Category: Danijela Jevremović

Боже – Данијела Јевремовић

 

Боже,дај ми срце лавље

и душу велику к’о православље

да сећање ме не боли

и да срце опет воли,

да не мрзи и не суди,

да зло семе у мени не буди,

кад се оно својски труди

да злотвору опрости

и ником не напакости.

 

Боже,дај ми очи Христове

да опростим возове,

пијаце и мостове,

бомбе и ракете

и људе што беху

несрећне мете,

Милицу и Сању

и све пале анђеле,

дечје уснуле главе,

војнике и хероје

што на небу сузе броје,

Косово и Кошаре,

цркве и манастире.

 

Да опростим им земљу своју,

родну груду и колевку моју,

напаћену,крвљу напојеном,

плачом мајки надојеном.

У пролеће место цвећем

ливаде јој бомбама посуше,

црним птицама небо прекрише,

челичним “анђелима” зло разнеше,

смрт у пролеће сејаше

и децу нам из сна пробудише.

 

Боже,дај ми мир

и снагу да наставим даље

и ову песму којом срце

поруку шаље

да се Србин не предаје

и вековима на огњишту опстаје,

док је вере да и он траје

и да све од себе даје,

сваком пружа своју руку

и подноси сваку муку.

 

Боже,помози мом народу

у малом Ноевом броду

да се сложи,обожи и умножи

и да памти своје претке

к’о иконе ретке,

свој крст к’о Божји прст,

своју славу,ратове и историју

и поносну земљу своју

и јунаке све на броју.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/60286

Не тражи ме – Данијела Нела Јевремовић

Не тражи ме,не зови ме,

не пиши ми,не моли ме,

нисам више она иста,

не би ме такла ни твоја

суза чиста.

 

Ако ти се учини да негде

видиш мој лик,

то је нека друга жена

мени налик,

не би ме такву хтео

чак и када би ме  данас смео.

 

Можда ме има у крошњама

дрвећа,

можда су ми усне у боји

цвећа,

или у лелујавој трави

где се назиру пупољци плави.

 

Можда ми чујеш глас

у ветру који ти речи шапуће

да је за мене био спас

што си ме оставио у пролеће.

 

Можда ми се душа вије

негде међ’ птицама ластавицама

или псима луталицама,

убогим бескућницима.

 

Међ’ рекама и морима,

модрим зорама,

дубоким водама

и нечујним рибама.

 

И када би ме срео

ухватио,у мрежу бацио

не би ме такву више волео,

не би ме такву хтео,

чак и кад би ме данас смео.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59812

Не бој се – Данијела Јевремовић

 

Не плаши се кад је тешко

и кад завлада тама

то рука судбине вешто

све решава сама.

 

Кад се затворе врата

отворе се нова,

казаљке сата

доносе прегршт нових радости

и снова.

 

Не брини,не тражи,не лудуј

само се помоли

Боже ти ми се смилуј,

неко за тебе дише,

неко те воли.

 

Небо увек зна све,

оно испуњава и оне највеће сне,

негде је горе записан план

за свaког,па и за твој сан.

 

Храбро корачај даље

живот ти путоказ шаље,

пред тобом баца ловоров венац,

изазов нов,

из мајчиних груди молитве пој

да будеш још јачи,још више свој!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59748

Точак среће – Данијела Јевремовић

 

Заврти тај точак среће

негде је запело,

много се туге уплело

у моју косу заплело.

 

Из новогодишње вреће

узми мало оног што нам је промакло,

неки зрачак наде,неки пакет среће,

зрно радости из руке одбегло.

 

Помери сат,

нек успори време

да ноћас чујем само твојих корака бат,

скини ми с леђа то тешко бреме

ти то једини знаш.

 

Отерај те ликове

из наших живота ружне кипове

досликај из бајке јунаке

и на снегу веселе санке.

 

Насликај зимску идилу

и додај мало боје

у ту беличасту свилу

и мало сјаја у те очи моје.

 

Донеси нам вино,

нек ми буде и топло и фино,

нека цимет замирише,

воли ме ноћас највише.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59746

Ја ћу те волети – Данијела Јевремовић

 

Научи два,три стиха

Јесењина,

па ми их шапни када сам

тужна и сама,

и ја ћу те волети!

 

Помилуј  по коси

дете без мајке,сироче,

покажи самилост и љубав,

и ја ћу те волети!

 

Нахрани гладно псето

промрзло и покисло,

ил’ птицу повређених крила

из руке,на нашем прозору,

и ја ћу те волети!

 

Засади ми цвет црвене боје

у нашој башти

нека расте,нека цвета,

нека му се дивим,

и ја ћу те волети!

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59395

Дуњо моја – Данијела Јевремовић

 

Ноћас си ми дошла у сан

бела,чиста и насмејана

да ме питаш шта ти чедо ради.

 

Да ми кажеш да си добро

и да твоји не брину

што си отишла без поздрава.

 

Анђели те чувају и певају песме,

а ти играш у белој хаљини

са венцем на глави.

 

Око тебе звезде сестрице

и они које си волела,

потоци и ливаде,птице и сунце.

 

Ноћас је и звезда Даница

обасјала твоје село

и кућу на крају пута

у којој ти се неке очи надају

да им се вратиш са далеког пута.

 

 

Посвећено драгој  Јасмини,трагично настрадалој.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59393

Чекам те – Данијела Јевремовић

 

Чекам! Моје очи су сада још тамније

и зеница више немам.

Ваљда због ноћи ил’ можда бола.

Осећам да се губим у сутону.

Губим се,нестајем,умирем,

а са мном и нешто недоречено,незавршено.

 

На уснама ми остао траг

и залуд покушавам да га се решим.

Неизбрисив је,вечан.

Нешто склизну низ лице.Суза.

Можда је ипак капљица кише.

Река суза је пресахла.

Моја улица пуста.

Самоћа хоће да ме прогута.

 

Али, не бој се,у мени је нешто ђаволски јако,

и не да да одустанем,побегнем од тебе,

од себе,од времена.

Ноћ увек побегне пред зором.

Врати се поново са још већим сјајем.

Задивљујућа сличност!

Доласци,одласци и увек нада!

 

Нада да ћу те ипак једном

заробити својом љубављу,

разнежити својим чекањем,

сакрити дубоко у својим зеницама,

да никад више не одеш!

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59357

Маске – Данијела Јевремовић

Ходамо тако већ дуго
са повезом на очима,
са замагљеним погледима
и смркнутим лицима.

Једни поред других
пролазимо тако ћутке
ни не видимо се
у том мору људи,ми воштане лутке.

Правимо се луди,
неми и глуви,
не чујемо ни смех, ни јауке
загледани у своје ја и своје душе.

Свако од нас
прича за себе,
свој универзум, сопствено битисање,
нема нас за друге, изгубисмо себе.

У тој тврђави
сатканој од лажи и клевета
у тој кући са кровом
од неморала и суза,
помало сви очајни и несрећни.

Али, колико ћемо тако дуго
ти незнани странче,
ти оловни војнику
без срца у грудима?

И где ћемо стићи
мој верни пријатељу
моја надо и узданице,
где ћемо ми кад нас
прегази време и
убије ћутање?

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/59314