O, kada biste samo znali……srca od grafita,

koliko sebi nedostajem,

koliko dugo od poslednje smrti

čeznem da se vratim s dalekog puta ka Vama,

na koji već trinaest večnosti bejah osuđena…

o,da….

 

Kada biste samo znali il’ umeli raznati

kako me je samo ponižavalo Vaše „Dobro jutro“,

„Dobar dan“ il’ „veče“,

o studenoj rosi ,o zapupeloj noći;

kako su se batrgale ove zenice

ka tračku sebe u Vašim suvim staklima,

u Vašim….čistim morima….

 

O, kada biste naslutiti mogli,

al’ to je samo moja krasta,moja guba

poput crvenog vetra

koji je protutnao obojivši me u vatru….

da je izgaram,da me gori………..

O,kada biste osetili požar podmetnut od poslednje smrti ove,

najneutaženije,

na koju se  nebrojivim praskanjem raznosim….

O,da…

 

I, kako me još ogreju Vaša „Zbogom“,Vaša „Doviđenja“

o umornom danu il’ vrelom kamenu;

kako se još ove šake otimaju

ka dodiru sebe u Vašim mekim rukavicama,

u Vašim sanjama  koje zaudaraju na krv…..

I, kada biste samo znali

koliko ćete mi nedostajati

koliko teško će mi Vaše poslednje smrti pasti

u čekanju da me vratite s dalekog puta

na koji ste, koliko eonima i eonima……. pre mene….pošli…

 

Ne biste me poznali;

Ni moje veđe, ni korak, niti pesme moje;

Ni veš kojim mirišem u drvorede;

Niti ovo grlo koje umire svoju notu!

Ne biste bili k’o što Vas i sad nema-

u sokacima jedinih mladosti,

iz kojih sam prognana već skoro trinaest večnosti

upornosti …

o,da…………..

 

A, kada biste samo umeli znati sebi manjiti,

priznati sve svoje i do poslednje smrti,

odmorili  bi srca olovaka….

ta srca svoja od grafita…………

O,kada biste samo znali………

O,kada biste samo…………..znali.

januar,2012.

 

VEČERAS TE NEĆU NAJVIŠE NA SVETU

Večeras te neću najviše na svetu,
pa makar mi rekli da si zadnji izvor
s kog će usne piti, a ruke se miti.
              Večeras te neću najviše na svetu,
a znam, život moj se, od te’, neće skriti…..

Večeras ti ne dam u krletke misli,
prorekli mi makar, paklove da prođem,
bosa da ih gazim, ruke da ne mazim.
                   Večeras ti ne dam u krletke misli,
a,znam, istim ognjem  sebe ću da kaznim.

Večeras se tobom ništa neće zvati,
pa makar mi zorom zanemela snaga
da ne mogu reći, pevati o sreći.
           Večeras se  tobom ništa neće zvati,
a,znam, rešeno je – nikad niko treći.

Večeras te neću naviše na svetu,
pa makar sve sile da mi te prinesu
skerletnog u moći,u  ranjivoj noći.
             Večeras te neću najviše na svetu,
a znam,život moj će, lopov,sam ti doći.

+

O, mili ljudi, neće iz grudi
ma, srce ludi, duša se trudi
rima joj sudi; to damar kudi
prirodu čudi.-
Pesma se budi.
O, dusi jada, rovovi pada,
ma, pevam sada, u moru strada
to mnome vlada, ovde i sada
bojiste hada.-
Pesnik se nada.
O, hoće, tu je, u reči kuje
tajac se čuje u bilo oluje
ma, trnci struje; stvaranjem huje;
Da očaje truje-
Pesnik To snuje

O, nema više, negde gde biše
kapi bez kiše, to srce diše
i dušom briše; ma, slapove njiše
tiho, sve tiše-
Pesma se piše.

O, ćudi, leka, u reci reka
to krvna i meka u venama čeka
bliska, a daleka; ma, učini jeka-
od pelina mleka -
Pesnikom čoveka.

(C) Aleksandra Mladenović

Napiši mi

Na neprobojnoj opni

Onu tajnu nad svakom drugom……..

Piši mi

O tetrebima

Kako li zavole

Kako li nam se smeju

Sa nekog uzvišenog mesta

Nama,

Nadmudrenim mudracima

Nezalečivim lekarima

Neispisivim piscima

Sa neke neucrtane visoravni ……..

-

Napiši mi

Po nabusitim tišinama

Isitinu onu nad svakom drugom………

Prostri mi slova

O hijenama

Kako li omrznu

Kako li nam se cerekaju

Iz neke provaljene lešine

Nama

Beživotnim boemima

Raspetim  neznabošcima

Pokornim oholnicima

Sa nekog  proburaženog čistilišta……..

-

Napiši mi

U pismu nerotkinji-

Onu zabludu nad svakom drugom……..

Piši mi

O  idolima

Kako li okamene

Kako li nam se razrođuju

Sa nekih uplakanih toplih dojki

Nama

Rasturenim niskama perli

Raskrinkanim šarlatanima

Razvedenim supružnicima

Sa neke  osunčane gromade  mraka……….

-

Napiši mi

Na procepanoj mreni

Onu  javu  nad svakom drugom………

Piši mi

O jadnicima

Kako li  proklinju

O himnama

Kako li nam ih  žedne želje poje

O maslačcima

Kako u nedohvatna nebesa gledaju

U tapiseriju  tuge- pogledom kiklopa……

-

I o paunima  međ’ šakalima

I o jezicima međ’ sabljama

I o niočemu  između svega

Piši mi

U pismu  nerotkinji……………

Čudance moje,

oktobra  ovog,

više no ijednog do sada,

nada se usidrila u čađ i smolu

dobujući…dolaziš…dolaziš…..

Cerekavo čudo moje,

jeseni ove,

kao nijedne do sada,

život se ugnezdio  u rebra i misli

šapućući……goniš…goniš…

Čudovišna silo moja,

starosti ove,

poput  nijedne do sada,

usudi se probudili  iz kome i snega

grmeći……tu si….tu si…..

Nerecivo čudo moje,

pesništva ovog,

kao nijednog do sada,

golotinja se svila u juče i sutra

razdirući…….da te nije……da te nije……

Čudance moje,

pijanstva ovog,

više no ijednog do sada,

gladi su  se usekle u tkiva i  mleka

dobujući…….dolaziš….dolaziš……

НEKA

Нека се пене свих кошмарних река

О мене распрше

У мени окупају

Нека ме покрсте

Као што онај поглед учини мом

Стакластом облутку кестена

Откотрљаном под ужарену веђу

Под глинену увалу

Под шапатне трепке…..

-

Нека се траве свих пољских пртина

У мени разлутају

По мени разбокоре

Нека ме покоре

Као што  онај глас учини мом

Лепљивом грленом муку

Склупчаном пред нагим ветром

Пред врчем медопоја

Пред неопрезом наусница…………

-

Нека се трнци свих  раних недодира

У мени разгрозе

О мене стровале

Нека ме напоје

Као што онај  гутљај учини мом

Усахлом вину занесењака

Уроњеном подно пријатне дубине

Подно кротке пучине

Подно жедних  ребара……..

-

Нека  се сан свих  најсмелијих сањања

Кроз мене продетињи

Из мене окоти

Нека ме освемоћа

Као што оно срце учини мом

Груменом задаху земље

Измрвљеном  под лакоћом дражи

Под призваном душом

Под Оним „животом мојим“……………..

KOSA OD INJA

* **********************************

Da prste smrznem kroz kose ti mraz,

sva nadanja tvoja da ispunim srecom,

da kraj mene usni tvoj umorni odraz,

i budi sa strascu i radoscu jos vecom.

*

Da gde god da dises zasigurno znas,

za tebe isto dise i postoji bas  Neko,

i gori u muci zeljan sebe da mu  das,

dok ti  dusu ljubi tako blizu, a daleko.

*

Da otvoris tajni kovceg gde je skrita,

sva lepota decacka ti uplasena sto je,

moje srce  preumorno vise da ne skita

vec kraj tebe kuca jako otkucaje svoje.

*

Da mi dodjes, tajno otmes kao lopov koji,

blago svoje krade nocu  iz tudjega dvora,

da kraj tebe strepnja duga tuge  se ne boji

bez ljubavi prave da se bivstvovati  mora.

*

Da zaledim prste tople kroz inje ti kose ,

sve u transu  neka biva samo za nas dvoje,

da kraj mene drhtavice  ljubavi te nose,

sve sto imam  i sto nemam da postane Tvoje.

************************************

MEСЕЧИНА

*

Требају ми ледни сјаји једног срца месечине,

да ми сплету медосладне сребрнасте траке пусте,

па у пљусак да се проспу над покровом помрчине;

требају ми једног мрака макар студне магле густе.

*

Да их згрејем костретима проклете и недохватне,

под крилима зрикаваца у облутке што се збраше,

требају ми бриди мошти бесмтрне и преобратне;

да се пропнем каљугама  врх  клизаве таме наше.

*

Грумен светла издаће ме над рекама снених ива,

док  се шкргут ноћни лепи позлаћујућ’ пуну луну,

пропашће ме њени пути, ћутаће ме поноћ жива;

требају ми једног свода барем свици да ме куну.

*

Да их  мамим миомиром  немирне и совуљасте,

под  пазухом  камичака у бисерја што се шљаште,

требају ми трнце несна безочне и бадемасте:

да се подам  за сребрњак месечевој игри маште.

*

Конци тајни, требају ми, једног срца од милине,

краснолисне трепет-срме тополове да ми врисну,

па у пролом да се саспу под окриљем месечине;

требају ми једни пуцњи махунарки кад се стисну.

*

Да их мијем на изворе прозрачне и брзоточне,

под фењером  луталице у  шерета што се чини,

требају ми хлебне корке пресветле и непорочне;

да их винем  уз брзаке ка свиленој безвисини.

*

Стопе скрите, требају ми, једног млеча месечине,

да ми успе међугрудју шећернога јела пустог,

пропеће ме мркли гази, говориће ћутње њине;

требају ми једног мрака тек песмичци  луга густог.

*

Да их појем нетремице насушне и неизбежне,

под  угризом  јеленака  тресетиштем што се коте

у мркоугље паучине црноусне, чудно снежне;

да се опним баш у њима обљубљеним од  лепоте.

*

Требају ми мразна врела једног срца помрчине,

да ми свуче ноћобдиве среброткане свиле меке,

па у стисак да их здробим под јорганом месечине;

требају ми једне тмине макар лахор будне смреке.

*

Сад  у вреже распрснуте топла душа већ се мрси,

уплетена мрежом сјајном док под луном вазда буја,

краснолика мрклом којим срна траву росну трси;

да не згасне непресушни  подпоноћни вез славуја.

*

SVAKA JE PESMA

Svaka je pesma molitva jedna

u koju duše se žedne spleše

i kojom  dišu bića nam čedna

za koju  sve biva, biće i beše.

*

K’o jedna vazda vrve u nama,

u isto Sunce boje sve trnutke

to vodom istom ispira se tama

za kojom vapi se mučno i ćutke.

*

Svaka je pesma jedno uzvišenje

sa koga se vidi sve čistije, šire

i koji nas mami k’o milo opsenje

za kojim se rado u vise ponire.

*

K’o jedna sve nisu drugoj slične

u njima se sušta svemisao skrila

i skupa pletu od pamtiveka vične

molitvenu tajnu  milotkanih sila.

*

Svaka je poema jevanđelje novo,

u koje se tope snage zadnje naše

i kojem nas veže nadivnije slovo

za koje  sve daju, daće i daše.

*

28.05.2010.

NIKO DO MENE

Klizim po glatkoj površini

Zaluda,

Pokuda

I osuda.

Svoj sam zaluđenik,

Sebe kudim

Sebi sudim

I niko do mene to ne ume bolje.

Plutam po kristalnoj površi

Očaja

Beskraja

I jecaja.

Svoj sam očajnik

Sebi beskrajnik

Sebe jecam

I niko do mene i moje nevolje.

Obitavam pod  prozirnom ljuskom

Greha

Smeha

i eha.

Svoj sam grešnik

Satrt smehom

Svojim ehom

I niko do mene to umeti neće.

Bauljam pod bistrom kapom

Svoda

Poroda

I izroda.

Svoj sam svodnik

Sebe porod

Sebi izrod

I niko do mene i moje sreće.