Category: Stih Dana

Pesme nedelje u septembru bira – Lepa Simic

326 пута прочитано

НАША – Невен Милаковић

Сјетих се синоћ, дође ми тако
Између двије сувишне туре,
Како сам оно кријући плак`о
У мрачној сали кина Културе.

И друг до мене, јак попут лава,
Смио се брецнут` и силном Месу,
Мршти се, к`о фол, боли га глава,
А видим да му се рамена тресу.

А кад се опет свјетла упале,
Рга ме: Виђи, цмиздре ка` жене,
Хајдемо неђе на пиће, брале,
Само га издају очи црвене.

И сад ме скривене сузе врате,
Између двије сувишне туре,
Уздахнем тихо: Нема нас, брате,
Ни тебе, ни мене, ни кина Културе.

© Невен Милаковић

НЕКА ЖИВИ ЉУБАВ – Мића Живановић

Ноћас ми музе нису наклоњене
на дурске акорде паучина дрема
не чује се песма, јеца виолина
уморна од туге ћути поноћ нема.

А ја не знам шта ћу ни куда да кренем
да ли да се борим или да се предам
кад попусти душа пред налетом беса
понудим јој песму да пропадне не дам.

Но све ми се чини да не могу даље
узалуд се труди стара виолина
ал као да сањам угледаше очи
у руци анђела чашу црног вина.

А из пуне чаше смеше ми се очи
ко два зрна грожђа црне очи њене
загрејаше душу озарише лице
крв ми узаврела протиче кроз вене.

Небо се отвори све се заталаса
љубим чашу вина као усне њене
знам да ми то Бахус пружа руку спаса
и мелем у руци анђела од жене.

Нека живи љубав и пева о срећи
нека лети песма пут плавих висина
нека се наздрави и нека се пије
у славу богова, љубави и вина .

© Мића Живановић

 

IDEM DA JE NAĐEM – Nikola Stojanović

Idem da je nađem, ako me prepozna
zadenuću cvetak u njen plavi pramen,
dok srce mi krpi ova jesen pozna,
iz kojeg još uvek bije stari plamen.

Idem da je nađem, ali ko zna gde je,
prečicom me vodi ono staro borje,
a usput joj berem krasne orhideje
što maglom ih kiti novo praskozorje.

Idem da je nađem, a staze su tešnje
i lišće se streslo sa plavih šeboja,
eh, gde li su sada one divlje trešnje
da ih berem kao kad bila je moja.

Idem da je nađem, a mesec je lisac,
zabljesne me sjajem ko iz zlatne česme,
a ja sam oduvek romantik i pisac,
sve te nežne vlati pretačem u pesme.

Idem da je nađem, pospan nadom novom,
sada bih uz sebe držao je čvršće,
na stazi od peska pišem zlatnim slovom,
ime ove želje što u meni dršće.

Idem da je nađem, koraci mi spori,
sećam se kad sam joj u zagrljaj pao,
opet sam na putu da prepričam zori,
kako njenu ljubav nekada sam krao.

Idem da je nađem, a vetar me nosi,
tiho uzburkava mog života vrelo,
podseti me kad smo trčkarali bosi
i kad sam na njeno mirisao telo.

© Nikola Stojanović

Pesma je po glasovima publike pobedila na pesničkom maratonu u SOKO BANJI za 2012. g.


DAN ZA SLABIĆE – Svetlana Poljak Polakova

Ponekad stanem
pred tvojim stanom
još uvek gušiš
istim duvanom,
vidim te kako
vesto je lažeš:
ne bi ti iš’o al’
moraš kažeš…

Podignem pogled
ka starom satu
svoj lanac vidim
na njenom vratu,
sluša te, gleda
verna k’o pseto,
razume: ne bi ti
tako al’ moras, eto…

Gleda te sveto,
sipaš joj piće, baš
u moj omiljeni dan
za slabiće, ti
prosipaš maglu
k’o suvo zlato:
slabići greše
al’ ništa zato

Srećna je, kaže,
što je razumeš
proguta svaka
taj smešni mamac
razume i suze zbog tebe
pred svima skriće
dok ne zna da ostaje u
danu za slabiće
………….
© Svetlana Poljak Polakova

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/33292

Pesme nedelje avgust 2012 – Bira Ljubodrag Obradović

167 пута прочитано

К О С Т – Пеко ЛАЛИЧИЋ

На путу да изађем из себе
и нахраним наду
запех за кост
у грлу

као светлосним таласима
ношен
одбацих своје кости
да бих кост био

на корак од сниваног
одрекох се свих лепота
да бих себе
једној поклонио

ветар ми усправи поглед

у даљини угледах себе
окошталог
како усправно корачам

тада ми кост тихо рече
лагано корачај
иако си кост
срце те води
а ја сам твоје јутро
подне
и вече

© Пеко ЛАЛИЧИЋ

 

ПЕТАК – Борислава ДВОРАНАЦ

Деведесет и првог дана
Милиони торби се спремају.
Они ме чекају, а не знају.
Стране су ми њиве, и мирисне шљиве,
И све што је било моје, далеко је!
Све птице трче свом лугу,
У загрљај лети друг другу.
Нека нова лица и понеки осмех
Боже, какав је то грех ?
Бујице људи жуборе далеко, све даље,
А мене туга мори.
Неко ме туче; не, за нос вуче,
Сама, усред белог дана.
Све се креће, а ја грлим мече.
Опет бруји, њишти, пишти…
Муке без те руке !
У строју птица слушам гласе
Ал’ оне кажу, зна се,
Делим храну да залечим рану.

Борислава ДВОРАНАЦ

ŽUDNJA – Svetlana Djurdjević

…i nek me nema
u osmehu tvome
začaurene strahom
obložene očajem
nek ne budem ni tema
sećanju nijednome

…i nek me nema
u uzdahu tvome
izbrazdane sumnjom
zaslepljene sujetom
nek ne budem ni sena
praštanju iskonskome

…i nek me nema
u jecaju tvome
obnevidele čežnjom
otupele željom
nek ne budem ni pena
talasu izgubljenome

…i nek me nema
u radosti tvojoj
okovane setom
odbačene grehom
nek ne budem ni htenje
traženju prokletome

al^   nek me ima
u čekanju tvome
u zenici tvojoj…
nadanju obojenom slutnjom
utisnutom na licu tvome
neugaslom žudnjom

© Svetlana Djurdjević

Umeće življenja – Sanja Petrović
 
Mili,

bilo bi dobro
kada bi negativne emocije
mogli da odstranimo
onako kako odstranjujemo
izrasle nokte
bez napora, bezbolno, rutinski
pa ono što je ostalo
da oblikujemo s uživanjem
u dokolici.

© – Sanja Petrović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/33185

Pesme nedelje u Julu bira – Lepa Simic

142 пута прочитано
KIŠA NAD VAJATOMSava Ilic

Stojim pod strehom staroga vajata
u nadi da ce kiša kada stane,
ko zadnja kap kroz nebeska vrata
tvoj dragi lik meni da kane.

Stojim i gledam u tamne oblake,
da li će stati – sa zebnjom pomislih.
U susret tebi da pružim korake
duginim tragom s livada pokislih.

Dok lagano noć se sutonu prikrada,
sve mi tako ovde na tebe miriše,
u časima ovim, kad se duša nada
osećaju  blagom i sreći, dok diše.

I vajat se stari na počinak sprema.
Na samoću duša još se nije svikla.
Ne časi, trebaš mi, dugo te već nema,
celo si mi biće na sebe navikla.

Ajd, na dlan mi kani, pa  nek  krene plima.
Znaj, sreća je, draga, sam san o sreći!
Toliko još tebe svud u meni ima,
da komotno mogu dva veka preteći!

© Sava Ilić

Zalazak sunca Jovan Mihajlo
Sunce zalazi za Dinaru
borovi osebreni
ko zna u kom gnijezdu
kukavica polaze jaja

Sve se oko ljubavi vrti
Ovo sto sam u Sajkovicu
izgubio moram traziti u
Vojvodini ali trazim
i pitam se da li cu naci
ono sto mi nije prvi vidik.

Otkako su Dinaru zapalili
vise ne spavam snom
pravednika . Neno plavetnilo
jos me golica po licu

Runolist zasija pri svakom
odrazu sunca  sa Staretine
Berem detelinu i stavljam
je u plast ljubavi .

Ruke u pregrst pa placem
cjepam srce u otkose sijene
zavlada sutnja san, java
opet novi dan i izlazak sunca

© Jovan Mihajilo

 

ПЕСНИК У МЕНИ- Irena Elčić

ПОЖУДА НА ПУСТОМ
ОСТРВУ СНОВА
ГДЕ ТЕ БОЛ ОД ЖЕЉЕ
ЗА СРОДНОМ ДУШОМ КИДА!

ИСПИЈА ПОСЛЕДЊЕ
КАПИ РАЗУМНОГ
У МЕНИ
ВРАЋАЈУЋИ МЕ
У СТВАРНОСТ
ОЛОВНО ТЕШКИХ ДАНА
И ЈОШ ТЕЖИХ НОЋИ.

МАЧ САМОЋЕ
ДУБОКО У МЕНИ ЛЕДИ
ПОСЛЕДЊЕ АТОМЕ НАДЕ
И НАВЛАЦИ,
УМЕСТО
ЗЛАТНЕ И СУНЧАНЕ,
ЈЕСЕН
МАГЛОВИТУ, КИШНУ
И СУМОРНУ.

ПЕСНИЧЕ МОЈЕ ДУШЕ!,
ШТО ЖИВИШ У МЕНИ
САЗДАН ОД МОЈЕ МУКЕ
И ОДАЗИВАШ СЕ УВЕК
НА ОВЕ СИВЕ ЗВУКЕ,

БЕСПОМОЋНО,
ПРУЖАМ РУКЕ
И ГРЛИМ МРАК
ДИСАТИ НЕ МОГУ
СВЕЖ И ЧИСТИ ЗРАК.

© Ирена Елчић

 

СТАРА КУЋА  Мирјана Ћилас
Има једна стара кућа
Загрлио је плот од прућа
Степениште од камена
Начео је зуб времена

Накривила се као старица
Под стрехом гнездо ластавица
Стари орах хлад јој пружа
Пред вратима процвала ружа

Сви је оставили и заборавили
Своје старачке дане самује
Сваком се госту обрадује
Та стара кућа са плотом од прућа

© Мирјана Ћилас

Доставио Вељко Стамболија

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/32075

Pesme nedelje – JUN 2012

220 пута прочитано

HOĆU

Ustreptale misli se skrovito provlače kroz želje

i dopiru daleko put horizonta gde se

visoravan dodiruje sa predvečernjim suncem!

Kuda žure male namiguše, kikotave, razdragane?

Nesebično, svesna i da grešim, ja ih pratim

gledajući nebo, i te svitke raznolikih boja,

pretačem sa neba  na polja!

Divlja nana nežno se uvija, mesečina mirisom opija,

a, kadulja vesela u horu, kao eho dočekuju zoru!

Bršljan stremi uz jasen ka nebu,

ja ga grlim opijena čudom, a zvezde se redjaju trepćući,

i dok žurim da se vratim kući, koraci mi kratki vrlo teški,

neda mi se da odem odavde,

gde mi duša strah ne poznaje, i strast mi baš sve od sebe daje!

Ja bih htela da volim i ljubim,  zaboravim ovo krhko biće,

predrasude, nevidljive niti!

Sklopim ruke nemo prema nebu dok mi rosa izbija po čelu,

a, i san mi spušta teške kapke,

dišem teško i klonem sred bajke!

Prvi zrak osećam ko milost, život plovi kao barka sjajna!

Hoću da se zahvalim svanuću,

što sad noći nisu više tajna!

 

© Miladinović Sandra

Na Pesničkom trgu
-Oda Orfeju-

Dođe tako neko vreme kada
pametni zaćute, budale progovore,
a fukare se obogate.
Ivo Andrić

Dokle ću samo budalama
I fukarama da govorim svoje pesme!?
Bogovi mi s neba poručuju:
Bodane,
I kada si mrtav pijan
Na Bodanovom trgu
Srce te izdati ne sme.

Oduvek sam imao razumevanja
Za ostatak sveta
Kada su pesničke odaje zidali,
bez ikakvog osećanja, neimari.
Bože, gde li ti je bila metla
Dok su na nacionalnim trgu
Budala i fukara
Moje srce rasprodavali!?

Svud oko mene
Diže se teška buka
Zujale su muve, bumbari
Nacionalni heroji…
Jalove krave dizale repove,
Bukali uškopljeni volovi…

I samom Orfeju bila je muka
Da ostane na zemlji.
Bog je bio u velikoj zabludi
Dok su na akademskom trgu
Budala i fukara
Moj mozak
Na kašičicu rasprodavali.

Drogirani i kompjuteri
Na groblju velikana
Mesto cveća
Sadili korov i koprive
Mesto ptica
Pevaju gavrani i vrane

Bože, tvoje kiše
Nose sve na bunjište…
Ni u snu više
Ne može da se sanja
Kao na javi!

Šta se to sve kruniše
U sred bela dana
Na Pesničkom trgu
Budala i fukara?

© Dane Stojiljković


SASVIM LIČNO

Evo me ovdje gdje jesam,
i nisam tamo
gdje bih volio biti,
a voljeti i htjeti, nije isto!
A htio sam,
nije da nisam,
kao što i sada volim
sve ono što sam volio,
samo jače!

I odlučih,
kao, svašta-nešta mi dodijalo
pa digoh nogu kô ona žaba
kad vidje potkivača!
I krenuh nesvjestan, da je vrijednije
ono što voljeh, dostižno ili nedostižno,
od bilo čega što sam htio,
htio i sustigao ili ne sustigao,
a ipak htio!

Krenuh, sve ruho na meni novo,
u novim cipelama,
i torba nova,
a u torbu stavih tek neke sitnice
i hljeb preko pogače,
da mi se nadje, dug je put!

Pozdravih se i krenuh,
ne osvrćući se,
ne razmišljajući da, možda,
oca i majku vidim poslednji put!
I bio je!
Ne osvrnuh se,
a znao sam da su izašli
iza ćoška garaže,
da mi, brišuć suze dlanovima,
mahnu još jednom,
a ja se ne osvrnuh,
kao, teško mi otići!

Ne osvrnuh se, nesvjestan,
da brata gledam sada
i možda još jednom, dvaput,
ko zna kad!

Odoh, ne misleći
da korijen svoj ostavljam
da čami bez mene,
da trune u zemlji,
po kojoj sam koračao kao čovjek!

Rane svoje popljuvah,
pa ih sada popljuvane krijem,
da me ne otkriju,
da sam ja taj koji se
bez korijena sapliće svakim korakom,
o vlat trave, o dašak vjetra,
o svaki pogled nesusretljivih ljudi
koje svakodnevno srećem,
o sve beskorjene, poput mene,
koji su kao i ja
ostavili svoje korijenje,
da ga kiša zakišnjava
i da s vrha trune, sve dublje,
da ga nestaje
do najsitnije radosti
koje se sjetiti mogu!

© Miro Beribaka

ЈОВИЧИНА КОЛА

Ех какав је то вашар био!
Некада давно дивни дани,
на пространој зеленој пољани,
англери и коњи одабрани.

Долазили купци и продавци,
капарисали се коњи вранци,
рука се руци пружала,
добра пара се обртала.

Све је таман тако било,
само без Јовичиних кола,
брзо би се заборавило.
Памти трава два коња жерава.

Памте старе вашарџије,
Јовичине егзицире.
Пропао би вашар сваки,
да их било није.

Сремска кола дрвена,
запрега љубљвљу окићена.
Точкови дрвени шином опточни,
амови угланцани, коњи увежбани.

Све би за трнутак стало да се диви  мало.
Јовицин ритуал се добро занао,
пар кругова поред задивљене масе,
после…у „кетрицу“ зна се!

Нуђене су њему велике паре,
одбио је белосветске мешетаре.
Сремачки понос ником није дао,
за живота“кајасе“није испуштао.

Вашар ко’ вашар још и данас живи,
није више као што је некад био.
Нема Јовице,кола и жеравих коња,
некада је било ал’ се није заборавило!

© Ђурица Еделински

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31881

Pesme nedelje – maj 2012

167 пута прочитано

Pesme nedelje – maj 2012/ bira Ljuba Obradović

ЈЕДНА НОЋ

Сних, дуго сних лепоте и чари тамне ноћи
што ће јутром раним у очи моје доћи.
Али буђењу дође час, чудан час:
у поноћ, или неко доба ноћи, чух глас.

Тих глас: Пробуди се у мрак густи погледај !
А подамном, на све стране сазвежђа расут сјај,
надамном густи мрак, крај мене звезда пар:
очију пар трепти… чиме ли сам заслужио овај дар ?

Да ли је то само сан или неки свет други?
Сањиве очи, лепоте пуне, лагано се буде
… и ум са њима, и све се стопи у промишљај дуги:

Али ни очи ни ум не могаше о томе да просуде.
У то, ведро злата расу месец пун, у том трену
бљесну бреза сребрна, и ја дуго гледах њену сену.

© Дуле Р. Пауновић

VETRENJAČA

Moja braćo probuđena,
kako se pišu usnule pesme?
Jedna priča na levoj strani snova,
bića sazidana od vetra,
ako jednom probude se nemiri šaputanja.

Budi pesnik u uvalama ogledala.
Nema te, samo senke srca mog.
Tvoja pesma jedna sasvim svakodnevna.
Zokalica u srcu dok svemir šapuće tišinu,
orao leti, izlazi sunce, tajno pričam ti priču.

Čovek po ocu, poeta po majci,
kad jednom nestanem u zimskoj noći,
dan kasnije u vreme suncokreta.
Da li sanjam; zatvoriću oči,
peva se”nebeska munja”
poema o cvrkutu drozda.

Ne budite me noćas, tuga je u meni.
Boli li to kad jednom nestanem?
Nudim poslednji dan dok sunce zalazi.
Život je istina sećanja o bolu,
unapred nedorečeno groblje,tama,čama…

To je sve po običaju spomenik metamorfoze.
Ne slažem se, bez reči samo gluposti neke,
od glagola biti, nedorečen šta da vam kažem?
Razmišljanja jednog lica iz novina,
ostaću sam gazeći tuđe parloge.

Nad vrbakom mesec opijen srećom,
tamo negde kraj beskraja sklopi oči.
Buđenje nad svetom vodom, uspomena.
I osećaj za pokošenim senom.
Zvonite zvona sledi razgovor sa tagom.

Nemi jauk anđele moj samoće,
tvoja Marija, pleše, ćerka noći.
Hoću da budem pesma osmeha.
Izgubljeno-nađeno, kolektivna sreća,
jedna nova priča, jedno zrno snova.

Ne pitaj, ne daju mi navike i želje.
Da nije pesme najlepši osmeh od imena.
Dnevnik jedne istine, u ulici 100 godina.
Ako sam samo mislio kap pesme u oblak,
anđeo proleća, sjaj peska vremena.

Odjek molitve pored crnog trna,
vatrena žeđ gde sunce otopi led sa lista.
Srećnija budućnost na brodu od upora, spasenje.
Zašto pišem na kraju sveta na mestu rođenja,
s prolećem jednoj zvezdi na nebu, iskušenje.

Novembar se vuče pod tvojom jelekom,
boli me ljubav više no što bih hteo.
Spoznaja rajske odaje na zvezdanoj pučini.
Bezimeni dani teku u poglede,
mesec na papiru zajezdio kroz prazninu.

Još samo jedna pesma k’o zaljubljena bulka,
između potoka dva u plamenu vetra,
a sjaj u vetru na kraju sizifovog puta.
Sećam se te slike tek da se zna, života zov
i prolećna trešnjina rapsodija.

Trebaš li reći ili slutiš da je odbegla pesma?
Otputovaću u ljubav kao vetrenjača,
još jedan krug i više se ništa čulo nije.
Formula sreće, pitalice i cveće,
moja je slabost kroz ispovest presahnulog đerma.

Zašto uvek započinjem sa ja?
Nisam ja pesnik.
Tek da se zna, ja sam nezavršena pesma.
Ševarovo šaputanje, reč je moja mač.
Ostati svoj verujem nemam vremena,
odleti sve k’o pad milosrdnog anđela.

Crveno iznad duge, ljubav, vera i nada,
o budućem gradu pevam u društvu smaragdine muze.
Pesma pesniku vajari vekova, nisam sam.
Drvo života, san u bezdan,
seti se boje zalazećeg sunca.

© Darko Kolar Kolle

Pesma po svim pesmama iz knjige VETRENJAČA

BUDILICE

Utihnu dan, ućuta se veče.
Promiču tišinom budilice,
brojiš otkucaje starog sata.
Na zidu senka, igra se vetar,
granama Hrast, kao da diriguje.

Mesec nestaško provirio je,
zavesu sa prozora polako podiže.
Kao da ruka se pruža, nežno,
poput lahora, čelo ti hladi.

Zatvaraš oči, dah si pritajio,
osluškuješ, nadaš se koracima.
I gle, prolazi ulicom…
Pre stvarnosti rukom, kosu joj mrsiš…
Rasutu po ramenima, licu, ljubiš je tiho…
Na grudima ti diše, zaspala…

Sanja, ili se budi…
Ćutiš, zamišljaš, da si Mesec
zašao u sobu, njenu, gledaš kako spava.
Umoran putnik si što se prikrada,
postelji mekoj, ka snu i počinku…

© Branka Zeng

Čini mi se…

Čini mi se ponekad … Vrijeme da je stalo

I sve da je isto … Kao nekada

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Ništa nije više kao što je bilo

Prošla su vremena … Lijepa i srećna

Ostala je sjeta … Rijeka uspomena

Dok umorne oči … Beče u daljinu

Kunu život mučni … Proklinju sudbinu

Mislio sam negda … Život da je bajka

Dok shvatio nijesam … Da je kobni roman

Usud me prati … I voljena majka

Ne bi mi mogla pomoći …

Čini mi se ponekad … Da sam dijete

Bezbrižno što spava … Eh snovi pusti

Ostadoše pusti… I ja u njima

Čini mi se ponekad … Doće bolji dani

Dok živim u nadi … I dok varam sebe

Lijepo je uvijek … Još dok smo mladi

I dok možemo … Brinuti o sebi

Čini mi se ponekad  … Da je vrijeme stalo

I da ništa nije … Kao što je bilo

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Čini mi se… Ili pričinjava

© Arsenije Lalatović

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/31812

Pesma nedelje-april 2012 – Bira Bogdanka Rakić

136 пута прочитано
 NA ZAPREPAŠĆENJE PESME-Gordana Knežević

evo me

kotim na postelji Ponoć
u kući nenamirenog crnokrilog ognjišta

utihnula
s kamenom u zubima

da pognem glavu u oprostu mog glasa
koji je promenuo nevinost

evo me

gladne ruke da nahranim
crnom ravnicom prepelica i konja

na mestu gde moj otac
nadničarski grize prašinu

u ovom danu koji nestaje
i dobija izgled zaborava

evo me

na samoj ivici straha od mraka
da praznujem bedom i nadom

da prosim u gladi i izobilju

da ćutim u snegu i ognju

da poreknem

da pljunem

da samu sebe dokažem

bosonoga na ledini
žrtvujem samonikli
bršljan oko gležnjeva

zatvaram oči i…

…uznemirilo se nebo…

© Gordana Knežević

 

NOSI ME KAMEN-Miroslava Odalović

 

Nosi me kamen zemljom oko vrata

S kamenom rođen već sam teret svijeta

Sezamska ćutnja sopstvenih vrata

S pticom u kamenu bez krila i leta

Ulaskom survan prevrnut tas

Dok oboje nas ne stigne čas

Prevage svjetla tmine

Ili nas

 

Nosi me kamen zemljom oko vrata

Nosi me uzbrdo odronom slomljen

Visinom do eha što odriče ga glas

Do vrha grla zapet težak nijemo sklonjen

Dok oboje nas ne stigne čas

Prevage svjetla tmine

Ili nas

 

Nosi me kamen a ja nosim nijemost

Nosi me kamen a ja riječi nosim

Nosi me kamen težak kao riječi

Nosi me kamen a ja pusta golemost

Od kamena bolestan kamenom se liječim

Spomenom što ga od kamena prosim

Dok oboje nas ne stigne čas

Prevage svjetla tmine

Ili nas

 

©Miroslava Odalović

 

 

 

G L A V A-Borislava Dvoranac

Bezglava brodim ulicom straha
jurim morem
tonem prašumom
rovarim nebom

klanicu pretražujem
groblja ispitujem

život bez pogleda
telo bez uma

u divljini zapomažem
u pustinji naričem

trup za glavu
trup za glavu

zemljo zasejana krvlju
tobom vladaju lešinari i pijavice
prerasle u zmije

nemoj da aždaje prožderu
_________________________________
Iz moje knjige ,,Pastuv i srna“ (2012.)
– ciklus ,,Krvavi silnici“

 

ЈА САМ – Ljubica Vukov Davčik

Ја сам
Од оних
За коју је
Реч
За под грло

Ја сам
Од оних
За коју је част
За испод главу

Ја сам
Од оних
За коју је
Земља
За испод срца

Ја сам
Од оних
За коју су
Брат и сестра
За испод крви

Ја сам
Само она
Од оних
За реч
Част
Срце
Верност

Опстајем
Само
У себи још
И поред
Несхватања

© Љубица Вуков-Давчик

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/30816

Pesme nedelje u martu bira – Lepa Simić

171 пута прочитано

Pesme nedelje…

VRATIĆU SE KUĆI – Dušica Trbojević

Leto u zrnu ječmi
božur mirisom traje

u srcu krst
ikona
kora seljačkog hleba
i kućni prag

  nad širokim dlanom ravnice
nebo
zvezdane poljubce seje
i ševa pesmu gnezdi

ja sanjam povratak

Dušica Trbojevic

 

ZAUVEK – Nevena Ugrenović -Iskrica

Znaš li da je nebo ovih dana
razotkrilo svoj plašt
a tvoga lika nema
samo poezija neka
u sitne sate truje zoru

Neću ti pričati o stvarima
koje znaš
neću ni o čemu ne znaš
to ne menja stvar

Ljubav je kad gore ubereš
cvet
a onda ga dole posadiš
kad je proleće
i pustiš da svoj odživi vek
i ja puštam
zemlju da učini svoje
pa neka nebo promeni boje
zauvek.

Nevena Ugrenović -Iskrica

 

MESEČINA U BIJELI – Aleksandra Luthander Kroz nebesku špijunku gleda me mesec

mistično.

Rupa se otvorila.

Beli biser ostavlja trag

na crnom tepihu mora

i kao baterijska lampa pokazuje mi put.

Kao da se znamo,

kao stari prijatelj vodi me

svojim sjajem po kamenčićima

u ovo magično

toplo veče u avgustu.

© Aleksandra Luthander

Molitva – Vesna Dimitrijević

Ovo je:
neuslišena molitva ,
ili bipolarni poremećaj
zbog sumanutih želja?

O, Bože,
udeli mi nadljudske moći,
svašta nešto,
i puno, puno dukata .

Ne, ne, Bože!
Ne bih da budem
Robin Hud savremenog doba!
Ne bih ni da zauzmem
crveno slovo kalendara!

Samo bih da imam To ,
što si veoma retkim,
Velikim i posebnim ljudima
podario.

Da imam mudrost,
energiju, moć …
Da vadim sva bića
iz svakojakih nedaća…
Da mi se ni ime ne zna!

***
Zašto?
Zašto mi ne daš puno dukata,
pa da ih svima darujem
kao što čini Božić Bata…

© Vesna Dimitrijević

 

LAGARIJA (NIŠTA LIČNO….MAME MI)

                                                        Svetlana Biorac – Matić

Dušu  će svoju na konce,
i sjaj iz očnjeg vida.
Na rukama im zvonce,
lažu i baš ih briga.

Danas se dive poštenju
u prijateljstvo kunu,
sutra  već naivnoj ptici
vežu zrno na strunu. 

Ko mačka na skok spremna
kad plen svoj, naivan, traži,
uvek bez imalo stida
smišljaju nove laži. 

Busaju se u grudi,
oni su svedoci svega,
lažljive pesme nude
hranu sosptvenog ega. 

A kilmoglavci  mudro
na to klimaju glavom,
pletu lovorov venac
pevača venčaju s’ slavom. 

Tako od danas do sutra
lažljiva pesma zaživi…
Svi znaju – lažljivac laže
al niko da ga okrivi.

© Svetlana Biorac-Matić

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/29930

PESME NEDELJE U FEBRUARU bira – Lepa Simić

170 пута прочитано

Pesme nedelje u februaru bira – Lepa Simić

 

ONA JE, ŽELJA – Branka Zeng

Uzdrhtala od dodira belih kristala.

Razigranih plesača, nečujne melodije,

titraja što ih vodi u zanosu igre.

Ustaje probuđena!

Slika svojim koracima trag i igra.

Prebira prstima ledene kapljice,

prosuto zrnevlje, priču čita.

Odlazi, neodlazeći.

Pod sjajem a u noči, ne sniva.

Razogrnula je svoje, sve je pružila,

čuti dok klize, otopljeni, sada njeni.

Rosni kristali.

Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.

Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,

Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.

© Branka Zeng
 

PESMU SLUŽIM – Borislava DVORANAC

Pesmu
bez zareza
uzvičnik
noćas služim

pupoljak plamička
zrele jagode

želim da odeš
pre svanuća

zato se otrgni
obriši poljupce
ponesi jastuk
spali postelju
jer ja
košulju svlačim
trgam dugmad noći

nestani
baci zlatne niti

otvaram poklon
rosne zore
žutog mora
______________________________
Iz moje knjige ,,Pastuv i srna“
– ciklus ,,Ljubav pesnika“

 

 

ZANOS – Srba Matić
Pupiš ko trešnja majska,
u tebi vri trista latica.
O, dal si ptica rajska
ili si, možda, jarebica?

Čija ćeš biti, ja neću znati,
i ko će tvoj nektar da siše?
Brzo će da ti se otvore lati
i sve će oko tebe da miriše.

Želja mi moju nadu hrani,
hram ljubavi u mašti zidam.
Zamišljam sebe na tvojoj grani
kako ti sočne plodove skidam.

Opijen tada ja nisam znao
da si mi bila tako daleko.
Drugi je tebe vić mirisao
i plodove ti ubrao neko.

Samo se suze niz obraz sliše,
ja tuda više ne prolazim.
Otada trešnje ne jedem više
i svuda ih zaobilazim.

Drugi će tvoje kidati lati
i ogoleće te ljubavne zime,
ti nikad, nikad, nećes znati,
za ovaj zanos i ove rime.

© Srbobran Matić

 

BEZ DAHA – Jelena M Ćirić

Milujem ti pogled,
ljubim vrhove prstiju
lepljive od slatke požude,
začikavam senke
u podnožju tvojih trepavica,
dok vetar diže haljinu
do želja
do zvezda
do ludila
šapućem
da ću te voleti
zauvek …

Razgolićuješ me pogledom,
kidaš tanku mrežu
crnog najlona
pod bedrima uzdrhtalim od vreline,
gutaš svaki zalogaj
mojih zarobljenih uzdaha
bez escajga
bez žvakanja
bez vina
i kažeš
da se neće ponoviti
da je to samo
sad …

… A znaš da bih neke sate vekovima živela.

© Jelena M Ćirić

 

 

ПОЉУБАЦ СМОКВЕ – Елеонора Лутхандер
(СУВЕНИР)Загрли златну сенку Сунца
сачувај за мене
неколико кубика топлог мора
испред твоје куће
кад склизнем у јесен
низ меридијан
и пожелим да се купамУнеси ме тајно у собу
као осушену морску звезду
и закуцај на тавницу
изнад твог јастукаПосматрај како разапета љубав
трепери
и слушај како
смоквин лист разбија тишину
о бетонско двориште
уздигнут као пехар
пун неиспијене љубави

©  Елеонора Лутхандер

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/29002

Pesme nedelje – Januar 2012

138 пута прочитано

Bira Ljubodrag Obardović

PESMA NEDELJE No4 Bogdanka Rakić

Divizionista i ne tačka

Učiš me da budem poentilista,
a ja volim zareze,
ne volim zaustavljanja
ni nastavke ne volim,
tačke su kao čvorovi,
čvorovi usporavaju,
a ja ne žellim da mi poljubac žulji usne
i tišina da mi dosadno spokojna bude;

avaj-srce kao papirne pahuljice,
misli kao rezanci-
pusti me, o, pusti me,
dopuzaće ti tvoje zmije
ili gliste,
ne trebaju ti moja krila vekovna, prašnjava
što ne umeju kožu presvlačiti;

ti si izmislio bol koja sočno ljubi,
zaustavljaš vreme pa ga u bujicama oslobađaš
i vrele ti breskve na ćilimu plešu,
iscedi ih, aman, nali se, nasladi se, udavi se,
ja čak ni voće nisam,
školjka sam, obrok ne po tvom ukusu
i volim bekstva na krilatom konju,
onom kojeg ti nikada nećeš uzjahati
jer ti ljubav nije slepa već razroka
i u muzej stavlja privatnu kolekciju milovanja;

ehej, ne možeš potkovati divljakušu
osuđenu zbog pljuskova nežnosti,
ali možeš betonirati travnjake Pepeljuga i Aurora,
moja polja i moje šume ne trebaju ostatke ljudskosti;
navuci naprstke ako želliš vilinsko cveće brati,
ti-kamenu srebrnog pogleda što svetlost ne hvataš
a mesecu rogove navlačiš
i zvezde mu obljubljuješ-
pusti me, o pusti me,
nisam zmija, nisam glista,
ni princeza nisam,
zavijam na galamu i glupost
i tako silno želim reč da ti odrubim
i misao koja je rodi
i usne koje je izgovoriše
i ruke koje je napisaše-
i srce to koje veselo plavetnilo ledi;

led će popucati, čuješ li,
i želja ti prijatelja neće imati
i propast ćeš svoju od sebe tajiti,
a ja ću plakati zbog razroke ljubavi
i nemogućnosti njenog izlečenja
i plakaću jer nisi video da sam bila znak opreza
pred „Tmurno vreme“,
a ne crveni krov koji te iz daljine mami-
oh da, ti si poentilista, a ja sam zarez, o dođavola!

©  Bogdanka Rakić

PESMA NEDELJE No3 -Пеко Лаличић

НОЋАС БИХ

Оставите ме на миру,
хоћу да гледам Месец
и звезде што ми у срце увиру.

Оставите ме самог ове ноћи
да другујем са брезом
док ми у очи месечина точи.

Ноћас бих под ведрим небом да спим,
да се отворим за поветарац и мирисе
и љубав поклањам срцем свим.

Оставите ме на миру до јутра,
сву лепоту ноћи преточену у љубав
поклонићу вам сутра.

© Пеко Лаличић

Из стихозбирке ,,Звездама у сусрет“
/књига је у припреми за штампу/
– циклус ,,П о р у к е“

PESMA NEDELJE No2 -Милдиновић Сандра

НОНЕ БЕЛЕ

Пронађи ме у стиховима
У мирису рујног вина
Или у песми девојака
Као некад сред шљивака
Пронађи мој осмех снен
Пробуди ме ти на трен

Ако хоћеш руку дај
Нек ми личи све на рај
У мом крају виногради
Волеше се тако млади
Девојачке ноне беле
Прве капи су донеле

И уз песму предвечерја
Јела су се стара јела
Као да сам с њима била
А о теби и тад снила
Руке слатке су од шире
Зује пчеле златнокриле

Ти ми оцима говориш
Никако да поглед склониш
Црвена ко булка певам
Ко херувин руке пружам
Дотицем ти нежно косу
Тако као трава росу

Пронађи ме не оклевај
Не мисли се не окрећи
Док се плави као грозђе
И залази сјано сунце
Небо каже тајну ту
Чуј – не лудуј не Лудуј

© Милдиновић Сандра

PESMA NEDELJE No1 -Živko Begović

BOŽIĆ, BOŽIĆ, BATA!

Božić, Božić, Bata,
nosi „kitu zlata“,
da „pozlati“ deci škole,
koje ona mnogo vole.

Božić, Božić, Bata,
nosi „kitu zlata“,
da „pozlati“ deci škole,
što će ih sve obradovati.

Božić, Božić, Bata,
nosi „kitu zlata“,
da „pozlati“ deci škole,
da se i u njima Bogu mole.

© Živko Begović

Od danas, na predlog Lepe Simić,

biramo samo pesmu nedelje od svih pesama

objavljenih na PoezijiSCG i PoezijiRS!!!

STIHOVI DANA!!!

05.01.2012BOŽIĆ, BOŽIĆ, BATA– Živko Begović

Božić, Božić, Bata,
nosi „kitu zlata“,
da „pozlati“ deci škole,
da se i u njima Bogu mole.


04.01.2012 – NIKADA VISE, Borislava Dvoranac

znam
kako boli mržnja
ljubljenog bića
kako izgleda izgovor
kako plače nevino dete
sve zbog mene

a čujem
kako mi slatko zbori
bojažljivo pojem srne
i nada se
sjaju oka

03.01.2012 ZIMA – Zorica Brkić

Na trotoarima belim
utabana snežna staza
na njoj se misli moje
s mislima tvojim sreću
u nijansama svanuća
nepreglednih rastojanja

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/28290

Stih dana i pesme nedelje -decembar 2011. bira-Lepa Simić

179 пута прочитано

30.12.11

PESA NEDELJE – PARANJE DUŠE – Svetlana Djurdjević

Ne paraj mi dušu,
kao iznošenu bluzu.

Ne daruj mi olako
iznuđene milošte
jer, moje je srce
zaleđeno staklo
i za sebe samo
jednu iskru ište.

Ne govori ništa,
neka tuge tonu,
od naših ljubavi
ostala su zgarišta,
a pepeo je
ispunio vasionu.

I ne kaj se lažno
zbog promašene sreće;
jutro je od suza vlažno,
onih, koje više teći neće.
I samo to
na kraju je važno.

Ne paraj mi dušu,
kao pocepanu bluzu.

© Svetlana Djurdjević

28. 12 11

ČEKANJE  – Borislava Dvoranac

Otupele samoćom
usahle željom
ispucale nadom
i vapajem čežnje
usne ljube

ledene ih spuštam
na crvene jagode
tvoje
……………………

čekaš da odem

a ja se
kao planina sušim
i čekam

i ti čekaš

i čekamo
i čekaćemo

i čekaš…
26.12.11

ZDRAVO, MOJE IME JE SARA – Miroslava Odalović

Moje ime je Sara.
Ja sam ona koja nisam,
koja nikada nisam.
Ovo su ruke za moje zagrljaje.
Osakacene prazninom.
Okrunjene u prstenju koje sumrakom skidam
i u tmine bacam.
One pisu istoriju plasticne igracke
sahranjene u grobovima djetinjstva
koje nije doraslo do kolijevke.

…………..

 

Ja sam Sara.
Ja sam ona koja nisam.
Ja sam ona koja uvijek
samo pokusavam da budem.
Ja sam ona koja hoce.
Ja sam ona koja ne pristaje.
Ja sam uvijek,
vjecnoscu stegnuta
u sipljive trenutke. Ja sam nada
umrla za kraj.
Ja sam ona koja hoce da razumije.
Ja sam ona koja ne razumije uvijek.
Ali JESAM.

 

24.12.11

PESMA NEDELJE – ЗВЕЗДО – Љиљана Павловић-Ћирић

Таван или смо попадале
снове
у срчане коморе
их флаширали

и босиљком биберили
да на устајалу наду
не заударају

и тамјаном засладили
да на смолу вишњевску
не горчају

од голубијег перја
сплели смо небо
пљувачком га улепили

Звездо
ти сад гледај
у крило да нам
паднеш
22.12.11

КАПЉА – Мирослава Одаловић

 

Гледај на мом длану једно море спи

И на дну тог мора спаваш и ти

И талас ти прориче живот жедне капи

Коју и ја пијем којом живот напих

…………….

 

Капљом смијеха напуни собе сад без гласа

Капљом вина залиј сред сломљеног хљеба

Капљом мира храни снагу сред таласа

Да не кане суза тамо гдје не треба

 

©Мирослава Одаловић

 

21.12.11

U krčagu želja – Bogdanka Rakić

Ne mogu da se igram sa egom

šarmantnog mladića,

niti drskost zrelog čoveka

upokojiti na groblju prevaranata;

ne mogu ih slagati da su

mit kolumbijskih urođenika

niti rasplakati njihovu hrabrost.

……………..
Hej,

budna sam,

samo ne znam kako danom da utažim žeđ

pa razbijam krčag želja

i u prosutom sadržaju

prepoznajem vlastite misli svetica i konkubina.

 

20.12.11
NEĆE BITI NIČEGA – Iskrica

Ako me ne želiš
pucni prstima i nestaću
kao da sreli smo se u prolazu
kao da mene nikada nije ni bilo
u svom ovom haosu.

………….

Kad jednom tačka bude stavljena
nema povratka
na zgarištu sećanja i lomača će
biti spaljena.

19.12.11

MAGIJA- Latinka Djordjević

Srebrnom zvezdom,
kosu ukrasim,
nebo rukom zaklonim,
nemir svoj tebi podarim,
pa rekom ljubavi  zaplovim.

Zaigram
na oštrici meseca
opojnost trenutka razvejem
i olujom hladnih suza,
oboje potopim.

Zamutiće se stvarnost,
nestaće moji tragovi.
Srce zaludjeno baladom,
uspavaće poljupce lepljive,
sve biće,
magija do zore.

(C) Latinka Djordjević

 

18.12.11
PESMA NEDELJE – APSOLUTNO – Marina Mihajlović-Živković

znaš šta si ti?
ti si moje apsolutno
kad raširiš ruke pa uhvatiš celo nebo
i pticu

nemoj da mi odmahuješ glavom
to nije odluka već način disanja
i ti nemaš ništa s tim ….

moja apsolutna istina
i apsolutna laž
proističu iz tvog osmeha
sva moja mudrost tvoja je tvorevina
sva moja ludost inspirisana je tobom.

nemoj da mi odmahuješ glavom
nije to odluka
i ti nemaš ništa s tim …

© Marina Mihajlović-Živković

17.12.11

 Sve izgleda jasnije – Velibor Sikimić

Jasan je jedino dan
A noći sve su čudnije
Tvoj miris jači je od vremena
S poljupcima luduje
Lako mi je noćas sve
Misli u nebo lete
Sve izgleda jasnije
Kad srce ožiljak stekne.

(C) Velibor Sikimić 2011.

 

 

16.12.11

КРОЧИЛА СИ У МОЈ ЖИВОТ Ljubodrag Obradovič

Крочила си у мој живот,
*лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!*

………

Ушла си у мој живот
и миловала ме лудо- вечности трен!
Данас, кад са другом лутам, знам:
тобом сам заувек опијен.

 

15.12.11

IZGUBLJENI SNOVI – Stana Minić

Maleno zrno peska
nekim čudom čvrsto stoji
na poslednjoj duginoj boji
dovoljno daleko
od korova i kletvi
……

Srce to je snaga bogova
tu snagu svako ne ubija

Igram neka se mešaju
krv suze i znoj
igram za korene svoje
za život svoj….
14.12.11


13.12.11

KIŠA- Svetlana Biorac-Matić

Žedna zemlja vodu pije,
huči reka pod vrbama,
plače nebo, žao mu je
mokre ptice u granama.

Oblk lenjo nebom plovi,
munja gromom progovara,
kap za kapljom utapa se,
u prašinu trotoara.

Žuborom se reka javlja,
mokro granje vetar njiše
i raznosi na sve strane
miris tople, letnje, kiše.

 

 

12.12.11


KUSUR – Srbobran MatićJa stvarno nisam znao,
da ti je to vrlo bitno,
ja bih ti ljubav dao,
al’ danas – nemam sitno!Ja samo takav trajem
uvek se ceo dajem.
kad plaćam, do kraja plaćam,
ne tražim kusur, niti ga vraćam.© – SRBOBRAN MATIĆ

11.12.11

Vratite mi…- Bogdanka Rakić

Zima pre zime,
strašnija od najhladnijih zimskih dana,
misao ledi tužnu. 
…..

Izbezumljenost je to, o, Ljubavi,
o,  srce moje pod stopalima,
odjek uznemirenosti, neiskazanog straha
i nema više ni kopna ni voda,
ni severa, ni juga, ni juga,
ni rađanja, ni umiranja,
ni poljupca, ni molitve, ni molitve.

Ne ištem poslednju pričest,
samo preklinjem skršena,
vtatite mi moje snove. 

 

10.12.11

NOKTURNO-  MARINA ADAMOVIC

razmišljm

da li ima smisla

postojati

a biti utvara

i ne vredi

kako će avet imati

tri čiste

i nešto stvarno odlučiti

idem dalje

poput ranjene zveri

kao —

škrgućem

a

bale mi za telom klize

eto

još pokret il’ …

recimo —  dva

i predstava će biti

puna jeze –

za one što bulje a

ništa ne shvataju

iza spuštene zavese

provirujem

da li sam tu

ili čekam sebe


 

8.12.11

ПУСТО ЈЕ МОЈЕ СЕЛО – Зоран Христов

Пусто је моје село,
пси све ређе у њему лају,
све чешће свештеник  чита опело
старци ме више и  не препознају.
…….

Пусто је моје село
дечији смех се више не чује
школско би звоно сигурно хтело
с ђацима да се опет радује

7.12.11

ŠTA JE TO BILO TAKO LJUBAVNO- Spasoje Ž. Milovanović

šta je to bilo tako ljubavno u ljubavi našoj
iskovane varnice u zelenu buđ
deda mraz na wc šolji
i masnih fota deklamacija
iz televizora trešti proklamacija
neko je opet nezavisan

……….
knjige od prohroma maltera i cigle
slikovnice i bojanke svakodnevnog života
nešto me protresa tokom ranijih razdoblja
neke kuge i verski neki svetski
neki bratski i građanski ratovi moji i tuđi svatovi i šta
šta je to bilo tako ljubavno u ljubavi našoj

6.12.11

 

 

PESMA NEDELJE – JEDNA U NIZU – BRANKA ZENG

 

Htela sam tek onako proći,
videti odraz svojih koraka.
U odjeku na tvojim grudima,
umiriti drhtaje svojih strepnji.
Okrenuti se od svih stega, otići
tragom utisnutim nasleđem.

Putnik sam, neumorna pratilja,
snove sam prosula u ime povratka,
i nisam otišla nikuda, a jesam, želela…

Žamor utihnu u trenu dok prolazi
ponosno uzdignute glave, tiha
u svom pohodu ne ruši stvoreno.
Ona koja ima dar da ponizna bude,
a neponižena da traje.

… zanoćiti pod okriljem zvezda,
rasuti tihu novembarsku noć…
uspavati reči na tvojim usnama,
buditi jutro a ne probuditi ga.

© Branka Zeng

5.12.11

U poćast Kamingsu 74 – Marina Adamović

grančica se naginjala sve

više i niže a šta bi dru

go pod

teretom snega

čekala sam na rezultat

ne!preokrećem

on je  čekao mene

dvoumila sam se se

zašto grančica ne strese pahulje

i pozove neku pticu

4.12.11

Objava- Bogdanka Rakic

Kao pupoljak beli,
kao svežina jutra,
izvijam se
željna mirisa dana,
dana nadanja…
……

O, nasmejte se,
zadrhtite,
zatalasajte se-
stižem vam
kao osmeh voljene,
kao pupoljak beli!
3.12.11

KOLOVODJA- Miladinovic Sandra

 

Nezna juce da je sutra,

nezna noc da je dan,

niti korak da je sudba,

kolovodja da je kralj!

Rukom mase, osmeh nudi,

sve u isti tren!

Dok preplice sitno oro,

nezna da je njen!

……..

 

Dok napolju dah se ledi,

i veje li veje,

kolovodjo kad odigras,

shvati ona gde je!!!!

 

 

2.12.11

Све што је запаљено, једном ће да изгори  – Зоран Матић

Скрати, све године, онако немарно,
Време се истопило као сребро у води,
Ево бежи, ево готово је.

Шта ће остати,
Траг на угашеном камину,
Окићени зид без слика времена ?


……
И тако, идем, вратићу се,
Заобилазим неке године, колико могу,
Говорим, не увесељавам више никога,
Окружен предебелим нитима трња,
Ратник сам, сечем, убијам,
Ипак, није још време умирања.

1.12.11

ДОБРИЦА- Љубодраг Обрадовић

Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!

А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.

………….

Добрица добро поклања,
не однесе се све са собом…
Сад и шетње до свога сна,
остави свима пред погледом.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/27603

Pages: Prev 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 Next

Load more