STANI VETRE 
(Drugo Pevanje)

Stani vetre stani. Kuda juriš tako ?
Da li te negde neko dragi čeka ?
U koga si se to zaljubio jako,
da li je to šuma, planina il reka ?

Da li je to šuma što je toplo grliš
al’ što kad duvaš jako pokoriti se ne da ?
Među krošnje njene što s’ radošću hrliš
dok te drugar Mesec sa visine gleda ?

Da li je to planina što na put ti stoji,
al’ što lepota njena mira ti ne da ?
Vrhovima svojim što oblake kroji
čekajući na te, da ti sebe preda ?

Da li je to reka što ravnicu seče
od žubora njenog što ne možeš spiti,
što neumorno teče, teče, teče
i čim tebe spazi u zagrljaj ti hiti.

Stani vetre, stani !  Kuda juriš tako ?
Kome to dolaziš iz mesta daleka
U koga si se, kaži , zaljubio jako
da li je to šuma, planina il’ reka ?

(c) Bojan Djurica

 STANI VETRE
(Prvo pevanje)

 Stani vetre, stani. Kuda juriš tako ?
Da li te to negde neko dragi čeka ?
Ili te je neko naljutio jako
Da li možda šuma, planina il reka ?

Ne ljuti se na šumu što ravnicu deli
Pa ti ne da ravno da duvaš po dolini
Na ljubav smo se ja i moja draga kleli
Zagrljeni ležeći u od šume hladovini.

Ne ljuti se na planinu što oblake para
što zbog visine njene ne drži te mesto
U toj planini je jedna koliba stara
Gde sam ja sa dragom boravio često.

Ne ljuti se na reku što onuda teče
Što njen žubor ponekad mira ti ne da
svoju dragu ja sam skoro svako veče
Držao za ruku, prolazeći tuda.

Stani vetre stani ! kuda juriš tako ?
Tamo kuda ideš ponesi i moj glas
Ako igde usput sretneš moju dragu
Pitaj je da l’ ikad pomisli na nas.

(c) Bojan Djurica, 2012

NEPRIJATELJU SRBIJE 
(Ne diraj Srbiju)

Steži zimo vej bez milosti !
Nek im puti ostanu bez traga,
Hladnoću im uteraj u kosti,
A iz tela isteraj im vraga.

Grmi grome sprži im korake !
Nek se ko zub na orahu slome
Ovaj dan hoću da zapamte
Kad su krenuli ka narodu mome.

Udri vetre ne pitaj za Boga !
Nek im snovi budu želje puste
Munje, kiše povedi sa sobom 
Iz oblaka nek se na njih stušte.

U pomoć zovi tajfune i orkane,
Pa opleti da ne znaju gde su
Udri !  Lomi ! Nek prokunu dane
Jer neprijatelj mog naroda jesu.

Neka jednom za svagda nauče
u nas Srba snažne vatre plamte
a ko vatru dira taj se i opeče
Dok su živi – nek to pamte !  

© Bojan Djurica, 2012

O Č I   U   O Č I

Papir i ja.
Ja i papir.
Oči u oči.
Onda ga oborim na leđa
I bacim na pod.

Dođe drugi.
Opet.
Ja i papir.
Papir i ja.
Oči u oči.
Ovoga zgužvam
I bacim u kantu.

Dođe treći.
Isto.
Papir i ja.
Ja i papir.
Oči u oči.
al’ vetar ga odnese !
 A možda je i sam pobegao.
Ne znam.

Dođe četvrti.
Isti početak.
Ja i papir.
Papir i ja.
Oči u oči.
E ovoga levom rukom
čvrsto pritisnem za sto,
a desnom počnem
da pišem po njemu.

I evo kako je sve to ispalo.

© Bojan Djurica

ŽAO MI JE ŠTO MOJA NE MOŽEŠ BITI

Žao mi je što moja ne možeš biti
a želim da ti milujem grudi bele
Sa tobom bih rado hteo život sniti
Sa tvojim bi rado moje ruke htele.

Žao mi je što moja ne možeš biti
a s tobom bih u sreći ove dane tek’o
Tkao u pesme ove ljubavi niti
 i vraćao kući u tvoje krilo meko.

Žao mi je što se mojom ne možeš zvati
A ja bih u stvari jedino to hteo
 Moja ljubav ne može u dve reči stati
Meni za to treba jedan život ceo.

Na ljubavnom žaru ja sam srce pek’o,
Sa tvojih usana znao vina piti.
S bolom u srcu, ali sam ti rek’o:
Žao mi je što moja ne možeš biti

Žao mi je što moja ne možeš biti
plakaćeš znam kad te vidim tajno
Ne vredi ti suzom svoje lice miti
Ni koriti sada svoje srce kajno

Izabrala jesi, al pogrešno damo !
Ostaje nam samo da te vidim nekad
Bolovi i tuge kad nam pute spoje
Za toplinu, ljubav, kad osetiš glad.

Žao mi je što moja ne možeš biti
iako nas razdvaja daljina daleka
Ja svoju ljubav ne bih hteo kriti
Al’ tebe kod kuće neko drugi čeka

© Bojan Djurica, 2012

JAČE JE OD MENE

Ako hoćeš da te ne zovem,
U redu. Neću.

Ako hoćeš da ti ime ne govorim
Dobro. I to neću.

 Ako hoćeš da ti pisma ne pišem
U redu. Ni to neću.

Ako hoćeš da te pogledom ne tražim
Ok. Neću ni to.

 Ali ako hoćeš da prestanem da te volim
i da ti pesme pišem

 To ti ne mogu obećati. 
To je od mene jače.

© Bojan Djurica

T E B I   (MILION)

Milion napisanih pa pocepanih pisama.
TEBI

Milion napisanih  a nikada poslatih poruka.
TEBI

Milion rodjenih a nikada izgovorenih reči.
TEBI

Milion osmeha upućenih krišom.
TEBI

Milion poljubaca, zamišljenih, a nikada stvarnih.
TEBI

Milion snova snenih na javi.
O TEBI

Jer te volim, al` te se bojim.

© Bojan Djurica

„JEDNOJ  K.“

U jutro, novi dan kada se rodi 

prvo što želim da ugledam
su TVOJE OČI.

Prvo što želim da čujem
su TVOJE REČI.

Prvo što želim da dodirnem
je TVOJE LICE.

Prvo što želim da poljubim
su TVOJE USNE.

Prvo što želim da osetim
je TVOJA TOPLINA.

Ono što želim da bude večno
je TVOJA BLIZINA.

A ono što se ja pitam je:
kada ćemo se ponovo sresti ?

 © Bojan Djurica

 DA MI JE MOĆ DA ZAUSTAVIM VREME

Da mi je moć da zaustavim vreme,
Bar na jedan sekund, tren,
Mislim da bi to bio onaj trenutak
u kojem je bila moja, a ja njen.

Da mi je moć da zaustavim vreme,
Prestao bih dane sa samoćom da delim  
jer bih mogao kad god poželim
da se probudim na usnama njenim

Da mi je moć da zaustavim vreme,
ne bi ti stanovala kod mene Tugo.
Jer ja bih zaustavio onaj momenat,
kada me je grlila dugo dugo.

Čitaoče kako da zaustavim vreme  ?
Otkrij mi, pustiću beskraj u dušu tvoju.
Jer to mi se čini jedini način
da odagnam setu svoju.

Da mi je moć da zaustavim vreme,
sačekao bih je prvo da zaspe
pa bih zaustavio onaj trenutak
milion zvezda kad se po nebu raspe

 Jer želim da sanja snove lepe
pa nek joj Mesec i zvezde i u snu sjaje
da imam moć da zaustavim vreme
to je momenat koji bih hteo da traje

A onda bih se krišom primakao
Tom licu, telu  i očima – snenim
i u večnost bih pretvorio onaj trenutak
kad me poljubila u snovima njenim

 © Bojan Djurica, 2012

LUTALICA

Od kada sam tvoje reči čuo,
Ja druge ne čujem.

Od kada sam tvoje oči sreo,
Ja druge ne vidim.

Od kada sam tvoje lice video,
Noću ga sanjam.

Od kada me tvoje srce dotaklo,
ne prestajem da ga iznova tražim.

 © Bojan Djurica

MAJCI

Što kad mlada beše,
Ljubavi mi dade.
Te trčaše za mnom,
Bolova moje jade.

Lepota tvoja tada, 
i mladost lepog lika
zauvek u meni
to je tvoja slika.

Sad starice draga,
što mi osmeh daješ
Pesma je za tebe !
da mi večna budeš.

Majko, raduj se
pesnika si rodila
nisi ni ti zalud
Zemljom ovom hodila.

 A jednog dana kad se
sklope i oči tvoje 
Ti živećeš kroz mene
I kroz pesme moje.

© Bojan Djurica, 2012

PESME SE GRADE

Lome me vetrovi
kidaju orkani
ja da pišem ne stajem
prolaze mi dani

Udaraju gromovi
tope se gromade
a u duši bolovi
to se pesme grade

Vulkani kad prorade
i zemlja se zatrese
iz mojih grudi izađe
pesma se iznese

 © Bojan Đurica, 2012

KAD DUŠA PROZBORI

Kad duša prozbori
I dogodi se čudo
Tad pesma se rodi
Jer te volim ludo

Kada duša krikne
i stih iz srca krene
Tad i ja poželim
da voliš i ti mene

Kad duša prozbori
Telo nek bude mirno
Nek da poštovanje
za srce nemirno

A kad duša priča
Čućeš ti divotu
Iz dubine tela
tu skrivenu lepotu

Nek duša priča sama
Tako ti je pusti
Jer kad joj bude vreme
znaće da zausti

A tad će usta kasti
šta srce govori.
Al tad nek svi zaćute
JER TAD DUŠA ZBORI.

© Bojan Djurica, 2012

DRAGOJ KOJA JE DALEKO 

 Polako se spremam,
za let širim krila
Čekam dobar vetar
ne bi l’ moja bila.

Oj daleki grade
  ja ću tebi doći
Nemoj leći rano
stižem u po noći !

Čuvaj moju dragu
 i javi joj – Stiže !
Nek se ona spremi
da mi bude bliže

Neka me sačeka
nešto ću joj reći
Neka bude budna
nek ne ide leći.

Kazaću joj da me
moja duša boli
i da želim da me ljubi
ako me još voli

Jer ja leka tražim
mojoj duši snenoj
A znam da ga ima
 u ljubavi njenoj

Ubrzo ću stići
te joj ti prenesi
Nek me ljubit stane
i neka se udesi.

Upravo sam sleteo
i draga me čeka
Sad ću ja da dobijem
mojoj duši leka. 

 © Bojan Djurica, 2012

Z A U V E K

Draga,
Te noći
sam po prvi put
osetio drhtaj.

To je bilo
zbog dodira tvog.

Draga,
Te noći
mi se po prvi put
oteo uzdah.

To je bilo
zbog pogleda tvog.

Draga,
Te noći
mi je po prvi put
potekla suza.

To je bilo
zbog odlaska tvog.

Z A U V E K.

© Bojan Djurica