Sofija, mudrosti moja

I

O, Sofija, mudrosti moja,

danju si tako mirna i čedna,

bleda kao sibirski sneg

i hladna kao led.

-

I dok  ti vetar, mrsi kose,

ja uzdišem i za tobom čeznem,

zbog tvoje lepote, koja me vodi,

do neba, na beskrajnoj slobodi.

-

Da su ove ptice, ljudi

rekle bi ti sve,

kako te gledam, pogledom što ludi.

O, dušo moja, otkriću se.

-

Vetar ti udara u grudi,

a ja bih voleo, da ih ljubim.

I evo još mi usta bride,

jer su tako skrivene i bezobrazno stidne.

-

II

O, Sofija, mudrosti moja,

i dok koračam, polako u seni,

samo ove zvezde, to znaju,

koliko ja mislim o tebi.

-

I blaga groznica me hvata,

postaje mi vruće oko struka,

koža mi se ježi oko vrata,

o, tako bih da me dodirne tvoja ruka.

-

Ruke mi u sumrak raširi,

da mi dah, do jutra stane,

i daj mi to, ispod haljine što viri,

da se sladim, natenane.

-

III

O, Sofija, mudrosti moja,

daj mi da te ljubim po dnu stomaka,

da te volim i srećnom činim,

da te odvedem na vrh Himalaja,

do beskraja, do našeg malog raja.

-

(C) Ana Berbakov – Anee