sve je isto kada si pored mene
i lampa koja treperi
i zidovi koji ćute
i reči
i vetar
sve je isto kada si pored mene
i kada nisi

sve je isto kada si pored mene
i voda koja kaplje
i ljudi koji prolaze
i nebo što umire pod našim nogama
sve je isto kada si pored mene
i kada nisi

sve je isto
osim mene

kamen na vetru
sa mojim imenom
nisam ja

slika na kamenu
sa mojim likom
nisam ja

ja sam tu dole
u zemlji

misao nastaje kad čula zaneme
pre nje ne postoji ljubav
ne postoji vreme
misao nastaje kad čula zaneme

govorim ti zaspaloj u mirisu
koji te odnosi od mene zauvek
govorim ti usnuloj u svim stvarima
koje osećam
i znam te oduvek
i znaću te uvek
moja jedina pesmo

stojim pred tobom
uplašen
sav u jednoj želji
da te dodirnem
grlim te pogledom
i poželim da te zagrlim rukama
da drhtim u tvom zagrljaju
zauvek
da stojimo tako večno
stariji od svega
duže od vremena
da drhtimo zajedno
moja jedina pesmo

požele nas priroda i stvori nas
i nazva čovekom večnu patnju tela
a smrt patnje – da li je ljubav

poslednji sati sa tobom
prošli su tako što sam te gledao
mrtvu
i čula se jedna ptica
i videla su se dva lista
kako igraju na vetru
i počinjala je hladna kiša
i nestajalo je svetlosti
i postajalo je hladno
zavidio sam ti jer ne osećaš
poslednji sati sa tobom
prošli su tako
i ja sam znao
da ništa ne propuštaš

treba sačekati reč koja će nas probuditi ubivši vreme

zar je samo jedan put za mene
hoće li duž njega mirisati obale usnulih gora
ili će padati kiše
i urlati vetrovi
užasom okovani
ja i moja misao
moja jedina smrt
tim putem
ćemo poći

hoće li nas ispratiti sve što nas zna
u mraku i tišini
hoće li pognuti glavu cvet pred našom barkom
ili će bljesnuti sunce jasnije nego ikada pre
o zar je samo jedan put za mene

sve je u svemu sve svemu
duboka reka plavi moj san
život odzvanja
jer i on je sasvim sam
moja smrt je smrt svega
drugačije ptice sad pevaju
a isto smo bili na početku
u jednu tačku sabijeni
i bezgrešni
ali tada su želje progovorile
glasnije od svega
ostala je samo beskrajna duša
u senci postanja
da jeca

zemlja je noćas tiha
dok me ona grli
moje uši su pune suza
zemlja je noćas spremna
i znam da je vreme da krenem
sve je tu
svaka reč i svaki pokret
svaka slika
sve je sa mnom
zemlja je noćas tiha

ponovo
ponovo pukušavam da napišem nešto
tebi
meni
vama
bilo kome
i ponovo shvatam da je sve davno rečeno
da sebe ne mogu pretvoriti u reči
da tebe ne mogu zarobiti njima

ponovo shvatam da ma koliko pokušavao
ne mogu postati ti

jedan deo mene
sasvim prazan i nebitan
bez imena
bez oblika
postaće tvoje sećanje

sam sam u sebi tišina koja ljubi sunce
kiša koja ne zna čija je usta piju
nestaće
vreme u cvetu koji umire je u tebi
koje nema
van granica svetlosti gde želje ne postoje
misao koja shvati sebe
umreće

mnogi su te budili
a ja ti kažem spavaj
i znaj da cvet u tvojoj pesmi nije cvet koji možeš dodirnuti
spavaj
jer ako se probudiš
probudićeš se sama

iščupaću srce da ne poželim još jedan dan
i poželeću ga rukama