Category: Stih Dana

Pesme nedelje Juna 2013 bira – Lepa Simic

17 пута прочитано

 

Ш А П А Т – Борислава Дворанац

 

Цветом
љубим

 

несигурно пиле
велико дете

 

топим се
у музици гласа

ноћима
данима
плешем

 

НА ДРУГОЈ АДРЕСИ – Даница Рајковић

По каменитој калдрми,
звече кораци моји,
поглед излоге шара
и чежњом небо боји.

Пробијају се сунчеви зраци,
кроз крошњасто дрвеће,
стисле се куће са балконима,
обојене ко разнобојно цвеће.

Кривудају улице градске,
са једне на другу страну,
сандале стежу ноге,
ослушкујем себе саму.

Понека сирена засвира
и срце ми патњом следи,
на раскрсници стара кућа,
а успомена моја не бледи.

Живео је он некад ту
и сањао своје снове,
гледао заласке сунца,
и меркао путеве нове.

Накривила се сад стара кућа,
понеки цреп путању направи,
у дворишту цветала коприва,
својим додиром мени се јави.

Мирис старе липе
прави на души сенке,
вртећи прошле слике
и чежњу зелене смреке.

Двориште зеленилом теши
 док шапуће приче прохујале…
Он станује на другој адреси,
 ја још живим успомене одзујале.

© Даница Рајковић

 

TAJNI VEO – Stankovic Gorica

U zgužvanoj ćutnji
glas ponekad vrisne
na putu ka slutnji
i kamen presvisne.

Sa torbakom studi
sleđen pogled tinja
udaraju grudi
u nebesa sinja.

Gorka su mi usta
tuga oči slika
želja mi je pusta
sudbina me čika.

Ponekad iz tela
proleće izraste
ispod tajnog vela
sa drhtajem laste.

Stankovic Gorica

 

Nemam puno vremena – Marina Adamaovic

Ne
nemam puno

vremena—

treba   sakupiti  

zvezde

sklopiti sve oblake

 uspavati Mesec
o!

i sijaset tog—


uglancati Sunce
naučiti dugu kako biti

most
a da ne pomisli –
neću biti pod 

ne –

nemam ga  stvarno dosta i za

s

m

r

t

njoj ću dati igračke
dan
čičak
i
smeh

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/38869

Pesme nedelje maja 2013.bira Lepa Simic

22 пута прочитано
11 РАЗЛОГА ЗАШТО ВОЛИМ КИШУ – Милош Ристић

Волим кишу зато што спира љагу с улице

Волим кишу јер свуд мирише на влажне марамице

Волим кишу јер облаци гађају бојама небо

И њен ветар кад лелуја етар

Волим цице на прозорима како гледе

Волим скице у барама и ћутњу за парама

Волим бутке што прескачу воде до тротоара

Осмехе девојкица док вода пада

Волим кад се двоје здвоје под штитом

Волим први пољубац на плажи у трену кад почиње пљусак

Звала се Мирјана и зато волим кишу!

© Милош Ристић

ISTIM PUTEM – Rade Todorović

na staro mesto doći ćeš,
sve poruke meni vrati ćeš,
i ove noći mesec izaći će,
zvezde na nebu svetleće.

Da sam tvoja želja ili san,
da sam ti pesnik i putnik,
došao bih ti ti bar na tren.
Da sam tvoje more plavo
postao bih ti obala i val.

Tu sam ja gde su moji sni.
kako da nadjem tebi put,
sada kada nemam dah,
sada kad živeti ne umem,
a znam da još postojiš ti.

Tu sam gde noć ne prestaje,
tu sam gde sunce ne izlazi,
tu sam gde mi se ne govori,
tu sam a kao da nisam tu,
tu u starom snu zbog tebe

Kada ti drugi kažu ljubavi,
kada ti drugi kažu volim te,
kada te neko snažno zagrli,
kada te ponovo neko ostavi
ne plači i veruj mi na reč.

Istim putem proći ćeš,
na staro mesto doći ćeš,
sve poruke meni vrati ćeš,
i ove noći mesec izaći će,
zvezde na nebu svetleće.

© Rade Todorović

Halal vera – Vesna Dimitrijević
Ukrštanjem svakojakog semena
laboratorija Materica
stvori, neka nova, hibridna plemena.

I sad
-deca i unuci
se ne prisvajaju po lozi,
po krvci.
Izabiru se po ličnoj volji,
nagovoru, ili preporuci.

Svaka čast laboratoriji
i plemenima.
Trojica su na temenima!
I svi anđeli i Sveci…

“Zbogom, Pameti!“ ,
rekoste sebi
i svojoj deci…

© -Vesna Dimitrijević

 

СИЂИ ДАНАС ДО РЕКЕ – Светлана Биорац-Матић

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
заборави на трен све
своје заблуделе снове.

Пронађи стазу
од од босих стопала,
разгрни локвање сећања
удахни мирис
напупелих врба.

Заљуљушкај
неостварене снове
у чамцу
којим се, смело, прелази
с’ једне
на другу обалу.

Потражи белутак
детињства
у огледалу реке.

Пусти да ти
таласи нежно сперу
горчину с’дланова.

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
сиђи данас до реке.

Укради део њене вечности,
понеси спокој у очима
на путу којим корачаш.

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ – Саша Збиљић

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.

Огољене кости труну у дубини,
гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/38640

Pesme nedelje u aprilu 2013.bira – Lepa Simic

21 пута прочитано
PONOĆ ZOVE NOĆAS – Dajana Diverno

Ponoć zove noćas da mi budeš drag
Zvuk zvona iz daljine produbio je strast.
Volim kad mi na telu poljupcem ostavljaš trag
I što nad mojim srcem celim sada imaš vlast.

Ponoć zove noćas da se sjedinimo lako
Da nam tela postanu taj predivan splet.
Volim što našu ljubav može videti svako
Što si u mom srcu iznikao k’o cvet.

Ponoć zove noćas, oslušni taj glas
Barijere naše što behu, sad se dižu
Volim kad ljubav s krilima zagrli i nas
Što strasti mog srca mladog brzo tvoje stižu.

Ponoć zove noćas da mi budeš drag
Da niz moje telo klizneš u te noći sat.
Volim kad na telu mom ostaviš ugriz, trag
I što ko kaplja znoja brzo klizneš mi niz vrat.

© Dajana Diverno

ПУСТИ ДА ТЕ ЖИВОТ ВОДИ – Саша Збиљић

Кренути путем плавим, непознатим,
небеског свода, слободе и мира,
у скученој празнини, дахом незнатним,
дозволи тренутку да ти срце дира.

Плашљиве ти очи замаглише пут,
којој истини да верујеш сада,
пада на твоја леђа тај себичан прут,
верујеш ли да постоји нада.
Огољене кости труну у дубини,


гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

СЕЋАШ ЛИ СЕ РЕЉИЋ СТЕВАНА – Ненад Стакић

Стојао је на ходнику школе,
увек насмејан и пун небулоза.
Сећаш ли се како је трава око школе
мирисала на детињство,
које ће бити изгубљено
у рату и хаосу око нас.
Рељић је изваљивао глупости,
а ми смо од смеха вриштали…

24. март 1999. године
почињао је рат
ноћас ће нас авиони бомбардовати,
а ми смо пили јефтино пиво и фалш сокове
и глупирали се около и наоколо…

Како ли је само трава око школе,
мирисала на детињство!
Како бих волео да имам неки магични штап
и бацим срећан крај на тај део детињства…

Да се Рељић глупира по ходнику,
да се идиотишемо по школи,
гомила малих битанги…

Тога дана био је завршен неки наш
мали свет и претворен у ужас!

Стева није ни знао,
да му је то задњи дан у школи…

Увече бомбе су разориле циљеве по граду,
трава је мирисала мирисом бола
и прекинуте дуге ка мосту среће…

Остали смо у рату,
гомила малих сиромашних битанги са дна.

Моје другове никад заборавити нећу,
нек су у овој песми довека
мали блесави маргиналци…

Ко зна, можда је још у некој
изгубљеној временској димензији Стева Рељић
и изваљује глупости…

Сећаш ли се Рељић Стевана?

© Ненад Стакић

ЗБОГ ТЕБЕ САМ ДАНАС УМРО ДЕВЕТ ПУТА –
Никола Стојановић

Због тебе сам данас умро девет пута,
девет пута паде мрак на моју зену
и била је драма испод мог капута,
срце као звоно на старом Биг Бену.

Први пут са јутром када лахор свира,
док ноте у шкољки мог уха се лове,
када ме је игра шарених лептира,
подсетила на нас и на наше снове.

Други пут у подне све некако ћутке,
гледајући сунце док по небу весла,
подсећен на оне сањиве тренутке,
када босиок си са недара стресла.

Трећег пута кад ми мајка руку узе,
да утеши мене док прождире сета,
ја умео нисам да сакријем сузе,
што падаше пред њом ко роса са цвета.

А четвртог пута у шетњи по граду,
кад ми је онако што год може тише,
један врапчић с гране у липовом хладу
шапнуо да љубав не постоји више.

Петог пута када гледах твоју слику,
тих очију црних остао сам жељан,
ко рањена срна у последњем крику,
од погледа твога дрхтао сам стрељан.

А шестога пута кад сам писма она
прочитао опет бежећи од себе,
схватих да сам давно остао без трона,
на ком ко и данас волех само тебе.

Седмог пута умрех у првом сумрачку,
што паде по мени ко завеса дима,
док сам у последњем разиграном зрачку,
тражио за тебе сплет чежњивих рима.

А осмога пута када поноћ трусну
и намигну месец одливен у злату,
јер сетих се оно кад гризла си усну,
док пољупце теби расипах по врату.

Кишица је топла почела да пада,
мисао на тебе ко чигра се врти,
деветог сам пута умро изненада,
док ти писах песму саткану од смрти.

И док живот носи моје завеслаје,
а жеља се мрви док тумара, лута,
покушавам скрити, али истина је,
због тебе сам данас умро девет пута.

© Никола Стојановић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/38100

Pesme nedelje u martu 2013.bira – lepa Simic

12 пута прочитано

Oprost – Sanja Petrović

Ako se osvrneš
možda i uočiš oblesak niti
što se para ispod mojih rebara
natopljen nesvarenim grehom,
začinjen izmešanim osećanjima
zaljubljene
obmanute
ponižene
žene.

Ako se osvrneš
možda se neka nit načne
ispod tvojih rebara,
možda ti se iz utrobe
rode reči pokajanja.
Ali, ako se i ne osvrneš
oprost ti dajem posve lako.
Kada bih mogla i sebi…

© – Sanja Petrović

 

ГОСПА – Љубодраг Обрадовић

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.

Говорила је та госпа да воли,
да је затрескана, да не може
живот без мене замислити.
Сад то исто, другом жубори.

Како се губи равнодушност,
док поглед улицом лута.
Како се буди пажња и расте пркос,
пред животом уличара,
испод месечине од стакла.

Смешила се та госпа тако гласно,
погрешила очајна, а страсно.
Ја сад стојим сам.
У плаћеној соби слушам ноћ.

Како су мисли пролазне,
баш као лаке жене.
Светиње како се газе,
без казне
и како је глупо,
то окретање и шетање,
у празној соби.

Та госпа сад не зна,
да месечина трула,
буди сећања
и да се због ње,
стежу песнице.
Госпа то не зна,
јер је срећна.

© Љубодраг Обрадовић

 

ЕПИТАФ Благоју Ј. – Дарко Колар

Распите се стихови моји,
путујте у небо, са срећом и ветром.
Молите Господа, за живот бољи,
јер овај свет није, престао да постоји.

Можда њега никада није ни било,
ко још може своју, судбину да скроји.
Живот се живи, молитвом милом,
јер овај свет није, престао да постоји.

Можда су постојале само сенке,
сенке Анђела које нас прате.
Сакрићу сузе, што не могу да лажу,
и њихове игре по неком застирачу“

© Дарко Колар

Песма посвећена Благоју Јастебићу

 

Za Enrikea – Svetlana Poljak

I mrak i strah se uče
i jednoga dana u istini
prepoznaćeš laž
kako se postaje kamen.

U otužnom zvuku dosadne
kise ispod rebara,
lepljivom mirisu paralelnog sveta,
pa čak i onaj plast ugašenog žara
ili
mokra i blatnjava leta
imaju svoju rolu.

Zar niša više istinito nije,
pitaćeš,
zavejani sims koji vara
silni svet koji prolazi ispod.

Kažem to da se i ti ne pitaš
sa svima na svetu
gde su kupljene zavese okačene
na prozore sa kojih se ne vidi ništa.

Lepa ti je ta lepotica, zanosna
obučena u telu žene
sa kricima nesrećnog deteta.

Budi stpljiv.

Daj joj kredita,
Još malo straha i mraka
I od nje će postati
najbolji komad granita.

© Svetlana Poljak

 

Seti me se – Miljojko Milojević

Kad mi pokrov preko grudi stave
I nestanem iz surove jave,
Ako sam ti u srcu urezao trag,
Seti me se
U dan majski svetao i blag.

Ne daj suzi iz oka da kane
Što mi snovi ostadoše pusti…
I u sive i sumorne dane
Seti me se,
Al nek srce jecaj ne ispusti!

Dok Srbija ka Evropi s mukom hodi
Reci svima šta sam hteo
Kad sam Pravdi i Slobodi,
Herojima što ih srpska majka rodi
Oreole zlatne pleo.

© Miljojko Milojević
Jun, 2011. godine

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/37503

Pesme nedelje u februaru 2013 bira Aleksandra Mladenovic

23 пута прочитано

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/37000

PESME NEDELJE FEBRUARA 2013.

16 пута прочитано

PESME NEDELJE FEBRUARA 2013 bira Aleksandra Mladenović

С-ТИХ-Милош Ристић

Идеје излазе неке

Из песме краду мене

Оно што немам рећи

То само, одједном крене.

И ја бленем, бленем:

Одакле ми те илузије

Бркајући алузије

Сликајући монотоне жалузије.

Нека, сила прека

Нека, старина од менека

И нека, авангарда

Воде ме ван гарда.

Ван гарда, ван града

Ван раге, ван рада

Ван закона и синтаксе

Живота празне праксе.

У свет осећаја

Свет очију радозналства

Свет демона и божанства

Где је пак’о предзнак раја

************************

Sijena sijeni-sijen-MIROSLAVA ODALOVIĆ

na podu sred kose crvene

sjedi žene sijen

sjeni sijen

sred sunca sred kose

ko kruška bremenita

sjedi žene sijen

sjeni sijen

na podu besprostorno

sred odsjaja

sjedi žene sijen

sjeni sijen

maglovito linije tijela rubi

žene sijeni sjen

rubi sijen

s vatrom niz kosu

gori žene sijen, sijeni sijen

ko kruška bremenita

rađa žene sijen, sijeni sijen

zarubljena sjećanjem kao kišni dan

na podu sjedi žene sijen

sjena sijeni – sijen

ka kapi prolazi ka kapi sijen

sjena sijeni – sijen

prvom riječju obasjana

govori žene sijen

sjena sijeni-sijen

kao ‘dobro jutro’ sjena sijeni riječ

sred riječi sjedi sjena sijeni sijen

sjedi žene sijen, sjena sijeni-sijen

sred odsjaja sijen

sred sijeni riječ

***************************

Ljubav-DRAGAN PAVLOVIĆ

Kroz kapiju od duge,

sa bravom bez ključa,

ušla si u dvorac

od naših maštanja,

sa parkom od ruža,

zalivanim prolećem,

i dala si im mirise

slasnih nektara iz kože.

Sama si sebi robinja i evnuh,

strogi gospodar i marljivi ključar.

Jer, ljubav je sloboda,

voleti je ljubav.

Kada ćutanje reči zameni,

znaću da ga razumem,

pogledi razgovetno govoriće,

a mirisi tvoji sveži ostaće.

*********

Kad jednom odeš-MIRO BERIBAKA

Kada jednom odeš,
od tamo gdje si postao,
nećeš više biti onaj
koji si bio, prije no što si otišao,
i zaboravićeš da si ikada bio
kao oni koje si ostavio,
a nećeš biti niti kao oni
koje si zatekao, tamo gdje si došao.

Nakon što si tolike nevolje prošao,
tolike puteve prepješačio
i tolikim morima brodio,
shvatićeš da je bilo zalud
i da je svaki tvoj pogled
niz puteve koje si prohodio,
žal za tobom samim
koji si bio, a koji više nisi,
i da je svaki val
koji ti je brod zapljusnuo,
dok si morima brodio,
napravio ožiljak koji niko ne vidi,
koji ni ti sam ne vidiš,
dok vodu dlanom zahvaćaš
sa mirne rijeke, da žeđ ugasiš
i ne bi li se kraj nje odmorio,
nadajući se da ćeš na njoj
prepoznati svoj odraz
onakav, kakvim si sebe upamtio!

Shvatićeš da si
negovorljiv nijemac
zadebljalog jezika,
medju nepoznatim ljudima
koje nikada ni upoznati nećeš,
niti ćeš to ikada htjeti
iako si možda nekada i poželio,
i da si ti vječiti putnik
sa nesvjesnom nadom
da si i dalje isti
kao onaj ti, koji si nekada bio!


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/36933

ПЕСМЕ НЕДЕЉЕ – ЈАНУАР 2013.

14 пута прочитано

Песме недеље – ЈАНУАР 2013. – Бира Љубодраг Обрадовић

SAD ĆU DA BUDEM ŽENA

Sad ću da okupam tijelo u pjeni
udahnem sve bijele mirise vode
isperem povšine pustinjskih plima
utrljam ulja mirišljava u kožu
sada ću da budem žena

Sad ću uzet halju crvenu za tango
onu što uvijek drhti dok pjeva
kružeći oko butina mojih
krhke porube kada joj dotaknem
i kad je preklopim kao pismo
sada ću da budem žena

Sada ću da stavim mali srebrn prsten
sa mandalom savršenom što joj prevojima teče
i rasplesane naušnice što ljuljaju se na ušima
praveći predivan bubamarin zvuk
sad ću stavit narukvicu lagano oko zgloba
sada ću da budem žena

Sad ću sebi pažljivo nacrtati oči
svaku liniju u sjenu crne magle iz pogleda
bojom usne crveno da kažu nerečeno
sada ću da ga čekam
sada ću da budem žena

© Miroslava Odalović

MOJE RUŽE

Moje su ruže procvale,
Mirisne, divne i mile,
i moja ruka ubrala ih,
a kaznu nisu zaslužile!

Ne pomoze im ni trn sto ih brani,
ko strazar trvrdjavu,
njihove latice od matice,
sok od izvora, prekinuh ko zlatnu nit!

To je kao za njivu poplava,
za nebo zvezda padalica!

Sada na stolu mirišu još koji dan!
Moje su ruže procvale,
dug život im beše san !!!

 © Miladinovic Sandra

Vreme postojanja
 

U noći praska i bljeska,

novog dana, početka

trajanja, postoji iz prošlosti

jedan tok, kojim putujemo.

Svojom voljom, a nevoljom

nošeni olujom, protiv sebe

nemamo puta izbora, do jedino

sjaj zvezde ako nas dotakne.

Obgrli i podari danima budućim,

jutrima u kojima se budimo i postojimo.

Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje

u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,

senke nevidljive, prisutne u godinama…

Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…

© Branka Zeng

Kako su skupoceni dani kad im se noći suprostavljaju
Kako su skupoceni dani kad im se noći suprostavljaju?
Ako su večni, ja im nepodnošljivo verujem…
Čak i proleće, ako malo duže potraje
Ne bi moglo da svedoči, o prijatelju, o ljudskoj čežnji.
© Mohammed bin Rashid Al MaktoumПревод: Елеонора Лутхандер

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/36127

Pesme nedelje u decembru 2012 bira – Lepa Simic

31 пута прочитано

8.СОНЕТ – ЗА ПОНЕТИ – Милош Ристић

Ел’ си ти из Србије
Еее! Мајкеетии!
Е онда узми ове стихове
И носи за понети!

А кад стигнеш тамо
Реци свима, домаћим гастарбајтерима:
Чувајте се само:
Још Срба има!

И да се не крију, иза уметности
И да уметност није ,,умети нос носити“.
Ако су једном пљунули име Србије, дај их покосити!

И не само њих, нег’ цео Балкан!
Нек схвате живот историју и дан!
Дан је за Србина дан!

© Милош Ристић

 

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Радмила Лазић

Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.

требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по „мајчици“ земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна – наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке – под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.

требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка – да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.

требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!

требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.

(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)

 

Домаћин човек – Зоран Христов

Нисам ти ја, брале, човек за те ствари!
Мислим, швалерација, и тако то,
Ја сам домаћин човек!
Данашње жене воле мазне и намирисане
ко оне, Боже ме прости,
а ја и неокупан легнем!
додуше, само кад је сезона
и не у  кревет  него у сено
да ујутру не губим време.

*
Нисам ти ја, брале,човек за те ствари.
Мислим, политика и тако то.
Ја сам рођен да рмбам
од  сванућа до касно у ноћ
и да у небо гледам
да ми киша не сјебе труд.
Ја сам домаћин човек
код мене празна слама под стоку иде
немам кад да је, изнова,  млатим
ко ови,  Боже ме прости.

*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари.
да лажем, крадем и тако то.
Ја сам домаћин човек
прво држави дам што је њено
порез, прирез и све што тражи
и нема везе што је све мања
а ових, Боже ме прости,
џаболебоња на њеном јаслу
из дана у дан све више има
док ја за  њиву раднике тражим.

*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари
секс, дрога и рокенрол
Ја сам домаћин човек .
Новине немам кад да читам
а телевизор, Боже ме прости
лупа глупости!!
Да не кажем  не зна шта прича.
Све вести чујем кад падне ноћ
а ја одем пред задругу
и попијем једно,  два, три пива
што каже народ, ладна  ко змиче.

*
Ја сам ти, брале за поштен живот
што би се рекло, за данас,  глуп.
Онај што не да на своје
али и једнако поштује туђе.
Нисам од оних, Боже ме прости
што се савију како ко дуне.
Ја све што мислим  гласно кажем,
домаћин човек, кажу у селу.
Сад, кад још мало загуди север
а ја насецкам кисео купус
па преко њега грувану, љуту
у поверењу,  заболе ме….!!

© Зоран Христов

 

СЛАСТ УСАНА – Милка Ижогин

Данас,
Данас ми недостаје
Сласт усана
Не за пољупце
Већ за хвале велике!

Сласт усана
Нису само пољупци
То су речи
То су и загрљаји.

Загрљаји срећне деце
И њихове деце
Загрљаји пријатеља
Загрљаји окружења мог!

Сласт усана, спустих целив
На иконе свете и молим их
Да чувају пород мој
И све драге моје!

© Милка Ижогин

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/34854

Pesme nedelje Novembra 2012 bira – Lepa Simic

18 пута прочитано

SOLITER – Jelica Domanović ex Radovanović

Trema me hvata,jos od prvog sprata.
Kosmar u glavi, brzo se javi.
Ruke se tresu, telo u stresu.

Zivotinjski instinkti, ne daju se prikriti.
Od cega se branim, uvek strahom hranim.
Zbog neceg bezim, pa na druge rezim.

U svemu preterujem, nikom ne verujem.
Moguce da gresim, kiselo se smesim.
Panika postoji, ne dam da me osvoji.

Treba znati, nekad se predati…..

© Jelica Domanović ex Radovanović

ЈОВЧЕ – Љубодраг Обрадовић

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити…
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје…
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.

Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна…
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

А кад вино из грожђа потече,
Јовче раздраган у комину ускочи.
Срећа и спокој ко дукати звече,
док се живот ко на сламку точи.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино пити
и жаоком срж проблема погодити…
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић

НАРИЦАЉКА II – Видосава Арсенијевић
Саши Арсенијевићу

Питајте ме што вам казат нећу
Искајте ми што не умем дати,
Изнедрите што знат се не уме
Немојте ме у нигдину слати.

Ништа немам што је ваше,
Остављено клетва ли си
Зна питање и одговор,
Пуста земљо, чија ли си?!

Туђе стазе спокој крију,
Немир мира стопа моја
Све узмите, све носите,
Нек вас гони неман своја.

И када ми све отмете
И тад знаћу није грешка,
Сви синови и ђедови,
Пуста земљо, и небу си тешка.

Тамо вином Обилић целива
Мушком сузом земљом кружи,
Зове барјак туђег свеца
Где ја стадох ти продужи.

Вајна пустош,  земља моја,
Грешном свету на мач виси,
Правду слави ваз висини
Еј, Косово, равно ли си!

Древна душа сад колута
Вазнесена причом хира,
Не дај, песмо, да те пева
Хор аждаја светских сила.

И за ово што смо живи
Захвалимо дародавцу
Блудне звери и аждаје
Толе жеђ у православцу.

Вришти земљо, кукај муко,
Зар да ми те комадају,
Ако боли, нек се чује,
Сви без душе бар нек знају.

Земљо црна, клетво моја
Од Лазара на овамо,
Опевај нас прах пепелом
Кад нас нема да бар знамо.

Како може неко туђи
Да ми даје што је моје
Где је људскост, где је прогрес
што је моје то је твоје?!

Пишти земљо, слави муко
Нек се глуво чудо чује
Зора моја у мом крају свиће,
Нећу туђе сунце да ме трује.

Сви гробови што сад зову
Траг су моје постојбине,
Твоје семе православно
Тамњан клија, еј Србине!

Намерене силе света
На мом прагу замке кроје,
Нит ме чују, нит ме појме,
Оставите се земље моје!

Пустите ме да воћњак оберем
Тужној врби на крило измилим,
Да орахе необране скупљам
Крај тополе за собом зацвилим.

Јабука ми необрана труне,
Некошена трава на ме чека,
шљиву бране и сојке и вране,
А знала је потећи ко река.

Туђа слава, туђе госте прима,
Туђа зора, туђу зору роди,
Нит полазим, нит знам куд бих стиго,
Свака стопа туђини ме води.

Племе моје ала с берићетом,
Њиве моје неоране посте
Само мртви скупљају на помен,
Газда туђи слави туђе госте.

Икона ме дозива ко дете
Да је вратим на место предака
Плаче слава а како и не би
Туђ постадох и ја самом себи.

Ништа моје ни чудом да сване
Све туђина, даљина, дивљина
Кад би небо зацвилети знало
Кукало би и не би престало.

Чујете ли и праг ме дозива,
Звоно цркве овамо се чује,
Док молитвом свештеник ме чува
Даљином се и кадим и трујем.

© Видосава Арсенијевић

100 ГОДИНА… Виолета Алексић

Кад се 100 година
само у један плес стави
и кад дубина речи
остане одћутана
и не мари гласом
да се јави,
само ћу те гледати немо.

Време у том часу нек не постоји
…нек умре, мало бар
нека ми остави ову музику
и овај смирај на дар,
да то чувам као драгуљ у недрима.

Јер кад тај плес стане,
утихну ноте ,
музика престане ,
ја знам да ћемо
на две различите стране ,
ветар поклонити нашим једрима.

Са једним обећањем искреним ,
да ће и 100 година наредних ,
било кад, било где, било како,
и упркос свих…
остати нешто што се не заборавља…
овај простор, плес…
ми… и ова дивна, наша музика .

© Виолета Алексић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/34284

Pesme nedelje oktobra 2012g bira – Lepa Simic

15 пута прочитано

 MOLITVA – Vida Nenadić

Tvoja sam molitva,
jer si ti moja želja.

Ja spašavam sve.
Ime mi je Vreme.

Molim se za sve vas.
Molite se i vi.

Svako za svoju šaku
peska u vremenu. I za mene.

Jer si ti ta molitva.
Moja.

Jer sam ja ta želja.
Tvoja.

(C) Vida Nenadić

HEROJ, SOPSTVENI – Marko Antić

Ponovo si u svom gradu.
Nisi pobednik, nisi u centru pažnje.
Na margini si.
Šetaš bezidejno u izlizanoj garderobi.
Gde su svi nestali?
Oženjeni, otišli, rade po ceo dan…
Skoro da si
sam.

Novac ti je potreban
a ne možeš se zaposliti ni u
perionici automobila.

„Apsolvent? Čuj, lepo, ali previše
si obrazovan za ovo. Znam, trudićeš se,
ali ne treba mi neko pametan.
Idi, okušaj sreću na drugom
mestu.“

Tvoj rodni grad te odbija.
Nisi ubica, lopov, kompromitovan…
Nisi neko ko bi uništio grad,
nisi supersposoban akcioni junak
vičan oružju, skromno obrazovan
iskusan i pomalo lud
nisi Džon Rambo.

Ko si?
Seti se ko si.
Vrati se onome što jesi.
Vrati se knjigama, stripovima, vrati se filmu.
Vrati se mašti, mašta te je
i ranije izvlačila.

Maštaj.
Kreiraj.
Zaroni u sebe.
Posmatraj.
Napokon, videćeš ga:

Tvoj sopstveni heroj – ti
čuči
čeka da bude
otkriven.

© – Marko Antić

 

IZAZOV – Branka Zeng

Da odlučim…?

Poneću sve što sam dala,

kao prvo…

Skinuću osmeh kojim se dičiš.

Uzeću sve zagrljaje,

u kojima si se odmarao.

… jutra koja nisi želeo da osvanu,

dok si me žedno ispijao poljupcima.

 

 

Trajno ti zabranjujem izgovaranje slova,

 onih koja se rađaju u mom imenu.

Sakupiću sve nagoveštaje,

htela sam da ispletem…

dodire ću vratiti sebi, koje…?

One, kojima sam tebe milovala.

Otići ću, i biću dovoljno blizu,

tu u vidokrugu…

Tvojih očiju ali u nedodiru ruku…

Ja, kao reka, uzeću ti…

Sebe da vratim!

© Branka Zeng

 

НОЋАС… Братислав Богдановић

Узми ме ноћас
под своје скуте
нек усне моје
на твојим ћуте
те вреле усне
неће те опећи
ћутећи,
свашта ће ти рећи
Пусти ме ноћас
у своје куте
покажи ми
све скривене путе
на тајна места
ја ћи ти заћи
стазу до срца
лако пронаћи
Остави ме ноћас
крај тебе да спавам
на грудима твојим
снове да сањам
јер снови моји
теби мили
зашто се не би
на грудима снили
и у твојој коси
од зоре скрили…

Братислав Богдановић

 

ШАРОВ – Веселин Џелетовић

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.
Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
ал никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Веселин Џелетовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/33889

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 Next

Load more