Pesme Nedelje februara 2015.bira Lepa Simic

ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – ЈовДраг

Ех, кад бих опет заплакати мого,
Па да чемер суза, опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну, већ подигну браду.

Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.

Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.

Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.

У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.

А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој обoлeле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.

Ех, када бих опет заплакати мого,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно украду.

ЈовДраг

 

 

 

Oduvek si znala ko je on – Milica Miladinović

Čemu te suze, čemu ta bol,

oduvek si znala ko je on.

Čemu te suze, čemu taj strah,

boli, znam, gubiš dah.

Gledaš ga, drhtiš, čekaš, nadaš se,

takav je on, sa tim pomiri se.

Znaš, a opet boli te, ubija,

sa tim čovekom sve je lutrija.

Nikad sigurna nisi, 

zašto pored njega ti si.

Šta god da uradiš, ne vredi,

pred njim svaka tvoja slabost pobledi.

Budeš jaka, foliraš samu sebe,

voli taj sve, al’  ne i tebe..

Čemu te suze, čemu taj bol,

oduvek si znala ko je on.

 

 

Raspadnik #006 Miloš Ristić

Рекао сам сто пута себи да мрзим да пишем стихове

Марширајући егом по папиру

Уживајући у немирноме миру

Избацујући отиске ерективно

Губећи године ефективно

Док горе десни желудац дрма

Понекад мислим да је ово што живимо обична крма

Која се деље мало по мало

Јело по јело пило по пило

Ристић Милош је књижевник који пише о ономе што мора

да буде и о ономе што није било

 

TALOG PAMĆENJA milka vukić vujnović

Snježne pahulje grebu izgubljene…

Cvrčak se uzdiže na noge,

U tananoj haljini

Ruglo je zimskoj idili….

Utrni vjetre,

Spusti ledene poluge,

Noć je dan siromaha…

Reflektor voli moćnika….

.

Svanuće jutro

Iz navike…

Preskočimo proljeće…

Kalendar juli doneće…

Ljudi više nisu ljudi

Egom lice obojiše,

Jahtom  oči popuniše…

.

Cvrčak neće drečati,

Svi će mirno spavati…

Talog  pamćenja

Halicunacijom metastazira..

Al koga za to briga…?!

 

 

Pesme nedelje Januara 2015. Bira Lepa Simic

 

НАШ СПАС – Миладиновић Сандра

У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….

У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…

Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…

Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…

Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…

Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….

То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…

Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…

Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра

 

ZVEZDA PADALICA – DRAGAN PAVLOVIC

Noćas
Pre hiljadu godina
Drhtala je vasiona
U porođajnim mukama
Pobacila je zvezdu
I niko to nije znao
Astronomi ni astrolozi
Ni zvezdoznanci nisu znali
Kratko je padala
U ponore galaksija
Bljesnula na nebu
I nestala
U bespuću beskonačnog
Noćas
Posle hiljadu godina
Mesec je sakrio lice
Da ne vide tugu
U njegovim očima
Svi koji su pomislili želju
I poslali je u vreme
Koje ne postoji
U odraz zvezde padalice
U trenutku
Od pre hiljadu godin

 

Od istine do … – Miro Beribaka

Od istine do …

.

Skrivam se, bježim,

otimam se da ne povjerujem

u surovu istinu,

istinu od koje drhte mi grudi,

očaj me podilazi,

a naša lica mi postaju iskrivljen odraz

nas samih nepoznatih, stranih,

okrećem glavu od nje,

zaobilazim je,

sklapam oči kada je osjetim u blizini,

ćutim… I molim se

da tople riječi, zaklinjanja,

nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu

da ti kažem, da mi kažeš…

snažni zagrljaji, vrele usne,

sve ove godine

nisu bili hir.

Ta surova istina, tek obična laž,

nadvija mi se nad mislima

i bdije u pogledu mome

kao izgubljeni smisao vode

koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,

neko more

ili će se razliti oranicom

i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,

istina koju vidim u svakom svanuću,

u svakom smiraju dana,

koja za moj sto sjeda kada i ja

i ište mi pola od svakog zalogaja,

kvari mi pjesme koje sam volio,

tužnima ih pravi,

opija me, truje, pa otrovan poželim

da zauvijek pobjegnem

od svega čega je nestalo,

od nadanja, od smijeha,

od sjećanja…

da pobjegnem od sebe,

negdje, gdje neće boljeti!

.

 

ЗОРИЛО –  Рајица Драгићевић

оно је дошло у овај дан
уснулог да ме пробуди
из далеких предела
преко урвина и брда преко мора сињих
моје зорило моја песма тајна
и донело ми богме
од свега по нешто
конац вуницу пређу и повесмо
да знамо ко смо да знамо где смо
изручило преда ме из корпе даровне
о радости
стижеш ли ми с почетка света
из давног нехаја
из завичаја смеха и ведрине
окупана умивена утегнута
у сунчевој колевци одњихана
савладавши раздаљину достигавши недостижно
ти моја светлећа са зором помешана радости

16.01.2015. Рајица Драгићевић

Pesme nedelje decembra 2014. – bira Lepa Simic

PESMA DECEMBRA 2014 – ГОДИНА НОВА – Мирјана Шарац

GODINA NOVA – Mirjana Šarac

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..

Možda-sve je reklo -Aleksandra Mladenović

Možda smo mi, dušo, sve bliži, u dalji

možda smo nas dvoje sve tuđi, a svoji;

a možda i nismo, već nas tuku malji

kroz damare lude; možda tu postoji

To što se razgori samo kad se sluti,

što se nije, žali, jednom nama snilo;

To mi ne poreci, to mi ne prećuti;

Ne zbivši se sve se, među nama, zbilo.

Možda smo mi ,dušo, jedno drugom smrti

možda smo nas dvoje sve samo ne ljudi

a možda i jesmo, već nam razum muti

Ta beskrajna varka, možda tu se budi

To što uznosi nas samo dok se skriva

što nije i jeste jednom nama  teklo.

Ne zbivši se, ipak, nek’ se nama zbiva,

sad mi i prećuti. Možda -sve je reklo.

© Aleksandra Mladenović

ПРОСЈАК – Светлана Биорац-МатићНа углу улице, негде у свануће,
изрони полако из убоге куће
па стиснут, ко сенка,
у прашњавом куту,
стидљиво и скромно
пружа своју руку.

Не говори ништа,
не куне, не моли,
у оку му само страшна
грудва боли
и суза што дрхти
на врх трепавице
претећ да побегне
низ зборано лице.

И ко да му ситниш
што у руку пада
једна зера тежа
на грумену јада,
задрхи му рука
стара, окоштала,
скрије своје очи
тихо шапне: “Хвала.”

Видели га, кажу,
у сумраку људи,
пред убогим прагом
како земљу љуби
и дрхтавим гласом
пуним тешке боли
да се не пробуди
Свевишњега моли.

© Светлана Биорац-Матић

НОВЕ…Ljubodrag ObradovicДолазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!

За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић

Pesme meseca OKTOBRA i NOVEMBRA 2014. Bira Lepa Simic

OKTOBAR 2014 – Pesma meseca – Jesenja igra – Branka ZengJesenja igra

Ka žutoj ružišareni leptir leti

miris ga mami.

*** 

Kiša jesenja, 

cveće u bašti čeka,

miholjsko sunce.

***

Kesten na tlu,

sa krošnje lišće pada.

Jesenji je dan.

***

Kap kiše klizi,

iz ugla oka niz obraz

budi se osmeh.

***

Jorgovan greškom

septembru poklanja cvet 

Miholj-dan tek će.

© Branka Zeng

Pesma meseca NOVEMBAR 2014 – Koliko puta umreti se može
КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ – ЈовДрагО, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

© ЈовДраг

NEBO ZNA – Radomir TodorovićGde je galeb i more,
gde su plahovite reke,
ljuti potoci i vrela ?
Gde poniru ki¨e
kada pokvase moje puteve i sela ?
Odakle mi dolaze saputnici,
oblaci i stada ?Odakle je kamen u mene doleteo.
i spr¸io zelenu travu ?
Odakle su slutnje letnje oluje,
munje i gromovi,
tuča i led ?
Odakle mi dolazi¨ ti,
odakle je noć ?
Za¨to si me u snu mimoi¨la
i plesala sa drugim ?
Za¨to me ranio tvoj osmeh,
beli zubi,
otkosi trepavica,
rumen usana ?
Za¨to me zaboleo tvoj golubiji pogled,
pokreti i dodiri,
opekao plamen poljubaca ?
Za¨to me tuga dopratila kao senka.
dok je dan verio noć,
pust kao moja hladna postelja ?
Istinom si me osvojila.
Zanemeo sam,
povrediću te ćutanjem.
Razume¨ me kada ti ka¸em,
u snovima si pesnika,
ljubav večita,
kao glad lutalice.
Veruje¨ mi
jer sam sanjar i dete,
koje baca kockice
sa tobom
u igri ne ljuti se čoveče.

© – Radomir Todorović

SVE PESME SRCA MOG –  Milovan Petrović

Sve pesme srca mog,
darujem samo tebi,
jer ti si boginja,
zvezda na nebu,
pa ko te voleo ne bi.

Sve pesme koje čita¨,
samo su poklon moj,
za tvoju ljubav,
za sjaj u oku,
za ne¸ni dodir tvoj.

Pa ako nekad,
uz zvuke gitare,
prepozna¨ pesmu moju,
znaj da je pisah,
samo za tebe,
tebe i ljubav tvoju.

I zato slu¨aj zvuke gitare,
pa¸ljivo svaki stih,
slu¨aj ih tiho,
slu¨aj ih ne¸no,
vredna si svakog od njih.

Milovan Petrović



Време пролази – БРАНКА ЗЕНГ

Док дани отичу
нижу се тренуци
сећањем не огрејани
бледе сенке зимске вечери.

Отима халапљиво
гладна и незасита
тамна и непозвана
она је неминовна.

И није као ноћ
која одлази пред светлом
и није време одмора
она упијено не врача.

С’ висине погледом пребира
као зрна на белој простирци
одваја и раздваја
заувек, и нема у њој кајања.

Питање оставља без одговора
а сутра се јављају појањем
птица, суза као да није ни било,
само се небо после кише плави…

ПоезијаСРБ – ПЕСМЕ 2014. ГОДИНЕ

PESME MESECA ZA 2014. GODINU
MESEC PESME MESECA
Januar *****Radenko NasticOni što pogledom saznaše
Februar MALENA – Nevenka Alispahić
Mart PUTOVATI – Radmila Lazić
SPAVAJ – DraganTodosijević
April VERUJEM – Sava Ilić
Maj NEBESKE OČI – Sandra Miladinović
Jun XXX – Miro Beribaka
Jul RUŽA – Bratislav Bogdanović
Avgust Verujem – Gluscevic Milan
Septembar NEDOSANJAN SAN – Milovan Petrović
Oktobar Jesenja igra – Branka Zeng
Novembar Koliko puta umreti se može – JovDrag
Decembar GODINA NOVA – Mirjana Šarac
Pesme meseca za 2014. godinu zaključno sa martom birali su posetioci sajta, a od
aprila pesme meseca bira urednik portala PoezijaSRB Ljubodrag Obradović

 

Pesme nedelje marta 2014.bira-Lepa Simic

 

СПАВАЈ – Драган Тодосијевић

Спавај у сенци моје душе
Спавај у заветрини моје кише
Спавај ту на левој обали Пепељуше

Спавај у песми вредних ратара
Спавај у песми ноћних птица
Спавај у фијуку вејавица
Спавај у мирису пољског цвећа
Ту на левој обали Пепељуше
Спавај село моје

© Драган Тодосијевић

НАЈЛЕПША –  Градимир Карајовић

Те твоје очи
Небесно црне као два сафира
И дуга црна коса
Наспрам плавог неба
Говоре ми тајне постојања

Те очи које зраче топлину
Као два црна смарагда
И набујале груди
Као цветови мирисних мајских ружа
На портрету у мојој глави
Шапућу ми страст надања

Само очи твоје
Лутају ми мислима
Очаран лепотом твога тела
Дивим се красоти стаса
Сањам те у својим сновима

Ширим руке
Да ми дођеш у загрљај
Да осетим заносне мирисе
И чари твога тела
Јер ти створена да волиш
И будеш вољена

Извешћу те једном
На пучину мојих снова
Да осетиш чар и богатство
Мојих додира
А ја занос твојих усана

Све до хоризонта
Иза кога се рађају плаве зоре
Ти си величанство
Лепоте неба
Планете земље
И сунца

Ох Радо бих да изгорим
У твојој близини

© Градимир Карајовић
посвећено С.Ђ.

 

Pediculosis pubis – Зоран Христов

Срели смо се
у улици црвених фењера.
Она је ишла за послом
а ја сам тражио љубав.
У ствари,
данас ни сам не знам
да ли је сусрет био случајан
или ме судбина навела на њу
док је под лампионом
чекала трећу смену.

Ту, на углу она,
нашминкана  до бола
са штиклама од осам центиметара
на ципелама већим два броја
погледом ме призвала себи.
Пришао сам
гледајући је право у очи.
Само педесет, за тебе, рекла је, лепи.
Остало може уз договор
и неку добру цену
јер љубав, кошта, али и вреди.
Нема тих пара, рекох
и очаран кренух за њом
до полумрака мемљиве собе
у којој су се мешали мириси
мушког зноја и индијских штапића
Руком ме увела у суштину
А онда  куковима
појаснила да се све врти у круг
и да је живот као и љубав
пун успона и падова,
Час си горе час си доле.
Баш као свака љубав
и ова је трајала кратко
а након ње
остаде бол, свраб и патња.
Срели смо се
у улици црвених фењера.
Она је чекала смену
а ја…
од ње сам купио љубав
и на поклон добио pediculosis pubis.

© Зоран Христов

ПУТОВАТИ – Радмила Лазић

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином плутати
Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!

Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

Pesme nedelje februara 2014.bira Lepa Simic

 

СРБИНЕ – Борисав Благојевић

Позигни прст и поглед и лeђa
Живот је то, Србине
Још један дан оплођен вером
У белим равницама посејан
У мртвом малтеру узидан
У песми ћирилицом уписан

Загризи хлеб и земљу и жену
Сpeћa је то, Србине
Још јелан дан си словио словом
Ту на рођењу животних oбaлa
Ту на почетку свих почетака
Ту где твоји записи настају

Усклади речи и мисли и жеље
Правда је то, Србине
Још једно сутра дочекај молитвом
Крај светиња и икона од искона
Крај пламена свих српских плакања
Кpaj реке будућих свитања

© Борисав Благојевић

MALENA – Nevenka AlispahićMalena, eh moja Malena,
zasto si tako tvrdoglavo bandoglava,
zato ne pustis sve sto je bilo,
zasto ne zivis ono sto ce biti.
Zivi Malena, zivi, i molim te,
budi kao sto si uvijek bila
ona ista luckasta, ona ista djetinjasta,
ne mijenjaj se Malena,
ni zbog koga, ni zbog cega.
I nemoj biti tuzna, smij se
onim svojim zvonkim smjehom
koji zarazno uzima sve nevolje
onoga koji ga slusa,
lijeci, miluje, grije.

Samo, molim te Malena,
molim, ne prati vise moje korake.
Njih nema.Mene nema.
Ne postojim.Nemam ni ime ni prezime.
Ne trazi ih, nema koraka onoga ko ne postoji.
Ne trazi u mojim rijecima sebe, nema tu nicega.
Ni tebe, ni mene, nema nas.
Nismo ni bili.A bilo jeste, samo ne mi.
Ne postoje ni rijeci ni slike
kojima te slikam, ne, nema tu tebe Malena.
I zasto uzalud tragas za onim
sto ne postoji.

Ne idi za tragom koraka
koji su davno tudji, izgubljeni
za tvoje oci, za tvoj put.
Ne budi sjenka koja se gubi u nicemu,
ti nisi sjenka, ti si moja zvijezda Danica,
moj Mjesec iznad grada
zauvijek izgubljenog za korake
tvojih malih stopala sto mirisu snovima.
Ti si moj najljepsi cvijet u cvijetnjaku
koji nigdje nije zasadjen.
Ko da ga zasadi, kad ne postojim.

Malena, moja Malena,
izbrisi sve, bas sve,
i dobro i lose, i najbolje i najgore,
pocijepaj zaostale fotografije
na kojima se vide moje sjene
i pusti Malena, pusti…
Pusti da zivot tece, da bude to sto jeste,
i molim te, molim, zaboravi.
Zaboravi sve o meni.
Ime, lik, glas, kosu, oci.
Ne postoji vise nista od toga.
Ne cuvaj ono cega nema.

Ti mislis, lazem te, mislis tjeram te.
Eh Malena, kad bi samo znala,
a bolje je, da bolje, da nista ne znas.
Zato, pusti, ne trazi moje tragove
u prasini tudjih ulica,
ne pokusavaj slijediti korak kojeg nema,
ne trazi sjenku koja nikad nije ni bila.
Razumi me Malena, tako mora.
Vjeruj kad kazem, ne postojim.
Vjeruj, bar jednom, samo ovaj put.

I idi, idi svojim putem, trazi korake
koji nisu nepostojeci,
korake koji nisu izgubljeni
Idi i ne osvrci se malena,
iza nema nicega.
Idi, ovaj put pronadji korak koji jeste
i nemoj da ga pratis, uskladi ga,
uskladi sa svojim i hodaj, leti, voli.
Nemoj misliti na mene onih dana
kada ti na lice padnu sjene.
Ne misli se na nepostojece.
Ne sjeca se sjecanja kojih nema.

Malena, eh moja Malena,
ovo je moja najteza nepostojeca rijec
ikad iznjedrena, ikad napisana.
Ne citaj je, nije za tebe, nema tu nicega,
nicega osim molbe, idi, idi svojim putem
i ne misli da te ne volim.
To je nemoguce, nema ljubav nista s tim.
Nisam te volio.Ne moze da voli
onaj koji i ne postoji.
Idi sad moja Malena.
Idi, i nemoj se slucajno okretati.

© Nevenka Alispahić

СУЗЕ МОЈЕ МАЈКЕ – Светлана Биорац-МатићСтајала је сама у смирају дана
иза наше куће, негде загледана,
на уморном лицу златила се њена
крупна, тешка, суза, од свих сакривена.

Плакала је дуго скривена и нема,
дрхтала јој само погнута рамена,
опекле је речи подлости и злобе
изречене гордо од драге особе.

Њене су ми сузе капале по души,
скупљале у клупко горчине и једа,
што у грлу гуши и боли и пече
и никад се више заборавит не да.

Опростила све сам преваре и лажи
и отровне стреле, ране и убоје,
ал опростит никад нећу и не могу
то вече, те сузе добре мајке моје.

© Светлана Биорац-Матић

ВИНО –  Бранка Зенг

Заустављам дах,
пуштам да лелуја
тренутак
пре додира осећам
питки укус уснама
буди чула као зов
дивљег необузданог
од глади обневиделог
жедног љубавника
венчаног са Сунцем
у соку крв своју
просипа низ падине
мојих бедара…
клизи низ кожу сласт
подрхтава у грозници
неких далеких година
засејаних да буду дар
и починак уморним
рукама…

© Бранка Зенг

Pesme nedelje Januara 2014. -bira Lepa Simic

NA KRAJU POČETKA – DAJANA DIVERNO

Ljubav na početku, ljubav s kraja
Čas vidi se bledilo, crvenilo, i sjaj
Uvek neka spona nas će da spaja
I kad svi protutnje – mene čuvaj za kraj.

I puštam da misle šta već ko hoće
Jer  nakon svega mogu ti još dati sebe
Uragan mi dođe, al znam da proće
I na kraju svega – naći ću tebe..

I da li me vole il ne, baš nije mi bitno
I baš mi dobro dok usne su mi neme
Al zato ove reči ti zapamti hitno
Na kraju početka – ti imaš mene.

I dok kroz život tutnje oluje
Čas vidi se bledilo, crnilo, pa sjaj
Svi smerovi urgana srcem protutnje
Tebe ja opet čuvam za kraj.

© DAJANA DIVERNO

 

Hladna … Kavaja Aleksandar

Prolazi i vraća se , kad zamiriše najače
oči od duge sa krajevima tuge
usne za pljuge , srce za druge
noge za gaženje , telo za paženje
mašta za skitanje , samoća uz svitanje ….

a godine niz reku , i tako proteku
sa malo šampona , za obraze da ne peku
od peska satkana platnena svila
a samo debil prepoznaje debila
kao što nije ni bila svila
tek kada si izgubljeno dobila ….

ovo je prvi red za pogled u prolazu ,
ovo je najbolja ponuda za dvoje u porazu ,
ovo je ono što se ne odbija
zamka za logiku , pegla za naviku
lopta za invalida , gangrena za patiku ….

neko se umešao , recept je zapisan
začin je propo, ceo kolač otpisan
brašno je burek u džaku bez vode
so je lek za nizak pritisak
mason je zidar alat mu nije visak …..

problem se nazire i kada ga nema
samo ime okidač za premnogo problema
noć kojoj se sprema hapsenje svitanja
čaj i led dva agregatna stanja
premnogo sranja
za onu nit koja je najtanja ….

balada za troje sa notama romantike
a samo jedna ispisnica iz kruga
ljubav je lepa al zarazna kao kuga
jer bolest je kada zavoliš druga
kao i navika da ljubiš brata
u sobi koja nemaju vrata
a opravdanje sakriveno iza inata ….

i sada kada slavimo red je da nazdravimo
to crno vino spas od zaborava
i reka i cigara a samo jedna Morava
sa čarape nit pokidana ostala
jedna je priča  sećanje postala
Sibirski hladna

 

САМО ДЕЦА ЗНАЈУ….Миладиновић Сандра

Само деца знају за чим трагају,
јер имају са небом договор,
често се са њим скривају,
не траже за игру изговор….

Причају у сенци липа,
тумарају кроз шумарке,
намигују шеретски врбацима,
и лете за ветровима кроз топољаке…

Од деце учимо о времену…
Хоће ли ускоро киша,
казаљке када се склапају,
чује ли се ноћ најтиша….?!

Само деца знају за чим уздишу,
јер воле мирисне душе,
сазвежђем се несташно играју,
и даљинама немире гуше….

Од њих учимо о љубави…
Хоће ли ружа увенути,
да ли ће камен проговорити…
никада се неће уморити….!?

Када би бирала тајну
коју би са нама поделила,
деца би на улице изашла
и својски се провеселила…

Само деца знају да се буде,
да се развлаче и мешкоље као зраци,
у сну да се смеју као да им кловнови суде,
и да се чуде одраслима што су још увек прваци!

©Миладиновић Сандра

МОМ ВОЉЕНОМ БРАТАНЦУ КОСТИ МИЛАДИНОВИЋ

 

***** Radenko Nastic

Oni što pogledom saznaše
Oni što ćutnjom pitaju
Srca kamenu dadoše
Pa svetom,svetom skitaju.

Noć im nesane sprema
Tuga miluje ženski meko
I nigde smiraja nema
Samo slutnja da čeka Neko.

Iz gore dolaze,u goru odlaze
Rosu da piju(jutarnju suzu)
Cvet da uzberu po trnju gaze.

Javu prevare pa u snu hodaju
U dno svetlosti,u dno sveta
Majstori reči zalutaju.

Pesmu Nedelje u decembru 2013 bira – Lepa Simic

 ДОБРО ЈЕ…Љубодраг Обрадовић

Добро је бити добар
Искрити за људе љубав
Јер своје зло само јад доноси
И душу право у пакао носи

Добро је написати песму
Оригиналну ако умеш
Јер на углу увек чека онај
У преписивање што се разуме

Добро је имати кућу
И три прасета су је имала
Све док један вук зао
Није кућу одувао

Добро је пронаћи своје место
Ко тражи увек пронађе
И кад ти смета  светлост
Знаш да сунце ноћу зађе

Добро је паметан бити
И мислити да све знаш
Али живот је често чудан
Узима и oно што недаш

Добро је имати снове
У сновима је могуће све
Али живот своје путеве оре
и у збиљи снови изгоре

Добро је летети
Лети се и без крила
Само да је поред тебе
Она што је некад била

Добро је заљубљен бити
Тај нектар стално пити
И свету страст палити
Али боље је цуру љубити

Добро је пронаћи мир
И кад немири душу прже
Што пре изградити свој свемир
Јер живот се крати све брже и брже

Добро је живети
и кад живот није добар
Своје јаде у себи скрити
И поћи даље ко чивит модар

Добро је све изазове преживети
Кругови су стално нови
Све што ти срце сад ремети
У будућност своју плови

Добро је пронаћи наду
И излаз кад је густо
Сва надања кад ти украду
Без илузија све је пусто

Добро је…
Бити добар…

© Љубодраг Обрадовић

 

ОЧИ ПУНЕ НЕСАНИЦЕ –  Горан Минић

Питали си
Како до снова
До крошања у којима
Седи љубав

Месечева рука
Разлила се над граном
Док смо слали пољупце
Новом дану
И бојали се истине

Пише ти све у зеницама
И где смо то погрешили
Када смо једну ноћ
Спавали међу звездама

И ноћас мислим на тебе
Очи пуне несанице
Кога љубиш

Не могу да заборавим
А морам
Не можеш ни ти
А мораш
Живимо
Јер морамо

© Горан Минић

U DINARI- Jovan Mihajilo

U Dinari nadahnuća,
stoji prazna moja kuća.
Ambulantna kamen bjeli
i sa školom tugu djeli

To je mladost mladih
dana svako drvo
kao rana osječeno sve na pola
i život je kažu škola.

NAŠA DINARA I NAŠA PATNJA
U NAMA DINARSKO SRCE VRCA
I KRV NAM ŽILAMA TEČE
KRV TOPLOG DINARSKOG SRCA.

© Jovan Mihajilo
25.11.2013. Petrovaradin

ГЛАС ОД МЕДА – Елеонора Лутхандер

Разапета селотејпом
између стубова
обезвређеног имена
као luftwaffe
прeливам глас од меда
по тој људској измаглици

У процепу немоћи
загорела књижевна попара
згужвани шешир
ишчитава небо

Мачка се попела
на орман
НЕ УМЕ сама да сиђе

Нема ватрогасаца
нема помоћи

Треба само сести
близу врата
побећи низ степенице
код Банета
спискати чланарину
у “Клубу Књижевника”

© Елеонора Лутхандер

“Бане тoчи, Бане cлужи
aл` за Будoм cpцe тужи.”
по Ђуpи

Pesmu nedelje u novembru 2013 bira-Lepa Simic

NEBESKA KOČIJA- Dragan Pavlović

Zarekao sam se sebi

 jedanput i zauvek,

 najčvršće što mogu,

 da neću umreti.

 Samo ću otići

 daleko u visine,

 i kada smrt dođe

 neće me zateći,

 ni pronaći me neće,

 ne dam da me nađe.

 Sakriću se iza tamne zvezde

 i pokriti Kumovom slamom,

 neka vrati praznu nebesku kočiju.

 Ostaće moja upakovana ljuštura

 obučena u svečano odelo,

 suvišne su suze,

 čemu patetika,

 biću u mirisu tamjana,

 lepršaću iznad plamenova sveća

 i, nasmejan ću slušati meni opelo.

 Dok mi pop poje molitve opela,

 saznaće moji najdraži

 da još nisam otišao,

 daću im znak,

 ugasiću nekoliko sveća

  i od dima napraviti krug.

 Biću prvi ispred svih,

 stajaću na vrhu krsta,

 orkestar će svirati

 nešto nalik na marš,

 u ritmu mog kažiprsta.

 Na kraju tog ozbiljnog čina,

 kad stave vence i poslednji buket

 u rever ću zadenuti beli cvet,

 popiću i ja jednu, naiskap,

  i otići ću u visine, u zvezdani svet.

 Rasterećen zemaljskog bremena,

 prvi put potpuno slobodan,

 ni u vrtove raja, ni u vatre pakla,

 u beskonačnost prostora i vremena

МИРИС ПРОЛЕЋА – Живота Трифуновић

Шта да Вам кажем,
не може то да се опише,
како дивно пролеће
у мом селу мирише.

Сунце је далеко иза брда,
још ноћ мрачна траје,
а песма славуја,
од синоћ не престаје.

Није то једина песма,
која се у ноћи чује,
ту су цврчци и друге птице
и песме до зоре брује.

А каде се изјутра сунце
на хоризонту појави,
тада околина постаје
земаљски рај прави.

Расцветане и олистале гране
као драгуљи сијају
а ливаде, баште и њиве,
шарени паркови постају.

А дечица весела и чила,
по пољима, ко анђели мали,
довикују се и плету венчиће
од цвећа што су га убрали…

Шта да Вам више причам,
речима не може да се опише,
како дивно пролеће,
у мом селу мирише.

© Живота Трифуновић

 

POBUNA-Svetlana Biorac Matić

Iz pećine izašle su ale,
predsednika svoga izabrale.
-Predsedniče počuj muke naše,
ovi ljudi S’ nama decu plaše.

Stoga hitno tabak da se piše
sa nas ova ljaga da se briše,
kod toliko pošasti svih reda
plaše decu da ih ala vreba.

Nema takvog stašila iz priče
kao ovih što na ljude liče,
ni nemani tako strašne ćudi
ko što neki imaju je ljudi.

Kad ste čuli da je neki tata
nastradao zbog alinog rata,
il’  još gore da je neman neka
fijuknula bombom na čoveka? –

Iz pećine izšle su ale
u odbranu sopstvenu su stale.
Deč’ji svet se moli da presudi:
Ko ih plaši – ale ili ljudi?

© Svetlana Biorac Matić

 

ZAHVALNICA – Tanasije Ilić

Pišem ovu zahvalnicu
Kao svetu poslanicu
I šaljem je vama svima
Rodoljubi,-svud nas ima.

I ja sam ti golać goli
Koji svoju zemlju voli
Ovo moje mesto malo
U kojem je vreme stalo.

Kao da je na kraj sveta
Gde još nema interneta
Gde nam petli jave zoru
Gde volovi jos oru.

Gde se rucno zanje klasje,
Gde običaj svaki zna se,
Gde još melje vodenica,
Gde se kuva varenica,

Gde se ljudi pesmom leče,
Tako život ovde teče,
Pod okriljem kulta etno
Siromaštvo, ali sretno!

© Tanasije Ilić

Pesme nedelje za oktobar 2013. – Bira Ljuba Obradović

ТУЖНА ПЕСМА О ШАРОВУ

Синоћ кад сам именом га звао,
Док је болан лежао на трави,
Задњи пут је главу подигао,
Да ме види и да ми се јави.

Ноћ се црна просула над нама,
Па ни звезда ни месеца нема,
У душу ми завукла се тама,
Док га дижем рукама обема.

Мој се Шаров разболео тешко,
Па не може лавеж да изусти,
Видим да ће још у току ноћи,
Своју псећу душу да испусти.

Јутрос рано у свитање прво,
Тек што зора почела да плави,
Мој се Шаров пружио под дрво,
Ја га зовем, он ни да се јави.

Не знам шта се с њиме тако деси,
Све се збило к`о у некој причи.
Добро куче, то је био Леси,
Нико други на њега не личи.

Сада тамо у искрају баште,
Где се њише наша трешња стара,
Свежа хумка подсећа на место,
Где се Леси заувек одмара.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

 

Ponornica

Nekud su otišle,
nestale, ili su se s’krile,
iskrice, one što seti ne daju
oko da zasuze.

Tišina, kao oblak dok Suncu
mrači pogled oboren,
k’ dubinama krene se
zaboravljenima, pružene ruke.

Samo da kiše ne padaju,
trag povratku da ostane.
Kao kad se otkotrlja klupče,
raspetljaji da budu jasni.

A one,
kad reše zagonetku, povratak,
život, hoće li biti u istom sjaju,
jesenjeg jutra i kapima rose na listu?

© Branka Zeng

ХАРМОНИЈА СРЕДЊЕГ ДОБА

Ходам по облацима,
баш као путник
на кривудавом путу који предстоји,
лаког стопала и ваздушастог хода,
чинећи тако пут
за светлост да продре.

Сунце је у зениту
као ватрена лопта у подне
Тачно је дванаест часова
И следи одбројавање, одбројавање…

Преко брда је ВЕЋ
И морам да побегнем
од тога да будем заробљена у овом тренутку,
као Пепељуга у поноћ,
пре претварања кочије у бундеву
да се спаси оно што се спасти још може.

И блажено јурим
у пољу злата
моји снови позлаћени
Осећања неподељена.

Чаша до пола пуна
пенушавих перли бисера,
латица ружиних цветова
и паперја рајских птица.

Разнобојно паперје у ваздуху
попут дуге од пољубаца,
неограничени поклон љубави
и звуци божанске симфоније
сви заједно стопљени
у мојој средовечној хармонији.

© Ратка Богдан Дамњановић RatkaBD

LjubomirVujovic

ДОГОДИНЕ НА ГАЗИМЕСТАНУ

Погледај брате небо ка југу Тамо где божур цвета из рана
Где заветни сјај облаком дише И рујом вида голему тугу
У име Немање и Душана За љубав наде сунца и кише
Погледај због сна будућих дана Нек ти реч заструји непрестана
Кроз поздрав роду, куму и другу Догодине, код Газиместана
Погледај брате небо ка југу Ту заветни сјај облаком дише 

Ослушни звон са спаљеног храма Тамо где светост предака сија
На Косову, срцу душе наше Крст је срушен без имало срама
У колевци српства пошаст клија Просто било сили којом плаше
Ал догореће та свећа вучија Уз ова слова одабрана
Када се зачује са свих страна Догодине код Газиместана
Ослушни звон са спаљеног храма На Косову, срцу душе наше 

Нека прође и стотину лета Свануће дан да избрише тугу
Кад радоснице низ лице кану Тамо где божур из рана цвета
Озариће сјај тробојну дугу Српске зоре опет ће да грану 

Погледај брате небо ка југу Молитвом за поља разапета
Са вером у моћ праведног света Сачувај речи да не нестану
Па нек прође и стотину лета Догодине на Газиместану

© Љубомир О Вујовић

Pesme nedelje septembra 2013 bira Lepa Simic


КУЧКА
– Зоран Христов

Зором, јутрос, у ајат под кућу
међу шушке у стари капути,
окучила једна стара кучка
три шарени и четири жути.

Длаку ги је до пред мрак лизала
пол’к, с’ језик да не ги пробуди
скивкали су, док нађоше сиску
тад ги приви на кучећи груди.

Кад кокошке пођоше на спа’ње
да се качив на неки прут јак
домаћин т’г излегну из кућу
и кучики натрпа у џак.

Кучка је по њега све по траг трчала
стизала га, ко да шпијунира
он кучики с’ џак баци у реку
стару кучку не теше да дира.

Довукла се по црну т’мнину,
измрзла се увукла у шушку,
месец ву се, над кућу, учини
к’о кутренце сас малечку њушку.

Гледала је у звезде на небо
по малечки од жал завивала
Месец се по небо тркаљао
жална се је пред зору успа’ла.

Без глас, она, тако занемела,
по кучики од жалос’ липцала
склопила је тужни псећи очи
б’ш кад једна звезда је паднала.

© Зоран Христов

 

JAD I DIJADEMA .Svetlana Poljak Pollakova

Ako me pitaš da li sam srećna,
jedim se evo od ove miline,
vesela, mila kakva nikada valjda
do sada nisam ni bila…

Kada bi se sreća mogla opisati bolom
kinjila bi te pobedom,
kada bi samo mogla istinom golom
dušom da danem
ispričala bih ti
kako sreća ima dva lica
i svakakve dane…

U ljude ne upiri ni bolom ni srećom,
nestalne su to pliskavice
i časkom okrenu jedna drugoj lice…
kao Mesec i Sunce
u kolevci sutona i zore,
imaju isto utočište,
kao duša i srce
što sa jednog izvora  piju
jer jedno bez drugog ne bole…

Niti mrače, niti sviću
Utabore se u isto nebo,
ili znatiželjno vrebaju sa nekog pločnika
srećne i bolne pa im iz dosade menjaju imena…

Nema tu nikakve istine za nas,
to ti je na primer kao, možda…
jad i dijadema…

© Svetlana Poljak Pollakova

 

К У Т А К – Борислава ДВОРАНАЦ

 

Загледана
у скакутавог врапчића
на белом облаку
излазим из себе

улазим у катакомбу
окупану сунцем
огрнуту
напупелим
гранама

музика
пролећног дана

и лептир је
спреман
за плес

сјај нашег кутка
лепршавији
од мирисног неба

а песма
и загрљај

исписани
у чаши
вина од купине

на тибетској висоравни
нашег раја

ЧИНИЈА-Миладиновић Сандра

Недај да туга прозоре види oсветљене,
нити да мук јој храни сујету, а лаж да наду,
затвори очи и спусти дланове тихо на груди,
сачекај зору да зрак те милује и љуби….

Понекада таласи плиме донесу магију,
бисери заиграју и душа тада засија,
а, кат-кад дно са мора запенуша,
учини да све не спозна твоја душа…

Остави јој неке мисли недоречене,
нечим је препадни у тренутку највеће сумње,
лечи је пре ране задобијене,
стрелом прободи срце, љубављу муке!!!!

Синоћ је звезда пала на мој длан,
зауставила се за трен на трагу судбине,
врела полако је кружила пут његових линија,
утопила се у моју пут, као да је чинија!

© Миладиновић Сандра

Pesme nedelje augusta 2013 – bira Lepa Simic

 KROZ ŽIVOT-Latinka Djordjević

Kroz život
pružiti sansu
otpevati prećutano
treptati sa ranom
na duši,
isplesti neispletene ljubavi.

Zvezdano nebo
čuvati od
olujnog mora,
sa smeškom voleti
sve oko sebe,
kroz život.

© Latinka Djordjević


ПРОСЛАВА 700 ГОДИНА МАНАСТИРА БАЊСКА
Живомир Миленковић

Године 1313. после Христа
Велики српски краљ
Стефан Урош Други Милутин
Подиже манастир Бањску
Обновљени храм посвети
Светом Стефану великомученику
Заштитнику династије Немањића
У седам векова буре и олује
Храм је растао у висине
А палили га и разарали
Злотвори бројни и тирани разни
Турци га џамијали, рушили,
Шталили, скрнавили

Коначно почела је обнова
Стигло монаштво из снова
Лета Господњег 2013. 15. августа
На празник Светог Стефана
Прослава 700 година манастира Бањска
Окупио се бројни Српски народ
Али  где су професори, научници, уметници
И други угледни Срби са Косова и Метохије
Каже ми Синиша пријатељ овдашњи
Било би више света
Да није оних издајника и лажнобораца
Што седе у првим редовима
А народ их презире и куне
Митрополит Амфилохије славни
Даде благослов да свечаност почне
Сачувајмо Србију и Косово њену главу
Јер нема тела без главе и душе
Србија је цела, а не само Београдски пашалук
Никола Селаковић министар правде
Одржа учено слово из главе и без папира
Александар Вулин затражи јединство и слогу
Оцу Данилу игуману Бањске
Поклони копију Милутинове хрисовуље
Која се чува у Цариграду
На Босфору славном граду
У славу Светога краља Милутина
Српства и Исуса Христа
Певала је и играла младеж из Лепосавића
Наступили су сјајни глумци
Харизматична дама Јасмина Стојиљковић
Ненад Јездић
Небојша Дугалић
Прелеп програм увелича
Владика Атанасије Јевтић
Запева песму
Јечам жела Косовка девојка
Пророчански објави завет
Косово је Српско
Било
Биће
Ко доживи видеће
За све госте ручак посан
Беху тамо и министри
Веља Илић и Братислав Петковић
И још неки званичници из Престонице
Дуга колона мерцедеса оде за Београд
Пратили их ЕУЛЕКС и КПС
Бањска утону у ноћ
А сироти народ оде у неизвесност
Коју им доноси сутрашњи дан.

© Живомир Миленковић

MI SMO PTICE …Peko LALIČIĆ

 

Nadlećem sebe i tebe u sebi
poda mnom procvetalu
tamnokosu
snežnu
podivljalu

 

lastarim nad tvojim virovima
prostreljen
i kopnim na tvojim grudima
pokošen
vetrokos
go
i bos

 

natkriljujem te
natkriljuješ me
vrela i znamena
pitka od stopala do poslednjeg
pramena
i svićeš u plamenu
uz lomaču napojena
i budiš petlove da rosu gaze
prevrću otkose
brda preturaju
da poletiš van sebe

 

nada mnom
na mene
da bezglavo o nakovanj bijemo
damari da pucaju
vino da poteče
brzacima
šljivicima
proplancima
u visine
među ptice

 

nadlećeš me u venčanici od
behara
zavičaj mi u zenice seliš
da povilenim
dom da sagradim
bez kamena i maltera
kao u bajci
da svićemo
sa pticama da se nadmećemo
pesmu raznosimo
da ptice budu mi
a mi ptice

 

*** Radenko Nastić

Raspleti kose .
Razlij osmeh.
Hodi mi snom.
Dete u meni spi.
Spi bol.
Raspusna da si .Ne boli
Presvetla.
Otrov da si.Celi.
Hodi mi snom

Pesme nedelje jula 2013 bira Lepa Simić


ОПЕТ СИ ТУ –
Мића Живановић

Ако могу да бирам
Ја бих баладу
Некако волим тај мол
И ништа лепше од туге

Није то бол
И то се не плаче
То је нешто јаче
И лепше од свега

Није ни сећање
Успомене бледе
Ово је у души
Опет оно исто
Као кад је било

И ништа не вреде
Сви дани после
Ни сви домети
Полети
Привиђења
Као у сну

Опет си ту
Ти и стари рефрени
Опет у мени
Онај плам
Твоја коса мека
Чудо од тела
И твоја рука бела
Као мека свила

И нисам сам
Као да нигде ниси била

Ћутимо одћутано
Слушамо већ речено
Пијемо испијено
Плачемо оплакано
И нећу да се будим
И не отварам очи
До последњег рефрена
У последњој ноћи.

© Мића Живановић

TIŠINA Svetlana Biorac-Matić

Odavno smo sebe
omeđili ćutnjom,
taj zid, od tišine,
sve nas više deli,
nema čak ni reči
obojenih ljutnjom
kao da se nismo
ni znali, ni sreli.

A slutim i tebe
ta tišina boli,
ulovim ti pogled
pun tuge i sete,
i znam još me,
jedan, deo tebe voli
dok prolazi život
i godine lete.

I ja dugo noću
prelistavam slike,
šapućem ti tajne
i tuge i sreće,
poveravam snove,
poveravam želje,
koje niko drugi
razumeti neće.

Razlozi tišine
davno izbledeli,
samo ona traje
teška, tvdoglava,
i gordost nas naša
razdvaja i deli,
a toliko toga
zauvek nas spaja.

© Svetlana Biorac-Matić

 

Г Н Е З Д О – Борислава Дворанац

 

Вијеш гнездо
под трепавицама

 

одлазиш
од мене

 

са прозора
носиш
вреле сенке

 

грленим зеницама
хрлиш дану
милиш ка сутону
плетеш сан до јутра

 

силазиш низ леје
заблисташ
и нестанеш

 

у мени
рођен треном
жар тиња
напупело пролеће

 

убран зором
остаје ми цвет булке
и топао поглед срне

то ме носи
међ’ јорговане
на обалама Босута

ПЕСМА РОДНОМ СЕЛУ-Давидовић Миодраг Дача

Кад се сетом родног краја
Срце моје срећу иште
Крај Расине и Мораве
Где дими ми се огњиште

Светогорске Мојсињске планине
Под скутима чувају ми село
Где постоје четири светиње
У којима слушамо опело

Ту нам блиста Пресвета Богородица
Свети Јован и Свети Илија
А уз њих је свети Пантелејмон
Божји дар је то родноме крају
Макрешану моме завичају

Ту се деца радују весела
Православном вером задојена
Здравог духа и здраве памети
Где нам живот као песма лети

Кад се сетим Расине и Мораве
Сретка и Раковца сеоског потока
Старих стаза и цветних ливада
Пропланака, залазака сунца

Лепих цура игранки и посела
Макрешана мога родног села
Тад ми срце убрзано куца
А душа је сретна и весела

Увек волим о селу да причам
Једна ми је прича најмилија
У мом селу испод свете горе
Стотинак је дошло мираџија

Један део душу ми голица
То је моја лепа раскрасница
Која краси моје родно село
Окружена лепим воћнацима
И кућама креченом у бело

Некада je била центар села
По њој трчала су деца
Босонога чила и весела
Чим нам зора са истока заруди
Раскрасница прва се пробуди

Ту су дечје игре богом дане
Лопта није смела никако да стане
Увек смо се делили по пола
А четири камена су чинила два гола

Боже мили, весеља и среће
Божанствена утакмица креће
И да знате то не беше шала
Пола сеоског тима чинила је горња мала

Сад је неко друго време
Уснула је моја раскрсница
Изнад ње пролети по нека птица
А она чува успомене и дрема
Јер на њој раздрагане деце
Скоро и да више нема

Обишо сам скоро пола света
Многа места и станишта
Па слободно могу рећи свима
Ништа лепше од родног огњишта

© Давидовић Миодраг Дача

Макрешане, 07.07.2012. године

Pesme nedelje Juna 2013 bira – Lepa Simic

 

Ш А П А Т – Борислава Дворанац

 

Цветом
љубим

 

несигурно пиле
велико дете

 

топим се
у музици гласа

ноћима
данима
плешем

 

НА ДРУГОЈ АДРЕСИ – Даница Рајковић

По каменитој калдрми,
звече кораци моји,
поглед излоге шара
и чежњом небо боји.

Пробијају се сунчеви зраци,
кроз крошњасто дрвеће,
стисле се куће са балконима,
обојене ко разнобојно цвеће.

Кривудају улице градске,
са једне на другу страну,
сандале стежу ноге,
ослушкујем себе саму.

Понека сирена засвира
и срце ми патњом следи,
на раскрсници стара кућа,
а успомена моја не бледи.

Живео је он некад ту
и сањао своје снове,
гледао заласке сунца,
и меркао путеве нове.

Накривила се сад стара кућа,
понеки цреп путању направи,
у дворишту цветала коприва,
својим додиром мени се јави.

Мирис старе липе
прави на души сенке,
вртећи прошле слике
и чежњу зелене смреке.

Двориште зеленилом теши
 док шапуће приче прохујале…
Он станује на другој адреси,
 ја још живим успомене одзујале.

© Даница Рајковић

 

TAJNI VEO – Stankovic Gorica

U zgužvanoj ćutnji
glas ponekad vrisne
na putu ka slutnji
i kamen presvisne.

Sa torbakom studi
sleđen pogled tinja
udaraju grudi
u nebesa sinja.

Gorka su mi usta
tuga oči slika
želja mi je pusta
sudbina me čika.

Ponekad iz tela
proleće izraste
ispod tajnog vela
sa drhtajem laste.

Stankovic Gorica

 

Nemam puno vremena – Marina Adamaovic

Ne
nemam puno

vremena—

treba   sakupiti  

zvezde

sklopiti sve oblake

 uspavati Mesec
o!

i sijaset tog—


uglancati Sunce
naučiti dugu kako biti

most
a da ne pomisli –
neću biti pod 

ne –

nemam ga  stvarno dosta i za

s

m

r

t

njoj ću dati igračke
dan
čičak
i
smeh

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 Next