Category: Stih Dana

Pesme nedelje jula 2015.bira Lepa Simić

181 пута прочитано

 

LAJAVO VREME –  Dragos Pavic

Oskoruse zelene nudi
lajavo vereme, misli da ne znam
njihov ukus, hoce da osetim trpkost
njenoga ploda i moja usta zaneme.

Misli da praznoglavo jurisam na
vitla vetrovita, skrnavim
tisinu polja i cujem cerek, lelek
i metez. To samo ja imam kuraz
da tako kategorizujem ljude,
da smestam njhove ludosti
u prazne hvalospeve.

Otuda dobijam odgovore
koji prkosno jarost tvore,
ne budi suludu nadu da ces
nasuncevom zadu naci smirenost
i plod jer ljudi i dusu kradu.

A tvoja zelja da je i njima podaris
mogla je samo ukleta Pandora
kad otvori kutiju zala i tad se prosu
sve u prah, samo ostade coveku
jalov zamah. Bog pregaocu daje mahove,
ali ojadjen, sicusan, ne hvata tokove,
jurisa na vetrenjace smelo
al svaki dan se cuje novo opelo.

Zakovitla se nebeski svod,
uzavre ljudski rod,
vaskrsnu bozji oplod,
podari sinju veru da ljagu staru
operu i novo vekovito seme
poseju u dusu izgubljenu. DragosP

 

 

PUSTI ME DA SANЈAM  –  Latinka Đorđević

Mirno detinjstvo, majčin osmeh,
vitice vrbovih grana.

Sunce iza oblaka,
svetu iskru po rekama,
obasjanu senkama.

Ruke pune ljubavi
ušuškane u tvoj dlan.

Rukovet poljskih ljubičica
svetlost dana po zelenim padinama,
orošene usne poljupcima.
Preplavila me nežnost šeboja,
pusti me da sanjam.

…Ako dozvolim sebi emocije,
Osećaću samo bol…

© Latinka Đorđević

 

 

ISTINA – Dragan Pavlović

 

Kada prođu jeseni i zime

jednog celog stoleća,

ništa se zaboraviti neće,

pogromi, pošasti i ratne oluje

kidali su grane i mlado cveće,

zalud će snegovi i vetrovi

tragove da zameću,

da se ne sazna ko je i zašto,

da Kaini okaju Avelje,

o prerano pokidanom cveću.

U zemlji je ostalo seme,

ništa se ne može sakriti,

i kada nas ne bude više,

sećanje se govori,

ono se piše,

ostaće sačuvani tragovi,

zapisi na listovima papira,

istina se sa ničim ne briše.

Kada dođe trenutak,

možda stoprvog prolelaća,

proklijaće sakriveno seme,

izrašće visoka zova,

sačekaće svog pastira ,

− U cara Trajana kozje uši,

u cara Trajana kozje uši! −

I ništa se zaboraviti ne sme,

ne može, ne treba i neće,

ni kada prođu jesni i zime

i stojedno proleće 

 

PTICA –  Milena Vukoje Stamenković

Nalikujem ptici sa tri krila
Treće je tako skriveno
Da ga stalno tražim

Zato odmotavam reči
To klupko zlatnih struna
Obavijam oko srca
Da me ponese
Tebi donese

© Milena Vukoje Stamenković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48728

ПЕСМА ГОДИНЕ је песма Радмиле Лазић ПУТОВАТИ, а песма Драгојла Јовића *Колико пута умрети се може* освојила је прво место по гласовима посетилаца сајта ПоезијаСРБ

467 пута прочитано

ПЕСМА 2014. ГОДИНЕ

На порталу ПоезијаСРБ (раније PoezijaSCG) од 2005. године додељујемо награду за ПЕСМУ ГОДИНЕ. Ове године се награда додељује за 2014.-ту годину и доделиће се на првој промоцији Часописа за поезију – ПоезијаСРБ број 4. и то по десети, јубиларни пут. По оцени жирија ПоезијеСРБ:

  • ПЕСМА ГОДИНЕ је песма ПУТОВАТИ Радмиле Лазић из Београда,
  • Друга је песма ВЕРУЈЕМ Саве Илића из Цириха, Швајцарска,
  • Трећа је песма СПАВАЈ Драгана Тодосијевића из Треботина, Србија.

Посетиоци портала ПоезијаСРБ су такође гласали и одабрали по њима најбоље песме:

  1. је песма КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ Драгојла Јовића из Крушевца,
  2. је песма ОНИ ШТО ПОГЛЕДОМ САЗНАШЕ Раденка Настића
  3. је песма НЕДОСАЊАН САН Милована Петровића из Шведске

Ево песме године и песме која је добила највише гласова посетилаца портала ПоезијаСРБ:

Радмила Лазић – Београд

ПУТОВАТИ

О, дићи једра
О, ка далеким обалама ићи!
Бродарити.
А не стићи никуда!

Пучином плутати
Као даска
После каквог бродолома.

Рођени,
О, када бих миљама била
Одсутна из ваших живота.

Када би потрајала
Моја одвојеност од свега!

*
О, ићи, ићи!
Друмом путовати.
Друмарити!

Са врећом на леђима
Или без ње.

Као скитница
Весело звиждукати.

Певушећи
Пешачити.
Не остављајући
За собом никога.
Никоме ићи.

*
О, друмови!
О, волујска кола предака!
Када се нигде није стизало
Без три дана клопарања.

А при срцу била милина
Од помисли на кућни довратак
У коме стоји Он или Она
С руком понад обрва.

*
Бити странац,
Бити страњкиња.

Прећи реку.
Гледати туђ град
Туђе тргове,
Туђе трагове,
Људе.

Загледати им се у очи.
Можда срести себе.

*
О, непознати свете
Да ми је стићи до твога неба
Да видим оно што не досежу очи.
Неизрецивом да се приклоним.

Стазицу да пронађем
До страшне зоре.

Да узлетим из себе
Да се напустим!

©  Радмила Лазић

 

Драгојло Јовић – Крушевац

КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ


О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

© Драгојло Јовић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rezultati glasanja članova i posetilaca  Bloga PoezijaSRB za pesmu 2014. godine zaključno sa 31.07.2015. godine. Pobednik je Jović Dragojlo za pesmu *KOLIKO PUTA UMRETI SE MOŽE*, Drugo mesto osvojio je Radenko Nastić za pesmu *Oni što pogledom saznaše*, a treće mesto je osvojio Milovan Petrović za pesmu *NEDOSANJAN SAN*.

Pogledajte rezultate glasanja za sve nominovane pesme:

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48706

Pesme nedelje juna 2015 bira Lepa Simic

200 пута прочитано

 

AVRAMOVA SLAVA – Dragan Borisavljević

Kad se
Godine 1880-te
Doseli u Toplicu
U selo Pločnik
Avram Milanović
Sa Zlatara
Ne ponese ništa
Ni zrno prosa
Ni šaku brašna
Ni ražanog
Ni ječmenog
Ni kap meda
Na parče voska
Ni grumen soli
Samo u levoj pregradi bisaga
Nadgrobni spomenik predaka
I ikonu slavsku
A u desnoj tovar knjiga
Crkvenih i mirskih
O krsnom imenu
Pred svakog gosta
Avram postavi po knjigu
Sa one gomile
Što vazda stajaše
Na stolu hrastovom
U sobi gostinskoj
I njemu
Niko nikad
Ne potraži
Ni koljiva
Ni jestiva
Ni vina ni rakije
Ni drugoga ića i pića
Pa mu je
Kažu
Lako bilo
Slavu da preslavi
Sad kada su
Potomci Avramovi
Po svetu rasuti
A od kuće
Ni kamen
Na kamenu
Bože gde li su
Knjige one silne
Sve se češće pitam
U ova oskudna
Vremena

© Dragan Borisavljević

 

NESAN – Goran Minić

Noću se sve smiri
Tvoje oko spava
List diše
I sat uporno kuca

Noću se sve smiri
Da zvezde slete u tvoje kose
Da usnula poletiš meni

Noću se sve smiri
I tvoje oko spava
I list diše
I sat uporno kuca
Samo ja nesanom
Očekujem tebe.

© Goran Minić

 

EPILOG – Svetlana Đurđević

Eto, to sam Ja.
Ja sva, pa Ja, i sva Ja,
pa opet Ja.
Negde, kao kroz maglu,
podsvešću mi promičeš.
Nestvaran si, nepostojan.
Stalno uzmičeš
dodiru i prelamaš
se i imaginarnoj, našoj…
Ipak, hvala ti.
Hvala što si, makar i tako,
bio sa mnom;
što si mi pomogao da nađem
sebe… u tom nestvarnom i
nepostojanom delu … tebe.

© Svetlana Đurđević

 

ZAŠTO – Ljubodrag Obradović

Zašto se budim misleći na tebe,
kad je proleće i drugu viđam?
Zašto noći provodim ko mesec,
kad se tebi ta svetlost ne sviđa?

Zašto pišem pesmu
i želim da je pročitaš?
Zašto kad si ti mlada
i po mašti ne skitaš.

Zašto minute i večnost gubim,
gledajući čari sjajnog ti tela?
Zašto varam svoja osećanja?
Kad si me to i čime zavela.

Da li je to samo želja za novim,
prost nagon, još jedna obmana?
Da li za tobom za budućnost gorim,
ili te u prolazu ko i druge volim?

Odgovor je sasvim prost, sudbina je to!
Ti si moj najslađi san
i ja ću te uvek voleti,
jer te danas volim.

© Ljubodrag Obradović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48284

Pesme Nedelje maja 2015 bira – Lepa Simic

143 пута прочитано

 

MINUT ĆUTANJA ZA POETSKU D(R)AMU-Nena Miljanović

 

Molim

Minut ćutanja za moje nebo:

Za svaku potamnelu  zvezdu sekund

Cela zvezdana jata su izgubila sjaj i osipaju se

Ko lažni novčići sipaju padalice

Ni jedna želja se za njih ne može kupiti

Ni iskupiti ni tri moje tuge

Potamnele

Nemaju više magičnu moć

Da vrate spektar u moje oči

Siv je moj pogled ovog proleća

Tugujem

Zbog aprila  boje pepela

Žalim

(Ne za tobom ne za tobom ne)

Za golicavim  leptirima u prsima i materici  je bol

Umiru ostavljeni od tebe

U svetu cveća bez boje

I u mojim pepeljavim pesmama

Ugljenisanim

Od sagorele ženskosti

Tražim poetsku tišinu:

Vek  ćutanja za avetinjsko nebo i stihove

Po minut za moje zvezdane leptire bez broja

I za odbrojane  dane  života  u poetskoj koroti  za mene

Ne zbog tebe  veruj mi

Zaboravila sam te

(Ne) veruj

Kako mi (ne) veruje i ova d(r)amska  pesma

(ni ja njoj) da je komemorativna

Za mrtvu ženu i živu pesnikinju

I tvoju (ne)ugašenu ljubav…

copyright  © Nena Miljanović

 

НОВИ БРОДОВИ – Миладиновић Сандра
Круницама белим где станује светло,
сјатила се јата ужурбаних пчела,
као поток жубори развигорац смело,
невидљиви ат се промиче кроз село…

И нико не сумња, нико ни не слути,
ко рже, ко цупка, ко галопом буди?
И нико не сања где ли су се дели,
сви они немири зимски, смрзле ћуди….?!

Прозори их маме, сенке се промичу,
пребрзо нестају деве златокосе,
клатно брже куца, клепет одјекује,
јутра дочекују с’прамичцима росе…

Нека нова сила сјатила је буре,
нека стара нада препунила ведра,
неки нови дани расплели су косе,
и нови бродови раширили једра!!!!
(с) Миладиновић Сандра

 

POETO -Marina Adamovic

 

Ušla sam u sebe i
krenula sa razgledanjem
Znam da sam slabo osvetljena
– prekidača nije bilo
Ipak
– priznajem
sebi me je privukao
opojni pištac pažnje
Nikada nisam čula
tako ljupke zvuke
u gustom šipražju
tresetnih algi
Pažljivo sam pratila
gde otiče moja kiša
krivudala je
i spuštala se
nekuda vani
Malo sam se zgrčila
da dotaknem ušće
Ali
Jaoooj
Tamo vode više nije bilo
Samo skerletna humka
u kojoj je sedela
Cvetajeva
pružala mi je
ruke
nemi vrisak i
“ Niz rub – pa ravno
U crnu zemlju, da poji trstik.
Nepovratno, nezaustavno,
Nepopravljivo šiklja stih „

kamin(n)gs

 

*** Radenko Nastic

 

U mračni bezdan vlastitih strahova
I želja što prepliću san i javu
Vođen tajanstvom iskonskog zova
Zalutah tražeći Nadu i Slavu.

I ne znajući ko sam i šta sam,
Vezan nepovratno za jedan oblik-nit
Uobličavam stvarnosti lik
Da prigušim jek:jesam,znači nisam.

I svako blizu još dublje vodi
U slepilo dana,izdajstvo noći
I svaka nada tek sumnju rodi
Da istim putem moram proći.

Saznah samo teskobu prostora
Kad odraz vlastitog lika peče
Kao jasnost zvezda u letnje veče
Kao nemoć pred tajanstvom prizora.

Zbunjen bliskošću dolazeće smrti,
Malen pred sobom i pred nebom
Ko sam?Otkud hitam ? Kuda idem?
Vapim za Rečju kao za hlebom.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/48004

Pesme nedelje aprila 2015 bira – Lepa Simic

185 пута прочитано

 

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

© Мирослав Мића Живановић

 

СРПКИЊО – Јовица Станковић

Шта се ово данас са тобом збива
Утробу си своју много олењила
Вековима твоје богатство се мерило
Колико си живота подарила.

Света је дужност пород имати
Рађај Српкињо или нас неће бити
Косово свето нас опомиње
Шта се Србији може догодити

Друга кнежева клетва са небеса се чује
Свети завет је мајка бити
Српкињо за спас Српства и Србије
Утроба твоја одлучујућу битку бије

Тешка судба да Србију не би стигла
Српкињо три живота роду подарила
Витешву чељад задојила
Брата сеју животом својим да их љуби

Србине роде мили част мајци
И породици да сте повратили
Са вером Божијом
Ова заповест се лако прима

Ко у овај бој не крене
„Од рода му ништа не родило
Ни у пољу бјелица пшеница
Ни у брду винова лозица“

© Јовица Станковић

 

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

Стоји у сенци дивље трешње
Гледајући зелени лист како се буди
Сунце златно и топло сија
И својим сјајем пролеће руди

Љуља се капут на погуреним леђима
А ветар носи седе праменове косе
Лете лептири по зеленој трави
Топлину и радост са собом доносе

Он је и даље у сенци дивље трешње
Кроз мозак пролећу бројна питања
Можда памти неко зло време
Или су то ипак само лепа сећања

Сенка почиње полако да бледи
Док Сунце креће на далеки пут
Он и даље стоји испод те трешње
Чека Месец да засветли жут

И осветли на кори драго име
Уцртано тог давно прохујалог дана
Када су се волели у сенци дивље трешње
Све чекајући да сване зора рана

© Даница Рајковић

 

НА ИСТОМ БРОДУ – Миладиновић Сандра
Мирише бехар у твом загрљају,
да је сувенир да га сачувам,
сан, да га сањам док постојим,
небо – да увек руке му пружам…

Наслоним главу на твоје груди,
осећам како дамари бију,
као врућ ветар душу ми греју,
уздаси ништа не сакрију…..

Ти и не слутиш моје стрепње,
све моје слутње што ме гоне,
а хладне кише понекада лију,
потоци суза, па душа клоне….

Насмејем ти се као птица,
ни трзај зеница да приметиш,
не дам да залуташ у ходницима,
као дивљи вранац пољем полетиш…

Тихо ти овлаш додирнем душу,
онда када се најмање надаш,
и ја сам звезда која сија,
не бих поднела да ми страдаш!

Мисли да си слободан као и ја,
јер севдах воли слободу,
плови тим бурним даљинама,
ипак смо увек на истом броду!
(с) Миладиновић Сандра

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/47442

PESME NEDELJE MARTA 2015.BIRA – Lepa Simic

221 пута прочитано

 

TRAG – Gorica Stanković
Neko će nekad
na listovima prašnjavih
knjiga čitati život
pretvoren u mastilo.
Na papiru izlomljenih arija
i promašenih tonova
čitaće se duša jednog pesnika.
Kako su osmesi,
tugu skrivali u mrak
i budni snovi molili
za prolećna krila.
Videće vence od trnja
bačene u očne daljine
ispod nasmejanog neba.
Ulice će zaboraviti korake
samo će ostati trag
uspavanih pesama
u proživljenom krugu

 

GREŠNA SAM – Milka Vukić.V.

~ljubav za Ljubav~

.

Grešna sam ja, grešna se i rodila

Nisam čistu ljubav upoznala…

Sebične misli nečasni demon usadi

Po kamenju padam i krvarim.

.

Priznajem svoju nemoć i strahove

Grešna sam Gospode, izbavi me iz prljave jaruge…

Nauči me istrajno moliti se…pokajanje steći,

Toplom suzom ovu smradnu nutrenjenost natopiti.

.

Grešna sam ja…Bogomajko pomozi mi,

Poduči kako se vole i čuvaju najsvijetliji,

Trpeljivo ću sva iskušenja

Ne izvedi me ispred Svevišnjega prije očišćenja.

. Прочитано 16. пута

 

PESME PTICE SIRIN – Nena Miljanović

Sad posle tebe
Molim se
Da mi oproste ptice
Što više nemam čim da letim
I poezija
Što ne umem da pevam

 

Poslednje raspevano pero
Iz krila rajske ptice Sirin u sebi
Iščupala sam iz duše
I zašiljeno bolom
Zabola duboko u srce
Da napišem najskuplju ljubavnu o tebi
(piše se posle ljubavi i plaća dušom )
U nadi
Da je još crvenog mastila u meni
Uzalud
Poslednju kap
Odneo si između stisnutih usana
U ćutanju
Koje je ubilo moju Sirin

 

Sad posle mene
Molim se
Da sam sebi oprostiš
Ono što smo ti oprostili
Moje pesme o tebi i ja:
Moju Ljubav

 

 

KRUG -MIRJANA ŠARAC

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму
Твој сат иде споро…
И свих седам велова ево скинућу
да ту Тајну Чекања поделим са Тобом!

Знам да рећи ћеш ми;
Оседех и боре су мапу изгубљеног дрхтаја на мом лицу уклесале
Чекајући да те Дочекам!
А, знакови су били ретки
Kао љубав у баченој бомби ван граница времена
а ипак Чекам и Дочекаћу те!

Макар још један рат ишао предамном
Макар још један гроб мој остао отворен
Макар срушили све бране и ограде
и људи се у звери обрели,
Чекам те!!!

Знам да рећи ћеш ми;
Ево сад плетем сам у беспућу овог олињалог и гладног града
све што је остало
све што је претекло и могло се наћи у мени
а да сличи Чекању с почетка
И предем нервне завршетке да Дочекам а да није Сан,
И останем колко толко присебан и нормалан
када те Дочекам да те Препознам!

Утеху су доносили и односили тамјани сећања,
Барут и крици ветрова
расплитали су Маске оних које су Глумиле да њих Чекам
лажирајући светлост своје ноћи жалећи што Њих не чекам
јер падоше и предаше се порнографији ове јаве
Док ја и даље познајући корак твој
Чекам те јер знам да ћеш доћи!

Знам да рећи ћеш ми;
Олујни вапаји затурених клонова у гету не знају за ту Магију Чекања
Они само симулирају Живот који Ја преживех Чекајући Твоју Kомету
Бранећи се од псеудодуха и пимитивизма садашњег света!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је птица злослутница претило да прождере тог Војника Свести
Kад пре огледало ступим да не пљунем
На мемљиви пут руку да не пружим…
И зло у очи да погледам
Па ко псето реп да повијем и у мишију рупу себе скријем
Да останем колко толко нормалан и присебан
Kада Дочекам да те Препознам
И ту патолошку потребу Чекања Тебе
нахраним новим немиром што извире…
И дане бројим
Ноћи кујем
У лагумима тишину тајим
Ћутањем невину стрепњу у недрима гајим
Равницом кад пођеш
Да видим топле стопе твоје
У беоњачама загрљај да спремим
И Дочекам Тебе Чекајући!

Знам да рећи ћеш ми и то;
Kолико је јутара однело гранате садашње свести
Kолико се зора распукло пред очима овим у неповрат
Да Заврши и овај Kруг мог Чекања Тебе!!!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/47152

Pesme Nedelje februara 2015.bira Lepa Simic

367 пута прочитано
ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – ЈовДраг

Ех, кад бих опет заплакати мого,
Па да чемер суза, опере ми лице,
За сву рђу оних који туђе краду,
А оком не трепну, већ подигну браду.

Проклетство богатства вешто маском крију,
Испод златног ланца душе грехе вију,
А онда се бездушно са три прста крсте,
Да би опет стали у верничке врсте.

Зар грамзивој руци да је допуштено,
И кад грехе “плати” све је опроштено,
Па је опет верник племенитог кова,
Искупљење прошло, иде се изнова.

Само сиромаху нико не опрашта,
Увек мора дати и што имао није,
А сломљену кичму, жуљевите руке,
Мора да прећути , мора да сакрије.

У земљи „срећника“ где гробља шарене,
Ко у песми старој што о гробљу поје,
Ту где мртви плачу за живима својим,
Опет све шарени и свега се бојим.

А правда је спора, некад предалека,
Тек у неко време некога сачека,
Као да су и њој обoлeле руке,
Да исправља Дрину, лечи људске муке.

Ех, када бих опет заплакати мого,
И да река суза све прљаво спере,
Па да руке човека вреднују по раду,
А не по “умећу” кад народно украду.

ЈовДраг

 

 

 

Oduvek si znala ko je on – Milica Miladinović

Čemu te suze, čemu ta bol,

oduvek si znala ko je on.

Čemu te suze, čemu taj strah,

boli, znam, gubiš dah.

Gledaš ga, drhtiš, čekaš, nadaš se,

takav je on, sa tim pomiri se.

Znaš, a opet boli te, ubija,

sa tim čovekom sve je lutrija.

Nikad sigurna nisi, 

zašto pored njega ti si.

Šta god da uradiš, ne vredi,

pred njim svaka tvoja slabost pobledi.

Budeš jaka, foliraš samu sebe,

voli taj sve, al’  ne i tebe..

Čemu te suze, čemu taj bol,

oduvek si znala ko je on.

 

 

Raspadnik #006 Miloš Ristić

Рекао сам сто пута себи да мрзим да пишем стихове

Марширајући егом по папиру

Уживајући у немирноме миру

Избацујући отиске ерективно

Губећи године ефективно

Док горе десни желудац дрма

Понекад мислим да је ово што живимо обична крма

Која се деље мало по мало

Јело по јело пило по пило

Ристић Милош је књижевник који пише о ономе што мора

да буде и о ономе што није било

 

TALOG PAMĆENJA milka vukić vujnović

Snježne pahulje grebu izgubljene…

Cvrčak se uzdiže na noge,

U tananoj haljini

Ruglo je zimskoj idili….

Utrni vjetre,

Spusti ledene poluge,

Noć je dan siromaha…

Reflektor voli moćnika….

.

Svanuće jutro

Iz navike…

Preskočimo proljeće…

Kalendar juli doneće…

Ljudi više nisu ljudi

Egom lice obojiše,

Jahtom  oči popuniše…

.

Cvrčak neće drečati,

Svi će mirno spavati…

Talog  pamćenja

Halicunacijom metastazira..

Al koga za to briga…?!

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46782

Pesme nedelje Januara 2015. Bira Lepa Simic

273 пута прочитано

 

НАШ СПАС – Миладиновић Сандра

У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….

У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…

Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…

Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…

Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…

Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….

То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…

Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…

Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра

 

ZVEZDA PADALICA – DRAGAN PAVLOVIC

Noćas
Pre hiljadu godina
Drhtala je vasiona
U porođajnim mukama
Pobacila je zvezdu
I niko to nije znao
Astronomi ni astrolozi
Ni zvezdoznanci nisu znali
Kratko je padala
U ponore galaksija
Bljesnula na nebu
I nestala
U bespuću beskonačnog
Noćas
Posle hiljadu godina
Mesec je sakrio lice
Da ne vide tugu
U njegovim očima
Svi koji su pomislili želju
I poslali je u vreme
Koje ne postoji
U odraz zvezde padalice
U trenutku
Od pre hiljadu godin

 

Od istine do … – Miro Beribaka

Od istine do …

.

Skrivam se, bježim,

otimam se da ne povjerujem

u surovu istinu,

istinu od koje drhte mi grudi,

očaj me podilazi,

a naša lica mi postaju iskrivljen odraz

nas samih nepoznatih, stranih,

okrećem glavu od nje,

zaobilazim je,

sklapam oči kada je osjetim u blizini,

ćutim… I molim se

da tople riječi, zaklinjanja,

nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu

da ti kažem, da mi kažeš…

snažni zagrljaji, vrele usne,

sve ove godine

nisu bili hir.

Ta surova istina, tek obična laž,

nadvija mi se nad mislima

i bdije u pogledu mome

kao izgubljeni smisao vode

koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,

neko more

ili će se razliti oranicom

i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,

istina koju vidim u svakom svanuću,

u svakom smiraju dana,

koja za moj sto sjeda kada i ja

i ište mi pola od svakog zalogaja,

kvari mi pjesme koje sam volio,

tužnima ih pravi,

opija me, truje, pa otrovan poželim

da zauvijek pobjegnem

od svega čega je nestalo,

od nadanja, od smijeha,

od sjećanja…

da pobjegnem od sebe,

negdje, gdje neće boljeti!

.

 

ЗОРИЛО –  Рајица Драгићевић

оно је дошло у овај дан
уснулог да ме пробуди
из далеких предела
преко урвина и брда преко мора сињих
моје зорило моја песма тајна
и донело ми богме
од свега по нешто
конац вуницу пређу и повесмо
да знамо ко смо да знамо где смо
изручило преда ме из корпе даровне
о радости
стижеш ли ми с почетка света
из давног нехаја
из завичаја смеха и ведрине
окупана умивена утегнута
у сунчевој колевци одњихана
савладавши раздаљину достигавши недостижно
ти моја светлећа са зором помешана радости

16.01.2015. Рајица Драгићевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46380

Pesme nedelje decembra 2014. – bira Lepa Simic

177 пута прочитано

PESMA DECEMBRA 2014 – ГОДИНА НОВА – Мирјана Шарац

GODINA NOVA – Mirjana Šarac

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..

Možda-sve je reklo -Aleksandra Mladenović

Možda smo mi, dušo, sve bliži, u dalji

možda smo nas dvoje sve tuđi, a svoji;

a možda i nismo, već nas tuku malji

kroz damare lude; možda tu postoji

To što se razgori samo kad se sluti,

što se nije, žali, jednom nama snilo;

To mi ne poreci, to mi ne prećuti;

Ne zbivši se sve se, među nama, zbilo.

Možda smo mi ,dušo, jedno drugom smrti

možda smo nas dvoje sve samo ne ljudi

a možda i jesmo, već nam razum muti

Ta beskrajna varka, možda tu se budi

To što uznosi nas samo dok se skriva

što nije i jeste jednom nama  teklo.

Ne zbivši se, ipak, nek’ se nama zbiva,

sad mi i prećuti. Možda -sve je reklo.

© Aleksandra Mladenović

ПРОСЈАК – Светлана Биорац-МатићНа углу улице, негде у свануће,
изрони полако из убоге куће
па стиснут, ко сенка,
у прашњавом куту,
стидљиво и скромно
пружа своју руку.

Не говори ништа,
не куне, не моли,
у оку му само страшна
грудва боли
и суза што дрхти
на врх трепавице
претећ да побегне
низ зборано лице.

И ко да му ситниш
што у руку пада
једна зера тежа
на грумену јада,
задрхи му рука
стара, окоштала,
скрије своје очи
тихо шапне: „Хвала.“

Видели га, кажу,
у сумраку људи,
пред убогим прагом
како земљу љуби
и дрхтавим гласом
пуним тешке боли
да се не пробуди
Свевишњега моли.

© Светлана Биорац-Матић

НОВЕ…Ljubodrag ObradovicДолазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!

За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/46011

Pesme meseca OKTOBRA i NOVEMBRA 2014. Bira Lepa Simic

158 пута прочитано
OKTOBAR 2014 – Pesma meseca – Jesenja igra – Branka ZengJesenja igra

Ka žutoj ružišareni leptir leti

miris ga mami.

*** 

Kiša jesenja, 

cveće u bašti čeka,

miholjsko sunce.

***

Kesten na tlu,

sa krošnje lišće pada.

Jesenji je dan.

***

Kap kiše klizi,

iz ugla oka niz obraz

budi se osmeh.

***

Jorgovan greškom

septembru poklanja cvet 

Miholj-dan tek će.

© Branka Zeng

Pesma meseca NOVEMBAR 2014 – Koliko puta umreti se može
КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ – ЈовДрагО, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

© ЈовДраг

NEBO ZNA – Radomir TodorovićGde je galeb i more,
gde su plahovite reke,
ljuti potoci i vrela ?
Gde poniru ki¨e
kada pokvase moje puteve i sela ?
Odakle mi dolaze saputnici,
oblaci i stada ?Odakle je kamen u mene doleteo.
i spr¸io zelenu travu ?
Odakle su slutnje letnje oluje,
munje i gromovi,
tuča i led ?
Odakle mi dolazi¨ ti,
odakle je noć ?
Za¨to si me u snu mimoi¨la
i plesala sa drugim ?
Za¨to me ranio tvoj osmeh,
beli zubi,
otkosi trepavica,
rumen usana ?
Za¨to me zaboleo tvoj golubiji pogled,
pokreti i dodiri,
opekao plamen poljubaca ?
Za¨to me tuga dopratila kao senka.
dok je dan verio noć,
pust kao moja hladna postelja ?
Istinom si me osvojila.
Zanemeo sam,
povrediću te ćutanjem.
Razume¨ me kada ti ka¸em,
u snovima si pesnika,
ljubav večita,
kao glad lutalice.
Veruje¨ mi
jer sam sanjar i dete,
koje baca kockice
sa tobom
u igri ne ljuti se čoveče.

© – Radomir Todorović

SVE PESME SRCA MOG –  Milovan Petrović

Sve pesme srca mog,
darujem samo tebi,
jer ti si boginja,
zvezda na nebu,
pa ko te voleo ne bi.

Sve pesme koje čita¨,
samo su poklon moj,
za tvoju ljubav,
za sjaj u oku,
za ne¸ni dodir tvoj.

Pa ako nekad,
uz zvuke gitare,
prepozna¨ pesmu moju,
znaj da je pisah,
samo za tebe,
tebe i ljubav tvoju.

I zato slu¨aj zvuke gitare,
pa¸ljivo svaki stih,
slu¨aj ih tiho,
slu¨aj ih ne¸no,
vredna si svakog od njih.

Milovan Petrović



Време пролази – БРАНКА ЗЕНГ

Док дани отичу
нижу се тренуци
сећањем не огрејани
бледе сенке зимске вечери.

Отима халапљиво
гладна и незасита
тамна и непозвана
она је неминовна.

И није као ноћ
која одлази пред светлом
и није време одмора
она упијено не врача.

С’ висине погледом пребира
као зрна на белој простирци
одваја и раздваја
заувек, и нема у њој кајања.

Питање оставља без одговора
а сутра се јављају појањем
птица, суза као да није ни било,
само се небо после кише плави…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/45761

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 Next

Load more