Пулс – Душан Војновић

Пулс

Изоловани пролаз између зграда постајао је све светлији. Јутарње сунце је улазило у микрокосмос пун контејнера, ђубрета и пацова. Зидови зграда били су сиви. Или ипак не. Мењала се на њима сива боја мокрог малтера, са црном бојом нагомиланог смога. Игра загађења и трулежи.
Голуб је седео на симсу једне од оронулих зграда. Померао је глупаво главу у свим правцима, како то само голубови знају да раде. Знате, оно кад рашире очи и не разумеју ништа. Кљуцава створења. На један мах, сасвим случајно, зауставио је поглед на клошару који је спавао у заветрини контејнера, право испред њега. Био је покривен исповраћаним душеком. Мешкољио се као дете у постељи. Сан је мир увек, јер нема везе са спољашњим проблемима.
Голуб је опет дивље шарао погледом по уској слепој уличици која се завршавала зидом и кантом за смеће. Као у филмовима. После превише тих глупавих ситних покрета, голуб је одлучио да уради ствар због које његову врсту мрзе у целом свету. Одлучио је да нехајно распе свој измет негде. Било где. Окренуо се, шепајући кратким ногама, тако да је сада гледао у клошара својим анусом уместо очима. Трепнуо је, глупаво. Можда се и насмејао на неки еволутивно заостао начин. Први пакет. Други пакет. Затим се винуо у смогом упрљани ваздух града.

* * *

Клошар је сањао. Сањао је да је у купатилу. У својој кући коју је, иначе, изгубио давно на коцки. Као и маторог фијат – пунта. Као и све што могу да узму неки крупни и глупи момци у црним оделима.
Углавном, гледао се у огледалу. Није било ни трага његовој масној и неуредној бради, нити ожиљака од пијаног падања. Изгледао је као пре краха. Док је још живео са праве стране поноса. Дивио се себи и радовао се што је опет онај стари. Можда ће нешто добро смувати те вечери, ко зна? Насмејао се свом средовечном одразу у огледалу и посегнуо за чесмом. Ред је да се прво умије. То је ритуал оптимиста када устану. Умивање.
Спојио је руке и напунио настали чун водом. Задовољно је запљуснуо лице. Јутро је добро почело. Чекај мало… Што се руке тако лепе за лице?! Каква је ово вода?! Шта је ово?…
Буђење је обично такво – нагло и безобразно. Тежи да вас депортује реалности као одметника. …

* * *

Пошто је сањиво промуљао голубји измет по својој бради, клошар је са муком отворио очи. Био је збуњен. Осећао је кисели смрад те… твари на свом лицу. Како се свест враћала, за собом је доносила резигнираност, бес и нервозу. Схвативши шта га је управу пробудило, клошар се подигао са свог прљавог лежаја. Сео ја на ивицу и загледао се у зид наспрамне зграде. Трептао је, бесно и брзо, док му се бели измет сливао низ браду.
Размишљао је. Какво је ово било дно! Дотакао је не дно, већ темељ дна.
Комплекси које је закопао сан,полако су се јављали на јави. Бесно је скочио са душека. Толико се зајапурио да није могао ни да урликне. Дохватио је свој покривач и почео да га цепа, потмуло режећи. Каналисао је бес на уништење. Уништење свега што га је чинило бескућником. Мрзео је свој положај а још више то што га је сам изазвао. Проклете карте! Скакао је по душеку набијајући пете. Чак су га и тестиси болели од силине доскока. Вртело му се у глави од беса. Пљувао је по уништеном покривачу и душеку. Они су криви. И она проклета птичурина. И украдена вотка од синоћ. Сви су криви. Дохватио је празну флашу вотке која је била у узглављу покидане постеље. Зафрљачио ју је о зид зграде. Срча се расула. Престао је да скаче. Укочио се у месту. Било је време за лудило.
Можда пробуди станаре. Ситничаве људе. Лудаке. Како су га само гледали од када се „доселио“! Да бог да их деца гледала тако одвратно како су они њега! Кретени! Изашао је из зазора међу контејнерима и бацио поглед ка крају малог ћорсокака. Окренуо се на другу страну. Тамо се пролаз уливао у тротоар неког булевара, шта ли. Бесно је дахтао. Желео је да се самоуништи, да се разлети на хиљаду делова. Па да га чвака исти онај глупи голуб који га је и „умио“. Било је време за губљење разума.
Вратио се до бившег лежаја, смиреног пулса али са врло рушилачким мислима. Ма шта је ово?! Живот?! Ма дај… Ово је глупост, јадост, смрдљива клошарска карма! Преиспитујући глас савести, онај који људе тера на нервни слом, копао му је по бесу говорећи:“Да, то је јадост. Да, то је улица у којој живиш сам и презрен, заборављен. И за све си ти крив. И твоја глупа коцка. Изеле те карте!“ Сам је себе дражио тим чињеницама, тим гласом. Понављао је, полако се заносећи:“Ти си крив -умри! Ти си крив – умри!“ Почело је да му се допада то понирање у лудило и самопоништење. Ненормални сјај му је замутио очи. Блентави осмех му је затегао усне. Уши су му се укрутиле, жиле на врату искочиле. Сада је било време за урлик. За лудачки смех. Више није било душека и покривача. Флаше. Сада је остало самог себе да поцепа и разбије о зид свог краха. Смејао се све грлатије и грлатије, сада на глас понављајући:“Кретен, ја… сам кретен. Луд, или пијан или луд… Кретен!“ Вртео је ту плочу лудила док је круто стајао и духовно одумирао. Бела пена, која дође када оде разум, силазила је низ чекињсту браду и врат на прње. Одело спојено од отпадака правих одела. Оброци спојени од отпадака правих оброка. Све је било неки гротескни спој ствари које не требају нормалним људима. Живот – отпадак правог живота.

Викао је на зид зграде:“Излазите комшије! Да се упознамо! Ја сам клошар пред вашим вратима, ЈА! Ахахаха….. Исти онај којем нисте дали ништа да једе….Ја сам луд, да луд! Исти онај којем нисте дали ничим да се покрије… Што сам луд!? Исти онај…Онај… Који је луд…Луд! Аххахаха!“ Драо се из свег гласа. Пљувачка и задах су излетали из уста као ерупција лудила.
Нико га није чуо иако се налазио скоро у центру града. Људи су углавном глуви за туђу трагедију. Ствари које су учестале постају нормалне, неузбудљиве ма колико трагичне биле. У овом савременом свету. Где су обавезе брже од осећања. Нажалост.
Сада већ малаксао од извикивања клетви и псовки, клошар се спустио на остатке душека. Сео је, уморно и полузатворених очију. И даље је мумлао:“См…Смрт њхм…њима…. Говнарим… ма! Луд… хц.. ацима!“ Лупао је руком о бетон поред себе. То је више личило на миловање него не ударце. Човек је остао без снаге. Све мање је говорио, све су се чешће заклапали капци. Испразнио се, желео је да спава. Да одмори, да одлети из овог уског пролаза.

* * *

Два малолетна дилера утрчала су у ћорсокак из правца булевара. Полиција им је била за петама. Борили су се за дах, осврћући се и ослушкујући. Тишина. Наставили су ка слепом крају уског пролаза. Ка високом цигленом зиду испред којег је канта за смеће. Као у филму. И даље су се освртали за собом. Један од њих, нижи и мршавији, закачио је патиком неку обамрлу руку. Повукао је већег за рукав дукса. Очима је показао на леш средовечног клошара. Био је то призор на који их је улица научила. Видели су много лешева а некима су и сами били узрок. Већи се сагао да боље осмотри клошара. Видео је белу пену у углу уста. Затворене очи. Безизражајно лице. Опипао га је. Клошар није давно умро. Крутост га није још обузела. Већи је устао и погледао мањег. Као да је тражио савет, решење. Били су један од оних учесталих уличних тандема. Један је мислио а други радио. Симбиоза асфалта. Мањи се двоумио кратко време, тупкајући врхом патике о бетон. Погладио се по бради. Знао је. „Ували му тај доп. Брзо! Прескочимо овај зид – и нема нас. Видиш да је ово неки џанк. Лупила га кап. `Ајде, шта гледаш, јеботе!“ Видело се дивљење у очима великог. Никада му није било јасно како његов друг може са лакоћом да их ишчупа из глупости. Кесицу са хероином убацио је у клошареве рите и самозадовољно погледао у малог:“Ево, брате! Јел` добро?“. „Ма фино, брате, фино! Ај` сад скаћи на ову кантурину па да `ватамо маглу од пубова!“ рекао је мали и закорачио ка канти за смеће.

Убрзо су се уз рушење канте и плашење неког залуталог пацова нашли на другој страни зида. Наставили у свој криминални радни дан.

* * *

Клошар је наставио да буде мртав.
Касније ће форензичари установити да је умро од срчаног напада. Полиција ће објавити да је један ситни дилер – наркоман умро од овердоза. Притиснут опсежном потером, убио се. Случај ће бити решен. Неко ће бити унапређен. Клошар ће бити сахрањен о државном трошку. Сви ће бити грешни и задовољни. Град ће наставити да пулсира. А клинци дилери? Па, они су нека друга прича…

Одлазак – Душан Војновић

Одлазак

Старац је умирао. У лице му је живот урезао потамнеле бразде. Ордене за савладане препреке. Избледелим гласом, који је, као и човек сам, постајао сенка, дозивао је.
Некога, било кога.
Осећао је исто што и сваки човек на самрти. Напола већ у небу, смирен и сигуран да одлази, своје искуство желео је да остави некоме.Свој неписани тестамент, духовну заоставштину, осећао се обавезан да преда неком довољно младом, ко би по тим речима поправио свој живот.
Али, мутан је поглед у том међусвету. Самрт је трен међусобног потирања материјалног и духовног, трулежног и вечног. Зато је све трепераво, замућено и сузно. Једино чуло које човек садржи док умире је савест. Њена тежина се смањује са сваким признатим грехом, са сваком изговореном реченицом, и сваког трена душа је мање оптерећена. Све је ближи тренутак њеног полетања у светлост.
Старац је осећао још мало тог терета. Притискала га је само сопствена мудрост. Јер, и она је терет ако се не подели са другима.
Сузним очима чији су се капци болесно споро затварали и отварали, трагао је по болничкој соби. Ништа није видео. Једва да је и знао зашто гледа, али савест га је притискала и гурала. Терала га је да тражи, као што и официр гура уплашеног регрута у битку.
Усмеравао је поглед ка силуетама које су промицале поред њега. Можда је већ и умро, мислио је. Можда је у неком од безброј светова сенки. Али, терет у грудима га је подсећао да још увек живи, једва приметно.
Вапио је. Изговарао је неке чудне, гротескне речи, које је и сам тешко разазнавао. Једва је знао да уопште прича. Сваки повишен глас је надљудски напор. Јер, душа је мотив, а у њему је било све мање душе.
Неко га је, изгледа, чуо.Једва својом вољом, појачао је јечање. У хаотичне реченице, које су се сливале из замућених мисли, убацивао је молбе, кукања и клетве. Успео је, најзад.
Сенка се наднела над њим. У својој истрошеној уобразиљи означио ју је као Младића. Морао је бити млад. Јер у противном све је узалуд. Осетио је нешто топло и животно на својим модрим и увелим рукама, које су прекрштене почивале на грудима. Знао је да су то Младићеве руке и пријала му је та сажаљива топлота, последња коју ће осетити. Пре но што наиђе ледени дах смрти и тама ишчекивања.
Времена је било невероватно мало. Старац је, гуран својом савешћу, журио да што пре посеје последња семена своје мудрости и искуства. Није било битно да ли ће она пасти на плодно тле. Души се журило. Само је хтео да избаци последњи џак песка из свог живота, и полети.
Почео је. Излагао је прво мутно и нејасно, ни сам себе није разумео. Нада му је била све слабија. Обузимао га је страх од тежине сопствене душе. Тамо где он иде, сваки терет је сувишан.

Онда је, грчевито стежући бели чаршав испод себе, почео да бистри мисли. Можда се и ознојио. На пар секунди, опет је осећао крв која пролази кроз вене и снагу мисли која трепери у глави. Причао је и надао се да га смрт неће прекинути. И није. Тек у трену када је завршио, клонуо је на бели јастук. Дубоко је удахнуо три пута. Затим је, лак као перо, исклизио из потрошеног тела.

* * *

Млади свештеник је био зачуђен и задивљен у исти мах. Сва та снага са којом је старац покушао нешто да му каже, била је небеска. Био је, после овога, уверен да је све чему су га учили истина. Вечност је у његовој глави попримила дубље и разумљивије значење. Као и душа.
Опет се вратио на десетак секунди старчевог напора. На искре у његовим одумрлим очима. На своје изненађење када је старац коначно проговорио. А није много рекао, само једну мисао, сипљиво и уморно : „За собом остави осмехе, задужбине руши време.„
Онда је напустио овај свет без имена и презимена, сећања, мишљења. Упутио се у вечност и непознато.