Usnula mladost – Aleksandar Jakšić

Moj dugo snivan san

u predelima bez imena

zvuci kao munja na ivici zamisli

od samog ponora realnosti

kao reč koja spaja dve davne uspomene

otkinute iz jeftinih uzbuđenja

put u proživljenu mladost

miris iz pekare gde sam kupio vruće suze

i sladio se tvojim osmesima

dok nas je zima štipala

i nebo puno zvezda koje su blistale kao tvoje oči

koje me jedino još čuvaju budnim.

 

Komadić sazrevanja – Aleksandar Jakšić

U mojim snovima je uvek odsjaj žurbe,

nikad nisam sanjao noć!

Svaki komadić sna prožima dnevna škrinja

gomila istih neprospavanih poraza

knjige koje su ostavljene za hladne noći

bez nadanja, ideja koja zanosi duh i um

salon iz lekcije ljupkih osmeha

uštimovana seansa skupo preplaćenih osmeha

bez snage da odleprša u nijansu bele

surova java sa izgužvanim opomenama

da jedino izbor vodi do cilja

odluka koja hita ka budućem…

glava je prazna čaša u vitrini

izglačana zdravica zahteva snažnu reč!

Buđenje iz stidljivosti

sa pogledom dečaka sa male mature.

 

 

Prvi ukus zrelosti – Aleksandar Jakšić

Da li znaš?

Pitanje uvek traži odgovor

u jecajima kiše,

kroz noćne sfere

u mulju sopstvene imaginacije

natopljene krvlju, suzama, slikama…

niz ulice koje menjaju nazive

i uvek duže za broj tvojih godina.

Izlaz koji se ogleda u tvoju senku

veran pratioc niz rimu koju proživljuješ

slog po slog

priznanje da iskapiš život u stihovima,

veliko obećanje nevinosti

kao navika koja se pokorava nuždi,

talant koji oživljuje detinjstvo

niz čestitke, vunene čarape, eho majčinog glasa

zadovoljstvo probuđeno u tuđim očima

uštip bezbrižnih medenih sanjarenja,

pod toplom senkom dragih lica

rumenih kao zrele jabuke

ostavljenje za nedeljne poslastice

negde gde više vreme ne postoji

kuda prostor oivičen osmesima

nadživljava svaku bol u duši

koja govori jače od svake reči.

Жедна уста – Александар Јакшић

Још један повод за животарење

повод за бег…

али само кад бих знао одговор

дани као бројеви

а срце преслабо за било какву калкулацију

и где да упутим своје осећаје?

Адресе из пијаних корака

сати плаћени сновима који остају сен

сваки мој сат је вртешка за децу

одрасло дете са пировим победама

коју лута у недогледу туђег ратовања

имена која исписујем на дну несвести

прогутано подношење кривице

стрела времена изломљена на оба краја

моменат у вечности

који никад није превише брз

нити спор да исчезне пред очима

жеђ као досањана љубав

увек досадна страст нагони

на понављање навике

увек изнова у туђим рукама

док не заборавим себе.

 

Путокази – Александар Јакшић

Остављена шанса за први зрак сунца

као твоје лице на хоризонту

први удах буђења носи мирис твог имена

и све ми личи на уштип зиме

топли пољубци као река која никуд не отиче

и тебе мила више не заборављам

све ме одаје да сам преслаб за скривање

онога што се зове судбина

слова твог имена остају као путоказ

преко облака у пространство мисли

где се ништа не заборавља.

Слова твог имена – Александар Јакшић

Прошла си кроз тишину мојих молитава,

сенка младости коју сањам

падала је преко твог осмеха

заувек ослобођен од мржње

да ли је ово још један пораз?

Твоја близина открива сву немоћ коју носим

да опет неком будем драг

твој осмех као траг

ка љубави коју желим

срећа од које упорно бежим

утопија од питања

и дани без одговора

бришу слова твог имена.

Utrkivanje mediokriteta – Aleksandar Jakšić

Umetnost bez iskrenosti

izražavanje bez boli, čežnje, vapaja…

kao put bez cilja.

Šetnja u bestežinskom stanju

neka mlitava slatkorečivost,

o nekim tuđim nikad proplakanim porazima

stoji kao protivteža samom sebi

nikad suviše moćna da pokrene tračak nade

pretihi eho za sopstvenu gluvoću

nevidljiva u svetu u kojem se budimo

uvek iznova da išta shvatimo

da ikad prihvatimo sadašnjost.

 

Iza osmeha – Aleksandar Jakšić

Prošlost koja  ne postoji,

ni jedna reč nema zvuk snoviđenja,

ni slika skupljena od boli

tanke niti moje volje,

i nešto duboko bolno dušu rastače

na sitne fragmente ljudskosti

bez želje da se preživi

bez smeha, bez lekova, punjeni bojom nade

vara mi um,

oduzima moć trenutka

jedina sila što pokreće

kretanje kao pobeda umrtvljavanja samog sebe

ka nekom napred…

ka nečemu što ima smisla.

 

Naklonost – Aleksandar Jakšić

Te noći sam otišao do ivice sreće,

sišao sam u predvorje svoje boli,

popalio sve razloge koji su mi vezali um

čekao sam danima sa pospanim očima

veliko čudo bez pompaste najave,

bez glamura, razloga za ponos, nebeđenosti…

Neko mi je došao,

iz lavirinta moje imaginacije

u moje ruke, ,misli, razgovore

kao da nikad nisam bio potpuno sam!

Kao da nikad nisam ništa propustio

da svrha je ono što sami sebi dosudimo,

budnim očima punim želje

jedne noći…

jednim očima

sačuvane od zaborava

izvučene iz tame posivelih ulica.

 

 

Izraz pokreta – Aleksandar Jakšić

Pisanje je osećaj!

Ne poznaje vreme,

uvek traži nove reči, povode,

u starim licima, slikama prošlosti,

koje isplivavaju kroz imena, ljude, navike…

Sve što sam razumeo,

prezir koji sam slavio,

pobede koje su me živog spalile,

porazi koju su me nosili sve dalje i dalje,

u predele željne neimenovanih junaka,

stvarnost koja je kucala pred mojim jutrima

hrabrost da se zagrli magla

i otpeva nečujno ćutnja koja nosi pobedu,

pisanje kao izlaz

vrata u nikad prihvaćenu šansu

bez rokova, vremena, osećaja,

čistilište sopstvene umnosti,

gde se boje oslikavaju u zvuke

i sva želja staje u jedan glas

nečujan da izmami eho

u tuđim mislima, suzama, nadanjima

kao otisak prvog sloga

odbijen od večnosti.

Dodir istine – Aleksandar Jakšić

Otvaram oči!

Prva misao kao oblak pun želje i nade,

pred tuđim satima hromog kretanja

ni mrtav da ne osećam,

ni živ da se pokrenem

niti motivisan da se prilagodim

ništavilu umotanom u ukrasni papir

poklon kao nagrada za preživljavanje

gaženje po pepelu izgorelih imena i prezimena…

nekih stranih ljudi

koji imaju isti pasoš, govore istim jezikom

ali ipak nerazumljivim

za hvalisavce, očiju boje krvi,

ukočenih pokreta

negde kao predlog za nestajanje

nekud, nekad, nešto, nikud…

sve reči što se nazivaju jeres.

Zlobna prilika da se obuhvati svest

na dlanovima koji skupljaju suze

iz dubine nekud, nekad, nečim

ničim ugrađenim prostorom mira,

traganje, traženje, tihovanje, tumaranje

ka, kuda, kroz poimanje istine

želja za istinom

opasnija od mudrosti

teža od praštanja

ostaje nepoželjna istina.

Проживљавање – Александар Јакшић

Дани кад тражим себе,

време које крије разлоге за чекање,

искривљено схватање трагова,

у погледу који ме прати.

Припадање под туђим заставама слободе

као бежање од избора да икад кажем да!

Велики путеви траже мале кораке

на раскрсници оног што заувек губим

милион судбина скупљени у једну кап,

повод, здравица, ноћ…

једини разлог да се прихвати истина

у жвакању, испијању, халапљивом дисању,

понављању….

свега проживљеног изнова.

 

 

Искушавање времена – Александар Јакшић

Траг у ноћи,

изгубљено време у речима,

плакање над изборима

остављени да ламентирају над мном,

чекање да сачекам осећај…

као твој поглед

осећај да грешим, да нестајем…

није лако сада

избор да се прихвати савршено дело, начин

који ме враћа у живот који желим

избор да будем спашен

осећај да знам да сам победио

без ниских удараца, имитирања, мимике, лажи…

осећај као сам отисак моје душе,

у годинама које долазе.

 

Izgovor – Aleksandar Jakšić

Dani kad sam tražio

noći kad sam molio

sati kad sam se budio iz očaja

želja koja je mirisala na vino i masline

pažnja je dogorevala pod odbačenim osećajima

spojene reči, drhtaji, suze, strah…

strah me je gušio da je prekasno

izgubljeno pravo da postanem čovek

neko pronađen u novom vremenu

neko oslobođen izgovora

zasigurno!

samo bez izgovora…

šaptao sam svom srcu slovo po slovo.

 

Pages: 1 2 3 Next