Category: Dragoš Pavić

Драгош Павић – ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ

142 пута прочитано

ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ

Ово су пожари које ти од
порука стварам,
хоћу да излечим мале болесне јагоде
што су сазреле на твоме трбуху.

Желим да после снова
не остане траг на твоме телу,
да понесеш од мене само тугу
и свилу белу
и мирис благ…

Сећања на њу
никад се нећу спасти.

У мојој души нема места за другу.

Знам само да бих се без ње
разбио као талас
о речни брзак.
Мораш бити дамар сјајне месечине
и дах који ће да опомене
да талас ваздуха
усред тишине
дршћући долети из даљине,
жив и бујан као лахор
са липе цветне,
опојно полети са расцветане гране.

Али, немој да у облаку нестанеш
и побегнеш иза брега
и однесеш врело узаврелог
ковитлаца срца.

Зашто да кријем
кад ми се увек појавиш
као златни врч вином препуњен.

Радост је осетљива као кап росе
кад се срце разигра
при помисли да би могла бити моја.

Треба издржати јутро живота
јер ће старење стићи
и у мени изазвати суноврат
пепела изгорелог.
Ветрови ће да се сукобе с реком
и да исуше море љубави.

© Драгош Павић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/58032

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић

211 пута прочитано

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА
(По мотивима романа-параболе БАЈКА
Добрице Ћосића)

Доћи ће црни човек на белом коњу
и донети слободу свима и за све.

Да ли ја мислим на њих?
Јео сам јабуке са њима
да се у њихове снове настаним,
трезвено, али уплашен, нагло одлучих.
Знам да постоји племе
које једе све јабуке
и слободу воли више од среће.
Знам да сам напустио велики свет
јер је било гнусно с њима живети
и међу њима бити разапет.

Желео сам да истрајем
па сам се потуцао док нисам чуо
да ратују и да упркос крају
мисле само о рају.
Остао сам запањен овим изумом
епохе јер моје племе дуализма
не може да глача облутке реке
и поред толико страве присваја
људску моћ и њиме се храни
као косовски галоврани.

Ако је реч о Анђами,
класику векова и снова,
мора се рачунати на провокације
његовог ума јер је разочарани
бунтовник, наивни романтичар,
који се у часу претвара
у девојачко лице и има све слабости
и вештине као стари лукавац
огрезао у таштине.
Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56524

ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ – Драгош Павић

157 пута прочитано
 


ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ

(Сан заборављених предака)

Ко је слушао звуке звона
са две цркве које се надгласавају
ужурбано у победи даљина где је глад
важнија од источњачких зачина.

Оџаци су личили на тучкове,
цигле су се сребриле као сарделе,
чесме су певале са пијаце заборављене.

Над капијом камени светац
истакао кук и мангупски
накривио ореол док се резбарени
пас богу молио.

Гости на непостојећој тврђави
били су достојанствени,
није се знало да ли су људи
или метафоре у сумраку
и освиту зоре.

Онај са шајкачом је прскао
из зарђале посуде као да воду сеје
а пшеница се зрнила по пољани
јер се чежња појавила
и иза друге провиривала.

У оделу ромбоидних закрпа
ка месецу су се очи превртале,
петлове кресте су се појавиле
а испод капа језици лампарали
несувисли у прозодији
за госте у недођији.

Негде је виолина почела
да звучи као гланцање ципела
или чизама пред излазак
у војничка постројења.

Небо се играло са човеколиким облаком.

Када је свиран пицикато на виолини,
нове литре вина су тражили
буљавих очију питајући се
ко ће то да плати кад се куле граде
ал’ знадоше да још није крај баладе.

Он се знојио под дебелим саром,
церекао пред вулгарном шалом,
љушкао у барци под удисајима
у којима су груди нарастале
и пред лепотом простора грцале.

Ситост и пијанство су обезвредили
радост дана узаврелог источњачког
ратног каравана,
само је сељак склонио бербу зарана
а гунгула бљутава тискала се
око ракијског казана
чекајући капи из њега, омађијана.

Да ли је помислио да је то
бекство од брига у лепоту,
да ли је помислио да је злочинац
када се молио алаху у џамији,
а овај што је склонио летину
да ли је бесан измлатио жену
шаком беспримерно, запретио
деци, оцу, сваком.
Када изгуби глас, он се развиче,
освит се градио у нове облике,
расло је све више у облаке,
давао је црквама прилоге
да себе угради у промене
зачуђен од врелине
градоносне године.

Србија поцепала леђа
у ветрометини залеђа
искричавог Дунава који је обузела
злочиначка поплава.

Његова територија није спорна,
у душама облапорна,
све слађе су расле гомиле грађе,
обукао је крваву кошуљу
да сазида тврђаву
а сељак жену свађалицу излемао
јер је псовала њега а не комшију.

Ожалошћени су вриштали
једни на друге, ниси могао
да слушаш од туге
а поглед се камени у стомаку
стежући зубе са мржњом
на дошљаке који дижу кулу
без прекида, јутром и по мраку.

© Драгош Павић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/55271

ПИТАЊЕ – Драгош Павић

94 пута прочитано

ПИТАЊЕ

Колико ћеш летети док се не замрачи
и постане смирај, јер небо значи живот,
понуђен да се чува, воли, цвета.

Може да се маштом оплови,
гнездо направи,
каткада суноврати,
дангубан, лишен љубави.

Ако су облаци на њему,
можда сусурови, сиви
ил’ небеско пурпурни,
донесу чемер вечан
или позлати плодан,
бистротечан.

Пландишта има, ширина
мукотрпних, пружи руку у гнезда
цветна, мирисавог времеплова.
Има и отровна биља
јер мисао надутост твори
док видиш у сликама

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/53161

МУЗИЧКА ТРИЈАДА – Драгош Павић

95 пута прочитано

DragosPavic

МУЗИЧКА ТРИЈАДА

Садашњост је осмишљена
и с радошћу уметана,
на облаку згрудваноме
размеће се , загрцнуто,
на диркама тако снажно и раскошно.
Челиста је растресено,
с контрабасом усклађено,
мелодијом ужурбано,
јер слушају казивање
сјајног глумца на облаку распеваном,
на бескрају што пулсира контрабасом,
док широки пејсаж чежње
обасутим пољупцима
клацкалицом доминира,
иструменти кроз тријаду
све  импулсе фасцинира.

Глумац се на дилижанси огласио
па раскошном  ренесансом
кроз сазвучје опловио,
дотле сликар својим кистом
све портрете направио
И врхове небодерне
омађијан уредио,
са хридима сукобио,
очи су му засијале
због облака као благдан
па уморно ал’ похлепно
хрли снажно, незасито.

Сазвучја су у ковитлац
дамарима растресена
ухватила колор дуге.
Омаму  је на свом платну
сплео нити у ноктурну
заплесали виловито
са клавирским ритмом снажно
у радости узбуђено
понудили раскош неба
и све мене васколике
уткале се силовито.

Драгош Павић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/52086

Vokali

176 пута прочитано

ВОКАЛИ

 

Они су тонови блистави,

од гласних жица зависни,

ваздух их кити као тонске нити

У целој октави.

 

Имају дисајне путеве чисте,

хармоничне, вибрантне, сонорне.

А- као асонанца, Е- се енергично размахује,

не ескивира, помаже блиставо,

Беатриче међу вокалима.

Е- је развучен као смех, као мајстор који га

сонира с муком јер хоће да жице грла

напрегне до понора,

И- кад је високо, гуши као кашаљ,

стегне вилице иглама али је веза

вокала без умлаута,апотеоза српска.

 

О- је природно огласје, ономатопеја,

звучна осцилација, Отело без Дездемоне.

У- је ужас јер све потроши брзо,

као совин хук уздах се отме бурно,

као водоскок, умори се па сатре

док га А или О енергично прекоре

као учитељ свога ђака.

 

Породица вокала живи као хармонија,

као весела дружина распевана,

као дрхтаји ваздушне сирене,

ангажовано подносе све промене,

ефективно,инспиративно, опрезно, узорно.

 

 

Једно вибрантно Р- је дивни помоћник раскоши,

рушилачки охол као рокада кад штити владара,

рембрантовски величанствен,

првак у рвању са осталом браћом вокалском.

Р- је певачки рубато,

Као виолина кад јеца пицикато,

рапсодија развучена у рондо,

вокалски систем дрема тамо

где Р господари, узме реч у своје руке

па без по муке, као хрт кад стигне плен,

као божански врт, судбински прст

који пресуђује као смрт.

 

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51309

Dragos

117 пута прочитано

Nova pesma

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/51134

ОПОМЕНА – Драгош Павић

155 пута прочитано


ОПОМЕНА

Проговори гуја камењарка
што пресвлаку оставила нама,
дарова нам под јабуком јаде
да нам живот личи на покладе.

Истерани из затишја раја,
понесоше ћупове смрскане,
надањем се у залеђу зоре
обазреше у грозници живо
Јер гнусоба учини напоре
И утка се у прозукло ткиво.

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/50124

BANOVIĆ STRAHINJA – Dragoš Pavić

174 пута прочитано

BANOVIĆ STRAHINJA

Kad se srpski junak u tazbinu spremi,
bogovi se samo pogledaju
a boginje poglede zamrse.

A on na se dibu i kadifu.

Tad cudesna coha sajalija
pompezno se zaogrne plamom
jer je sunce rumenom ucini.

Kad se soko vine na djogata,
sa vihornom kosom u svitanje
uzvitlanom kroz suncanik zore,
Afrodita ispod vedja gleda,
a Atina zeli da ga nikom ne da.  Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49989

КРУГОВИ – Драгош Павић

105 пута прочитано

На кругове поделише
То паклено трајалиште
што истраја за векове
па човека мртвог духа
не радује чистилиште

Тамо кужним ритмом смртним
У првоме поклон примиш
па се онда надаш рају
ал се споро ближиш крају.

Девети нам сатре наду
јер нам увек покушаји
сва надања обмањују.

Надање се изјалови
па се смртно измигољи
и подвуче смртну сенку
без окриља у долину.

Тад растока смрадно гмиже
Да подави освануле
Нема куда осим назад
у исконско родоскврње.

Заборавиш да невреме
ратоборно ослушкује
врпољи ѕе у нечасти,
сачувао ветар дувни
Акоји сможди времско царство
У беспућу вековечном.

Драгош Павић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/49454

Pages: 1 2 Next

Load more