Samo da dodje proleće

Sanjao sam opet one ptice bele,
ledom okovan brod, na palubi sto za dvoje,
jedan saksofon i crvenu svilu,
vatru iz kamina, karmin na čaši vina,
kišobran za dvoje i klupu u parku kestena,
u mislima jos plešeš, raspletena i zanesena …
 
Sanjao sam da se svetom tuguje,
i da smo rodjeniji rodjena moja,
samo se srećom nit kocka nit trguje,
jer kad sve besplatno dobije cenu,
svaki miris novi film razviija,
sva ta sećanja na obećanja,
odavno kasno je, bole me svitanja …
 
Samo da dodje proleće,
da proverim da li još uvek hodam,
živim polusvesno i plaši me da se ne odam,
da mi to ne primete,
da mi nemar ne zamere,
plaši me to da me nema,
sta će preostati  i ko će kome ostati,
na klupi u parku kod kestena,
urezana nova imena,
svi smo na nekoj ivici,
krupno je samo kad se obraduješ sitnici ….
 
Samo da proleće dodje,
moram da vidim moram da znam,
kako su braća, drugovi, šta je prostalo,
samo da dodje proleće,
da li su iza mene samo dugovi,
koje niko vratiti neće,
a video sam i vrh i dno,
samo nisam imao sreće,
priznajem plaši me, da li ce doći proleće …
 
Da u njene loknice prste zamrsim,
i svilu svilenu kroz osećanja propustim,
hladno mi je mila,
oprosti mi ako popustim,
pre sante leda na Dunavu,
moja kamata je veća od glavnice,

mene više ne raduju sitnice,
od ovog bola polomio bih svet na pola,
od ove tuge ne postoji veća,
pakujem kofere … samo da stignem do proleća…

Savest – Aleksandar Kavaja

U tvojoj kosi vetar na usnama sneg,
iz tvojih grudi ptica sleće na dlanove,
samo zrno bilo je dovoljno,
blanko potpis karminom na vratu dominira,
odneo vrag šalu Bogu na istinu,
dovedi se ovih dana sebi,
poželeh da potražim sneg i ptice,
na mojoj strani još uvek isti znak,
začuh voleti, zabeležih izdajice …

A tlak mi pada na parče kaštradine,
dok gubim zrak,
malo pelina i sardela uz komad iz ulja,
donesi pamirdore i kake,
noćas na ovom kušinu raširi loknice,
bolja je i ova kiša što vrnaše,
samo jedna ožica, pirun i krtola na stolu,
stanite fantje, prozborimo koju,
sve Vas srećem na festivalu piva,
obojeni ovakvi i onakvi pijani,
samo smo tada na istoj strani …

Od ljudi beše i još me teše,
nisam kriv al tako se desilo,
neko mora da čučne da bi ostavio potpis,
neko sa ponosom,
premali izbor i greška se potkrala,
ne saginji se pre nego sve ovo budeš čitala,
ma znam, znam da si znala,
nisi ti , ja sam pala.

A ako ti uperim pitanje u oči,
šta ako ti onaj leptirić poskoči,
šta ako ti to pročitam u pokretu,
imam li prava samo da ćutim,
imam li prava
da jos jednom odglumim brava ?

I ako mi brokve kroz dlanove probiju,
i ako vidiš plavo,
samo sam imao sliku bez definicije,
odavde do tamo to je samo daljina,
ponos i laž sve dok je istina …

Da opet stanem pod ono drvo kod Faletića,
pa krišom kod Želje pojedem ćevapa,
da prodam sav bakar što je preostao,
kamionima prevozim danima ceo Tas,
kao da je to nekome važno,
dok nema nas ….

Ekremizacija nacije i prazne karte u najavi,
živimo skupa al više niko ne balavi,
starimo samo i stalno se nečega sećamo,
obećavamo promene a slavimo spomene,
ošamari me da barem obrazi pocrvene,
u ovo vreme potpisujem kasno je,
u ovo vreme potpisujem dockan je,
u ovo vreme kada razumes samo …. it’s to late ….
eh gde si bio Gospode …..

 

 

Zid – Aleksandar Kavaja

Sve oko mene je zid i crno belo odelo,

odvojim reč tišinom,

jos samo srce da spakujem i polazim,

u ovo vreme sadim baladu,

balada vene,

kao i sve u mome gradu ….

 

Srušite zid ja umem da volim,

srušite zid kad Vas molim,

zid u glavi , zid do mene,

kineski zid,

moj život i sve moje uspomene ….

 

Zid ću zaliti mamurluk će se roditi,

ipak se ljutim

a znam sebi ću oprostiti,

jer mene zidovi dele od tebe,

umem da volim,

ali  ne umem sebe.

 

Zid za dvoje, u sobi sam,

kako da podelim suštinu,

srušite zid meni svet ne dostaje,

jos ga nisam pronašao u vinu,

ćutaću kao da ne čujem,

videću kao da ne umem,

srušite zid da Vas razumem !

 

Stanite platiću , razumite vratiću,

samo mi srušite zid,

zid do svega što sam voleo,

kada me ne bude postaviće novi zid,

a ja ni ovaj nisam preboleo.

 

 

Dojava – Aleksandar Kavaja

Sve je tako umorno i slučajno,

u ovom veku ludila,

više me tvoja kosa ne sakriva,

u prvi mrak nazdravim tugo,

uz prvi zrak znam više se ne sećam….

 

reči i ritmovi sećanja vode,

srce ko stari pikado gadja balone,

poneke zamolim da se sklone,

nekima prepoznajem lica,

nije to moja milica…

 

da je još jednom kao svoju zagrlim,

da se ko žena muški  potrudim,

dok svaka sitnica postaje velika,

ko si ti ti nisi Jakovljević,

to mi je nova  lozinka i slika.

 

ne budi me rado moja,

ja sam viski sa tudjeg bunara,

ja sam zova pored puta,

ubrali me cvete,

sve mi se skockalo i ja ti dolazim,

čim prvi bumbari polete…

 

bio sam, ostaću,  postao zaostao,

a nisam znao pa kako bi,

zar ti treba neko koga  se niko ne stidi,

zar da te vide sa nekim koji ni sebe ne vidi,

ma čekaj…. ne idi… !

 

na sledećoj utakmici pustiće drona,

skočiću u tu masu a ti se zakuni da nisi videla slona,

parada pada u vreme morala,

deca se radjaju ljudi se zavole,

pesme su samo reči uz koje se prebole…

 

završio sam osnovnu  ma i dva razreda više,

a znam čudo cu biti,  veliki mirekl,

u ovoj osveti samo mi malo preti, bol u grudima, tišina u očima,

kao da je sudbina preskočila tu informacuju,

postavi srce na bedeme iz 2 u 1 spremam formaciju,

važna je dojava,

ne gubiš ništa odavno nisam ni čovek a kamoli pojava…..

Balada – Aleksandar Kavaja

Balada

Ne vidim te u ovom oblaku dima,
suština je da idealno ne postoji,
odmah do prozora tester od proleća,
i ista tuga,
na pragu polovine i dalje bez istine.

Bosa je zima a sreća hladnija,
uspavana zamka stanuje u predgradju,
i kao svaka sitnica,
Bulevar morala a moral ulica,
olovna kiša i dama bez lica.

Proći ce sve ovo , pitaćeš me kako je,
smireno , jasno i odglumljeno,
i biće nam balada,
strofa, refren i solo za kraj,
zar su važne reči,
poljubiću sećanja a ti me spreči.

Sve ovo je samo miris u notama,
trag koji je ostao,
kao kišni dani koji prijaju,
sms i dalje stoji na čekanju,
kao nada sa potpisom …

nikada.

Kasno – Aleksandar Kavaja

Noćas je kasno za oproštaj,
sve si u djavole odnela,
kad god mi ime spomeneš,
bićeš sa sobom prokleta …

Noćas je kasno za kajanje,
sve si po svome skrojila,
kiše i duge platonske,
jedna je kap razdvojila …

Zato me ne pitaj kako je
i kuda ptice putuju
na mome satu jasno je
kom se to proleću raduju…
Zato me ne pitaj kako je
ni sam se nisam trudio
sve si mi duge odnela
a jos se nisam probudio….

Noćas je kasno za pobede
sve si vojnike izdala
dok tuge mesta zamene
već sve je reka odnela …

i svako proleće jesen je
dok venama drugi hodaju
sve lažne suze sa obraza
prodaj za dušu platonsku….

Prolećna zima – Aleksandar Kavaja

Kako je sve isto a ipak drugacije,
ja živim san i želim da se probudim,
i sve me nekako plaši da kasno je,
u srcu zarobljen na tebe osudjen.

Svaka stanica kao da je poslednja,
svaka mi rec u secanju odzvanja,
premnogo istine , jos više topline,
izbledelo pod senkom istine …

Nekada na granici , danas izdajnici,
i to me boli,
želeo sam samo malo poštovanja,
želeo sam mokre ulice u vreme svitanja,
i usne moje milice,
kartu za dvoje u kucici snova
želeo sam da se sreca ne zove lova …

Verovao sam , mene je srce vodilo,
u ovom užasu preteških koraka,
zbunjena kao probudjena,
usamljena i ne uzbudjena,
prašina na mom reveru bez cinova
vojnik u duši , vojnik u odelu,
vojnik u gradu, general na selu …

Ovo su dani prolećne zime,
i svaka sitnica mi suzu proziva,
ako ti poklonim mesta koja me sećaju na nas
onda se moram odseliti,
prašina na mojim cipelama
i oči u koje ne možeš da pogledaš,
sebe mi dugujes i ti to znaš …

Dobro je moja – Aleksandar Kavaja

Dobro je moja …
Odakle ti samo toliko hrabrosti
da mirno pratiš pločnike grada
po mapi na kojoj mi nismo sada….

Dobro je moja …
to sto vuče vozove se remontuje,
da li je samo vic ako se opsuje
šta će ti nota koja se ne čuje ?

To sto nema pesama, to što nema najava,
usamljen splav Dunavom majska poplava,
malo stila i malo baršuna,
šminka kao moda a moda nezgoda,
u sobi budućnosti bez zveda uspavana,
komšijska trešnja prvim rodom obrana
gorki ukusi duvana na usnama
tišina u venama
olovni vojnik istopljen nad gradom uzbuna
tu gde nikada nismo bili,
u toj tišini ispod starih borova,
čija je poslednja ako ne postoji prva
čije je oko a čija obrva … ?

Dobro je moje…
da se ne delimo više na moje i tvoje,
niko živ tu ne bi ostao,
ne želim da budem što već nisam postao…

Dobro je moje …
uzbudjenja imaju svoje razloge,
nije to skupoceni izlog velegrada,
odavno stara a mlada,
da li je sve u ograničenoj mogućnosti?
za sve sto si izgovorila ,
a nikada ti reči nisam čuo …
znam da ne moraš dalje da ostavljaš tragove
reči da deliš na slogove
svako ima svoje ikone i Bogove,
a svi pod jednim nebom sanjaju snove…
relne nerealne stare i nove ….

Nijedan trud nije uzalud,
nijedna sveća nije sjaj koji obećava
kao sunce i mećava
kao plima i oseka
nekome sve, nekome neka
od zbunjenog lica do neverovatnosti,
ni sama ne prepoznaješ svoje poteze
a niko ti ništa ne otima …
kao sto mnogi nisu znali …
zakoračili i pali ….

bas kao put u pakako popločan najmodernijim pločicama…..

Konfuzno – Aleksandar Kavaja

Ne verujem očima , al zabludama se i ne veruje , ne verujem ušima ali nikada nisam ni čuo a imao sam priliku da me srce izda kada se to ne očekuje,

da ne budeš  pozvana kada se tebi sve posvećuje al , nisam baš pitan kada sam izmoren i od svega što sam  kao ordenje natako, eh da sam se samo spotako.

Slušaj , izvini sluškinjo …… za ove reči robinjo, moje duše tamnice, to što te je neko nemo voleo to su bile samo sitnice!

Slušaj me ti , sluškinjo mojih ideala , sve dok ne kažem da može da bude drugačije biće da si krenula i pala.

Slušaj me ti kojoj reči ništa ne znače, nisam umeo da volim jače , al nisam bio ni slepa kopija onoga što si očekivala, svega sto si naučila da bi u životu dobijala…

Koji je tebe poneo vrag da pljuneš na siromašni prag , nije to lice bez naličja , nije to odeća nečija , nije to ni  crno belo odelo  , ma seljanko nije  to Selo !

Ko si ti nije ti ovo tamnica , nije ti ovo vražja grobnica , nije ti ovo ne retka pitica , nije ti ovo selica , nije ti ovo pesma veselica….

Da se umešaš u dela koja ti ne priliče , da ličiš na one koji ne liče ,  da budeš samo navika , da ne budeš  ni prilika ….

Koja te Sava poterala ovim koritom , koji te mozak uputio daleko od obale , nisam ti ja samo pesma maestrala , Robinjo ako si pala onda si pala !

Da glumimo ili da se posečemo ? da se volimo ili da to presečemo ?  Ne idu Dunav i Sava bez Beograda ne ide ni izmedju nas ograda !

I ako misliš da si unapred pobedila , možda si samo pobedila , jedna rec a dva značenja , nekome iz očajanja nekome iz ne znanja….

Pamtim samo usne milice , pamtim samo uzde kobilice , pamtim samo dane koji se ne broje u poene , pamtim samo ruke žene ….

Pamtim samo usne milice , pamtim samo usne kobilice , pamtim samo ono što je vredelo , pamtim samo ono sa čim se osedelo ….

Izvini na rečima ali vreme je za prave reči , jer znam da samo to može da te spreči, da budeš to što si mi poželela , da budeš to sto mi nikada nisi želela , jer nikada nećeš  preboleti,  uradjeno to nekome kog ćeš  i dalje voleti.

Nadam se da ćeš shvatiti ovu dubinu u koju sam pao jer ja drugačije nisam znao bludnice , da li sam brojao poljubce ili usne trudnice koja se zvala imenom , koju sam zvao imenom.

Nisam jakriv za sve i za da i za ne , sve je to samo lebdelo tu medju nama a  ti i dalje sama , sama sa prezimenom , sama sa imenom , sama sa stilom , sama sa gorilom …..

Shvati ove reči jer druge ti nikada neću napisati …. tesko je bez tebe disati ma čija da si.

Miris vremena – Aleksandar Kavaja

Miris vanila sa tvojih loknica,
i prokleto dobra muzika za ples
ni star ni mlad za nove letove,
zagledan u zvezde dok si ti želela svetove …

Trag karmina na belim reverima,
to mi jedino ostaje za sećanje,
svaku sam tvoju oprostio laž,
jos i danas pamtim obećanje …

Beogradska košava u tvojim očima,
kasno sam shvatio reči za kraj,
bez stida si srcem prošetala,
smeta mi samo što nisi  smetala …

Sve ovo neka odnese vrag,
moj pečat lopova baš tu na grudima,
i neka sve ovo ode u nepovrat,
kad nisam za čoveka  tu medju ljudima …

Ne mora(m) – Aleksandar Kavaja

Ne moram ja , dok dobro si

ja nisam čovek to samo si ti

ja ne želim ni ne osećam

nikada ničije dete nisam bio,

ovakav sam se rodio …

 

ne moraš ti , to je samo pesma

da skočiš na reč da je napadneš

ja sam se ovakav rodio

kasno je da i ti ovakva postaneš …

 

ne moram ja , dok imaš ti ,

ja nemam želje , nemam snove

čak nije važno ni sutra

nikada ničiji nisam bio

sve sam preskočio samo sam ostario …

 

ne moraš  ti , to su samo reči,

da praviš analize morala

takav sam se rodio,

a nije svako rodjen da bude budala ….

 

Ne moram ja , dok srećna si ti

meni se radost smučila

prihvatam sta si odlučila

i snove tvoje i dugu i boje ,

mrzeću sebe a voleću tvoje ….

 

ne moraš ti , to su samo stihovi

ne omalovažavaj ako već  ne ceniš

kada prodje san , crno na belo

zaboravi čoveka izaberi odelo….

 

Jer sve će da se sastavi rastavljeno

ispod kišobrana u kasica godina

ispod duge kilometri tuge

tu negde , nigde odmah ispod oblaka

a pesma za mene tako jaka,

jer niti želim niti osećam

samo predosećam,

a znam da te nisam pogodio,

znam jer ovakav sam se i rodio ….

 

 

 

Ne pleši bez muzike – Aleksandar Kavaja

Korak uz korak, to noćas nismo mi

jedan Andjeo i ptica selica

i sve dok pakuješ sitnice znam da je prejako

da ovaj put je zauvek

i dok si tu već mi sve nedostaje

ti znaš kako je

kad samo sećanje ostaje…

 

Ne pleši bez muzike

jer nema ritma da dobro prošetaš

da ti se bube ohlade

ne pleši bez muzike

jer nije tajna ako se tiho ne čuje

kao da je to na samo par koraka

a daljina nikad tolika …..

 

Ne pleši bez muzike

jer nema načina da ti se kosa sa ramena

preseli preko usana

ne pleši bez muzike

šta će ti nota koja se ne čuje,

i nemoj o tome kako je

kad znam da nije …

 

Maršira kiša Bulevarima,

a mi kao stranci o bezveznim stvarima

i sve sto kažeš znam da nije istina

možda si popila ali nije od vina

to sto ti piše u očima ….

 

Ne pleši bez muzike …..

Izvini – Aleksandar Kavaja

Izvini što danas ustajem iz groba,
pola života prošlo je a ja mislio generalna proba
skoro sve se istrošilo
izvini što nisam znao da pisma više ne putuju
da je penkalo zamenila tastatura
dok sam se okrenuo sve se dogodilo,
izvini ako me vidiš znam da bi te to pogodilo…

Izvini za snove nisam ih namerno srušio,
desio mi se sever zapadnog juga
noć  je trajala predugo nevenčana tugo
u ovom paklu ne postoji definicija
u ovoj tmini ne postoji koalicija
samo izvinjenje na svemu sto nisam razumeo
samo škola koja me opravdava da nisam umeo ….

Iz ideje krenem na više , nakon je sve samo kliše
kao parada za hemiju kojoj sastojak nedostaje
kao tišina koja iza pijane noći ostaje
malo tek s’usana razumeceš po neku reč
al znaćeš već
da sve što je bilo neće se ponoviti
da te samo vukovi mogu loviti
a meni samo ostaje izvini ako se dogodi,
kada se budemo sreli i to te u srce pogodi ….

Kao filmska traka razvija se film u slikama
bilo je tu i crvenih marama i karmina na reverima
i znoja što zamiriše na nikada više
usvojenog stila svakog poznatog romantičara
izvini ako te ne prepoznam
verovatno kao muško moram stajati iza lažnog ponosa
verovato kao žena moram zaplakati,
izvini… ali za to ne smeš znati ….

Moram jos ponekad da proputujem Svetom,
sve od Rumunije preko Bugarske i Makedonije
gledao sam slike nekog drugog sveta
ali da li je kletva ili privilegija,
ne videti dalje od zemlje poznate po šljivama
da li je ljubav voleti Kosovo a živeti sa Vojvodinom
sve će biti lako na istom smo putu
onoga trena kada se pomirimo sa istinom ….

Hladna – Kavaja Aleksandar

HLADNA…

Prolazi i vraća se , kad zamiriše najače
oči od duge sa krajevima tuge
usne za pljuge , srce za druge
noge za gaženje , telo za paženje
mašta za skitanje , samoća uz svitanje ….

a godine niz reku , i tako proteku
sa malo šampona , za obraze da ne peku
od peska satkana platnena svila
a samo debil prepoznaje debila
kao što nije ni bila svila
tek kada si izgubljeno dobila ….

ovo je prvi red za pogled u prolazu ,
ovo je najbolja ponuda za dvoje u porazu ,
ovo je ono što se ne odbija
zamka za logiku , pegla za naviku
lopta za invalida , gangrena za patiku ….

neko se umešao , recept je zapisan
začin je propo, ceo kolač otpisan
brašno je burek u džaku bez vode
so je lek za nizak pritisak
mason je zidar alat mu nije visak …..

problem se nazire i kada ga nema
samo ime okidač za premnogo problema
noć kojoj se sprema hapsenje svitanja
čaj i led dva agregatna stanja
premnogo sranja
za onu nit koja je najtanja ….

balada za troje sa notama romantike
a samo jedna ispisnica iz kruga
ljubav je lepa al zarazna kao kuga
jer bolest je kada zavoliš druga
kao i navika da ljubiš brata
u sobi koja nemaju vrata
a opravdanje sakriveno iza inata ….

i sada kada slavimo red je da nazdravimo
to crno vino spas od zaborava
i reka i cigara a samo jedna Morava
sa čarape nit pokidana ostala
jedna je priča  sećanje postala
Sibirski hladna.

Kao – Aleksandar Kavaja

Na čijoj strani jastuka noćas si sanjala
onog belog labuda,
one dane o kojima se više ne govori,
o sećanju koje se uvek u tugu pretvori ….

Možda je sve to bila samo sitnica,
kao kada se tetura čovek a pijana je ulica,
kao od milošte Milica,
kao od nevernice ptica selica
kao pesma veselica,
kao Kosovu Studenica …..

Možda je mesec u vodi a more u očima ,
možda je sudbina tugu preskočila
mozda je sreća loptica koja je slučajno odskočila
kao daljina od Ivangrada do Berana,
kao šminka preterana,
kao slana kifla bez vode,
kao kukuruzu vodenica,
kao leptiru gusenica …..

Od idealnog do sudbine,
još samo jedno osoblje rodbine,
usamljena časa za praznim stolom ,
presrećna žena sa idealnim bolom
obučena stopala a zemlja propala
odbegala dama sa suncem na rey banu
kao sto miriše armani pre pelina
kao senka koja je zasenila
kao bolest koja se tiho prikrala
kao … eh da sam samo znala …..

Opet na mrtvoj straži sa slikama,
nema tečnosti koja bi prijala
nemir u duši nemir u odelu
obuci me opet u onaj kaput stari,
pomozi mi da budem onaj pravi
kao med što se sipa teglom iz kašike,
kao fržider koji se hladi u ledu,
kao farba koja se sedom kosom oboji,
kao čovek što šeta dok senka stoji …..

Hej ! kada viknem neka bude ono što se ne čuje,
prati me samo mislima dok ćutim,
ja zelim da budem puška koja se iz metka ispaljuje,
i to što nisam bomba kojoj se čovek zahvaljuje,
ja sam sms koji po golubu putuje ,
onaj ostareli momak sa bradom od obrva,
usamljeni mrav koji se sa mrvama obara
kao struja koja na peglu radi
kao auto koji se toplotom hladi ,
kao oluja koja se nije dogodila,
kao neizrečena reč koja je u srce pogodila….

Kao kiša koja pada na oblake,
kao tišina koja se razbija o korake,
kao bolesna ideja u rezonantnoj kutiji
kao dijamant koji je ničiji
kao beton koji se vodom rastvara,
kao zumbul koji na mrazu cveta,
kao svetica , vojnik, krv i osveta …….