Zamah krila ponese je, sa litice.

Pogled nesputan, pomilova dolinu

senkom, kao rukom.

Naslućenim dodirom budi,

tiha i razotkrivena plovi u zracima,

sjajnim prahom joj posuta pera.

Bele glave kao mudra starica,

kraljica vetra nad planinskim vrhom ,

igra se, ponosna zavodnica,

u senci kralja, nebeskog plavetnila.

Nevidljive niti je isplela da u njima, traju.

U SEĆANJU

Onako kao da prosipa
seme da iznikne olista
pod rukom nežnih dodira
budi se usnuli cvetak.

Sabira sve čežnje rasute
vetrom daruje ih jedinoj
klanjajući se znamenju
u njenim očima vidi ih.

Pod snegom zelene latice
skrivene u boji lista mirisa
zime snežnom belinom
caruje cvet mog sećanja.

Miruje na dlanu umorne
dedine ruke pružaju dar
buđenja zelenu glavicu
kraljevske krunice Kukureka.

BrankaZ-Branka Zeng

ŽELIM TI

Laku noć…
Plovi mi mislima
kao rekom brod
opletenih želja
skrivenih čežnja
nalik krilima
otvorenog prozora
na kome pogled
počiva u noći

Laku noć…
plovi na mesečini
ogledalo kao duša
utkana nitima težnje
sanja sliku svoje
senke nastale u noći
tame se sklanjaju
pred osmehom sanja
lik kojim pokriva
san u očima

Laku noć…
ljubavi san dolazi
umiva tišinom obraze
prekriva sneno ti lice
spokoj se spušta
poput kiše šumi
muzika tišine sklapaju
ruke i molitva na usnama
čita se i čuti jedna želja
spavaj i sanjaj…

BrankaZ – Branka Zeng

JESAM LI

Posmatram reku u kojoj tečem
u kapima njenim putujem.

Talasom milujem obalu tihu,
razlivam se po šumi uz stabla
se svijam, kao ruka da jesam
a nisam, voda bez oblika i lika.

Postala sam od suza neisplakanih
od reći neizgovorenih stvaram.
Nova i nepoznata vijam vetrom
grane, rasejavam semenje u letu,
ptica bih postala, možda u pesmi
napisanoj, da se otvori kao školjka.

Plamen neugašen pali vrhove
prelamaju se i prepliću na putu.

Ostaje mi misao na uzglavlju,
večeri koja me čeka, u pokretu
ovijam koru izboranu pokretom,
iz nepokreta vode, koja jesam.

Branka Zeng

NA PUTU KA…

U prolazu za istinu
pružaju se tajne poput
bršljena isprepletane
kriju svoja lica pognuta
pogleda upućenog nikuda
ne odlaze onako obavijene
oko sebe samih u vremenu
zaboravljene tu na kraju
gde tek lavež psa lutalice
odbačenog napuštenog
prolaznika najavljuje
na ulazu gde sve prestaje
da postoji tek onako glas
objavljuje svojom jekom
put kojim se prolazi
na proputovanju ka istini!

Branka Zeng

MISAO

O tebi, meni, nama,
vama, pitanje za vreme
dok postoji smisao
da traje u prostoru
snoviđenja stvarnosti
sadašnjosti pre prošlosti
da postoji i postane
budućnost predstoji
kao neminovni tok reke
ka moru u kome dvoje plivaju
kao zvezde u susretu prelamajući
svetlost pri dodiru kao munje
prasak razbija tišinu o obalu
nedodira rađajući se želja
je misao nastala u pogledu
pogleda od njega sve potiče
protiče živi i priča
o tebi, meni, nama, vama!

Branka Zeng

TI

Misli su moje zaspale,
uz tihu muziku srca…
osluškujem san…
krije se i čeka…
nada je jutro…
nagoveštaj osmeha
u Suncu…
tvoj lik u mom oku
iskra blagosti
budi se iz zore
i rađa dan
u želji se gubi
nemir kao boja
prosuta sreća
preliva dugu
koju sanjam
u zeni ti nestajem
poput iskre
gorim i postajem
pepeo iz kojeg
sam nastala
kao sudbina
živim neviđena
neopipljiva
u tvojoj sjeni
i oku Ti
postojim.

Branka Zeng

OD PESME, DO PESME

Moj naklon, Vama! Evo me pred Vašim sudom.

„Nauči zanat, kaza mi Čovek“! Ali ne reče,

gde se ta škola nalazi. Kako naučiti, da ono što tinja,

tu radost, tugu, taj nevidljivi sjaj Misli, Kao Reka

što teče, u obliku skulpture izložiti. U Ram uplesti

niti, koje se kriju kao Tajna. Dok Jutro,

mirisno zatreperi kao Cvet.

Znam, pomislili ste: „Uči se od onih koji znaju!

Koji su stvarali stil“. Eh, Vi ste u pravu! Ali…

Neću tako! Hoću da dišem svoj lični stih! Ja,

Kao Život, budim se i tečem, Reka postajem,

Čežnja koja se ogleda U Tvom Oku, čitam

Tvoje … su reči  kao Kiša koja kupa i napaja

Misli. Zauvek se gubi Stid, Ostrvo sam,

ali Žurim, ostavljam Trag. Da Ne Žurim,

u Jesen biću Inspiracija za Život. Sutra,

u Spomenar sakrivam Polje, Vojvodina

mene rađa! Grad, čitam kao Dlan.

Razmišljam dok Pesimisti pokazujem

Reči koje su pesma, Boja Ljubavi!

Vama se klanjam, ponizno molim. Sudite!

 BrankaZ – Branka Zeng

PALIĆ, JA I ON

Meškoljim se u postelji

nameštajući jastuk od

vodenog bilja.

Pospano se osmehujem

Mesecu.

Zamišljam

vetrom namreškanu površinu

Palićkog jezera.

Poželim tada sa Mesecom

da zaronim u tu mirnu vodu.

kao on da kupam svoj odraz

sa ribama i školjkama.

Sanjivo sklapam oči,

sanjam Palić!

Kupam se sa Mesecom,

dok ribe plivaju,

presijavajući kao srebro

dok ostavljaju trag svog

sjaja na mojoj kosi.

Ronim ka školjkama

tražeći biser.

Izranjam iz jezera

ruku pruženih ka Njemu.

Mesec se igra sa kapljicama

jezerskim koje beže

sa mojih ruku.

U postelji uspavana mirisom

vodenog bilja kojim odiše

jastuk pod mojom glavom.

Sanjam jezero i Mesec,

On se kupa samnom.

Srebrni zraci mrse mi kosu.

U snovima mojim skupa smo,

Palić, ja i On.

 Branka Zeng

ŽURIM,

 ostaje tama,

 beskraj sećanja,

zatvaram vrata.

Put, u svitanju nada…

Sigurna žurim,

bez pitanja,

 neumorna.