San

Gusim se u toj skucenoj prostoriji punoj dima,

sto sakriva prava lica svih nas.

Svetlost duginih boja zaslepljuje oci

i mislim da necu moci

opet od tebe okrenuti glavu,ne…

gledam te,i strah prolazi kroz mene…

brzinom svetlosti kroz vene i uspomene…

Oko mene su svi puni euforije,

haos i galama…

Tacno znam sta mi je

i zasto se pretvaram,zasto sama..

Jednu za drugom cigaretu palim,

trujem se,u guzvi davim.

Za one koji zele da vrisnu-prebucno je,

za one koji vole slobodu-pretesno je!

I toliko nas ljudi razdvaja,

al odlucih da krenem,

da osetim,

tvoju blizinu…

Tvoj pogled se udaljava,

probijam se kroz masu,

zurim,

posrcem…

koracam sve sporije,

al’ ne predajem se

iako ne daju mi te…

Samo jos malo,

i tu si pored mene,

doticemo jedno drugom ruku

i kroz jedan tren

sve nestaje!

Nema te………..

mozda

zato

jer nikada

i nisi

bio… tu.

Neka pričaju

Ti ne možes da mi kažes

ono što jeste,

onaj deo što se zove Istina,

već samo ono što osećaš,

što misliš,

to i pokazuješ,

ni pred kim ne kriješ,

da tvoja sam…

ali ja pokušavam,

bojim se

da pripadam,

da volim,

to najviše mrzim!

Onaj osećaj kad me preplavi,

kada se smejem,

i stojim na prstima,

onaj osećaj kada me dotakneš,

učini me živom,

ponovo smelom.

I neka je sve to lažno,

neka su reči prazne,

beznačajne,

dosad sto puta izgovorene..

Neka ljudi pričaju,

i neka mi sude,

neka se pitaju

šta se to dešava

i neka mi govore loše o tebi…

tvoj pogled ne laže!

Uzdrmao si moj svet,

u njemu ćeš i ostati!

just a dream

She can’t see the haunting face

the one inside her dreams.

She fears, she’ll never know the truth

and never going to risk.

She tries to run and hide

but he is closer then it seems.

She wants to wake up and scream

,,It’s just a dream, it’s just a dream.”

 

The voices that were heared last night

were hints of more to come,

unknow voices, so loud

that she prays for the morning sun.

 

She knows it’s time to face with truth

and knows there’s no place to run.

She only wants to wake up and scream

,,It’s just  a dream, it’s just a dream”,

but it’s not…

one thing

I’ve been asleep too long

can’t even see what’s wrong.

Suddenly, no lights around me,

I’m not able to see anything.

And I walk and walk…

was just lost in unthinking.

I’m hearing somebody’s talk

but still pretending to sleeping.

I’m holding with all my strength

to the numbness…

Finally, falling with no faith,

loosing all awereness.

I wish I could tell a word

but I couldn’t find my voice.

Last time it was heared

was when you made your choice.

It starts to rain,

I didn’t make a step,

just still standing

feeling all upset.

Pain knocked me breathless…

If I could only been fainted,

but I didn’t lose conciouscness,

world was still black&white painted…

Hours were passing by,

in dimension that was unplugged.

No scream, no cry.

Was this bad enough?

Memories are slippin’ away…

I don’t feel texture of your skin,

Your eyes are now grey.

Wonder, what was I’ve last seen?

There is just one thing

that would make me able to resist,

Your love

and it’s only in my dreams,

but I know that you’re somewhere exist !

Među svojima

Brod poljuljanog morala..

na njemu živim

i ne plovim morem

vec mutnim Amazonom.

Još sam mala

i svemu još se divim,

al ne pristižem nigde

ovom vodom.

 

Odavno,

posada je izgubljena.

odavno,

ne zna se za pristanište.

Odavno,

paluba beznadežna

već godinama

moje je skrovište.

 

I želiš da odeš,

a nemaš luku.

Žedan si

dok spavaš na svoj toj vodi.

Nemirni talasi

prave buku

dok ti stremiš ka slobodi.

 

Posada je sakrila kompas,

ne možeš dalje

od stuba srama.

Tu je kraj.

I gde god se okreneš

ne vidiš spas,

ne vidiš nebo

ni zvezda sjaj..

 

Nađe se po tračak nade

u toplim noćima,

u snovima..

Bude ti na dohvat ruke,

stojiš na prstima,

dosežeš…

Ali kad i to neko ukrade,

kad i to nestane

shvatiš da si deo tame,

shvatiš da si među ”svojima”…

Ti možeš više

Još uvek sanjam, uprkos svemu,

nalazim nade tamo gde ih nema,

i vidim zvezde na tmurnome nebu,

tražim nas tamo gde nesanica drema.

 

I još se borim, još uvek snage imam,

nalazim je tamo gde sve je zamrlo od bola,

i svaki poraz opet stojećki primam,

uspem da spasim barem sebe pola.

 

Strahove svoje puštam da umru u noći,

sve svoje želje nalazim na zgarištu snova,

i uvek vidim jedne iste oči,

oči što sjaje kao nada nova.

 

Puštam da suze izlaze iz mene same,

tražeći vazduh što se lakše diše,

i nađem svetlo posred najdublje tame

i viknem sebi ”Da, ti možeš više!”

Most

Zar  nije kasno za

reči neizgovorene?

Zar nije dosta

potraćenog vremena

za verovanje u čuda?

Zar nije previše

Očaja prošetalo tuda?

Baš neki dan

naletesmo jedno na drugo,

slučajno, al namerno.

Običan pozdrav

i kimanje glavom-dovoljno,

jer mu se činim već dugo znanom.

Kad kući stigoh,

pred spavanje,

Rekvijem za snove posluži

duši omotanoj obećanjima

koje niko nije znao da održi.

Obećanja upisana

u dnevnik doživljenih istina,

a svaka druga

je prazna strana.

Kažem ,,kuća’’-

cetiri zida, vrata i lom

jer je mnogo više potrebno

da bi je nazvala ,,dom’’.

I legnem u krevet

počnem sanjati..

Most od želja svake druge noći

i nova obala, biserna, večna,

do koje ću doći

okrenuti se staroj

i napokon biti srećna.

A srce mi željno

već tamo luta,

jednim korakom

sam na pola puta.

Dobro sam

 

Ne plači, molim te,
ne mogu da podnesem taj zvuk
i to što čujem,
razara i slama.
Iz sobe čujem te
i lomljenje srca,
tako je glasno,
u meni odzvanja.

Kako ziveti u sred rata,
u svom sopstvenom domu,
u malom utočištu..
Navikneš se od malih nogu
da strahuješ
pri povratku
u isto…
I sve je isto,
i reči i suze
i dela i nedela.
Samo se otvara pitanje vremena
kad legneš u krevet
i čekaš
da prođe…

Ne znam zbog čega
nosim svu krivnju,
kad si ti taj
zbog koga sam
zidove oko sebe podigla.
Senke unose noć
kroz pukotinu na njemu
i teško se diše,
ali probija eho slomljenog deteta
koje viče
,,Molim te, nemoj više”.

Ožiljci izblede, oče,
ali bol ostaje ista
i sećanje na to
kako se snovi ruše.
Sve ovo jednom proćiće,
u meni,
samo majčina ljubav cvetaće.
Jednog jutra probudiću se,
biće sunčan dan,
pogledaću prošlosti u lice
i reći
,,Dobro sam.”

Aleksandra Vidić – Biografija

Zovem se Aleksandra Vidić. Iz Adaševaca sam, kraj grada Šida. Rođena sam 30.10.1993.  godine u Sremskoj Mitrovici.

Završila sam Ekonomsku školu „9.maj“, smer turistički tehničar. Govorim 2 strana jezika, engleski i nemački. Trentno radim kao novinar u Sremskoj televiziji, u Šidu. Zadovoljna sam poslom iako su moje ambicije mnogo veće.

Živim u kući sa mamom i mlađom sestrom. Sve tri volimo da pišemo. Ja se najviše pronalazim u prozi iako pišem i poeziju od malih nogu. Član sam književnog kluba „Blagoje Jastrebić“ Vašica.

Kroz svaku napisanu reč, poklanjam i deo sebe.