Da ste je sinoć videli sada me ne bi osudjivali

Hoćete li da kažete kako je trebalo da joj odolim

Ako mislite da je bilo moguće  onda vam nešto fali

Naprosto je sijala …

Ne, njenu lepotu ne mogu da prebolim.

-

Srce je njeno i svi ste nevidljivi kada je ona u vidokrugu

Urazumiti se neću sve da se nebo prevrne

Dok me ne nestane biću u začaranom krugu

Volim je, pa taman da me svi pljuju i prokunu.

-

Svi ste ništavni …

Draža mi je tuga sa njom nego sreća sa vama

Znam bolje od vas sve njene mane i sva lica

Ljubili smo se i pored svega što stoji medju nama

Neka je hijadu puteva, izbor srca je stranputica.

Aleksandar Ilić

Dan-noć demoni ljubavi me  gone

Begam molitvama, padam u naručje porocima

Nebi li negde pronašao utočište

Duša će zbog njih načisto da klone

Zaklon mi više nisu ni čaša ni rima

Gone me, gone!

Vise na vratu, na uvo vrište.

-

Prokleti dzelati, kasape me druže

Ne izgovaraj njeno ime, razbesne se kada ga čuju

Stravično me kinje.

Misao mi vezanu drže . . .

Vezanu za uspomene

Ponižavaju me

U lice mi pljuju.

-

Ne kazuj o njoj ništa loše, ništa pogrdno nemoj reći

Demone će istina razbesneti do ludila

Pusti ih neka se mirno kupaju u mojoj nesreći

Bol mi na oči cede, to im je milo.

-

Ako se dogodi zlo a izvesno je da hoće

Ne krivi me druže . . .

Ne umem da im se  suprodstavim

Naprosto ne znam protiv njihovog besa i zloće

Poraziše me . . .

Nemam više čim da se branim.

Aleksandar Ilić

Samo jedan tren slabosti poruši moralna načela

Ko staklo puca ljudckost pod tegom nemira

U konstantnom neskladu volje i želja tela

Žrtva  sukoba zemlje i svemira.

-

Tek što su prste preteći upirale

Prljave ruke se u molitvu sklapaju

I jesu li se sastavile nade, misli su ih pokidale

Već sledećeg trena, ko rodjene sestre

i jedne i druge se u očaju utapaju.

-

I gde je kraj paklu? Kako smoći snagu?

Ni kadar izdržati ni hrabar okončati

Šta je to, što će doneti prevagu?

Tek malo utehe je . . .

Brzo odmiču sati!

Aleksandar ilić

Jednako gola

Zasigurno lepših grudi

Jednako mlada

Nežna joj i topla ramena

Glava trezna razumno sudi

Kraj mene leži lepa žena.

-

Bez greške oku je sasvim jasna ta slika

Telu je prosto, ona zna šta želi

Srce prokleto !

Neće da se veseli

Slepo zaljubljeno srce

ludog pesnika.

-

Ledja su već napola okrenuta

Pomisao na poljubac užasava

Ona na ramenu . . .

Oseti da mi više draga nije

U grudima haos

tuga se ko zastava vije.

A luda misao traga

za mestom na kom sad voljena spava.

-

Prokletstvo!

Beznadna ljubav će me načisto poraziti

Sve pobede i lepote su naprosto nedovoljne

Neukrotivo, divlje srce . . .

i ovaj cvet će zgaziti.

Aleksandar Ilić

Dodji na trenutak da te zagrlim samo

Bez reči o prošlosti i budućnosti

Nema nas, oboje znamo

Dodji , ljubimo se bez izvini i oprosti.

-

Sve što želim je da te dodirnem, da te gledam

Bez pitanja, nemo, dlanove da ti stegnem

Da je hiljade njih, opet sam prokleto sam

Lutam, bežim ali od sebe ne mogu da pobegnem.

-

Dodji, znam da ne možeš ostati

Ipak dodji, zagrljajem mi umiri grudi

Trebaš mi bar tren, kada već zauvek moja ne možeš biti

Ovaj ludi bol . . .

Bar na kratko mora prestati.

Aleksandar Ilić

Nisam rob svojih poraza

Bol naprosto postoji da bi boleo

Izgubih centralnu tačku svih snova

Bez nje, kao da ništa nisam voleo.

-

Dalje se mora, pa sad, umeo ili ne umeo

Ona, takva kakva je, deo je moje kobi

Dal ona mene ili ja nju nisam voleti umeo

Ne važno je

A i zašto bih uopšte i razumeo?

-

Nas jednostavno nema

Ni plakati, ni pevati, ni kleti

Duša će svakako bogu na istinu

On neka prosudjuje po svojim pravilima

Svoju ću tugu kupati u vinu.

-

Biće tačno ono što mora

Ako je sudjeno, opet ću nekog voleti

Treba li živeti, živeće se

Mreće se ako se valja mreti.

Aleksandar Ilić

Dani bez svetlosti

Noći bez zvezda

Pobede padaju u vodu

naprosto gube smisao

Misli lutaju po bespućima očaja

Na usnama dve reči

tako proste a sulude.

Sva htenja su nedovoljna da ožive nadu

Nemoćan da sanjam neke druge snove.

Čime umiriti grudi?

Samo, samo dve reči . . .

Aleksandar Ilić

-Tako lako i bezdušno okrenu ledja

a još juče se gola u ljubav klela

Postoji li cena suze i tela?

Postoji li granica?

Postoji li medja?

. . . . . . . . . . . . . . . . . .

-Kurvi ništa nije sveto

Živi od slabosti, njom se hrani i poji

Svačija ruka je mazi ko pseto

Dostojanstvo naprosto ne postoji.

-

Nema osvrta! Život bez uspomena

Bez karaktera s prokletstvom u biti

Kurva je bezpolna-,ni čovek ni žena

Voleo je il tukao uvek će ista biti.

-

Iskrenost i ljubav, zar kurvi vrede?

Prevelike dubine a malena pluća

Jutrom reči lape a dodiri i pogledi blede

Sve što je imala dala je do svanuća.

Aleksandar Ilić

Pretvorila si livadu

koja je cvetala samo za tebe

Pila rosu samo za tebe

Tiho, tiho drhtala noću

pod mesečinom

Strepeći nad tvojim snom . . .

Pretvorila si je u zapuštenu deponiju

Koja zaudara na nespokoj

Po kojoj psi neljudskosti razvlače lešinu,

mučki ubijene pitome ljubavi.

Nemaš svesti o tom

Odšetala si stazom neke nove misli . . .

neke nove želje . . .

Spoznaćeš jednom

. . .

Aleksandar ilić

Ne smemo se nikada rastati

Bićemo nesrećni

Važilo je samo za mene.

Jer ja sam taj koji voli

. . .

Rastali smo se

Zauvek

A nesreća . . .

Da li je i ona zauvek ili će je vreme izdrobiti?

Aleksandar ilić

Sanjao sam . . .

Poziv . . .

Njen plačni glas.

Prestao je sav bol.

Sa grudi se kamen  skotrlja u ambids

NaJzad vazduh.

Pohitao sam po spasonosni zagrljaj

- Dragi,bez tebe sam umorna

Trebaš mi!

. . .

Ponovo sam verovao

Ponovo disao

Živeo sam

. . .

Ljubav

San

Tragedija!

Aleksandar Ilić

Pesniče, kome ti sada želiš pevati?

Zaboga! Pa ti kao da nisi svestan da te ona neće čuti!

Sve i da te čuje, šta ona može osećati

Ne voli te i tvoju pesmu ne može da shvati.

-

Dokle misliš u ludost  verovati?

Pa nije ljubav moćnija od razuma

To što je tebi potrebno, ona ti ne može dati

A da bih je izbacio iz srca, prvo je moraš maknuti s’ uma.

-

O ludi pesniče budi siguran da i ne pomišlja na te’

To što je juče rekla još preključe je zaboravila

Znam pesniče, neke ljubavi jesu  zle

Za nju si zauvek niko. Ona sirota i ne zna, da je sa tobom bila.

-

Pa samo pogledaj u nazad. Budi realan! Na kantar stavi

Da li ti stvarno želiš takvu majku svojoj deci?

Pitam te ozbiljno sada: Ima li pameti u tvojoj glavi?

Rasudi pošteno i zdravo i konačno preseci.

-

Neko ko ti se danas kune u ljubav a sutra te bezdušno ostavlja

Vredan li je i jednog uzdaha i jedne jedine rime?

Neko ko je u stanju, toliko krupne stvari tako lako da zaboravlja

Ma hajde, vredi li joj uopšte pomenuti ime.

-

Hoćeš da budem surovo iskren pa da ti kažem . . . Znaš i sam

Mnogo njih . . . nikakvih, su se olako sladili njom

Uostalom nije ni bitno i nije stvar u tom

Mada, malo je degutantno, znaš ono – moral i sram.

-

Ona je  bezbroj puta dokazano, bezkarakterna persona

Bez osećaja privrženosti, sve je u njoj ljigavo i mlako

Ne krivi je nizašta pesniče. Tužna je i nesretna ona

Živi od mrvica k’o glodar, imao je, i zauvek će je imati svako.

-

Čak i tamo gde misli da je najača i tamo je prosečna sasvim

Veštački i usiljeni izlivi emocija i strasti

Umislila je kako je vešta i vatrena, ponosi se tim

A ustvari i kada noć padne, i tada je bez ukusa, bez  časti.

-

Možeš li pesniče uopšte uporediti tu svoju dušu sa njenom

Poznajem te, hiljade njenih u tvoju bi stale

Nemaš ti šta da tražiš sa jednom takvom ženom.

Dosta si joj dao! Zatvaramo poglavlje

Pred nama su radosni dani, vodim te u susret sreći

Imamo sve – pamet, iskustvo, srce i zdravlje

Nikada više budi siguran ni jedan redak nećemo reći.

Aleksandar Ilić