Pesme nedelje maja 2013.bira Lepa Simic

11 РАЗЛОГА ЗАШТО ВОЛИМ КИШУ – Милош Ристић

Волим кишу зато што спира љагу с улице

Волим кишу јер свуд мирише на влажне марамице

Волим кишу јер облаци гађају бојама небо

И њен ветар кад лелуја етар

Волим цице на прозорима како гледе

Волим скице у барама и ћутњу за парама

Волим бутке што прескачу воде до тротоара

Осмехе девојкица док вода пада

Волим кад се двоје здвоје под штитом

Волим први пољубац на плажи у трену кад почиње пљусак

Звала се Мирјана и зато волим кишу!

© Милош Ристић

ISTIM PUTEM – Rade Todorović

na staro mesto doći ćeš,
sve poruke meni vrati ćeš,
i ove noći mesec izaći će,
zvezde na nebu svetleće.

Da sam tvoja želja ili san,
da sam ti pesnik i putnik,
došao bih ti ti bar na tren.
Da sam tvoje more plavo
postao bih ti obala i val.

Tu sam ja gde su moji sni.
kako da nadjem tebi put,
sada kada nemam dah,
sada kad živeti ne umem,
a znam da još postojiš ti.

Tu sam gde noć ne prestaje,
tu sam gde sunce ne izlazi,
tu sam gde mi se ne govori,
tu sam a kao da nisam tu,
tu u starom snu zbog tebe

Kada ti drugi kažu ljubavi,
kada ti drugi kažu volim te,
kada te neko snažno zagrli,
kada te ponovo neko ostavi
ne plači i veruj mi na reč.

Istim putem proći ćeš,
na staro mesto doći ćeš,
sve poruke meni vrati ćeš,
i ove noći mesec izaći će,
zvezde na nebu svetleće.

© Rade Todorović

Halal vera – Vesna Dimitrijević
Ukrštanjem svakojakog semena
laboratorija Materica
stvori, neka nova, hibridna plemena.

I sad
-deca i unuci
se ne prisvajaju po lozi,
po krvci.
Izabiru se po ličnoj volji,
nagovoru, ili preporuci.

Svaka čast laboratoriji
i plemenima.
Trojica su na temenima!
I svi anđeli i Sveci…

”Zbogom, Pameti!” ,
rekoste sebi
i svojoj deci…

© -Vesna Dimitrijević

 

СИЂИ ДАНАС ДО РЕКЕ – Светлана Биорац-Матић

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
заборави на трен све
своје заблуделе снове.

Пронађи стазу
од од босих стопала,
разгрни локвање сећања
удахни мирис
напупелих врба.

Заљуљушкај
неостварене снове
у чамцу
којим се, смело, прелази
с’ једне
на другу обалу.

Потражи белутак
детињства
у огледалу реке.

Пусти да ти
таласи нежно сперу
горчину с’дланова.

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
сиђи данас до реке.

Укради део њене вечности,
понеси спокој у очима
на путу којим корачаш.

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ – Саша Збиљић

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.

Огољене кости труну у дубини,
гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

Pesme nedelje u aprilu 2013.bira – Lepa Simic

PONOĆ ZOVE NOĆAS – Dajana Diverno

Ponoć zove noćas da mi budeš drag
Zvuk zvona iz daljine produbio je strast.
Volim kad mi na telu poljupcem ostavljaš trag
I što nad mojim srcem celim sada imaš vlast.

Ponoć zove noćas da se sjedinimo lako
Da nam tela postanu taj predivan splet.
Volim što našu ljubav može videti svako
Što si u mom srcu iznikao k’o cvet.

Ponoć zove noćas, oslušni taj glas
Barijere naše što behu, sad se dižu
Volim kad ljubav s krilima zagrli i nas
Što strasti mog srca mladog brzo tvoje stižu.

Ponoć zove noćas da mi budeš drag
Da niz moje telo klizneš u te noći sat.
Volim kad na telu mom ostaviš ugriz, trag
I što ko kaplja znoja brzo klizneš mi niz vrat.

© Dajana Diverno

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ – Саша Збиљић

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.
Огољене кости труну у дубини,


гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

СЕЋАШ ЛИ СЕ РЕЉИЋ СТЕВАНА – Ненад Стакић

Стојао је на ходнику школе,
увек насмејан и пун небулоза.
Сећаш ли се како је трава око школе
мирисала на детињство,
које ће бити изгубљено
у рату и хаосу око нас.
Рељић је изваљивао глупости,
а ми смо од смеха вриштали…

24. март 1999. године
почињао је рат
ноћас ће нас авиони бомбардовати,
а ми смо пили јефтино пиво и фалш сокове
и глупирали се около и наоколо…

Како ли је само трава око школе,
мирисала на детињство!
Како бих волео да имам неки магични штап
и бацим срећан крај на тај део детињства…

Да се Рељић глупира по ходнику,
да се идиотишемо по школи,
гомила малих битанги…

Тога дана био је завршен неки наш
мали свет и претворен у ужас!

Стева није ни знао,
да му је то задњи дан у школи…

Увече бомбе су разориле циљеве по граду,
трава је мирисала мирисом бола
и прекинуте дуге ка мосту среће…

Остали смо у рату,
гомила малих сиромашних битанги са дна.

Моје другове никад заборавити нећу,
нек су у овој песми довека
мали блесави маргиналци…

Ко зна, можда је још у некој
изгубљеној временској димензији Стева Рељић
и изваљује глупости…

Сећаш ли се Рељић Стевана?

© Ненад Стакић

ЗБОГ ТЕБЕ САМ ДАНАС УМРО ДЕВЕТ ПУТА –
Никола Стојановић

Због тебе сам данас умро девет пута,
девет пута паде мрак на моју зену
и била је драма испод мог капута,
срце као звоно на старом Биг Бену.

Први пут са јутром када лахор свира,
док ноте у шкољки мог уха се лове,
када ме је игра шарених лептира,
подсетила на нас и на наше снове.

Други пут у подне све некако ћутке,
гледајући сунце док по небу весла,
подсећен на оне сањиве тренутке,
када босиок си са недара стресла.

Трећег пута кад ми мајка руку узе,
да утеши мене док прождире сета,
ја умео нисам да сакријем сузе,
што падаше пред њом ко роса са цвета.

А четвртог пута у шетњи по граду,
кад ми је онако што год може тише,
један врапчић с гране у липовом хладу
шапнуо да љубав не постоји више.

Петог пута када гледах твоју слику,
тих очију црних остао сам жељан,
ко рањена срна у последњем крику,
од погледа твога дрхтао сам стрељан.

А шестога пута кад сам писма она
прочитао опет бежећи од себе,
схватих да сам давно остао без трона,
на ком ко и данас волех само тебе.

Седмог пута умрех у првом сумрачку,
што паде по мени ко завеса дима,
док сам у последњем разиграном зрачку,
тражио за тебе сплет чежњивих рима.

А осмога пута када поноћ трусну
и намигну месец одливен у злату,
јер сетих се оно кад гризла си усну,
док пољупце теби расипах по врату.

Кишица је топла почела да пада,
мисао на тебе ко чигра се врти,
деветог сам пута умро изненада,
док ти писах песму саткану од смрти.

И док живот носи моје завеслаје,
а жеља се мрви док тумара, лута,
покушавам скрити, али истина је,
због тебе сам данас умро девет пута.

© Никола Стојановић

Pesme nedelje u martu 2013.bira – lepa Simic

Oprost – Sanja Petrović

Ako se osvrneš
možda i uočiš oblesak niti
što se para ispod mojih rebara
natopljen nesvarenim grehom,
začinjen izmešanim osećanjima
zaljubljene
obmanute
ponižene
žene.

Ako se osvrneš
možda se neka nit načne
ispod tvojih rebara,
možda ti se iz utrobe
rode reči pokajanja.
Ali, ako se i ne osvrneš
oprost ti dajem posve lako.
Kada bih mogla i sebi…

© – Sanja Petrović

 

ГОСПА – Љубодраг Обрадовић

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.

Говорила је та госпа да воли,
да је затрескана, да не може
живот без мене замислити.
Сад то исто, другом жубори.

Како се губи равнодушност,
док поглед улицом лута.
Како се буди пажња и расте пркос,
пред животом уличара,
испод месечине од стакла.

Смешила се та госпа тако гласно,
погрешила очајна, а страсно.
Ја сад стојим сам.
У плаћеној соби слушам ноћ.

Како су мисли пролазне,
баш као лаке жене.
Светиње како се газе,
без казне
и како је глупо,
то окретање и шетање,
у празној соби.

Та госпа сад не зна,
да месечина трула,
буди сећања
и да се због ње,
стежу песнице.
Госпа то не зна,
јер је срећна.

© Љубодраг Обрадовић

 

ЕПИТАФ Благоју Ј. – Дарко Колар

Распите се стихови моји,
путујте у небо, са срећом и ветром.
Молите Господа, за живот бољи,
јер овај свет није, престао да постоји.

Можда њега никада није ни било,
ко још може своју, судбину да скроји.
Живот се живи, молитвом милом,
јер овај свет није, престао да постоји.

Можда су постојале само сенке,
сенке Анђела које нас прате.
Сакрићу сузе, што не могу да лажу,
и њихове игре по неком застирачу“

© Дарко Колар

Песма посвећена Благоју Јастебићу

 

Za Enrikea – Svetlana Poljak

I mrak i strah se uče
i jednoga dana u istini
prepoznaćeš laž
kako se postaje kamen.

U otužnom zvuku dosadne
kise ispod rebara,
lepljivom mirisu paralelnog sveta,
pa čak i onaj plast ugašenog žara
ili
mokra i blatnjava leta
imaju svoju rolu.

Zar niša više istinito nije,
pitaćeš,
zavejani sims koji vara
silni svet koji prolazi ispod.

Kažem to da se i ti ne pitaš
sa svima na svetu
gde su kupljene zavese okačene
na prozore sa kojih se ne vidi ništa.

Lepa ti je ta lepotica, zanosna
obučena u telu žene
sa kricima nesrećnog deteta.

Budi stpljiv.

Daj joj kredita,
Još malo straha i mraka
I od nje će postati
najbolji komad granita.

© Svetlana Poljak

 

Seti me se – Miljojko Milojević

Kad mi pokrov preko grudi stave
I nestanem iz surove jave,
Ako sam ti u srcu urezao trag,
Seti me se
U dan majski svetao i blag.

Ne daj suzi iz oka da kane
Što mi snovi ostadoše pusti…
I u sive i sumorne dane
Seti me se,
Al nek srce jecaj ne ispusti!

Dok Srbija ka Evropi s mukom hodi
Reci svima šta sam hteo
Kad sam Pravdi i Slobodi,
Herojima što ih srpska majka rodi
Oreole zlatne pleo.

© Miljojko Milojević
Jun, 2011. godine

PESME NEDELJE FEBRUARA 2013.

PESME NEDELJE FEBRUARA 2013 bira Aleksandra Mladenović

С-ТИХ-Милош Ристић

Идеје излазе неке

Из песме краду мене

Оно што немам рећи

То само, одједном крене.

И ја бленем, бленем:

Одакле ми те илузије

Бркајући алузије

Сликајући монотоне жалузије.

Нека, сила прека

Нека, старина од менека

И нека, авангарда

Воде ме ван гарда.

Ван гарда, ван града

Ван раге, ван рада

Ван закона и синтаксе

Живота празне праксе.

У свет осећаја

Свет очију радозналства

Свет демона и божанства

Где је пак’о предзнак раја

************************

Sijena sijeni-sijen-MIROSLAVA ODALOVIĆ

na podu sred kose crvene

sjedi žene sijen

sjeni sijen

sred sunca sred kose

ko kruška bremenita

sjedi žene sijen

sjeni sijen

na podu besprostorno

sred odsjaja

sjedi žene sijen

sjeni sijen

maglovito linije tijela rubi

žene sijeni sjen

rubi sijen

s vatrom niz kosu

gori žene sijen, sijeni sijen

ko kruška bremenita

rađa žene sijen, sijeni sijen

zarubljena sjećanjem kao kišni dan

na podu sjedi žene sijen

sjena sijeni – sijen

ka kapi prolazi ka kapi sijen

sjena sijeni – sijen

prvom riječju obasjana

govori žene sijen

sjena sijeni-sijen

kao ‘dobro jutro’ sjena sijeni riječ

sred riječi sjedi sjena sijeni sijen

sjedi žene sijen, sjena sijeni-sijen

sred odsjaja sijen

sred sijeni riječ

***************************

Ljubav-DRAGAN PAVLOVIĆ

Kroz kapiju od duge,

sa bravom bez ključa,

ušla si u dvorac

od naših maštanja,

sa parkom od ruža,

zalivanim prolećem,

i dala si im mirise

slasnih nektara iz kože.

Sama si sebi robinja i evnuh,

strogi gospodar i marljivi ključar.

Jer, ljubav je sloboda,

voleti je ljubav.

Kada ćutanje reči zameni,

znaću da ga razumem,

pogledi razgovetno govoriće,

a mirisi tvoji sveži ostaće.

*********

Kad jednom odeš-MIRO BERIBAKA

Kada jednom odeš,
od tamo gdje si postao,
nećeš više biti onaj
koji si bio, prije no što si otišao,
i zaboravićeš da si ikada bio
kao oni koje si ostavio,
a nećeš biti niti kao oni
koje si zatekao, tamo gdje si došao.

Nakon što si tolike nevolje prošao,
tolike puteve prepješačio
i tolikim morima brodio,
shvatićeš da je bilo zalud
i da je svaki tvoj pogled
niz puteve koje si prohodio,
žal za tobom samim
koji si bio, a koji više nisi,
i da je svaki val
koji ti je brod zapljusnuo,
dok si morima brodio,
napravio ožiljak koji niko ne vidi,
koji ni ti sam ne vidiš,
dok vodu dlanom zahvaćaš
sa mirne rijeke, da žeđ ugasiš
i ne bi li se kraj nje odmorio,
nadajući se da ćeš na njoj
prepoznati svoj odraz
onakav, kakvim si sebe upamtio!

Shvatićeš da si
negovorljiv nijemac
zadebljalog jezika,
medju nepoznatim ljudima
koje nikada ni upoznati nećeš,
niti ćeš to ikada htjeti
iako si možda nekada i poželio,
i da si ti vječiti putnik
sa nesvjesnom nadom
da si i dalje isti
kao onaj ti, koji si nekada bio!


ПЕСМЕ НЕДЕЉЕ – ЈАНУАР 2013.

Песме недеље – ЈАНУАР 2013. – Бира Љубодраг Обрадовић

SAD ĆU DA BUDEM ŽENA

Sad ću da okupam tijelo u pjeni
udahnem sve bijele mirise vode
isperem povšine pustinjskih plima
utrljam ulja mirišljava u kožu
sada ću da budem žena

Sad ću uzet halju crvenu za tango
onu što uvijek drhti dok pjeva
kružeći oko butina mojih
krhke porube kada joj dotaknem
i kad je preklopim kao pismo
sada ću da budem žena

Sada ću da stavim mali srebrn prsten
sa mandalom savršenom što joj prevojima teče
i rasplesane naušnice što ljuljaju se na ušima
praveći predivan bubamarin zvuk
sad ću stavit narukvicu lagano oko zgloba
sada ću da budem žena

Sad ću sebi pažljivo nacrtati oči
svaku liniju u sjenu crne magle iz pogleda
bojom usne crveno da kažu nerečeno
sada ću da ga čekam
sada ću da budem žena

© Miroslava Odalović

MOJE RUŽE

Moje su ruže procvale,
Mirisne, divne i mile,
i moja ruka ubrala ih,
a kaznu nisu zaslužile!

Ne pomoze im ni trn sto ih brani,
ko strazar trvrdjavu,
njihove latice od matice,
sok od izvora, prekinuh ko zlatnu nit!

To je kao za njivu poplava,
za nebo zvezda padalica!

Sada na stolu mirišu još koji dan!
Moje su ruže procvale,
dug život im beše san !!!

 © Miladinovic Sandra

Vreme postojanja
 

U noći praska i bljeska,

novog dana, početka

trajanja, postoji iz prošlosti

jedan tok, kojim putujemo.

Svojom voljom, a nevoljom

nošeni olujom, protiv sebe

nemamo puta izbora, do jedino

sjaj zvezde ako nas dotakne.

Obgrli i podari danima budućim,

jutrima u kojima se budimo i postojimo.

Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje

u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,

senke nevidljive, prisutne u godinama…

Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…

© Branka Zeng

Kako su skupoceni dani kad im se noći suprostavljaju
Kako su skupoceni dani kad im se noći suprostavljaju?
Ako su večni, ja im nepodnošljivo verujem…
Čak i proleće, ako malo duže potraje
Ne bi moglo da svedoči, o prijatelju, o ljudskoj čežnji.
© Mohammed bin Rashid Al MaktoumПревод: Елеонора Лутхандер

 

Pesme nedelje u decembru 2012 bira – Lepa Simic

8.СОНЕТ – ЗА ПОНЕТИ – Милош Ристић

Ел’ си ти из Србије
Еее! Мајкеетии!
Е онда узми ове стихове
И носи за понети!

А кад стигнеш тамо
Реци свима, домаћим гастарбајтерима:
Чувајте се само:
Још Срба има!

И да се не крију, иза уметности
И да уметност није ,,умети нос носити“.
Ако су једном пљунули име Србије, дај их покосити!

И не само њих, нег’ цео Балкан!
Нек схвате живот историју и дан!
Дан је за Србина дан!

© Милош Ристић

 

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Радмила Лазић

Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.

требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по “мајчици” земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна – наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке – под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.

требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка – да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.

требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!

требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.

(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)

 

Домаћин човек – Зоран Христов

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари!
Мислим, швалерација, и тако то,
Ја сам домаћин човек!
Данашње жене воле мазне и намирисане
ко оне, Боже ме прости,
а ја и неокупан легнем!
додуше, само кад је сезона
и не у  кревет  него у сено
да ујутру не губим време.

*
Нисам ти ја, брале,човек за те ствари.
Мислим, политика и тако то.
Ја сам рођен да рмбам
од  сванућа до касно у ноћ
и да у небо гледам
да ми киша не сјебе труд.
Ја сам домаћин човек
код мене празна слама под стоку иде
немам кад да је, изнова,  млатим
ко ови,  Боже ме прости.

*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари.
да лажем, крадем и тако то.
Ја сам домаћин човек
прво држави дам што је њено
порез, прирез и све што тражи
и нема везе што је све мања
а ових, Боже ме прости,
џаболебоња на њеном јаслу
из дана у дан све више има
док ја за  њиву раднике тражим.

*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари
секс, дрога и рокенрол
Ја сам домаћин човек .
Новине немам кад да читам
а телевизор, Боже ме прости
лупа глупости!!
Да не кажем  не зна шта прича.
Све вести чујем кад падне ноћ
а ја одем пред задругу
и попијем једно,  два, три пива
што каже народ, ладна  ко змиче.

*
Ја сам ти, брале за поштен живот
што би се рекло, за данас,  глуп.
Онај што не да на своје
али и једнако поштује туђе.
Нисам од оних, Боже ме прости
што се савију како ко дуне.
Ја све што мислим  гласно кажем,
домаћин човек, кажу у селу.
Сад, кад још мало загуди север
а ја насецкам кисео купус
па преко њега грувану, љуту
у поверењу,  заболе ме….!!

© Зоран Христов

 

СЛАСТ УСАНА – Милка Ижогин

Данас,
Данас ми недостаје
Сласт усана
Не за пољупце
Већ за хвале велике!

Сласт усана
Нису само пољупци
То су речи
То су и загрљаји.

Загрљаји срећне деце
И њихове деце
Загрљаји пријатеља
Загрљаји окружења мог!

Сласт усана, спустих целив
На иконе свете и молим их
Да чувају пород мој
И све драге моје!

© Милка Ижогин

Pesme nedelje Novembra 2012 bira – Lepa Simic

SOLITER – Jelica Domanović ex Radovanović

Trema me hvata,jos od prvog sprata.
Kosmar u glavi, brzo se javi.
Ruke se tresu, telo u stresu.

Zivotinjski instinkti, ne daju se prikriti.
Od cega se branim, uvek strahom hranim.
Zbog neceg bezim, pa na druge rezim.

U svemu preterujem, nikom ne verujem.
Moguce da gresim, kiselo se smesim.
Panika postoji, ne dam da me osvoji.

Treba znati, nekad se predati…..

© Jelica Domanović ex Radovanović

ЈОВЧЕ – Љубодраг Обрадовић

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити…
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје…
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.

Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна…
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

А кад вино из грожђа потече,
Јовче раздраган у комину ускочи.
Срећа и спокој ко дукати звече,
док се живот ко на сламку точи.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино пити
и жаоком срж проблема погодити…
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић

НАРИЦАЉКА II – Видосава Арсенијевић
Саши Арсенијевићу

Питајте ме што вам казат нећу
Искајте ми што не умем дати,
Изнедрите што знат се не уме
Немојте ме у нигдину слати.

Ништа немам што је ваше,
Остављено клетва ли си
Зна питање и одговор,
Пуста земљо, чија ли си?!

Туђе стазе спокој крију,
Немир мира стопа моја
Све узмите, све носите,
Нек вас гони неман своја.

И када ми све отмете
И тад знаћу није грешка,
Сви синови и ђедови,
Пуста земљо, и небу си тешка.

Тамо вином Обилић целива
Мушком сузом земљом кружи,
Зове барјак туђег свеца
Где ја стадох ти продужи.

Вајна пустош,  земља моја,
Грешном свету на мач виси,
Правду слави ваз висини
Еј, Косово, равно ли си!

Древна душа сад колута
Вазнесена причом хира,
Не дај, песмо, да те пева
Хор аждаја светских сила.

И за ово што смо живи
Захвалимо дародавцу
Блудне звери и аждаје
Толе жеђ у православцу.

Вришти земљо, кукај муко,
Зар да ми те комадају,
Ако боли, нек се чује,
Сви без душе бар нек знају.

Земљо црна, клетво моја
Од Лазара на овамо,
Опевај нас прах пепелом
Кад нас нема да бар знамо.

Како може неко туђи
Да ми даје што је моје
Где је људскост, где је прогрес
што је моје то је твоје?!

Пишти земљо, слави муко
Нек се глуво чудо чује
Зора моја у мом крају свиће,
Нећу туђе сунце да ме трује.

Сви гробови што сад зову
Траг су моје постојбине,
Твоје семе православно
Тамњан клија, еј Србине!

Намерене силе света
На мом прагу замке кроје,
Нит ме чују, нит ме појме,
Оставите се земље моје!

Пустите ме да воћњак оберем
Тужној врби на крило измилим,
Да орахе необране скупљам
Крај тополе за собом зацвилим.

Јабука ми необрана труне,
Некошена трава на ме чека,
шљиву бране и сојке и вране,
А знала је потећи ко река.

Туђа слава, туђе госте прима,
Туђа зора, туђу зору роди,
Нит полазим, нит знам куд бих стиго,
Свака стопа туђини ме води.

Племе моје ала с берићетом,
Њиве моје неоране посте
Само мртви скупљају на помен,
Газда туђи слави туђе госте.

Икона ме дозива ко дете
Да је вратим на место предака
Плаче слава а како и не би
Туђ постадох и ја самом себи.

Ништа моје ни чудом да сване
Све туђина, даљина, дивљина
Кад би небо зацвилети знало
Кукало би и не би престало.

Чујете ли и праг ме дозива,
Звоно цркве овамо се чује,
Док молитвом свештеник ме чува
Даљином се и кадим и трујем.

© Видосава Арсенијевић

100 ГОДИНА… Виолета Алексић

Кад се 100 година
само у један плес стави
и кад дубина речи
остане одћутана
и не мари гласом
да се јави,
само ћу те гледати немо.

Време у том часу нек не постоји
…нек умре, мало бар
нека ми остави ову музику
и овај смирај на дар,
да то чувам као драгуљ у недрима.

Јер кад тај плес стане,
утихну ноте ,
музика престане ,
ја знам да ћемо
на две различите стране ,
ветар поклонити нашим једрима.

Са једним обећањем искреним ,
да ће и 100 година наредних ,
било кад, било где, било како,
и упркос свих…
остати нешто што се не заборавља…
овај простор, плес…
ми… и ова дивна, наша музика .

© Виолета Алексић

Pesme nedelje oktobra 2012g bira – Lepa Simic

 MOLITVA – Vida Nenadić

Tvoja sam molitva,
jer si ti moja želja.

Ja spašavam sve.
Ime mi je Vreme.

Molim se za sve vas.
Molite se i vi.

Svako za svoju šaku
peska u vremenu. I za mene.

Jer si ti ta molitva.
Moja.

Jer sam ja ta želja.
Tvoja.

(C) Vida Nenadić

HEROJ, SOPSTVENI – Marko Antić

Ponovo si u svom gradu.
Nisi pobednik, nisi u centru pažnje.
Na margini si.
Šetaš bezidejno u izlizanoj garderobi.
Gde su svi nestali?
Oženjeni, otišli, rade po ceo dan…
Skoro da si
sam.

Novac ti je potreban
a ne možeš se zaposliti ni u
perionici automobila.

“Apsolvent? Čuj, lepo, ali previše
si obrazovan za ovo. Znam, trudićeš se,
ali ne treba mi neko pametan.
Idi, okušaj sreću na drugom
mestu.”

Tvoj rodni grad te odbija.
Nisi ubica, lopov, kompromitovan…
Nisi neko ko bi uništio grad,
nisi supersposoban akcioni junak
vičan oružju, skromno obrazovan
iskusan i pomalo lud
nisi Džon Rambo.

Ko si?
Seti se ko si.
Vrati se onome što jesi.
Vrati se knjigama, stripovima, vrati se filmu.
Vrati se mašti, mašta te je
i ranije izvlačila.

Maštaj.
Kreiraj.
Zaroni u sebe.
Posmatraj.
Napokon, videćeš ga:

Tvoj sopstveni heroj – ti
čuči
čeka da bude
otkriven.

© – Marko Antić

 

IZAZOV – Branka Zeng

Da odlučim…?

Poneću sve što sam dala,

kao prvo…

Skinuću osmeh kojim se dičiš.

Uzeću sve zagrljaje,

u kojima si se odmarao.

… jutra koja nisi želeo da osvanu,

dok si me žedno ispijao poljupcima.

 

 

Trajno ti zabranjujem izgovaranje slova,

 onih koja se rađaju u mom imenu.

Sakupiću sve nagoveštaje,

htela sam da ispletem…

dodire ću vratiti sebi, koje…?

One, kojima sam tebe milovala.

Otići ću, i biću dovoljno blizu,

tu u vidokrugu…

Tvojih očiju ali u nedodiru ruku…

Ja, kao reka, uzeću ti…

Sebe da vratim!

© Branka Zeng

 

НОЋАС… Братислав Богдановић

Узми ме ноћас
под своје скуте
нек усне моје
на твојим ћуте
те вреле усне
неће те опећи
ћутећи,
свашта ће ти рећи
Пусти ме ноћас
у своје куте
покажи ми
све скривене путе
на тајна места
ја ћи ти заћи
стазу до срца
лако пронаћи
Остави ме ноћас
крај тебе да спавам
на грудима твојим
снове да сањам
јер снови моји
теби мили
зашто се не би
на грудима снили
и у твојој коси
од зоре скрили…

Братислав Богдановић

 

ШАРОВ – Веселин Џелетовић

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.
Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
ал никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Веселин Џелетовић

Pesme nedelje u septembru bira – Lepa Simic

НАША – Невен Милаковић

Сјетих се синоћ, дође ми тако
Између двије сувишне туре,
Како сам оно кријући плак`о
У мрачној сали кина Културе.

И друг до мене, јак попут лава,
Смио се брецнут` и силном Месу,
Мршти се, к`о фол, боли га глава,
А видим да му се рамена тресу.

А кад се опет свјетла упале,
Рга ме: Виђи, цмиздре ка` жене,
Хајдемо неђе на пиће, брале,
Само га издају очи црвене.

И сад ме скривене сузе врате,
Између двије сувишне туре,
Уздахнем тихо: Нема нас, брате,
Ни тебе, ни мене, ни кина Културе.

© Невен Милаковић

НЕКА ЖИВИ ЉУБАВ – Мића Живановић

Ноћас ми музе нису наклоњене
на дурске акорде паучина дрема
не чује се песма, јеца виолина
уморна од туге ћути поноћ нема.

А ја не знам шта ћу ни куда да кренем
да ли да се борим или да се предам
кад попусти душа пред налетом беса
понудим јој песму да пропадне не дам.

Но све ми се чини да не могу даље
узалуд се труди стара виолина
ал као да сањам угледаше очи
у руци анђела чашу црног вина.

А из пуне чаше смеше ми се очи
ко два зрна грожђа црне очи њене
загрејаше душу озарише лице
крв ми узаврела протиче кроз вене.

Небо се отвори све се заталаса
љубим чашу вина као усне њене
знам да ми то Бахус пружа руку спаса
и мелем у руци анђела од жене.

Нека живи љубав и пева о срећи
нека лети песма пут плавих висина
нека се наздрави и нека се пије
у славу богова, љубави и вина .

© Мића Живановић

 

IDEM DA JE NAĐEM – Nikola Stojanović

Idem da je nađem, ako me prepozna
zadenuću cvetak u njen plavi pramen,
dok srce mi krpi ova jesen pozna,
iz kojeg još uvek bije stari plamen.

Idem da je nađem, ali ko zna gde je,
prečicom me vodi ono staro borje,
a usput joj berem krasne orhideje
što maglom ih kiti novo praskozorje.

Idem da je nađem, a staze su tešnje
i lišće se streslo sa plavih šeboja,
eh, gde li su sada one divlje trešnje
da ih berem kao kad bila je moja.

Idem da je nađem, a mesec je lisac,
zabljesne me sjajem ko iz zlatne česme,
a ja sam oduvek romantik i pisac,
sve te nežne vlati pretačem u pesme.

Idem da je nađem, pospan nadom novom,
sada bih uz sebe držao je čvršće,
na stazi od peska pišem zlatnim slovom,
ime ove želje što u meni dršće.

Idem da je nađem, koraci mi spori,
sećam se kad sam joj u zagrljaj pao,
opet sam na putu da prepričam zori,
kako njenu ljubav nekada sam krao.

Idem da je nađem, a vetar me nosi,
tiho uzburkava mog života vrelo,
podseti me kad smo trčkarali bosi
i kad sam na njeno mirisao telo.

© Nikola Stojanović

Pesma je po glasovima publike pobedila na pesničkom maratonu u SOKO BANJI za 2012. g.


DAN ZA SLABIĆE – Svetlana Poljak Polakova

Ponekad stanem
pred tvojim stanom
još uvek gušiš
istim duvanom,
vidim te kako
vesto je lažeš:
ne bi ti iš’o al’
moraš kažeš…

Podignem pogled
ka starom satu
svoj lanac vidim
na njenom vratu,
sluša te, gleda
verna k’o pseto,
razume: ne bi ti
tako al’ moras, eto…

Gleda te sveto,
sipaš joj piće, baš
u moj omiljeni dan
za slabiće, ti
prosipaš maglu
k’o suvo zlato:
slabići greše
al’ ništa zato

Srećna je, kaže,
što je razumeš
proguta svaka
taj smešni mamac
razume i suze zbog tebe
pred svima skriće
dok ne zna da ostaje u
danu za slabiće
………….
© Svetlana Poljak Polakova

Pesme nedelje avgust 2012 – Bira Ljubodrag Obradović

К О С Т – Пеко ЛАЛИЧИЋ

На путу да изађем из себе
и нахраним наду
запех за кост
у грлу

као светлосним таласима
ношен
одбацих своје кости
да бих кост био

на корак од сниваног
одрекох се свих лепота
да бих себе
једној поклонио

ветар ми усправи поглед

у даљини угледах себе
окошталог
како усправно корачам

тада ми кост тихо рече
лагано корачај
иако си кост
срце те води
а ја сам твоје јутро
подне
и вече

© Пеко ЛАЛИЧИЋ

 

ПЕТАК – Борислава ДВОРАНАЦ

Деведесет и првог дана
Милиони торби се спремају.
Они ме чекају, а не знају.
Стране су ми њиве, и мирисне шљиве,
И све што је било моје, далеко је!
Све птице трче свом лугу,
У загрљај лети друг другу.
Нека нова лица и понеки осмех
Боже, какав је то грех ?
Бујице људи жуборе далеко, све даље,
А мене туга мори.
Неко ме туче; не, за нос вуче,
Сама, усред белог дана.
Све се креће, а ја грлим мече.
Опет бруји, њишти, пишти…
Муке без те руке !
У строју птица слушам гласе
Ал’ оне кажу, зна се,
Делим храну да залечим рану.

Борислава ДВОРАНАЦ

ŽUDNJA – Svetlana Djurdjević

…i nek me nema
u osmehu tvome
začaurene strahom
obložene očajem
nek ne budem ni tema
sećanju nijednome

…i nek me nema
u uzdahu tvome
izbrazdane sumnjom
zaslepljene sujetom
nek ne budem ni sena
praštanju iskonskome

…i nek me nema
u jecaju tvome
obnevidele čežnjom
otupele željom
nek ne budem ni pena
talasu izgubljenome

…i nek me nema
u radosti tvojoj
okovane setom
odbačene grehom
nek ne budem ni htenje
traženju prokletome

al^   nek me ima
u čekanju tvome
u zenici tvojoj…
nadanju obojenom slutnjom
utisnutom na licu tvome
neugaslom žudnjom

© Svetlana Djurdjević

Umeće življenja – Sanja Petrović
 
Mili,

bilo bi dobro
kada bi negativne emocije
mogli da odstranimo
onako kako odstranjujemo
izrasle nokte
bez napora, bezbolno, rutinski
pa ono što je ostalo
da oblikujemo s uživanjem
u dokolici.

© – Sanja Petrović

Pesme nedelje u Julu bira – Lepa Simic

KIŠA NAD VAJATOMSava Ilic

Stojim pod strehom staroga vajata
u nadi da ce kiša kada stane,
ko zadnja kap kroz nebeska vrata
tvoj dragi lik meni da kane.

Stojim i gledam u tamne oblake,
da li će stati – sa zebnjom pomislih.
U susret tebi da pružim korake
duginim tragom s livada pokislih.

Dok lagano noć se sutonu prikrada,
sve mi tako ovde na tebe miriše,
u časima ovim, kad se duša nada
osećaju  blagom i sreći, dok diše.

I vajat se stari na počinak sprema.
Na samoću duša još se nije svikla.
Ne časi, trebaš mi, dugo te već nema,
celo si mi biće na sebe navikla.

Ajd, na dlan mi kani, pa  nek  krene plima.
Znaj, sreća je, draga, sam san o sreći!
Toliko još tebe svud u meni ima,
da komotno mogu dva veka preteći!

© Sava Ilić

Zalazak sunca Jovan Mihajlo
Sunce zalazi za Dinaru
borovi osebreni
ko zna u kom gnijezdu
kukavica polaze jaja

Sve se oko ljubavi vrti
Ovo sto sam u Sajkovicu
izgubio moram traziti u
Vojvodini ali trazim
i pitam se da li cu naci
ono sto mi nije prvi vidik.

Otkako su Dinaru zapalili
vise ne spavam snom
pravednika . Neno plavetnilo
jos me golica po licu

Runolist zasija pri svakom
odrazu sunca  sa Staretine
Berem detelinu i stavljam
je u plast ljubavi .

Ruke u pregrst pa placem
cjepam srce u otkose sijene
zavlada sutnja san, java
opet novi dan i izlazak sunca

© Jovan Mihajilo

 

ПЕСНИК У МЕНИ- Irena Elčić

ПОЖУДА НА ПУСТОМ
ОСТРВУ СНОВА
ГДЕ ТЕ БОЛ ОД ЖЕЉЕ
ЗА СРОДНОМ ДУШОМ КИДА!

ИСПИЈА ПОСЛЕДЊЕ
КАПИ РАЗУМНОГ
У МЕНИ
ВРАЋАЈУЋИ МЕ
У СТВАРНОСТ
ОЛОВНО ТЕШКИХ ДАНА
И ЈОШ ТЕЖИХ НОЋИ.

МАЧ САМОЋЕ
ДУБОКО У МЕНИ ЛЕДИ
ПОСЛЕДЊЕ АТОМЕ НАДЕ
И НАВЛАЦИ,
УМЕСТО
ЗЛАТНЕ И СУНЧАНЕ,
ЈЕСЕН
МАГЛОВИТУ, КИШНУ
И СУМОРНУ.

ПЕСНИЧЕ МОЈЕ ДУШЕ!,
ШТО ЖИВИШ У МЕНИ
САЗДАН ОД МОЈЕ МУКЕ
И ОДАЗИВАШ СЕ УВЕК
НА ОВЕ СИВЕ ЗВУКЕ,

БЕСПОМОЋНО,
ПРУЖАМ РУКЕ
И ГРЛИМ МРАК
ДИСАТИ НЕ МОГУ
СВЕЖ И ЧИСТИ ЗРАК.

© Ирена Елчић

 

СТАРА КУЋА  Мирјана Ћилас
Има једна стара кућа
Загрлио је плот од прућа
Степениште од камена
Начео је зуб времена

Накривила се као старица
Под стрехом гнездо ластавица
Стари орах хлад јој пружа
Пред вратима процвала ружа

Сви је оставили и заборавили
Своје старачке дане самује
Сваком се госту обрадује
Та стара кућа са плотом од прућа

© Мирјана Ћилас

Доставио Вељко Стамболија

 

Pesme nedelje – JUN 2012

HOĆU

Ustreptale misli se skrovito provlače kroz želje

i dopiru daleko put horizonta gde se

visoravan dodiruje sa predvečernjim suncem!

Kuda žure male namiguše, kikotave, razdragane?

Nesebično, svesna i da grešim, ja ih pratim

gledajući nebo, i te svitke raznolikih boja,

pretačem sa neba  na polja!

Divlja nana nežno se uvija, mesečina mirisom opija,

a, kadulja vesela u horu, kao eho dočekuju zoru!

Bršljan stremi uz jasen ka nebu,

ja ga grlim opijena čudom, a zvezde se redjaju trepćući,

i dok žurim da se vratim kući, koraci mi kratki vrlo teški,

neda mi se da odem odavde,

gde mi duša strah ne poznaje, i strast mi baš sve od sebe daje!

Ja bih htela da volim i ljubim,  zaboravim ovo krhko biće,

predrasude, nevidljive niti!

Sklopim ruke nemo prema nebu dok mi rosa izbija po čelu,

a, i san mi spušta teške kapke,

dišem teško i klonem sred bajke!

Prvi zrak osećam ko milost, život plovi kao barka sjajna!

Hoću da se zahvalim svanuću,

što sad noći nisu više tajna!

 

© Miladinović Sandra

Na Pesničkom trgu
-Oda Orfeju-

Dođe tako neko vreme kada
pametni zaćute, budale progovore,
a fukare se obogate.
Ivo Andrić

Dokle ću samo budalama
I fukarama da govorim svoje pesme!?
Bogovi mi s neba poručuju:
Bodane,
I kada si mrtav pijan
Na Bodanovom trgu
Srce te izdati ne sme.

Oduvek sam imao razumevanja
Za ostatak sveta
Kada su pesničke odaje zidali,
bez ikakvog osećanja, neimari.
Bože, gde li ti je bila metla
Dok su na nacionalnim trgu
Budala i fukara
Moje srce rasprodavali!?

Svud oko mene
Diže se teška buka
Zujale su muve, bumbari
Nacionalni heroji…
Jalove krave dizale repove,
Bukali uškopljeni volovi…

I samom Orfeju bila je muka
Da ostane na zemlji.
Bog je bio u velikoj zabludi
Dok su na akademskom trgu
Budala i fukara
Moj mozak
Na kašičicu rasprodavali.

Drogirani i kompjuteri
Na groblju velikana
Mesto cveća
Sadili korov i koprive
Mesto ptica
Pevaju gavrani i vrane

Bože, tvoje kiše
Nose sve na bunjište…
Ni u snu više
Ne može da se sanja
Kao na javi!

Šta se to sve kruniše
U sred bela dana
Na Pesničkom trgu
Budala i fukara?

© Dane Stojiljković


SASVIM LIČNO

Evo me ovdje gdje jesam,
i nisam tamo
gdje bih volio biti,
a voljeti i htjeti, nije isto!
A htio sam,
nije da nisam,
kao što i sada volim
sve ono što sam volio,
samo jače!

I odlučih,
kao, svašta-nešta mi dodijalo
pa digoh nogu kô ona žaba
kad vidje potkivača!
I krenuh nesvjestan, da je vrijednije
ono što voljeh, dostižno ili nedostižno,
od bilo čega što sam htio,
htio i sustigao ili ne sustigao,
a ipak htio!

Krenuh, sve ruho na meni novo,
u novim cipelama,
i torba nova,
a u torbu stavih tek neke sitnice
i hljeb preko pogače,
da mi se nadje, dug je put!

Pozdravih se i krenuh,
ne osvrćući se,
ne razmišljajući da, možda,
oca i majku vidim poslednji put!
I bio je!
Ne osvrnuh se,
a znao sam da su izašli
iza ćoška garaže,
da mi, brišuć suze dlanovima,
mahnu još jednom,
a ja se ne osvrnuh,
kao, teško mi otići!

Ne osvrnuh se, nesvjestan,
da brata gledam sada
i možda još jednom, dvaput,
ko zna kad!

Odoh, ne misleći
da korijen svoj ostavljam
da čami bez mene,
da trune u zemlji,
po kojoj sam koračao kao čovjek!

Rane svoje popljuvah,
pa ih sada popljuvane krijem,
da me ne otkriju,
da sam ja taj koji se
bez korijena sapliće svakim korakom,
o vlat trave, o dašak vjetra,
o svaki pogled nesusretljivih ljudi
koje svakodnevno srećem,
o sve beskorjene, poput mene,
koji su kao i ja
ostavili svoje korijenje,
da ga kiša zakišnjava
i da s vrha trune, sve dublje,
da ga nestaje
do najsitnije radosti
koje se sjetiti mogu!

© Miro Beribaka

ЈОВИЧИНА КОЛА

Ех какав је то вашар био!
Некада давно дивни дани,
на пространој зеленој пољани,
англери и коњи одабрани.

Долазили купци и продавци,
капарисали се коњи вранци,
рука се руци пружала,
добра пара се обртала.

Све је таман тако било,
само без Јовичиних кола,
брзо би се заборавило.
Памти трава два коња жерава.

Памте старе вашарџије,
Јовичине егзицире.
Пропао би вашар сваки,
да их било није.

Сремска кола дрвена,
запрега љубљвљу окићена.
Точкови дрвени шином опточни,
амови угланцани, коњи увежбани.

Све би за трнутак стало да се диви  мало.
Јовицин ритуал се добро занао,
пар кругова поред задивљене масе,
после…у “кетрицу” зна се!

Нуђене су њему велике паре,
одбио је белосветске мешетаре.
Сремачки понос ником није дао,
за живота”кајасе”није испуштао.

Вашар ко’ вашар још и данас живи,
није више као што је некад био.
Нема Јовице,кола и жеравих коња,
некада је било ал’ се није заборавило!

© Ђурица Еделински

Pesme nedelje – maj 2012

Pesme nedelje – maj 2012/ bira Ljuba Obradović

ЈЕДНА НОЋ

Сних, дуго сних лепоте и чари тамне ноћи
што ће јутром раним у очи моје доћи.
Али буђењу дође час, чудан час:
у поноћ, или неко доба ноћи, чух глас.

Тих глас: Пробуди се у мрак густи погледај !
А подамном, на све стране сазвежђа расут сјај,
надамном густи мрак, крај мене звезда пар:
очију пар трепти… чиме ли сам заслужио овај дар ?

Да ли је то само сан или неки свет други?
Сањиве очи, лепоте пуне, лагано се буде
… и ум са њима, и све се стопи у промишљај дуги:

Али ни очи ни ум не могаше о томе да просуде.
У то, ведро злата расу месец пун, у том трену
бљесну бреза сребрна, и ја дуго гледах њену сену.

© Дуле Р. Пауновић

VETRENJAČA

Moja braćo probuđena,
kako se pišu usnule pesme?
Jedna priča na levoj strani snova,
bića sazidana od vetra,
ako jednom probude se nemiri šaputanja.

Budi pesnik u uvalama ogledala.
Nema te, samo senke srca mog.
Tvoja pesma jedna sasvim svakodnevna.
Zokalica u srcu dok svemir šapuće tišinu,
orao leti, izlazi sunce, tajno pričam ti priču.

Čovek po ocu, poeta po majci,
kad jednom nestanem u zimskoj noći,
dan kasnije u vreme suncokreta.
Da li sanjam; zatvoriću oči,
peva se”nebeska munja”
poema o cvrkutu drozda.

Ne budite me noćas, tuga je u meni.
Boli li to kad jednom nestanem?
Nudim poslednji dan dok sunce zalazi.
Život je istina sećanja o bolu,
unapred nedorečeno groblje,tama,čama…

To je sve po običaju spomenik metamorfoze.
Ne slažem se, bez reči samo gluposti neke,
od glagola biti, nedorečen šta da vam kažem?
Razmišljanja jednog lica iz novina,
ostaću sam gazeći tuđe parloge.

Nad vrbakom mesec opijen srećom,
tamo negde kraj beskraja sklopi oči.
Buđenje nad svetom vodom, uspomena.
I osećaj za pokošenim senom.
Zvonite zvona sledi razgovor sa tagom.

Nemi jauk anđele moj samoće,
tvoja Marija, pleše, ćerka noći.
Hoću da budem pesma osmeha.
Izgubljeno-nađeno, kolektivna sreća,
jedna nova priča, jedno zrno snova.

Ne pitaj, ne daju mi navike i želje.
Da nije pesme najlepši osmeh od imena.
Dnevnik jedne istine, u ulici 100 godina.
Ako sam samo mislio kap pesme u oblak,
anđeo proleća, sjaj peska vremena.

Odjek molitve pored crnog trna,
vatrena žeđ gde sunce otopi led sa lista.
Srećnija budućnost na brodu od upora, spasenje.
Zašto pišem na kraju sveta na mestu rođenja,
s prolećem jednoj zvezdi na nebu, iskušenje.

Novembar se vuče pod tvojom jelekom,
boli me ljubav više no što bih hteo.
Spoznaja rajske odaje na zvezdanoj pučini.
Bezimeni dani teku u poglede,
mesec na papiru zajezdio kroz prazninu.

Još samo jedna pesma k’o zaljubljena bulka,
između potoka dva u plamenu vetra,
a sjaj u vetru na kraju sizifovog puta.
Sećam se te slike tek da se zna, života zov
i prolećna trešnjina rapsodija.

Trebaš li reći ili slutiš da je odbegla pesma?
Otputovaću u ljubav kao vetrenjača,
još jedan krug i više se ništa čulo nije.
Formula sreće, pitalice i cveće,
moja je slabost kroz ispovest presahnulog đerma.

Zašto uvek započinjem sa ja?
Nisam ja pesnik.
Tek da se zna, ja sam nezavršena pesma.
Ševarovo šaputanje, reč je moja mač.
Ostati svoj verujem nemam vremena,
odleti sve k’o pad milosrdnog anđela.

Crveno iznad duge, ljubav, vera i nada,
o budućem gradu pevam u društvu smaragdine muze.
Pesma pesniku vajari vekova, nisam sam.
Drvo života, san u bezdan,
seti se boje zalazećeg sunca.

© Darko Kolar Kolle

Pesma po svim pesmama iz knjige VETRENJAČA

BUDILICE

Utihnu dan, ućuta se veče.
Promiču tišinom budilice,
brojiš otkucaje starog sata.
Na zidu senka, igra se vetar,
granama Hrast, kao da diriguje.

Mesec nestaško provirio je,
zavesu sa prozora polako podiže.
Kao da ruka se pruža, nežno,
poput lahora, čelo ti hladi.

Zatvaraš oči, dah si pritajio,
osluškuješ, nadaš se koracima.
I gle, prolazi ulicom…
Pre stvarnosti rukom, kosu joj mrsiš…
Rasutu po ramenima, licu, ljubiš je tiho…
Na grudima ti diše, zaspala…

Sanja, ili se budi…
Ćutiš, zamišljaš, da si Mesec
zašao u sobu, njenu, gledaš kako spava.
Umoran putnik si što se prikrada,
postelji mekoj, ka snu i počinku…

© Branka Zeng

Čini mi se…

Čini mi se ponekad … Vrijeme da je stalo

I sve da je isto … Kao nekada

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Ništa nije više kao što je bilo

Prošla su vremena … Lijepa i srećna

Ostala je sjeta … Rijeka uspomena

Dok umorne oči … Beče u daljinu

Kunu život mučni … Proklinju sudbinu

Mislio sam negda … Život da je bajka

Dok shvatio nijesam … Da je kobni roman

Usud me prati … I voljena majka

Ne bi mi mogla pomoći …

Čini mi se ponekad … Da sam dijete

Bezbrižno što spava … Eh snovi pusti

Ostadoše pusti… I ja u njima

Čini mi se ponekad … Doće bolji dani

Dok živim u nadi … I dok varam sebe

Lijepo je uvijek … Još dok smo mladi

I dok možemo … Brinuti o sebi

Čini mi se ponekad  … Da je vrijeme stalo

I da ništa nije … Kao što je bilo

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Čini mi se… Ili pričinjava

© Arsenije Lalatović

Pesma nedelje-april 2012 – Bira Bogdanka Rakić

 NA ZAPREPAŠĆENJE PESME-Gordana Knežević

evo me

kotim na postelji Ponoć
u kući nenamirenog crnokrilog ognjišta

utihnula
s kamenom u zubima

da pognem glavu u oprostu mog glasa
koji je promenuo nevinost

evo me

gladne ruke da nahranim
crnom ravnicom prepelica i konja

na mestu gde moj otac
nadničarski grize prašinu

u ovom danu koji nestaje
i dobija izgled zaborava

evo me

na samoj ivici straha od mraka
da praznujem bedom i nadom

da prosim u gladi i izobilju

da ćutim u snegu i ognju

da poreknem

da pljunem

da samu sebe dokažem

bosonoga na ledini
žrtvujem samonikli
bršljan oko gležnjeva

zatvaram oči i…

…uznemirilo se nebo…

© Gordana Knežević

 

NOSI ME KAMEN-Miroslava Odalović

 

Nosi me kamen zemljom oko vrata

S kamenom rođen već sam teret svijeta

Sezamska ćutnja sopstvenih vrata

S pticom u kamenu bez krila i leta

Ulaskom survan prevrnut tas

Dok oboje nas ne stigne čas

Prevage svjetla tmine

Ili nas

 

Nosi me kamen zemljom oko vrata

Nosi me uzbrdo odronom slomljen

Visinom do eha što odriče ga glas

Do vrha grla zapet težak nijemo sklonjen

Dok oboje nas ne stigne čas

Prevage svjetla tmine

Ili nas

 

Nosi me kamen a ja nosim nijemost

Nosi me kamen a ja riječi nosim

Nosi me kamen težak kao riječi

Nosi me kamen a ja pusta golemost

Od kamena bolestan kamenom se liječim

Spomenom što ga od kamena prosim

Dok oboje nas ne stigne čas

Prevage svjetla tmine

Ili nas

 

©Miroslava Odalović

 

 

 

G L A V A-Borislava Dvoranac

Bezglava brodim ulicom straha
jurim morem
tonem prašumom
rovarim nebom

klanicu pretražujem
groblja ispitujem

život bez pogleda
telo bez uma

u divljini zapomažem
u pustinji naričem

trup za glavu
trup za glavu

zemljo zasejana krvlju
tobom vladaju lešinari i pijavice
prerasle u zmije

nemoj da aždaje prožderu
_________________________________
Iz moje knjige ,,Pastuv i srna“ (2012.)
– ciklus ,,Krvavi silnici“

 

ЈА САМ – Ljubica Vukov Davčik

Ја сам
Од оних
За коју је
Реч
За под грло

Ја сам
Од оних
За коју је част
За испод главу

Ја сам
Од оних
За коју је
Земља
За испод срца

Ја сам
Од оних
За коју су
Брат и сестра
За испод крви

Ја сам
Само она
Од оних
За реч
Част
Срце
Верност

Опстајем
Само
У себи још
И поред
Несхватања

© Љубица Вуков-Давчик

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 Next