
Lojze što nas vinom poji
Manastire razidane

I utrobu zemlje ove
Gde se novi kamen rađa
Staro groblje pored puta
Prodala su moja braća

I sve naše krvotoke
Što dolaze iz daleka
Prodali su sve izvore
Sve kladence belih reka

Pravoslavlje slavu veru
Kolač što se daje sinu
Prodala su moja braća
Tihu modru mesečinu

Prodadoše braća braću
Rasejaše kosti njine
Ko da ovde nikad nije
Bilo pravde i istine

Prodadoše crep sa kuće
Kisnu grede otkrivene
Trune duša u ognjištu
Prodali su deo mene

© Bora Blagojević

ЈЕЗГРО – Сандра Илић

Данас смо у данас
тихи говор ономе ко ћути
посебан значај
Губитак драгоценог
све стварно и ништа нестварно
И јесте и није

Неизрециво сопствен
ватрен котур воска
непобедан јунак
сјајни сунчев колут
Онога што јесте

Површ Земље време
четири су угла
молитвом окрећу истоку
Сунце десном рамену
заштитника душа
дарива обиљем
изврсности
врлину.

Сандра Илић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49382

Pesme nedelje augusta 2015.bira Lepa Simic

Vitezovi 21.veka – Nebad Đekić

31/08/2015

 

 

Ta drevna kula Stefanova,

što Manasiju svetu od dušmana skriva,

u miru provodi staračke dane,

a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 

Na sebi vidi Stefana svoga,

sina srpskog nebeskog cara,

a oko njega vitezove,

pune snage, vere i žara.

 

Na usnulu kulu sunce pade,

rađa se letnji avgustovski dan

I vidi čuda, oklopi sjaje,

jutro u javu pretvori san.

 

U jednom danu vreme se vrati,

kule blistaju, kao sagrađene tek,

čuje se galop oklopnih konja,

ponovo ožive srednji vek.

 

Sveta polja, baš kao nekad,

ponovo prekriše čadori beli,

čuje se pesma trubadura

dok vino piju vitezovi smeli.

 

Tu su i dame crvene kose,

čine ih nežnim haljine bele.

To je samo optička varka,

njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

 

Čuje se pesma na sve strane,

po maču svi su rođena braća,

ali dok veče lagano pada

I želja za borbom, poče da se vraća.

 

Baš kao nekad, u srednjem veku

počeše slavne viteške igre,

oklopi teški stežu im grudi

a vitezovi, okretni kao čigre.

 

Borba poče, čuje se zveket

oružja teškog što oklop mrvi,

samo što sada, u ovom dobu

to behu igre bez suza i krvi.

 

Sa neba Stefan sve to gleda,

ognjeni vitez reda Zmaja,

sad na počinak mirno može

jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

 

 

LJUBAV NE ZASTRANJUJE – Milka Vukic.V.

„ljubav za Ljubav

.

Nebo zaplakalo

Rane da mi vida,

Zgrusanu krv rastocilo…

Ipak cu ostati ziva…

Ljubav se ne moze zabraniti,

Patnju treba umanjiti,

Vjeru Gospodu pikloniti

U odluku Mu vjerovati.

Istina je najvrednija

Umna je moc njena.

.

Pomirila sam se sa sobom,

Zivotni put se nastavlja,

Cuvam svoja bolna sjecanja

„Nada ne zastarjeva“.

 

SADA…Miro Beribaka

Ne, nije to sujeta sredovječnog muškarca,

(rekla si mi da odem-?, ne mislim se vraćati),

ne vjerujem da je za mene preostao

niti jedan osmjeh, niti jedna lijepa riječ,

ne, ne mislim se vraćati, kasno je.

Vjerujem da si već i zaboravila na one riječi

izgovorene u zanosu neostvarenog susreta

i kolebljive nade…

.

Ne znam ni zašto sam ti i prišao,

možda, jer je tog jutra bilo sunčano,

a kafa jaka i ukusna, i cigareta…

Valjda me je očarao

tvoj nemiran pramen preko čela

i tvoje nasmijane oči

koje kao da mi hoće nešto reći,

a opet, pune neke tajanstvene melanholije,

ćutljive kao poslije brodoloma,

a ipak nasmijane…

Možda sam ti htio reći koliko si me zanijela,

da ti govorim sve moje istine i sve moje laži,

i da slušam tvoje…

da te primim za ruku, osjetim jesi li stvarna,

da ti pomrsim kosu…

Ne znam,

ali i dalje mi nije jasno gdje si bila

dok sam imao osmjeh, i srce,

dok sam imao riječ kojom bih te poveo

ka bespućima propuštenih zagrljaja,

gdje bismo bili dovoljni jedno drugome

za sve propušteno,

dok su mi oči bile zelene, a ne sive kao sad…

.

Sada je kasno, ja nemam više ništa,

i nikoga…

osim kafe i cigarete,

ostao je tek žal, i nijemi pogled

na nemiran pramen preko čela i na nasmijane oči,

pune neke tajanstvene melanholije…

Na oči, koje kao da mi hoće nešto reći…

 

НИКАДА ИЧИЈА – Миладиновић Сандра

Никада ичија, заувек ничија
у свету љубави дишем….
Гледам кроз прозор јутарњу росу
по магли од даха док пишем…

Усамљена зачудо нисам,
одавно живим за сутра,
колико данас више не бројим,
заљубљена у вечност јутра….?!

И сретнем тако изненада
тај недосањан сан,
боја ме гласа подсети да сам
доживела давно тај дан…

Варка се нада новом трону,
нестварно вијуга вихор…
Ко ли је створи и са ким гори?
Где јој је вечни ктитор?

И тако прођем као сена,
ничији додир ме не дотиче…
Може ли тако нежно биће
да хода, а да се не спотиче?!

Пропустила сам заносне тајне,
косе ми шарају седе,
али ништа зато и не марим….
Увек сам чекала ТЕБЕ!

(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49138

Pesme nedelje jula 2015.bira Lepa Simić

 

LAJAVO VREME –  Dragos Pavic

Oskoruse zelene nudi
lajavo vereme, misli da ne znam
njihov ukus, hoce da osetim trpkost
njenoga ploda i moja usta zaneme.

Misli da praznoglavo jurisam na
vitla vetrovita, skrnavim
tisinu polja i cujem cerek, lelek
i metez. To samo ja imam kuraz
da tako kategorizujem ljude,
da smestam njhove ludosti
u prazne hvalospeve.

Otuda dobijam odgovore
koji prkosno jarost tvore,
ne budi suludu nadu da ces
nasuncevom zadu naci smirenost
i plod jer ljudi i dusu kradu.

A tvoja zelja da je i njima podaris
mogla je samo ukleta Pandora
kad otvori kutiju zala i tad se prosu
sve u prah, samo ostade coveku
jalov zamah. Bog pregaocu daje mahove,
ali ojadjen, sicusan, ne hvata tokove,
jurisa na vetrenjace smelo
al svaki dan se cuje novo opelo.

Zakovitla se nebeski svod,
uzavre ljudski rod,
vaskrsnu bozji oplod,
podari sinju veru da ljagu staru
operu i novo vekovito seme
poseju u dusu izgubljenu. DragosP

 

 

PUSTI ME DA SANЈAM  –  Latinka Đorđević

Mirno detinjstvo, majčin osmeh,
vitice vrbovih grana.

Sunce iza oblaka,
svetu iskru po rekama,
obasjanu senkama.

Ruke pune ljubavi
ušuškane u tvoj dlan.

Rukovet poljskih ljubičica
svetlost dana po zelenim padinama,
orošene usne poljupcima.
Preplavila me nežnost šeboja,
pusti me da sanjam.

…Ako dozvolim sebi emocije,
Osećaću samo bol…

© Latinka Đorđević

 

 

ISTINA – Dragan Pavlović

 

Kada prođu jeseni i zime

jednog celog stoleća,

ništa se zaboraviti neće,

pogromi, pošasti i ratne oluje

kidali su grane i mlado cveće,

zalud će snegovi i vetrovi

tragove da zameću,

da se ne sazna ko je i zašto,

da Kaini okaju Avelje,

o prerano pokidanom cveću.

U zemlji je ostalo seme,

ništa se ne može sakriti,

i kada nas ne bude više,

sećanje se govori,

ono se piše,

ostaće sačuvani tragovi,

zapisi na listovima papira,

istina se sa ničim ne briše.

Kada dođe trenutak,

možda stoprvog prolelaća,

proklijaće sakriveno seme,

izrašće visoka zova,

sačekaće svog pastira ,

− U cara Trajana kozje uši,

u cara Trajana kozje uši! −

I ništa se zaboraviti ne sme,

ne može, ne treba i neće,

ni kada prođu jesni i zime

i stojedno proleće 

 

PTICA –  Milena Vukoje Stamenković

Nalikujem ptici sa tri krila
Treće je tako skriveno
Da ga stalno tražim

Zato odmotavam reči
To klupko zlatnih struna
Obavijam oko srca
Da me ponese
Tebi donese

© Milena Vukoje Stamenković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48728

ПЕСМА ГОДИНЕ је песма Радмиле Лазић ПУТОВАТИ, а песма Драгојла Јовића *Колико пута умрети се може* освојила је прво место по гласовима посетилаца сајта ПоезијаСРБ

ПЕСМА 2014. ГОДИНЕ

На порталу ПоезијаСРБ (раније PoezijaSCG) од 2005. године додељујемо награду за ПЕСМУ ГОДИНЕ. Ове године се награда додељује за 2014.-ту годину и доделиће се на првој промоцији Часописа за поезију – ПоезијаСРБ број 4. и то по десети, јубиларни пут. По оцени жирија ПоезијеСРБ:

  • ПЕСМА ГОДИНЕ је песма ПУТОВАТИ Радмиле Лазић из Београда,
  • Друга је песма ВЕРУЈЕМ Саве Илића из Цириха, Швајцарска,
  • Трећа је песма СПАВАЈ Драгана Тодосијевића из Треботина, Србија.

Посетиоци портала ПоезијаСРБ су такође гласали и одабрали по њима најбоље песме:

  1. је песма КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ Драгојла Јовића из Крушевца,
  2. је песма ОНИ ШТО ПОГЛЕДОМ САЗНАШЕ Раденка Настића
  3. је песма НЕДОСАЊАН САН Милована Петровића из Шведске

Ево песме године и песме која је добила највише гласова посетилаца портала ПоезијаСРБ:

Радмила Лазић – Београд

ПУТОВАТИ

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином плутати
Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!
Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

©  Радмила Лазић

 

Драгојло Јовић – Крушевац

КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ


О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

© Драгојло Јовић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rezultati glasanja članova i posetilaca  Bloga PoezijaSRB za pesmu 2014. godine zaključno sa 31.07.2015. godine. Pobednik je Jović Dragojlo za pesmu *KOLIKO PUTA UMRETI SE MOŽE*, Drugo mesto osvojio je Radenko Nastić za pesmu *Oni što pogledom saznaše*, a treće mesto je osvojio Milovan Petrović za pesmu *NEDOSANJAN SAN*.

Pogledajte rezultate glasanja za sve nominovane pesme:

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48706

Pesme nedelje juna 2015 bira Lepa Simic

 

AVRAMOVA SLAVA – Dragan Borisavljević

Kad se
Godine 1880-te
Doseli u Toplicu
U selo Pločnik
Avram Milanović
Sa Zlatara
Ne ponese ništa
Ni zrno prosa
Ni šaku brašna
Ni ražanog
Ni ječmenog
Ni kap meda
Na parče voska
Ni grumen soli
Samo u levoj pregradi bisaga
Nadgrobni spomenik predaka
I ikonu slavsku
A u desnoj tovar knjiga
Crkvenih i mirskih
O krsnom imenu
Pred svakog gosta
Avram postavi po knjigu
Sa one gomile
Što vazda stajaše
Na stolu hrastovom
U sobi gostinskoj
I njemu
Niko nikad
Ne potraži
Ni koljiva
Ni jestiva
Ni vina ni rakije
Ni drugoga ića i pića
Pa mu je
Kažu
Lako bilo
Slavu da preslavi
Sad kada su
Potomci Avramovi
Po svetu rasuti
A od kuće
Ni kamen
Na kamenu
Bože gde li su
Knjige one silne
Sve se češće pitam
U ova oskudna
Vremena

© Dragan Borisavljević

 

NESAN – Goran Minić

Noću se sve smiri
Tvoje oko spava
List diše
I sat uporno kuca

Noću se sve smiri
Da zvezde slete u tvoje kose
Da usnula poletiš meni

Noću se sve smiri
I tvoje oko spava
I list diše
I sat uporno kuca
Samo ja nesanom
Očekujem tebe.

© Goran Minić

 

EPILOG – Svetlana Đurđević

Eto, to sam Ja.
Ja sva, pa Ja, i sva Ja,
pa opet Ja.
Negde, kao kroz maglu,
podsvešću mi promičeš.
Nestvaran si, nepostojan.
Stalno uzmičeš
dodiru i prelamaš
se i imaginarnoj, našoj…
Ipak, hvala ti.
Hvala što si, makar i tako,
bio sa mnom;
što si mi pomogao da nađem
sebe… u tom nestvarnom i
nepostojanom delu … tebe.

© Svetlana Đurđević

 

ZAŠTO – Ljubodrag Obradović

Zašto se budim misleći na tebe,
kad je proleće i drugu viđam?
Zašto noći provodim ko mesec,
kad se tebi ta svetlost ne sviđa?

Zašto pišem pesmu
i želim da je pročitaš?
Zašto kad si ti mlada
i po mašti ne skitaš.

Zašto minute i večnost gubim,
gledajući čari sjajnog ti tela?
Zašto varam svoja osećanja?
Kad si me to i čime zavela.

Da li je to samo želja za novim,
prost nagon, još jedna obmana?
Da li za tobom za budućnost gorim,
ili te u prolazu ko i druge volim?

Odgovor je sasvim prost, sudbina je to!
Ti si moj najslađi san
i ja ću te uvek voleti,
jer te danas volim.

© Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48284

Pesme Nedelje maja 2015 bira – Lepa Simic

 

MINUT ĆUTANJA ZA POETSKU D(R)AMU-Nena Miljanović

 

Molim

Minut ćutanja za moje nebo:

Za svaku potamnelu  zvezdu sekund

Cela zvezdana jata su izgubila sjaj i osipaju se

Ko lažni novčići sipaju padalice

Ni jedna želja se za njih ne može kupiti

Ni iskupiti ni tri moje tuge

Potamnele

Nemaju više magičnu moć

Da vrate spektar u moje oči

Siv je moj pogled ovog proleća

Tugujem

Zbog aprila  boje pepela

Žalim

(Ne za tobom ne za tobom ne)

Za golicavim  leptirima u prsima i materici  je bol

Umiru ostavljeni od tebe

U svetu cveća bez boje

I u mojim pepeljavim pesmama

Ugljenisanim

Od sagorele ženskosti

Tražim poetsku tišinu:

Vek  ćutanja za avetinjsko nebo i stihove

Po minut za moje zvezdane leptire bez broja

I za odbrojane  dane  života  u poetskoj koroti  za mene

Ne zbog tebe  veruj mi

Zaboravila sam te

(Ne) veruj

Kako mi (ne) veruje i ova d(r)amska  pesma

(ni ja njoj) da je komemorativna

Za mrtvu ženu i živu pesnikinju

I tvoju (ne)ugašenu ljubav…

copyright  © Nena Miljanović

 

НОВИ БРОДОВИ – Миладиновић Сандра
Круницама белим где станује светло,
сјатила се јата ужурбаних пчела,
као поток жубори развигорац смело,
невидљиви ат се промиче кроз село…

И нико не сумња, нико ни не слути,
ко рже, ко цупка, ко галопом буди?
И нико не сања где ли су се дели,
сви они немири зимски, смрзле ћуди….?!

Прозори их маме, сенке се промичу,
пребрзо нестају деве златокосе,
клатно брже куца, клепет одјекује,
јутра дочекују с’прамичцима росе…

Нека нова сила сјатила је буре,
нека стара нада препунила ведра,
неки нови дани расплели су косе,
и нови бродови раширили једра!!!!
(с) Миладиновић Сандра

 

POETO -Marina Adamovic

 

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „

kamin(n)gs

 

*** Radenko Nastic

 

U mračni bezdan vlastitih strahova
I želja što prepliću san i javu
Vođen tajanstvom iskonskog zova
Zalutah tražeći Nadu i Slavu.

I ne znajući ko sam i šta sam,
Vezan nepovratno za jedan oblik-nit
Uobličavam stvarnosti lik
Da prigušim jek:jesam,znači nisam.

I svako blizu još dublje vodi
U slepilo dana,izdajstvo noći
I svaka nada tek sumnju rodi
Da istim putem moram proći.

Saznah samo teskobu prostora
Kad odraz vlastitog lika peče
Kao jasnost zvezda u letnje veče
Kao nemoć pred tajanstvom prizora.

Zbunjen bliskošću dolazeće smrti,
Malen pred sobom i pred nebom
Ko sam?Otkud hitam ? Kuda idem?
Vapim za Rečju kao za hlebom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48004

Pesme nedelje aprila 2015 bira – Lepa Simic

 

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

© Мирослав Мића Живановић

 

СРПКИЊО – Јовица Станковић

Шта се ово данас са тобом збива
Утробу си своју много олењила
Вековима твоје богатство се мерило
Колико си живота подарила.

Света је дужност пород имати
Рађај Српкињо или нас неће бити
Косово свето нас опомиње
Шта се Србији може догодити

Друга кнежева клетва са небеса се чује
Свети завет је мајка бити
Српкињо за спас Српства и Србије
Утроба твоја одлучујућу битку бије

Тешка судба да Србију не би стигла
Српкињо три живота роду подарила
Витешву чељад задојила
Брата сеју животом својим да их љуби

Србине роде мили част мајци
И породици да сте повратили
Са вером Божијом
Ова заповест се лако прима

Ко у овај бој не крене
“Од рода му ништа не родило
Ни у пољу бјелица пшеница
Ни у брду винова лозица”

© Јовица Станковић

 

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

Стоји у сенци дивље трешње
Гледајући зелени лист како се буди
Сунце златно и топло сија
И својим сјајем пролеће руди

Љуља се капут на погуреним леђима
А ветар носи седе праменове косе
Лете лептири по зеленој трави
Топлину и радост са собом доносе

Он је и даље у сенци дивље трешње
Кроз мозак пролећу бројна питања
Можда памти неко зло време
Или су то ипак само лепа сећања

Сенка почиње полако да бледи
Док Сунце креће на далеки пут
Он и даље стоји испод те трешње
Чека Месец да засветли жут

И осветли на кори драго име
Уцртано тог давно прохујалог дана
Када су се волели у сенци дивље трешње
Све чекајући да сване зора рана

© Даница Рајковић

 

НА ИСТОМ БРОДУ – Миладиновић Сандра
Мирише бехар у твом загрљају,
да је сувенир да га сачувам,
сан, да га сањам док постојим,
небо – да увек руке му пружам…

Наслоним главу на твоје груди,
осећам како дамари бију,
као врућ ветар душу ми греју,
уздаси ништа не сакрију…..

Ти и не слутиш моје стрепње,
све моје слутње што ме гоне,
а хладне кише понекада лију,
потоци суза, па душа клоне….

Насмејем ти се као птица,
ни трзај зеница да приметиш,
не дам да залуташ у ходницима,
као дивљи вранац пољем полетиш…

Тихо ти овлаш додирнем душу,
онда када се најмање надаш,
и ја сам звезда која сија,
не бих поднела да ми страдаш!

Мисли да си слободан као и ја,
јер севдах воли слободу,
плови тим бурним даљинама,
ипак смо увек на истом броду!
(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/47442

PESME NEDELJE MARTA 2015.BIRA – Lepa Simic

 

TRAG – Gorica Stanković
Neko će nekad
na listovima prašnjavih
knjiga čitati život
pretvoren u mastilo.
Na papiru izlomljenih arija
i promašenih tonova
čitaće se duša jednog pesnika.
Kako su osmesi,
tugu skrivali u mrak
i budni snovi molili
za prolećna krila.
Videće vence od trnja
bačene u očne daljine
ispod nasmejanog neba.
Ulice će zaboraviti korake
samo će ostati trag
uspavanih pesama
u proživljenom krugu

 

GREŠNA SAM – Milka Vukić.V.

~ljubav za Ljubav~

.

Grešna sam ja, grešna se i rodila

Nisam čistu ljubav upoznala…

Sebične misli nečasni demon usadi

Po kamenju padam i krvarim.

.

Priznajem svoju nemoć i strahove

Grešna sam Gospode, izbavi me iz prljave jaruge…

Nauči me istrajno moliti se…pokajanje steći,

Toplom suzom ovu smradnu nutrenjenost natopiti.

.

Grešna sam ja…Bogomajko pomozi mi,

Poduči kako se vole i čuvaju najsvijetliji,

Trpeljivo ću sva iskušenja

Ne izvedi me ispred Svevišnjega prije očišćenja.

. Прочитано 16. пута

 

PESME PTICE SIRIN – Nena Miljanović

Sad posle tebe
Molim se
Da mi oproste ptice
Što više nemam čim da letim
I poezija
Što ne umem da pevam

 

Poslednje raspevano pero
Iz krila rajske ptice Sirin u sebi
Iščupala sam iz duše
I zašiljeno bolom
Zabola duboko u srce
Da napišem najskuplju ljubavnu o tebi
(piše se posle ljubavi i plaća dušom )
U nadi
Da je još crvenog mastila u meni
Uzalud
Poslednju kap
Odneo si između stisnutih usana
U ćutanju
Koje je ubilo moju Sirin

 

Sad posle mene
Molim se
Da sam sebi oprostiš
Ono što smo ti oprostili
Moje pesme o tebi i ja:
Moju Ljubav

 

 

KRUG -MIRJANA ŠARAC

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму
Твој сат иде споро…
И свих седам велова ево скинућу
да ту Тајну Чекања поделим са Тобом!

Знам да рећи ћеш ми;
Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале
Чекајући да те Дочекам!
А, знакови су били ретки
Kао љубав у баченој бомби ван граница времена
а ипак Чекам и Дочекаћу те!

Макар још један рат ишао предамном
Макар још један гроб мој остао отворен
Макар срушили све бране и ограде
и људи се у звери обрели,
Чекам те!!!

Знам да рећи ћеш ми;
Ево сад плетем сам у беспућу овог олињалог и гладног града
све што је остало
све што је претекло и могло се наћи у мени
а да сличи Чекању с почетка
И предем нервне завршетке да Дочекам а да није Сан,
И останем колко толко присебан и нормалан
када те Дочекам да те Препознам!

Утеху су доносили и односили тамјани сећања,
Барут и крици ветрова
расплитали су Маске оних које су Глумиле да њих Чекам
лажирајући светлост своје ноћи жалећи што Њих не чекам
јер падоше и предаше се порнографији ове јаве
Док ја и даље познајући корак твој
Чекам те јер знам да ћеш доћи!

Знам да рећи ћеш ми;
Олујни вапаји затурених клонова у гету не знају за ту Магију Чекања
Они само симулирају Живот који Ја преживех Чекајући Твоју Kомету
Бранећи се од псеудодуха и пимитивизма садашњег света!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је птица злослутница претило да прождере тог Војника Свести
Kад пре огледало ступим да не пљунем
На мемљиви пут руку да не пружим…
И зло у очи да погледам
Па ко псето реп да повијем и у мишију рупу себе скријем
Да останем колко толко нормалан и присебан
Kада Дочекам да те Препознам
И ту патолошку потребу Чекања Тебе
нахраним новим немиром што извире…
И дане бројим
Ноћи кујем
У лагумима тишину тајим
Ћутањем невину стрепњу у недрима гајим
Равницом кад пођеш
Да видим топле стопе твоје
У беоњачама загрљај да спремим
И Дочекам Тебе Чекајући!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је јутара однело гранате садашње свести
Kолико се зора распукло пред очима овим у неповрат
Да Заврши и овај Kруг мог Чекања Тебе!!!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/47152

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 Next

Load more