ДО ИТАЛИЈЕ – Драгослав Граочанкић

ДО ИТАЛИЈЕ

Поштованом Проперцију


“Који ветар најбоље
до Италије носи?!”

Јесмо ли толико
беспослени и снени,
зар имамо толико воље
да то питање постављамо?!

Где су нам пловила, једра,
ужад, котве, компаси,
бисмо ли и по најбољем ветру
до одредишта стигли?!

******

Ако чекамо да се све згоди,
ако нас све то млакаво мами,
увек ће нешто недостајати –
можда и ми сами.

Наше вештине нису морске,
али, шта мари!
Копно нам је знано колико пучина,
па се на њему осећамо на своме.

Можда ћемо све научити у ходу
на нашем још неуказаном,
вечито младом, мајеутичком
броду,
који нас чека оран и
нерукотворан,

са својим бројним чудесним
искуствима,

последњих путовања
и изновних поринућа,
који је на ти са
Кином, Јапаном, Сомалијом –

и сигурно чезне за нама
као ми за Италијом.

Могадиш, XII/2017.

© Драгослав Граочанкић

 

ИВЕР – Драгослав Граочанкић

ИВЕР
Хоћу да пањ поново саградим.
Сакупио сам безброј ивера,
али ми измиче онај последњи.***
Тражим га већ по невиделици,
знам да ћу га наћи пре сванућа
и да ћу једног дана рећи:
“Далеко му лепа кућа!”

© Драгослав Граочанкић

 

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ

БОРИСАВ БЛАГОЈЕВИЋ ИЛИ СЛУЖЕЊЕ ПЕСНИШТВУ

Човекова исконска, неутажива потреба и страст за певањем, ритмом и криком снажно проговара кроз Борисава Благојевића, моравског, српског песника већ четири деценије, развијајући његов песнички дар и повећавајући углед саме поезије.

Један од песника коме је песништво опсесија, насушна потреба да непосустало посредује даровану, с мајчиним млеком упијену енергију и зрачење – те племените метафизичке неодгонетке сваког релевантног певања.

Природни песник, који песнички мисли и у песми и изван ње. Од оних који све чега се лате, све што их окружује – претварају у стих, у поетску слику, у облик песничког мишљења, у симбол и парадигму свог виђења и пројекције света, поготово његових магистралних сегмената.

Благојевићевој поезији се верује, из ње стижу непатворени, транспарентни и сугестивни људски гласови чежње, јецаја, наде и забринутости; некада – готово: безнађа, али оног којим се читав род опомиње! Ова поезија делује благотворно,
окрепљујуће, мелемно, нарочито у оним тренуцима када изазива закључак да ни када нам измиче љубав, ни када нас изневерава доброта, братољубље (и много друго љубље), чак и нужни услови за трајање, држава, народ, па и његови најчаснији или најпозванији чувари и посвећеници – није све изгубљено!


У поезији Борисава Благојевића пева култни, митски, али и овоземаљски, пупчани, насушни део ваздашње свеколике Србије, не само средишњи, географски, моравски – и показује своју питому равничарску, али и тихаводабрегронску снагу с којом је овај народ увек рачунао, и из зла, бар за неко време излазио.

Благојевићева култивисана версификација тече природно, лако, складно и разумљиво, узбудљиво и лепо као летња Морава или плач новорођеног детета. Нигде трага од “неприродног, извештаченог и преварног”, која је својства Богдан Поповић сматрао (у својој програмској речи о песништву) нежељеним, али начелно нужним пратиоцима поезије, чак и највећих песника!

Кад је већ споменут најугледнији српски антологичар песништва, прилика је да се још једном његова чувена тврдња (“Нема добрих песника него само добрих песама”) на примеру поезије Борисава Благојевића бар релативизира: Борисав Благојевић је добар песник!

****

И још нешто, можда најважније. Благојевићеве песме не мирују у корицама његових бројних збирки. Оне су, за разлику од многих других српских песама (чак и оних антологијских!), непрестано у дејству, изложене су јавности, читаоцима, слушаоцима – и њиховом, и стручном критичком суду: оне неуморно путују Србијом и целим српским језичким простором (али и изван њега), бивају јавно изговаране, најчешће наизуст, разматране и вредноване пред бројним ускомешаним слушаоцима, заљубљеницима поезије, пред провереним жиријима – на неугасивим и вазда новоустројаваним песничким фестивалима, смотрама, свечаностима и надметањима, почев од оних најугледнијих, па све до оних народних песничких сабора што славу поезије, занимање за њу и запућивање њеним стазама распирују понекад више него многи други песнички празници са именима антологијских песника у свом називу.

Освајајући највише и најбројније награде на овим песничким светковинама и надметањима, песништво Борисава Благојевића показује не само своју снагу, одјек и вредност, него и непролазну, исцелитељску и подстицајну свежину истинске песничке речи.

Борисав Благојевић својим песништвом остварује мисију коју и херметични песник, или критичар, морају сматрати високим и ређе оствариваним дометом.


Драгослав Граочанкић