Category: Dragojlo Jović

ОКА МОЈА ДВА – Драгојло Јовић

ОКА МОЈА ДВА

Кише немилице лију, данима,
Ноћи су дуге и предуге,
На јастуку мом мало је сна,
И превише туге.

Опет једно тмурно јутро,
Отварам очи несанице,
Срећем се са собом,згужвано ми лице,
Кренућу опет за очима луталице.

Дан суморан и сив,
Исти као и они пре,
Све смо већ одсањали,
Сад више немамо где.

Ново ће вече, промрзле руке,
И киша опет лице ми кваси,
Тражим те по перонима,
Напуштених вагона и
Изгубљених возова.

Ал чекање нек ми буде спас,
Ил можда тај судњи час,
Јер чекаћу ја згрчен као пас,
Верујући да ме промрзлог,
Можеш само ти, пробудити.

А ако и не отворим очи, не жали,
Шапни ми само, чућу те ја,
Да била си ту и да нису узалуд,
Угасла ока моја два.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58533

ВИОЛИНА СТАРА – Драгојло Јовић

ВИОЛИНА  СТАРА 

Хеј Цигани где сте ноћас,
Зашто ваше виолине ћуте,
У струнама да ли душе има,
Да певамо ко некад ноћима.

Убија ме ова ноћна тмина,
И ћутање старих виолина,
Док у њима трепери истина,
Која нам је увек  мелем била.

Виолине старе, моје песме знају,
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А циганска душа, племенита,  мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из  младости песме наше старе,
Што  сећају на  рајске  другаре.

Ако струна  нека  не  дочека зору,
И нестане негде у вртове рајске,
Са собом ће однети  зоре и кафане,
Тамо где се ћути и никад не сване.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58476

КЛАСJЕ ЗЛАТНО – Драгојло Јовић

КЛАСЈЕ ЗЛАТНО

Класје златно моје земље родне,
Док ти стабло недозрело њише,
Врана свака на тебе кидише,
И пустоши плодних њива род.

Земља моја најбоље је дала,
Вековима Свету жито даривала,
Сад је дара превршила меру,
Жито жању а кожу нам деру.

И не смета ником мозак православни,
Већ користе шта нам је у глави,
Па са шаком белосветских пара,
Отимају мом роду, благо из недара.

Гледам како пустоше се поља,
Гракћу Вране веселе се плену,
А мени ће срце да препукне,
Плен се носи све у једном смеру.

Осташе нам поља у корову,
Ни од стрна не остаде ишта,
Знам да опет вратиће се Вране,
Кад жито ми носе, крвариће ране.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58260

Poslednja pesma – Dragojlo Jović

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Па нек вода носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Јер све  је исто, и лета и зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице градске нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику каменом сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме више и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми  не знају шта је у корену.

Песме моје за весеље нису,
из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58205

НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ – Драгојло Јовић


НОСТАЛГИЈА ЗА ЧОВЕКОМ


Кад то човек бејах ја,
Дал у млађим годинама,
Кад сам себе давао свима,
Заточеник  емоција.

Да ли  човек бејах ја,
Кад ми самар ставише на леђа,
И не гледах где је чија међа,
Кад наивно веровах људима.

Сад кад леђа не могу да носе,
Свако тражи ушур и откосе,
Гледам жуте из младости слике,
Ех, да ми је још једне прилике.

Али живот репризу не даје,
Ко луд беше може да се каје,
Да у себи стално кривњу тражи,
Што прогута све те силне лажи.

Није време убило ми душу,
Нит су ноћи попиле ми сан,
Опет сунце са поносом гледам,
Животарим, чекам судњи дан.

Жалим само што несташе људи,
И остаде само трулеж, шљам,
Ако никне човек старог кова,
Изгуби се у шибљу корова.

А ја зборим о човеку,
Са путањом од поштења,
Да од Бога живот дат му,
Живи с вером са крштења.

И кад душа смртног бића,
У небеса к Богу крене,
Нек прозбори макар неко,
Мир костима за  човека,
Што с поштењем крај дочека.

© Драгојло Јовић
22.06.2018.

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58142

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ – Драгојло Јовић

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ

Животу је подне прошло,
Младости се старост руга,
Латице са цвећа лете,
Однеше их шесдесете.

Место цвећа и мириса,
У кости се јесен гнезди,
Ту ће ваљда остарити,
Најбоље је ту се скрити.

Наше цвеће увело је,
Остала је само трулеж,
Лептири нас обилазе,
Окрену се и одлазе,
Траже цвеће са пупољком.

У трулежи срце младо,
Жели песму и лепоту,
Има жељу за животом,
Ал и памет за срамоту.

Дошла јесен – много брзо,
Сад ће зима, покриће нас,
Пролеће нам неће доћи,
Осим у сну и самоћи.

А сат куца брзо брже,
Жури неком нашем циљу,
На небу ће бити боље,
Ако небо још постоји.

Ако и тамо правде нема,
Жалићемо час рођења,
Што живот нас све превари,
А ми наша  поколења.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58074

Драгојло Јовић – КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

28.5.2018.
Драгојло Јовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57961

ОВУ ПЕСМУ ПИСАТ ЋУ ТЕБИ – Драгојло Јовић

ОВУ ПЕСМУ ПИСАТ ЋУ ТЕБИ

И ову песму писат ћу теби,
У зимској ноћи бар један стих,
Па ако ми зора испије душу ,
Читај песму моју, не слушај њих.

Не веруј ништа устима лажним,
Што вешто маску у јутро ставе,
А рањеним душама, као некад бабе,
Баце неки угљен и сливају страве.

Подигни главу и гордо крочи,
Нек свако види да твоје очи,
И даље сијају Божанственим сјајем,
Весели се и радуј,  ја и даље лајем.

И онда кад мене не буде више,
Неки ће чудак да пише стих,
Болом и гласом нечујног роба,
Као зла коб плашиће њих.

А ако тај ледени стих,
Не буде смео ико да чита,
Наћи ће се нека глава луда,
Која би да зна, ил да тихо пита.

Човека таквог препознаћеш лако,
Очи му сјаје а уста сува,
Од њега ћеш чути само правде глас,
Он тихо прича за времена глува.

Подари му осмех и охрабри биће,
Што грехове туђе откупљује стихом,
И поруку новом нараштају даје,
Шта се чуват мора, а шта се продаје.

Право потомака од вајкада стоји,
Да му преци најбољу, њиву остављају,
Па кад колач сече да Богу захвали,
Што на земљи предака своју славу слави.

И једина моја, још нешто те молим,
Да стихове ове не кријеш у тами,
Отворених очију писала их душа,
Не мислећи да л ће ико да их слуша.

Па нек реч је вечна, нек је свет разуме,
Природа  човеку зато памет дала,
Опет кроз ноћ ову завијају Вуци,
Сабрат ће се они,  у добром и на муци.

© Драгојло Јовић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57899

КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА – Драгојло Јовић


КОСОВО ЈЕ РАНА ЉУТА

И кад зора бела сване,
Косовске ме боле ране,
Несаница не мирује,
Душу Српску стално трује.

А кад душа напуни се,
Са чемерним јадом својим,
Ја пред песмом тужан стојим,
Сузе капљу, њих не бројим.

Те сузе су сад црвене,
Јер из ока крв ми тече,
Џаба зора, џаба јутро,
Још у мени тутњи вече.

По Косову Божур цвета,
Па нас стално опомиње,
Да из крви мученика,
Никао је цветак први.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57863

МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Драгојло Јовић

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.

“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.

“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.

Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.

Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.

А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.

А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.

И Март ће да прође, ал памћење несме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
 Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал нам душа оста,
Да се са злом бори , да дочека госта.

А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.

© Драгојло Јовић

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57529

ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина,
Било мелем за невоље,
Пред бојеве и ратове,
За јунаке и сватове.

И сад време друго није,
Вино се за здравље пије,
И за Славу и за светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече,
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади,
Кад останем без радости.

А кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

И не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде,
Да се с вином не престаје.

А кад душа спас пронађе,
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

(C) Драгојло Јовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57404

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ – Драгојло Јовић

НИЖУ СЕ ГОДИНЕ

Нижу се године живота наших,
Прашина лагано на прошлост пада,
До јуче имасмо милион жеља,
А сад се чува још једна нада.

Да живот овај танушни, мали,
Потраје дуже, док трају снови,
Па кад се коначно црта подвуче,
Нек сутра памти шта смо били јуче.

Пољима цветним сад магла шета,
Стазе су наше са трњем срасле,
Тамо где некад трчасмо боси,
Ветрови хладни витлају по коси.

Ногу пред ногу у старачком ходу,
Гледамо немо у мирну реку,
Што тихо негде ка мору тече,
И као да нам шапће, зар већ је вече.

А река ко река, зна да је вечна,
Да ту где сад је, вековима тече,
Па много не мари ко крај ње пролази,
И чија нога кроз воду јој гази.

Она вечно млада, постојана моћна,
Слуша нашу причу и ко тајну носи,
Таласима шумним времену пркоси,
Не хаје за оно што живот односи.

Низ корито клизи и тихо нам рече,
Кад утеху тражите сиђите до реке,
Ја одох лагано у даљине неке,
Док корак имате свратите  до реке…

© Драгојло Јовић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57149

ВРАЋАМ СЕ КУЋИ РОДНОЈ – Драгојло Јовић


ВРАЋАМ СЕ КУЋИ РОДНОЈ

Времена су прошла многа,
А у мени жеља силна,
Да ме ноге опет врате,
На огњиште пут планина.

Баш ту где је први,
Чуо ми се глас,
Да топлину старог дома,
Осетим на час.

Док ме ноге кући воде,
Кроз сметове и брлоге,
Вучја стопа и пртина,
Једини ми траг.

Под ногом ми дедовина,
Старе куће праг,
Сетно жалим што одавде.
Отеро ме враг.

Сад домаћин куће моје,
Стари Вук је сиве боје,
Па кад виде придошлицу,
У страну се мало склони,
Ал се пита откуд ови.

Кућу моју присвојио
И младунце накотио,
Па огњиште моје неда,
Правила су вучјег реда.

Очи у очи, он поглед скреће,
Осећа зверка да ту нема среће,
Да је само станар куће моје био,
И залудно веровао да је победио.

Вреле ми сузе низ лице лију,
Плотови пали не штите авлију,
На кући отворени прозори и врата,
А у селу нигде, комшије ни брата.

Кош и амбар, старе штале и торови,
Све покрила трава и корови,
А шљивици сви на старце личе,
Све је пусто, ништа се не миче.

У гостинској соби, где су вуци били,
За собом су брлог оставили,
Само слика мог Светог Илије,
Са зида ме гледа, погледом милује.

Из очију иконе свете, видео сам пламен,
Радост славског Свеца што ми праг сачува,
Да га Вуци не запале, да га Вуци не поруше,
У времена ова луда, с ветровитог мога брда.

© Драгојло Јовић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56689

ЖИВОТ ТЕЧЕ – Драгојло Јовић

 

ЖИВОТ ТЕЧЕ

Опет је јесен и прохладно вече,
Ти хладне руке у мојима грејеш,
Листаш године моравских ветрова,
И уместо нежности, кисело се смејеш.

И лагано своја сећања будиш,
Да би у њима пронашла траг,
Који су ветрови судбине тебе,
Довели мени у овај град.

Под небом где звезде много мање сјаје,
И дан узмиче од ноћне тмине,
Године јуре, ми их не стижемо,
Све нас брже вуку до голе истине.

Да, прошле су буре, понестају срасти,
Сабирамо шта се још сабрати може,
Ех, кад би време бар мало застало,
Да нас живот врати у оне млађе коже.

С таласима двеју река,
Одсањасмо своје снове,
Сад изнова све би хтели,
Тражећ нове изазове.

Горак осмех на уснама,
С јесени се увек јави,
Тад схватимо да пролазност,
Није нешто што се слави.

Али нека, нек је било,
Нек су дани тако прошли,
Жал за младост не треба нам,
Потомци су на свет дошли.

Сад подари њима време,
На крилу им причај бајку,
Нек честити људи расту,
Док слушају успаванку.

Научи их нека памте,
Коренова част и муку,
И да никад не поклекну,
Неправедно кад их туку.

Нек не куде свога претка,
Што осташе без иметка,
Нек кроз вене част им тече,
Од онога што смо дали,
нема веће, нема прече.

© Драгојло Јовић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56513

КРАЈ ЈЕДНОГ СНА – Драгојло Јовић


КРАЈ ЈЕДНОГ СНА

Још првог јутра кад се пробудиш сам,
Кад из ноћне море прелиставаш сан,
До свести стижу све истине јасне,
Да све што је сијало сад лагано гасне.

Шољице кафе скуват ћеш две,
Једну за себе, другу за све,
Што на пут дуги за свагда иду,
Али себе не врате очињем виду.

Колико још треба потрошити дана,
Без драгих људи што су у рај пошли,
И док шоља друга лагано се хлади,
Питамо се где су и докле су дошли.

А кад све је прошлост, кише сузом капљу,
Заливају плоче што најдраже крију,
Шарени се поље ружа, хризантема,
Земља сад покрива, драге којих нема.

Само птице неке у оделу црном,
Прелећу и гракћу па поруке шаљу,
Џаба су вам сузе, не храните тугу,
Послужите почившем ту шољицу другу.

А уз свећу жуту стави цигарету,
Нек у пепео сиви она се претвори,
Можда души ближњег баш тај мирис треба,
Болест тамо више никога не вреба.

Целивај камен најдражег ти бића,
Па лаганим ходом крени путем својим,
Нама драги људи сад по рају шећу,
Душама нас чувају и желе нам срећу.

© Драгојло Јовић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56390

Pages: 1 2 Next

Load more