Category: Andreja Vranješ

ЈЕНКИ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

321 пута прочитано


ЈЕНКИ

Ако некада запнеш тамо,
не питај никог,
ни себе они не воле
и нико се  не сећа,
тамо кад дођеш,
не питај ништа,
кад им у кућу уђеш,
пре ћеш изаћи,
они не гледају у очи,
већ у леђа.
Ако некада запнеш тамо,
ипак им реци,
тихо им реци,
да блесави нисмо
и да  све знамо.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60966

Песме из 2 збирке… – Андреја Ђ.Врањеш

195 пута прочитано

ПОЕЗИЈА ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ )

ДРИНА

Кад се ружноћа лепоти наруга,
радост тишине израњаве крици,
погледе обоје крвави видици,
живот застаје као мисао.

Јауке јутра ветар носи,
дубоке снове свирепост грди,
рибе налазе мир испод бола,
и врбе тугују као људи.

Кад се зло сакрије у време,
кривудава туга поново почне да воли,
ракови крену бистром надом,
зелену тајну сећање боли.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60891

ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ ) – Андреја Врањеш

127 пута прочитано


ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ ПЕСАМА (СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ )

ТРГОВИ

Тргови,дубоки трагови,
потрошених пољубаца,
давних погледа,
избледелих истина.

Вечити подијуми љубави,
на којима младићи ветровима завиде,
они су она места где се вековима,
сусреће лепота.

ОБЛАЦИ

Изнад Андалузије високо,
расуто облачје меко,
кабаљери висина Лорку славе,
плешући бели фламенко.

Шта ће са рањеним скитницама бити,
када се истањи плес бели,
срећом нису људи да пате,
што више нису цели.

ПРЕВАРА

У сан живот дугачак стао.
Живео је поновљено преварен.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60833

ВИШЊА … – Андреја Ђ. Врањеш

140 пута прочитано


ВИШЊА

Деда је на ободу  дворишта посадио вишњу, родио му  се унук, дадоше му  име дедино Радош ,стасавао дечак, гранала се вишња.

Пролизиле су године, дечак се сваким даном мењао,  постајући део оне  лепоте која се заокружује мушком снагом и чврстином. Пентрао  се по гранама, вирио у голубија гнезда, кроз крошњу ноћу  сударао поглед са звезданим сјајем ,рањавао и ломио,испод ње се дизати учио. Вишња је  богато рађала,све док  постепено  све упорније није почела да је  осваја тамна  густа смола, лишће је кренуло да јој  се  скупља и спарушује, сушила се лагано. И као што је све што стари  крто и као стакло ломљиво,склоно одумирању, тако је и остарела вишња почела да пуца уздуж стабла, да би  напослетку почеле да јој се изваљују и ломе оне најтеже,дебеле гране ,чинећи је непрепознатљиво нагрђеном и ружном. Запретила је опасност од изненадног рушења.

У надолазећој зими деда напусти овај  чудни неуређени свет.Радошев отац није чекао да вишња поново олиста већ    посече стабло,није то урадио ни од жеље ни од радости,већ од морања. За себе препун сентимента рече: „ Што ти  је нечији живот, кратак као дан ,вишња  поживе тридесет година и у њих стаде цео њезин  век а храстови живе по триста и више година , баш као и неки људи што  брзо одлазе а неки се опет  учауре у времену. “Млађани Радош је већ  деценију и више био изван породице, отишао је у Ниш,  најпре у гимназију, после и на студије. Завршио је за инжењера  , онда је као перспективан стручњак доспео у  животној борби у Немачку,у главни град Баварске Минхен где се  запослио, као биљка пустио дубоко корење ,оженио се и ускоро  добио  сина, којем по најбољем другу  даде име Миутин. У тренуцима  слободног  времена када је Милутин поодрастао причао му је дуге и тихе приче о вишњи која је означила  његово детињство, коју је  у сновима неговао.  

Остала је забран у који  нико  није могао ући до  само он, вишња је истинска, његова стална непоновљива радост. Некако с пролећа када се Радош спремао на посао, рано скоро у цик зоре, зазвонио је телефон, никада тако рано.  Полу сањив Радош подигну слушалицу,чуо се крупан баритонски глас, овде Стојан, говор је био узбуђен.брате жао ми је  морам да ти јавим,стриц и стрина су умрли у истој недељи уочи Васкрса, родитељи, Радош се ледено згрозио,прво мајка чуо је па онда трећег  дана после и отац ,  од  брзине догађања нисмо стигли да ти на време јавимо,настави Стојан да реферише. Ганут болом за старим родитељима које због животних околности  ,  делом и  немара  није  видео годинама , опхрван тугом одлучи се повести сина ,да бар посети њихове гробове.  Следећег преподнева   кренуше пут Минхенског аеродрома,лет је био заказан за тачно девет часова. Када су после непуна два сата слетели на   Константин Велики  , дотакли земљу предака , осетили мирис родне груде,Радош запази стричевића  Стојана који је дошао да их дочека и превезе до родитељске куће. Стегоше се   у  мушки чврст загрљај , сузних очију кренуше  према  возилу,Стојан је помиловао  дечака , упитао га како се зове ,малиша је подигао главу и немо га погледао одсутним погледом .Ћутали су нису причали док су се возили,осим што  је Милутин  у неколико наврата на Немачком нешто питао оца ,гледао је кроз прозор .Вожња није дуго трајала,  у  дворишту родне куће није  било старе вишње која   је некада  за летњих врућина  штитила од сунчеве топлоте, уместо ње  стајала је празнина .

За Радоша ништа више није било исто, ни  кућа, ни  двориште,чак ни  небо, које је на једном постало мутно као да се из њега изненада вратила јесен.Радош заплака дубином бола који га је потмуло  кидао,заплака и Стојан,некако се и киша намести и небо проплака. Милутин  осети да се десило  нешто крупно и необично па упита оца где је „она“ вишња о којој  си ми  годинама  радосно причао ? Заменица она постаде   ружна ,  скарадна, деградирала  је сећање,љубав,детињство,његову радост.  Милутин  очева осећања свакако није могао  препознати,њему су  била непозната, страна.  Радош није имао ни снагу, ни речи да одговори сину,уста се спекла,чуо је откуцаје властитог срца,једва се некако задржавао на ногама.

Дечак је ћутао, он  засигурно неће никада плакати за тамо „неком“ вишњом,његове виртуелне игре не могу пробудути дубока осећања каква је имао његов отац,а каква ће бити његова осећања и сећања,да ли ће их уопште и  имати, да  ли ће  људи његовог времена  знати плакати, можда ни киша неће  падати  ? Склањаће је неким чудом технике . Кога ће у његово измештено доба  возити таксисти? “Људи ће се састајати испод  пластичних липа,али ја те волим нико неће знати  рећи „речи су песника.Можда је  песник нешто  предосетио давно. Свега неће бити осим  празнине. Радош се вратио да угледа тугу. А У ДУШИ БЕСКРАЈНА ПРАЗНИНА.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60807

ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА ) – Андреја Врањеш

154 пута прочитано

ПОЕЗИЈА – ИЗ  ЗБИРКЕ ПЕСАМА (  НА ОБАЛИ СРЦА )


КРОЗ  ПРОЗОР  ВОЗА
С. Д.


Гледам кроз прозор како промичу:
куће,виногради,стубови,људи.

Посматрам,у глави ми се мути,
изаћи ћу на следећој станици,
мислећи још увек на твој осмех,
као да нисам од тебе отишао.

Како преварити сећање,
како збунити живот?
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60805

ПОЧЕТАК И КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш

113 пута прочитано

 

ПОЧЕТАК И КРАЈ

                                                                                                                                                  проф. и драматургу Јовану Радуновићу

Кадa све учини се, стане,
живот изгуби радости сјај,
у драгом оку не видиш се више,
то је један крај.

А крајеви нови су почеци,
ко рукопис час у старом, час у новом редку,
и живот је када се сагледа,
пола га на крају, пола на почетку.

Када се примакне онај задњи крај ,
вид улови светла потоњи трак,
нећеш ни знати, нема страха више,
свуд около и у нама мрак.

И опет онај чаробни почетак,
крај упорно прати,
трзај живота, новог,
из грумена земље расту траве, влати.

© Андреја Ђ. Врањеш

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60701

ПРИНЦ  РЕЧИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш

134 пута прочитано

 

ПРИНЦ  РЕЧИ

                                                                               Бранку  Миљковићу

И песник и сан,
верник који песму моли,
заљубљеник у сјај речи,
болео га осмех голи.

Болео га живот нежна,
потрошио све самоће,
изгорео ватре срца,
обојио нејасноће.

Разапете мреже вреже,
замрсиле живот цео,
све се муке у њем среле,
све се среће у њем сплеле.

Још он живи, још он јужи,
стиховима греје студи,
лепото имена, лепото бола,
у песмама твојим не умиру људи.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60641

ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА – Андреја Ђ.Врањеш

94 пута прочитано


ПОЕЗИЈА – ИЗ ЗБИРКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА



ОСМЕХ


Отисак среће,
на пољани
дечјег ока.

Зрачак Сунца,
у врту детињства.
Тренутак који траје.

Не вене.
Да га нема,
кловнови би сишли са сцене.


ВЕТРОВИ

Доносе трагове,
обојене снове,
успомене луде.

Са њима долазе кише,
квасећи сетом оседеле године,
када би могли заборав донети…


РУКЕ

Шта год да чине
судити им не треба.
руке су понизне мозга слуге.


КОВАЧ

Да сам ковач
ковао бих све,
само ланце не.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60612

У МИСЛИМА… – Андреја Ђ. Врањеш

67 пута прочитано

 


У  МИСЛИМА

Кад год се сретнем са људима,
далеким од људскости,
уплашим се за судбину лепоте,
стрепим за излазак Сунца,
после се браним сећањем,
пољубим икону Светитеља,
одлутам до почетка радости,
поклоним  времену  пређа,
додирнем у мислима руке Мајке,
гласно заћутим.

ВЕЗА

Унуково детињство,
дединим видом пролазило,
срели се венама,
радошћу волели,
загрљени истином.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60494

ОН ЈЕ ТУ – Андреја Ђ. Врањеш

82 пута прочитано

 

ОН ЈЕ ТУ

                                                                                                                 Добрици Ерићу

Видим га добротног,

извири из старих дана,

спусти се из неба ока,

у тајну срока.

На Гружи стихове лови,

гледа како се љубе цвет и тишина,

радује на најкраћи начин

и када лежи он је висина.

Месечином се смеје,

Србијом корача у одори од радости,

стихове смишља са осмехом,

зна језик птица, светлости луталица.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60405

Pages: 1 2 3 4 Next

Load more