OLUJA – Dejan Ivanović

OLUJA

Pucalo je k’o za vreme
staljingradske bitke,

iskrice su letele po svodu.
Naspavaćemo se,
samo dok majstori odu…

Telefon je zazvonio dva puta.
Pričamo, kao da nikada nije ni bilo rata.
Gradimo temelj,
kopamo, gde nikad nije bilo zlata…

Staru kuću u kojoj nas je oluja zatekla,
progutala je trava.
Oko nje su nekad rasla, moćna stabla hrasta,
da budu brana koja vetar zauzdava…

Posekli smo gusta stabla što ih
vetar nekad savije do zemlje,

ostala je tvrda utrina oko kuće.
Kuća odoleva već dugo,
ali se polako ruši od samoće…

Kroz dugu, dugu, neprozirnu noć se pomalja,
lik devojke na goloj steni.
Sanjam kako pored stare nova kuća biće,
da svetle u daljini prozori njeni…

Oluja je protutnjala kroz gradove i sela…

© Dejan Ivanović
Baroševac, 17.09.2017.