СТИХ НА ДАР-Дуле Р. Пауновић

Dule

СТИХ НА ДАР

Евгенију Самсоновом Радомировичу

Сине,

када се моја душа у небо вине

а лице

почну да кљују црне, грабљиве птице

из мог ока твој лик ће полетети

и засветлети

као звезда нова у звезданом роју

да сачува љубав моју.

А ти, погледај некад пут неба

па, ако треба,

само ако треба, сонет посвети њој:

мојој жељи последњој:

у песми да будемо заједно макар…

такав стих посвети ми на дар.

У Мајданпеку

28. септембра 2006. год.

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић

                                                  ПРВИ СНЕГ

          Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким  бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост  и њених и његових родитеља.

          Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да  је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.

          Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела.  Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење.  Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити.  Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом,  као фурија,  у мој топли стан улете Она.

          – Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена…  процвркута Она.

          Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.

          – Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.

          – У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…

          – Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби

          – Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.

          Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.

          Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац.  Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.

          Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.

          Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ?  Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена.  Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.

          Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.

          Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?

          Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.

          Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !

          Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…

          Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.

          Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање.  Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање  и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.

          Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац    је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ  је  све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову   корист.

          Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд,  нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она.  Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе

          -Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.

          -Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.

          Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.

          А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.

          Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.

          А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ

Када ти је суза лице опекла

ти си понизно клекла

и била си спремна да ме молиш

јер си веровала да ме волиш.

 

У мени, срушила си један свет

и згазила цвет,

онај цвет за тебе што сам чувао

…ветар му је лати одувао.

 

Сећање је само остало

и лишће опало

…то је све.

 

Сада мени свићу зоре сиве

а ноћи су ми дуге, предуге:

без сна и снова, пуне туге

 

… а теби ?

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ПРАВДА – Дуле Р. Пауновић

autoportret2ПРАВДА

Живот који живех све благо ми је био

а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.

Нада се искрала, изгубих је у младости

и све пусто оста, нигде нема радости.

 

Године многе, године сада већ прошле,

старост се зову, по свој данак су дошле:

клекнуо бих да молим, али га морам платити,

зар је важно хоће ли један старац патити ?

 

Каква је сетва била, таква је сада жетва,

ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?

Има Бога, стиже клетва… само касно.

Није ми било, али сада ми је постало јасно:

 

дечје сузе не могу платити својим сада,

дечји смех не могу вратити никада,

са замишљеног лица не могу скинути сету

а не могу променити ни судбину проклету.

 

Да је правде по мери дела, вечност да трајем:

грехе да испаштам, да их за живота не окајем,

– мало је то, сви снови мркли мрак су били,

у чежњи и страху у вечност су се преточили.

 

Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час

– у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,

крикнућу да Га надјачам: правде Боже,

правде… казни ме по делу и неделу – строже !

 

                                                           Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

БЕЗБОЖНИК – Дуле Р. Пауновић

autoportret1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

БЕЗБОЖНИК

Прекријте и уклоните знамења вере,

погасите сава кандила – да завлада тама,

и свеће, да се са душе грех не спере,

очи склопите, да ноћ буде без плама.

 

Бога сам само за трен среће молио,

крсну славу сам славио, колач секао…

А ноћи дуге  над судбином сузе сам лио

и стрпљиво из даљине сина сам чекао.

 

Бог ме и сада са презиром слуша

а ја желим, на трен, мука да завлада:

да чује док у самоћи јеца моја душа,

 

сузу док пада када нестаје нада…

Да Он у мојој патњи проживи једну ноћ

па ћу и ја вечно поштовати Његову моћ.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ГОВОРИЛИ СМО ТАКО – Дуле Р. Пауновић

dule-r-paunovic

ГОВОРИЛИ СМО ТАКО

Тих давних година, година младости

говорили смо једно другоме:

Ти си моја једина љубав,

Ти си сва моја срећа,

Ти си мој смисао и циљ живота

Ти си сва моја радост…

 

Говорили смо тако,

понављали смо то безброј пута

и веровали смо да изговарамо праве речи

магичне, које ће нас вечност задржати заједно

и били смо зато срећни, срећни…

 

Говорили смо тако

и даровали смо једно другоме

све што двоје заљубљених могу даровати

само једно другоме:

крв и душу, тело и радост, патњу и смисао…

и били смо зато срећни, срећни…

 

Говорили смо тако

а живот је кренуо својим токовима,

и оно што смо говорили

путеви изгубљени у даљини учинили су нечујним

везе, које су нас тако чврсто спајале,

постале су танке до невидљивости

па нисмо осетили када су пукле и нестале.

 

А ми… ми смо ишли, ишли, ишли…

свако на своју страну,

а да тога нисмо били свесни,

ишли смо у заборав једно другога

нестајали смо… и нестали

а да тога нисмо свесни ни данас.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Богу на истину – Дуле Р. Пауновић

                БОГУ НА ИСТИНУ

Дошло је време али ја још не могу

да одем на истину Богу,

незнам шта у том часу да му кажем

а не бих да га опет лажем.

 

За све оно што сам згрешио до сада

опростити ми неће никада:

ни Он, ни драги моји а ни људи,

рећи ће: да му се суди.

 

Једна пресуда је већ пала:

да више немам идеале, остала је будала

а моје кости да почивају у земљи не могу,

 

и то ће бити мило и људима и Богу.

И на овом свету да се довека мучим и патим

али да грехе не могу да окајем и платим.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

РЕЦИ МИ… Дуле Р. Пауновић

РЕЦИ МИ…

Реци ми:

како да побегнем од самога себе

негде далеко

где ни себе не могу наћи ?

 

Реци ми:

како да одвојим душу од тела

па да се она међу звезде успе

у дубини васионе смисао да нађе ?

 

Реци ми:

зашто из ока нестадоше снови

нестанак угаси наду

а простор испуни мраком ?

 

Реци ми:

да ли бескрај има краја

да ли је вечност река која ће пресушити

а ја ћу остати у пролазности ?

 

Реци ми:

шта је крајњи циљ живота

или му је једини циљ

само понављање себе самог ?

 

Реци ми:

да ли ће одговорима бити затворен круг

и да ли ћу ја нестати

па да склопим очи док суза не капне ?

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ДУНАВУ – Дуле Р. Пауновић

ДУНАВУ

Стиснуо се између врлетних стена Дунав

па није више ни питом ни чаробно плав,

зелен је и дубок а ипак миром одише

и као да над вировима вода жубори тише.

 

Поглед сањив, поглед жељан сна и мира

реком лута од једног до другог вира

једину и последњу жељу да испуни души

да плавез неба на узбуркану реку обруши

 

Све из мудне дубине да буде део висине

плавет да испуни кланац и све буде ширина

па да се мисао у неслућене просторе вине

 

И коначно у души завладају радост и милина.

У око се сан о мирној реци увукао

и над њом је сунце, звезде и небо навукао.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

САН У РУЧИЦИ – Дуле Р. Пауновић

САН У РУЧИЦИ

Евгенију – Жењи Самсоновом

Док се буди, једном ручицом стиска сан

Другом, трља очи сањиве

Као да је прерано свануо дан

И хтео би да одагна сутње сиве,

 

А плаши се: из ручице рука ће нестати

Топла и јака, рука из свих снова

И чаролија одсањаних жеља ће престати

И још једна иста, спустиће се зора нова

 

И све, све ће му још један освит узети.

У стиску ручице исконска му је нада

Па неда Сунцу у зенит да узлети

 

С вечери румене, док сан на очи пада

Заспаће блажено и опет ће сањати исто:

Сањаће Свето тројство Његово срце чисто.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

БИЛА СИ… – Дуле Р. Пауновић

БИЛА СИ…

Ољи Самсоновој Леонидовној

На почетку

била си моја велика жеља

 

Потом…

љубав највећа

 

Затим

успомена драга

 

Сада…

само си заборав

 

и нестајеш

у тмини времена

 

Знам:

са тог пута повратка ти нема

 

Јер, тако си ти хтела

жељо, љубави, успомено…

 

Збогом…

утонула си у измаглицу даљине.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

САЊАЛА СИ… – Дуле Р. Пауновић

С тугом у срцу сонет посвећујем Девојчици

После много година патњи сада твој сан гледам:

заборавила си га, али ја га забораву недам.

После много година, о нашој љубави сонет пишем:

заборавила си све, то ме боли, зато болно уздишем.

 

А сањала си: да ти лепо лице прекрива вео бели,

на прсту – бурму моју, на грудима – цвет пропупели.

Сањала си, сећам се, да те преносим преко прага…

сањала си, сањала… озарена, а ја те волех, моја драга.

 

Твоји снови у мојој души и данас живе:

сада ја њих сањам, живим их у зоре суморне и сиве:

они су моја коб, судбина али и једина нада…

 

они су ми све. Зато и сада одем, као некада

крај реке, на литицу, где смо загрљени и срећни снили

волели се, у љубав веровали и срећни, срећни смо били.

 

Дуле Р. Пауновић

 

 

 

 

 

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ВЕСЕЛА МЕНАЖЕРИЈА – Дуле Р. Пауновић

ВЕСЕЛА МЕНАЖЕРИЈА

Једна причљива баба

и још једна крекетава жаба

дигле су велику грају

па су се само оне чуле у крају.

 

Причале су празну причу неку

и тако су пробудиле у грму зеку.

Зека отвори сањиве очи

па пред бабу и жабу искочи.

 

И… жаба у воду скочи,

баба исколачи ракијаве очи,

прекрсти се три пута брзо

и упита се: који се ђаво на њу наврзо ?

 

Одговор сачекала није

да што пре побегне – беше јој милије.

Бежи баба, све репате ђаволе псује

а зека бели само се мудро осмехује,

 

па утврди: и ја сам јунак данас постао

још вели: и најслађу травку да би дао

да неко песму испева и ово види

да се његов род више ничег не стиди.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

ДЕВОЈЧИЦИ Дуле Р. Пауновић

                  ДЕВОЈЧИЦИ

Седећи на литици поред Дунава

У стени клешем Твој лик, пишем твоје име

и дописујем: воли, воли ме…

док у дубинама вирова гледам Твоје лепо лице,

моја Девојчице !

 

На љубав нашу само бледо сећање је остало

а лишће одавно опало

скрило је место на коме смо загрљени били

и о будућности снили.

 

Ако желиш да живимо, оживи наше успомене,

ако желиш мене…

слутим, у заборав је све наше одавно пало,

 

можда ништа није остало.

Можда…али, у мени живи и живеће нада:

док клешем Твој лик, пишем песму…као сада.

 

У Мајданпеку

13. септембра 2006. год.

 

Дуле Р. Пауновић

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

ОПСТАНАК – Дуле Р. Пауновић

Dule

ОПСТАНАК

Одувек сам био сам, то је судбина моја
и не плачем више, одавно су пресахле сузе.
Само чекам да ме обрадује блага реч твоја
ако дођеш, ако те неко већ из мог сна не узе. 

Тако ти растеш у чекању и мојој нади:
постајеш велика, све већа… постајеш НЕКО,
за мене само. И стари сат је стао, не ради…
И зашто би ? Мој живот је одавно истеко. 

Али, варљиве су судбина и срећа:
већ сутра ћеш бити у глибу, немоћна и сама,
гледаћеш како, титрајући, догорева твоја свећа,

као ја сада. Надираће и гушиће те густа тама.
Нестајаћеш, постајаћеш НИКО, аја ћу расти…
Дозиваћеш ме, незнам хоћу ли те спасти ? 

Дуле Р. Пауновић

У Мајданпеку
3.августа 2004. год.

VN:R_U [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)
Pages: 1 2 Next