Category: Andreja Vranješ

ОН ЈЕ ТУ – Андреја Ђ. Врањеш

 

ОН ЈЕ ТУ

                                                                                                                 Добрици Ерићу

Видим га добротног,

извири из старих дана,

спусти се из неба ока,

у тајну срока.

На Гружи стихове лови,

гледа како се љубе цвет и тишина,

радује на најкраћи начин

и када лежи он је висина.

Месечином се смеје,

Србијом корача у одори од радости,

стихове смишља са осмехом,

зна језик птица, светлости луталица.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60405

У КАМЕНУ СМОКВА – Андреја Ђ.Врањеш.

У  КАМЕНУ СМОКВА

Кржљава смирене лепоте укриво се
Сунцу радује,рађа да докаже да је мајка, гледао сам је до свога одласка
њеног муковања,ми се сваког зорја даљинама приближавамо,тада нам се
истине укрсте моја туга и њена слобода.



ПРОФАНА ПРИЧА

Сећања севну,
туга изнад Бога,
сновима уткане тајне лепоте,
за људе ове профана прича,
клавир свира,
друге су ноте.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60355

ГРАДОВИ – Андреја Врањеш

ГРАДОВИ

Смештено у красу белина Ливно  заноси каменом лепотом.Познато по хоровима какве Босна није познавала, забележено у предању као место где странци не требају певати, јер је то  најблаже речено неукусно, овај градић  је пронашао  своју истину на ширинама крашког поља .Камен је  декор овога града и  светлост,кише овде падају и пропадају, ветрови се радују, снегови плаше док југо не покаже своју решеност да свуче ледену хаљину и не открије поново онај вечити камен, јер све може  да нестане а камен остаје. Овде је и кула из народне песме у којој су  Турци мучили старог Вујадина, кад Ливно бејаше проклето Лијевно,кад слободне очи могаше гледати само са врхова. Овде се Бог заклео да ће створити разуђену лепоту. Тишина је на овом месту изгубљена, све  је  звук , шумор Думана  који извире  да  лети расхлади  врео поглед, до дечје граје и жагора који се разлива улицама овога  града, уздаха, преварених надања и оних чудесних мешовитих зборова који су ваљда најлепша  синтеза лепоте и музикалности. Овде се родио сликар Габријел Јуркић импресиониста, велики мајстор пејсажа, из овог уклопљеног града у редакцију Сарајевског Одлобођења стизале су некада бравурозне  репортаже  новинара Славка Готовца које су ведрином  вподсећале на  оне далеке Вимблдонске  преносе тениских мечева господина и барда српског новинарства, Мирослава Мире Радојчића, написане  да задиве. У овај град лепо је доћи у свако годишње доба, само немојте певати слушају Вас бољи и некако дисонантно звучи. У овом граду лепота се обрушава са свих страна,  у свим видовима и такође запамтите одавде се не може отићи  без питања, зашто више нигде не постоји  сличан град ? У овом граду сам се родио и ја   једног светлог октобра када су кише касниле  после једног  рађања вриска .
МЕСЕЦ ЈУЖНО ОД НОЋИ

Хелиос напусти ливаду неба,
за њим чаробни пурпура траг,
ветар се украде с врха брега,
наступи свитац светлости маг.

Искра кроз крошњу севну,
звезда склизну низ мук,
тишину приближи таме сцена,
у њу се скрили и цврчак и звук.

Долазак жене најави љубав,
усне и осмех између стида,
заносна отвори страсти део,
за четри ока за два вида.

Рој звезда опипава тмину,
игра светла у мрклој глувоћи,
рапсодија без звука,
месец задевен јужно од ноћи.

© Андреја Ђ. Врањеш.


Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60317

ГОРОСТАС, ПЕСНИЦИ … – Андреја Ђ. Врањеш

 

ГОРОСТАС          
Б.    Ћопићу

Сањао је снове Сљезове боје,
Пролом се отвори у глави таме,
радост сломи у оку јутра,
светлост се сузи у тачку црну,
Сунце се сруши нестаде сутра.
И песник оде да лечи дане,
можда га виде вишње ране,
негде на Уни кад поглед купа,
а река за тренутак за њега стане.

ПЕСНИЦИ 

песнику Љубодрагу Љуби Обрадовићу.

Пријатељства чувају између тајни,
из снова рањени буде,
највише говоре када заћуте,
у сузама дечјим препознају људе.

ВРЕМЕ

Не може се победити,
стане у трен,нада кратка,
роба није а може да се купи,
је ли истина или варка ?

ТРЕН

На заласку живота срео се са мајком,
срећан је био колико у сан времена стане.

РАВЊЕ

пријатељици Снежани Ивић Крстајић.

Време славу не тамни,
године кораци пролазе,
слободом се разлило,
панорамом радости.

Птица троши лет,
у ватри Сунца постање,
Сава без страха тече,
покрај ње тече Равње.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60299

У  ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш

У  ЖИШЦИ

У осмех се претвори,
радуј јутра,
уђи лепотом у речи,
постани светлост рањеној птици,
из мржње се извуци,
игре понеси,
препознај себе,
у краткој жишци.

РАЗЛИКА

Како да се вратим када не знам где,
питаћу селице оне се враћају,
самном је ипак другачије,
ја бих враћањем обмане множио.

ТИШИНЕ

Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима испод неба,
далеке од гледања.

Постоје да свратимо,
заклони од буке лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.

ДУБИОЗЕ

Због чега истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто лепота нестаје,
где ли се може  враћати ?

Радују ли се траве,
дувају ли сновима ветрови,
зашто се памте несрећни,
како умиру цветови ?

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60262

ЧУВАЊЕ  ЛЕПОТЕ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

ЧУВАЊЕ  ЛЕПОТЕ

Сачувај обојени лептиров лет,
требаће ти кад ружноћу навршиш,
кад ти мудрост отужи,
кад те радост опржи.

Једном,
кад се нађеш,
између додира суровости и старости.

ЗАВИЧАЈ

Како отићи тамо где живот ћути,
никога драгог да исповеда немир,
како са очима од светла бити слеп,
опростити тугу за цео један свемир.

 МИЉКОВИЋ

На дну душе становала светлост,
изношен поглед бронзаног вида,
љубави имао за сва времена,
радост вежбао ко да је етида.

Скупљен у мисао писао,
стихове дубоке до дна времена,
ништа бледо његово није,
у сивилу живота бремена.

У ОКУ НЕБО
Татјани Т.

Кад будеш враћала успомене,
сети се погледа који се изгубио тамо,
где су топовске и пушчане цеви односиле поразе,
када су једине победе биле очи,
које су у себи сачувале небо.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60222

5 песама – Андреја и Ђорђе Врањеш

ЗАБОРАВ

Не обилази градове без река,
то је као да обилазиш станове без књига,
као да пролазиш улицама без жагора,
градови који немају реку немају  никакав излаз,
у таквим градовима залазак Сунца изгледа као шала,
превара за око.
Посетио сам једном један такав град,
из њега сам отишао празан,
за слободу сусретања,
отишао сам уморан од празнине,
доћи у град који нема реку је толико промашено,
као волети жену без осмеха,
посетио сам једном један такав град,
када сам из њега изашао,
заборавио см његово име.

ВИШАК

Кад касно схватиш закасниш,
кад на време схватиш,
можеш без радости остати,
награђени су они који никада не схвате,
њима је време вишак у простору среће.

КАКО СТИХОВИ ПЕСНИКЕ ПРЕПОЗНАЈУ    

сестричини- Јулији

,

Ако можеш угледати радост ватре,
ако препознајеш старост као замор,
ако се заљубиш у невидљиво,
у невољама ако запажаш сличности,
ако у еху чујеш продужену утеху,
ако пред силом у светло се склањаш,
ако можеш на време да приметиш,
биће ти јасно како стихови песнике препознају.

РАДОСНЕ  ЛЕПОТЕ

другу Панђулету

Између мене и тебе,
између нас,
постоји мали јаз,
којег прескочи и буба мала,
ја и ти смо лихт и тегет плава,
истог зова исти везник,
радосне лепоте,
сликар и песник.

© Андреја Ђ. Врањеш

ЖЕНА

На праг моје осамљености,
долази сваке ноћи двогласна,
као да је сестра вјетровима.

По дану ме прогоне очи,
које је виде свукуд засијану.

Зашто ми снове рачунаш у радно вријеме?
кад ти је јасно да у касне сате,
у посјету примам једино забораве.

© Ђорђе Врањеш

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60156

НИРВАНА ОД БЕЛОГ и друге песме – Андреја Ђ. Врањеш

 

 


НИРВАНА ОД БЕЛОГ

Бела радост у белој ноћи,
бели осмех белим сели,
све је бело поглед цео,
живот бео белим смео,
од смрти се белим дели.

СУДБИНАР

Одлетети с ветровима,
до топлих мора,
на дну пронаћи остатке себе,
постати судбинар рањених амфора.

Живети с рибама од светла,
са шкољкама од боја,
у песку судбину крити,
остати тајна дубина тамних, морски човек бити.

КЛЕКОВИ МРТВИ

Клекови мртви стоје,
тврди ко камен у каменом  крају,
а  ја  се питам, каква су то бића,
која дуже мртва него жива трају?

Одговор немам,а што ми и треба,
нека  остане тајна,да  људе нове прати,
остала је тужна дилема,
хоће ли  такви чудити се знати?

ШАПАТ  СЕЋАЊА

другу, Аљоши Бухи, Црвена јабука.

Његова су питања ,
извиднице ума,
кад сећања шапну,
мисо радост буди,
одавно је тајна,
нестала дуга,
дани кишом плачу,
ко да плачу људи.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60104

НИ РЕЧ – Андреја Ђ.Врањеш

 

 


НИ РЕЧ

 

Били су небо
један другом,
радовали се кишама пролећним,
маштали  тихи,
добијали и губили,
истој тајни заклињали.Онда је један склонио себе из себе,
постао безочан, суновратан,
изгубио је светлост, упао у мрак,
гасио је најсветлије звезде,
светиње под ноге бацао.
Други му увреде није узвраћао,
није  клеветао,
а како је и могао,
па били су орлови
исте плавети.

Говорити прљаво,
проглашавати тамним,
а само до јуче у ведрине га дизати,
имати радосно мишљење о њему,
значило би бити празног морала.

Како сам могао са таквим,
зар сам ја бољи, говорио је у себи,
ако је лош, како сам га у срцу њихао,
зар сам  могао бити с њим,
шта сам видео?
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60098

Неколико песама – Андреја Врањеш

 


ПОСПАНИ У ЈУГОСЛАВИЈАМА

Кад су мисли мишљења откривале,
када смо оно што смо волели у сновима покушавали срести,
када је све било толико прејасно,
шта су мислили на сцени обмана,
када је све што је било наше изгубило нас,
када су једине наде биле жеље,
да одемо загрљени богатством прошлости,
у нека склоњенија сутра.

ПАРИСКИ ВИДИЦИ

Лепотом загледан,
Нотр Дам радује векове,,
Лувр отвара тишине,
Монмартр и Монпарнас,
боје слободу квадрила,
има ли овде ишта да светлост није,
весеље духа,
или да није тиха објава стила.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60049

ВОЗОВИ : Андреја Врањеш

 

 

 

ВОЗОВИ


Имају  гвоздене стазе,
којих се држе,
по којим пролазе дужине брже,
они никад не скрећу,
возови нису као  људи,
увек су исти, када стоје и кад се  крећу.
Има у њима необичног,
од када сам их упознао доносили су радост,
спајају градове и путнике, очи и видике,
они су приче што на живот личе,
У њима се чека да се стигне,
до драгог неког, луке срца,
онда нас поново врате,
у дане трошне, бучне сате,
волим их што  клопаарају животима нашим,
што понекад  у  песму сврате.

© Андреја Ђ.Врањеш.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59980

НИШТА ЧУДНО НИЈЕ и МИО КОНТО ДРУЖЕ – Андреја Врањеш


НИШТА ЧУДНО НИЈЕ

Мириси  тупи, не чују се звуци,
пријатељи блиски у причама греју,
у  искрама ватра се не буди,
отишли су тихи дошли бучни људи.

Вода млака из кама, дубина,
трагове југа  не доносе птице,
лаж истини испод светла  руга,
нестале ситнице.

Питања нема,одговори свуда,
черге крећу пре радосног јутра,
оно што је чудно, ништа чудно није,
да на месту Саве тече Брамапутра.

 

МИО КОНТО ДРУЖЕ

Не тражи ме на завијутку ноћи,
лутам,
не троши месечину,
нећеш ме пронаћи дубоко је небо.

Mio konto, болови и туга,
живот частан закачињу лажи,
да сам звезда два бих века плако,
на  небеској стражи.

© Андреја Ђ.Врањеш.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59953

Андреја Врањеш – 4 песме

 

 


ПЕСМА КАМЕНА

Камен за под мисао,
за камен дане,
бол камени  носио,
камене му ране,
кад је из камена избио,
тугом камном патио,
у  песмама каменим,
камену се вратио.
Камен за под главу,
у камен све стало,
оног каменог много
и оног каменог мало.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59865

МОРЕНДО и МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ – две песме Андреје Ђ. Врањеша


МОРЕНДО


Говорио је тихо, радовао благо, све је у његовом трајању било пажљиво да никога не увреди до можда једино самога себе, могло се са са њим провести сате без и једне речи, па ипак од њега се одлазило као са АГОРЕ, проговорио је пред смрт, рекао је : „La donna e mobile“.  Жене су варљиве. Један пас је залајао до дубоко у ноћ, једна звезда је без сјаја пала, песник је написао песму МОРЕНДО.


© АндрејаЂ. Врањеш

МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ

Урежи моје име у камен, где ме има,
однеси ме до краса, вриска белина,
застaни кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу  и да се изгубим,
као тачка црна,
небом преварена.

© Андреја Ђ. Врањеш

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59834

МРАМОР – Андреја Ђ. Врањеш

 

МРАМОР

Ослобођен пролазности,
мрамор не признаје времену ток,
на четри камене стране тајне уклесане,
у њима су далеки сакрили искуство,
хтели су тако сачувати одговоре.

© Андреја Ђ. Врањеш

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59700

Pages: 1 2 Next

Load more