Category: Dragoslav Graočankić

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ – Драгослав Граочанкић

САВАМАЛСКИ КЛОШМЕРЛ
Габриел Шевалије: ,,Клошмерл“; Београдско драмско позориште,
премијера, 23. Април 2018. Режија: Кокан Младеновић

Публика је позвана на премијеру ,,Клошмерла“. Свугде, код сваког упућенијег у читавом свету, наћи ћете да се мисли на роман Габријела Шевалијеа из ране средине 20. века, на један од најзанимљивијих, најљупкијих, гротескно најотменијих романа светске литературе, што је славу галског духа увећао, не само у књижевности. На признато ремек-дело!

Бесмислено прегнуће варошке власти: изградња монументалног јавног клозета у средишту месташца – само је једна од бројних сцена и метафора овог сјајног текста. Није, дакле, једина. Чак није ни средишња! Сежу јој бар до рамена (неке је и надилазе!) бројне друге, чудесне, апсурдне, каламбурне, парадоксалне, раблеовске и ине животне приче и судбине житеља Клошмерла…

Свака је за себе роман. Реч је о роману који врца од романа који се нуде за појединачну, и још боље, преплетну или здружену инсценацију! За велика промишљања о човеку, о његовим стабилним мањкавостима, о његовој улози у породичном, друштвеном, страначком, религиозном – у властитом животу, заправо.

Изабран је поменути део о амбициозном, сулудом науму (и остварењу) челника бургундске варошице, не би ли је ,,улепшали“ велелепним писоаром. Да би себе обележили, наравно.

И сам наслов Шевалијеовог дела је индикативан, представља елегантно и дискретно упутство за читање овог ремек-дела. У наслову је назив бургундске варошице (стварне или измишљене, свеједно), а не генерички назив за објекат у којем се задовољавају ,,велике и мале потребе“. Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57782

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ – Драгослав Граочанкић – Премијера драме Федерика Гарсије Лорке ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ

АУТОКРАТИЈА У ПОРОДИЦИ И ИЗВАН ЊЕ
Народно позориште у Београду, Сцена ,,Раша Плаовић“,
премијера драме Федерика Гарсије Лорке
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ, 5. aприл 2018.

Млада, и већ подуже веома успешни позоришни редитељ, Ана Григоровић, ову је Лоркину драму водила зачуђујуће мирном и сигурном руком, стварајући праве услове за упечатљиво сценско одвијање и разбуктавање увек актуелне теме о последицама апсолутне власти, макар она сезала унутар породице само.
ДОМ БЕРНАРДЕ АЛБЕ бременит је бројним могућностима различитог коришћења и усцењивања, потенцијалима проширеног читања и фокусирања његове семантике далеко изван зидова једне шпанске породице Лоркиног или било којег времена.

Ана Григоровић је овим могућностима претпоставила продирање у аутентични, и већ сам по себи вишезначни и узнемирујући Лоркин драмски текст, у његово матично језгро, истражујући односе међу непатвореним ликовима у њему (сестрама-удавачама, чија слобода, омеђена зидовима породичне настамбе, трпи и додатна, унутрашња ограничења), њихове патње, тугу, чегрсти, безнађе и очајничка, и на живот и смрт, међусобна надметања.

Захватајући консеквентно и театарски прецизно Лоркин изворни текст, његов културолошки и сценски знак, Григоровићева је достигла високи естетски ниво инсценације. Њен промишљени и привидни редитељски минимализам омогућио је да у пуном сјају продишу сви елементи ове представе, чија премијера представља један од скоријих, можда и најзначајнијих редитељских домета на сценама Народног позоришта.

Сличног су кова и други елементи ове представе: њена укупна, функционална, ,,пор-роајалска“, контрастна и отмена ликовност, сценографија која оставља утисак да је нема, костим који подупире и непрестано појачава општу боју свег дешавања, култивисани и добро одмерени сценски покрет који продубљује сложене и динамичке врхунце људске страсти при њеном физичком, готово граничном испољавању.

Ево још важнијих учинака представе, заправо доприноса њених сценских тумача: сугестивна, доминантна, застрашујућа Бернарда (у чизмама и са опасачем који се мушки копча), ,,свевидећа“ мајка, домина и вирџина међ својим кћерима, контрапродуктивна и бесмислена чуварка женске части своје чељади (Дара Џокић); народски мудра, трпељива, стварна, узаманмно прозорљива Понсија (Светлана Бојковић); млађана Адела, сва од уздржане и неуздржане девојачке страсти и од овоземаљског (Сузана Лукић).

Остали сценски тумачи ових непатворених и трагичких сценских ликова и призора женске потлачености (Златија Оцокољић Ивановић, Дубравка Ковјанић, Зорана Бећић и Слобода Мићаловић) значајно доприносе увиду у безнадежни положај који је био и јесте и дан-данас досуђен жени у већем делу човечанства!

Nastaviti čitanje

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57649

КУВАР И ЛИНГВИСТА и ПУСТА ПСОВКА – Драгослав Граочанкић

КУВАР И ЛИНГВИСТА

Тата, хоћу да будем кувар,
хоћу ону велику капу,
више ми се свиђа од круне,
зашто се због тога сви у кући
толико буне?!

Знам да би ти волео
да будем лингвиста,
али, зар не видиш да моја жеља
за кувањем блиста –
и да је сасвим чиста?!

Није лингвистика мени мрска,
нити бих ја у њој био
задња рупа на свирали,
али волим да видим
како чорба прска
и како ме сваки њен
кушач хвали!

Може кувар бити и лингвиста,
може и лингвиста кувар бити,
могу и овце да буду на броју –
и вукови сити!

Ако се посрећи
измислићу нова јела
и нове слаткише –
шта ћеш више?!

Смислићу за њих лепе,
необичне речи,
видећеш да ћу тако
испунити и своју и
твоју жељу:
кувар и лингвиста –
много су бољи
кад се смељу!

Ба, VIII / 2017.
(c) Драгослав Граочанкић

ПУСТА ПСОВКА

Обећам свима
да више нећу да псујем!
Да ћу се бавити само Четрнаестим Лујем,
пчелињим брујем…
И да ћу тако своју бољу срећу
да кујем.

И сви ми поверују,
јер ја то обећах чврсто.
А онда ми се учини
да је све без псовке пусто…

Престану они да верују
и у друга моја обећања,
видим да ми дружина постаје
све тања и мања,
почну чак да ме се клоне
и да изводе друге фазоне.

И зато једнога дана,
да ме потпуно скрајнули не би
чврсто обећам… себи:
псоваћу сасвим ретко,
само кад буду могли
да ме чују
Робинзон и Петко.

Заблаће, VII / 2017.
(c) Драгослав Граочанкић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57233

ГОВОР – Драгослав Граочанкић

ГОВОР

За Предрага Богдановића Циа

Сретали смо се годинама
само на улици.
У Француској.
И на оном месту у њој
којем хитамо да говоримо,
да чујемо туђи говор,
да покушамо да живимо.

Знао сам да пише стихове.
Никада се није дало да реч
разменимо.
Били смо два преживела бродоломника
на сићушном острву, које није имао ко
да упозна.

Осмехивали смо се један другом
пријатељски,
готово заверенички.
Све ми је о њему било јасно.
Никад нисам за њега запиткивао,
довољан ми је био његов снени,
благи, неземаљско
ведри поглед,
његова вера да је освануо
леп дан,
макар све око нас било
тмурно.

2

Таквих погледа више нема
у Србији.
Претекли су можда у њеним
забитима и козегубинама,
где нема школа, путева, амбуланти,
библиотека…
И ниоткуд помоћи.
Само удовица и синогубица.

Али, тамо су такви погледи управљени
у земљу,
у копање, у сађење,
у сиромашку жетву,
у правац одакле стижу
строги плави порески коверти,
у небо, у кишу,
која не омета непостојеће планове
за туристичка путовања,
бар о викенду.

А онда, крај све његове ведрине
и ведрог дана,
усред града,
из ведра неба,
погодио га је гром!

Не успевши да га дигне
у неземаљске пределе
или које друге, још незнаније,
ако их има. 3

А и ако их има,
гледа ли се тамо
благо,
пева ли се?!
И њива да има, тешко да се на њима
копа, сади, бере, жање,
пласти, јагњи…

Каже ми, готово незнаном,
понесено и ведро
да је гром учинио своје,
али не баш онолико колика му је
уобичајена мера.

***

Три дана није затварао уста.
тамо где мало ко отвара уста…
Говорио је, говорио и говорио…
Непрестано,
без цезуре.
Све у једном експиријуму.
Сећа се да је обраћао пажњу
на интерпункцију!

Они око њега, збуњени таквим
случајем,
који је рушио сва дотадања медицинска
правила
и њихова знања,
нису се, пометени, сетили
да бар зарад науке
забележе, сниме
тај, између неба и земље
4

распињујући говор,
то самолечење,
можда самоизлечење!

Навикли су били на ћутање
сличних случајева
нарочито на њихово
вечно ћутање,
евентуално на залудно упињање
да отворе уста
и истисну реч.

***

Онда су му рекли да може да живи
као до тада
(као Свети Никола што рече оном који
приђе његовом броду, ходајући по води,
и питајући како да то научи),
да се понаша као да ничег није било.
Били су у том часу иследници
који се окањују погрешно окривљеног
и налажу му да не говори о
њиховој истрази.

Али, нехотице су му,
ништа не забележивши,
избрисали три дана његових
звезданих распева,
можда његово најастралније искуство,
часове његове најважније историје,
можда најбољи део његовог
најоВостранијег говора.
***
5

Говор, који често однесе
главе,
решио је да једну спасе,
један благи детињи поглед,
једну потребу за ведрином,
за дружење с људима,
за стварање поезије.

Рече ми, и даље незнаном,
понесено, осмехнуто,
анђеоски,
(да ли и наивно?!)
да га је говор исцелио!
Додаде, готово онострано
да је Говор – Логос,
Бог,
да је он на почетку
(и на крају, додуше).

***

Можда зли и наопаки говор
у последњем свом рушилачком часу
почиње у ропцу да малаксава,
да се преобраћа:
васпостаје велика,
спасоносна сила?!
6

још је он и даље
убилачки,
опак и завиднички.
Али ничија није горела
довека.

Март 2017.
(C) Драгослав Граочанкић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/57222

AEQUILIBRIUM – Драгослав Граочанкић


AEQUILIBRIUM

Где је оно сунце
што је могло да
ископни кише,

Где су оне кише
што су могле да
усахну сунце?!

© Драгослав Граочанкић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56910

ДО ИТАЛИЈЕ – Драгослав Граочанкић

ДО ИТАЛИЈЕ

Поштованом Проперцију


“Који ветар најбоље
до Италије носи?!”

Јесмо ли толико
беспослени и снени,
зар имамо толико воље
да то питање постављамо?!

Где су нам пловила, једра,
ужад, котве, компаси,
бисмо ли и по најбољем ветру
до одредишта стигли?!

******

Ако чекамо да се све згоди,
ако нас све то млакаво мами,
увек ће нешто недостајати –
можда и ми сами.

Наше вештине нису морске,
али, шта мари!
Копно нам је знано колико пучина,
па се на њему осећамо на своме.

Можда ћемо све научити у ходу
на нашем још неуказаном,
вечито младом, мајеутичком
броду,
који нас чека оран и
нерукотворан,

са својим бројним чудесним
искуствима,

последњих путовања
и изновних поринућа,
који је на ти са
Кином, Јапаном, Сомалијом –

и сигурно чезне за нама
као ми за Италијом.

Могадиш, XII/2017.

© Драгослав Граочанкић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56705

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

ИВЕР
Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56659

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ

Човекова исконска, неутажива потреба и страст за певањем, ритмом и криком снажно проговара кроз Борисава Благојевића, моравског, српског песника већ четири деценије, развијајући његов песнички дар и повећавајући углед саме поезије.

Један од песника коме је песништво опсесија, насушна потреба да непосустало посредује даровану, с мајчиним млеком упијену енергију и зрачење – те племените метафизичке неодгонетке сваког релевантног певања.

Природни песник, који песнички мисли и у песми и изван ње. Од оних који све чега се лате, све што их окружује – претварају у стих, у поетску слику, у облик песничког мишљења, у симбол и парадигму свог виђења и пројекције света, поготово његових магистралних сегмената.

Благојевићевој поезији се верује, из ње стижу непатворени, транспарентни и сугестивни људски гласови чежње, јецаја, наде и забринутости; некада – готово: безнађа, али оног којим се читав род опомиње! Ова поезија делује благотворно,
окрепљујуће, мелемно, нарочито у оним тренуцима када изазива закључак да ни када нам измиче љубав, ни када нас изневерава доброта, братољубље (и много друго љубље), чак и нужни услови за трајање, држава, народ, па и његови најчаснији или најпозванији чувари и посвећеници – није све изгубљено!


У поезији Борисава Благојевића пева култни, митски, али и овоземаљски, пупчани, насушни део ваздашње свеколике Србије, не само средишњи, географски, моравски – и показује своју питому равничарску, али и тихаводабрегронску снагу с којом је овај народ увек рачунао, и из зла, бар за неко време излазио.

Благојевићева култивисана версификација тече природно, лако, складно и разумљиво, узбудљиво и лепо као летња Морава или плач новорођеног детета. Нигде трага од “неприродног, извештаченог и преварног”, која је својства Богдан Поповић сматрао (у својој програмској речи о песништву) нежељеним, али начелно нужним пратиоцима поезије, чак и највећих песника!

Кад је већ споменут најугледнији српски антологичар песништва, прилика је да се још једном његова чувена тврдња (“Нема добрих песника него само добрих песама”) на примеру поезије Борисава Благојевића бар релативизира: Борисав Благојевић је добар песник!

****

И још нешто, можда најважније. Благојевићеве песме не мирују у корицама његових бројних збирки. Оне су, за разлику од многих других српских песама (чак и оних антологијских!), непрестано у дејству, изложене су јавности, читаоцима, слушаоцима – и њиховом, и стручном критичком суду: оне неуморно путују Србијом и целим српским језичким простором (али и изван њега), бивају јавно изговаране, најчешће наизуст, разматране и вредноване пред бројним ускомешаним слушаоцима, заљубљеницима поезије, пред провереним жиријима – на неугасивим и вазда новоустројаваним песничким фестивалима, смотрама, свечаностима и надметањима, почев од оних најугледнијих, па све до оних народних песничких сабора што славу поезије, занимање за њу и запућивање њеним стазама распирују понекад више него многи други песнички празници са именима антологијских песника у свом називу.

Освајајући највише и најбројније награде на овим песничким светковинама и надметањима, песништво Борисава Благојевића показује не само своју снагу, одјек и вредност, него и непролазну, исцелитељску и подстицајну свежину истинске песничке речи.

Борисав Благојевић својим песништвом остварује мисију коју и херметични песник, или критичар, морају сматрати високим и ређе оствариваним дометом.


Драгослав Граочанкић

 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://poezijascg.com/poezija/archives/56619