Odrastanje – Elizabeta Zec

U igri i pesmi vrte se deca bez briga…
bose noge na kamen staju bez žuljeva
rukice u vis sa loptama i drvenim mačevima
venčići od belih rada na njihovim glavicama.

U željama i iščekivanjima bruji mašta bez granica…
bose noge noću vire iz toplog jorgana
rukice grle igračku kao najvernijeg pratioca do carstva Snova
buketići krase njihove natkasne načičkane najlepšim bajkama.

Odrastanje bez brige…. odrastanje bez bede…. odrastanje bez gubitka…
odrastanje bez nedostatka…. odrastanje bez nametnutih razlika….

U muzici i smehu… u učenju i ekskurzijama… u crtanju i pevanju…
u prvim ljubavima i simpatijama…. u prvim prijateljstvima i poznanstvima….
kao u snovima…. kao u željama…. kao na filmovima… kao u knjigama….
kao u drugim porodicama… kao u drugim narodima!

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +3 (from 3 votes)

Pad

Tone u ništavilo svaki moj pokret….
Rukama bih sebi privukla Nebesa
Pad je tako nagla pojava iznenadna bez najave bola
Uzaludna u svojoj tuzi bez kraja i oblika beznadna…

Tone u ništavilo svaka moja reč
Kojom bih sebi privukla svog voljenog
Pad je tako okrutna situacija u vremenu bez vremena
Uzaludna u svojoj potrazi za izlazom iz truleža pakla…

Tone u ništavilo svaki moj osmeh
Telom bih svojim zaštitila čedo maleno
Pad je tako naglo stanje dok u mestu tapkam bez stalnog prebivališta
Uzaludan u svoj nostalgiji za nemogućim ciljevima i bez pogleda u sutra…

Tone u ništavilo svako moje delo koje stvorim
Spevom bih privukla sebi nacije sa svih kontinenata
Pad je tako nagli vrisak u telu iz kojeg izlazim bez najave
Uzaludan u svom nastojanju da se drži za nešto sigurno…

Tone u ništavilo svako znanje koje usvojim
Razumom bih svojim sačuvala sve one koji mi daju smisao postojanja
Pad je tako nemilosrdno biće koje me vuče u nepoznate predele
Uzaludno ja pokušavam da otkrijem kom svetu ja pripadam….

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Kameleon

Stojim, posmatram nebeske dubine,
ispunjavam u glavi šupljine.

Zamišljam reči nedorečene,
neiskazane u dolini Tuge.

Obasipaju me zvezde, plašt noći me pokriva,
senka stvarnosti setu moju ne skriva.

Priča teče razumno, možda naglo ali iskreno,
i ne osećam se umanjeno.

Razbijam monotoniju, jer ne gubim sebe
smisao ne ostaje, menja se, jer nemam tebe.

Kameleon u ljubavi koji dva tela spaja
nema kajanja, jer nema mržnju koja razdvaja.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Oda večnosti

U okvirima začaranog kruga ponavljanja
neobjašnjive Sile poretka…
stavljaju Reč na neopisivu lepotu –
krajnje neograničenog prostora
u vremenu bez vremena.

Zraci Sunčevih ruku koje sve dotiču
daruju život dižući ga iz pepela;
ne brišu ga, ne odbacuju ga
u tokovima Vatre, Zemlje i Duha
u snovima bez sanjara.

Prašina lebdi na duhovima,
ostavlja obrise njihovih reči i dela –
i znanih i neznanih
– u fazama izgradnje Svesti
u prostoru bez prostora.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Oluja u nama

Ispred mene nepregledno more
Iznad mene nemirno nebo
Iza mene pobunjena masa prestrašenih ljudi

U moru sirene zloslutnice mame svojom pesmom
Nebo drhti od gromova Božijega gneva
Iza mene strah ljudi probuđen najavom kraja ovoga sveta

U glasovima Sirena su čini koje najavljuju Raj
Iz neba grmi zvuk koji u srcu izaziva strahopoštovanje
Iza mene se budi Haos koji vodi u prazninu

Gde me mamite, vi Sirene koje najavljujete propast?
Kako Bože da te zamolim za oproštaj?
Kako ljudi, da vam dođe Mir i konačnu nadu u bolje sutra?

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Kapija od cveća

Močvara je zagrljena maglom
kao providnom zavesom tajni nastanka života

Poređani u kolonu mali svici idu prema bari
u svom bleštavom vrtlogu vođeni odjekom divljine.

Lijane se prepliću u ljubavnom zanosu
Nameću osećaj da su tu od početka Nastanka.

Radoznali Sunčevi zraci tu ne dopiru
Jer krošnje drevnih stabala su odlučne i ljubomorne.

Cveće je ipak mirisno i željno topline i dodira
Dok kruniše Kapiju od Cveća koja pokazuje
– izlaz iz Pakla.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Uspavanka

Spi mirno, zenice oka moga,
Neka zvezde krase spokojom čelo tvoje.
Spavaj u naručju mom, s blagoslovom od Boga
Neka ti zaštitu od loših snova daju ruke moje.

Laticama ruža milujem ti nežno lice
Sa skuvanim čajem od nane koji piješ.
Nežnim pokretima kao zamahom krila ptice
Ja ti nameštam u krevetu medu kojeg uvek kriješ.

Zevni slatko, onako kako samo ti umeš
Sa tvojim protezanjem i osmehom tvojim.
Ušuškaću te u jastuke tvoje sve dok ne uspeš,
Da zaspiš i poneseš moju ljubav ovog sveta u snovima svojim.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Nije lako biti….

U telu peva prokleta krv…
Odjekuje li to čist topao glas
Ili je to samo falš?

Poljupci gazele bude snene oči,
Mame na toplinu,
Strast osećaja nastalih za sekund!

Malene ručice
Držim uzbuđeno.
Ljuljuškam uplakano telo
U mom krilu.

Tužan je taj pogled…
Tako dalek…
Tražeći slobodu
Izvan belih, sumornih zidova.

Šta to moje malo srce misli?
Šta oseća?

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

U zatvorenom prostoru – Elizabeta Zec

ElezabetaZec

U zatvorenom prostoru

U zatvorenom prostoru
ja sam ono što nisam
– zatvorena polica obavijena
paučinom sivih uspomena.

U zatvorenom prostoru
ja sam ono što nisam
– fijukanje vetra koji zavija promuklo
dok pomera dugine boje,
a rastavlja njeno šarenilo podmuklo!

U zatvorenom prostoru
ja sam ono što nisam
– isušeni pesak tereta
koji traži put do svetlosti.

U zatvorenom prostoru
ja sam ono što nisam
– točak bez oslonca
što se kotrlja putem bez cilja.

(C) Elizabeta Zec

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 8.3/10 (6 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +2 (from 2 votes)

Staklena bašta

Hiper aktivno raspoloženje

Struji u našoj atmosferi –

Bioenergija leži u tvojim rukama

–         smisao života se prokazao

u Hristovom pogledu.

 

 

Grane otežane od tvojih reči,

Grebu moje misli

i golicaju moj jezik,

Goneći me na raznolika iskušenja,

Popraćena Luciferovim smehom!

 

Zagrljaj tvoj mi pruža sigurnost,

Rađa u meni potrebu,

Ganuće prema tebi

Oseti se na darovanoj amajliji

Pored tvog uzglavlja.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Dubina

1.

 

Tanano i umiljato obavija se oblak oko krošnji

treperi vazdušašto dok uzima danak lepog vremena

daje nagoveštaj dražesti slobode življenja

sve patnje oduva jer nijednu reč ne prima k srcu…

 

2.

 

Otvara se prašnjava grobnica uspomena i slika

zakopanih i neokaljanih ljudskim grehovima počivaju

propušta sva aktuelna dešavanja jer štićena je vekovima

od kaljuge ljudskih misli, ambicija, strahova…

 

3.

 

U zagrljaju bezdana koprca se jedna nada istinska, drevna

kao memla – ugušena i zaboravljena, a opet puno puta spominjana,

jer, nije bitno njeno ime, njen značaj, uloga….

ali treba pogoditi pitanje, a odgovor samo naslutiti!

 

4.

 

Izdiše utroba otrov i prah; pepeo i krv; svoje stradanje

polako do svakog nivoa okrutnosti ne mareći za bol

izbacujući teško jednu misao, jednu reč, jednu molitvu

u putanji bez cilja, na putu svog prokletstva!

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Ljubav prema tajnama, koje lutaju u prostoru i vremenu

Sakupljam mali podsetnik svojih
Starih uspomena
– Ne bih li na taj način izvukla poruke
Koje kazuju glasovi u mom umu
Vodeći me u samoću sunčanog nedeljnog jutra….

Veličam druge ljude
Jer se tajno nadam u sebi
Da će i oni veličati mene.

Bisere mojih dana
Navlače se na nevidljivu nit
I nastaje Sveta ogrlica Sećanja
Uzetih iz moje duše.

Iz mog dlana nastaju
Nove svetske lutalice
Koje vodi signal
Nepostojećeg vodiča
Sa svojim tužnim ritmičkim otkucajima
Podižu
i spuštaju
svoja mršava lutanjem
umorna tela.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/10 (0 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0 (from 0 votes)

Put bez tame

1.
Hodi po blatnjavoj stazi sa maramom u ruci –
Lelujavo-pijano grebući prstima na dnu Beznađa,
a svakodnevnica dočarala vremenski tok muci –
draž slatkog vina u grlu, pomisao je slađa.

Vijugavom stazom gazi trag uvelog lišća
Žudno tragajući za bezpućem jedino bliske nade
Tražeći poznat zvuk tandrkanja koji nema trajanje
Koji vodi na put bez tame.

2.
Zvuk pulsira na slepoočnici – sladak
opipljiv je posvuda kao bezdan bez dna
Neprekidno klizi kroz prste – bridak
tonovi u glavi razleteli se u prahu od mina.

Pod glatkom travom oseća ostatke uvelog cveća
Drhtajima osećajući jedino bliske uspomene
Zamišljeni miris dočarava beznadno svemoguće želje
Koji vodi na put bez tame.

3.
Mekani obrisi potamnelih stena – neobuhvatni
Oštricom puštaju krv na izdisaju bez oklevanja
Dok kaplje na zemlju, raste korov – vatreni
Jedini lekovi ( izazvane od neprekidne potrage) – protiv snevanja.

Beskrajni horizont ima oskudnu ponudu – nepredvidljiv
Izaziva jecaje bez utehe dotičući zenice same
Pogled na njega tako nepreglednog – neprihvatljiv
Koji vodi na put bez tame.

4.
Privlači mudrac rečima budućnosti – lutalice
sa nametljivim nagoveštajem Istine u svojim rečima
– onom ko je ne poznaje, čini se zastrašujuće – i čeka neznalice
Padajući u trans rugajući se Istini… vekovima.

Predosećaj vodi do zemlje proletera – neizvesno
dok rominja kisela kiša na bez ispunjene slikom, rame
vreme blagostanja uzput pokucaće na čelo – podsvesno
Koje vodi na put bez tame.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 10.0/10 (1 vote cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)

Nežnost

– O golube lepi,
Što li si došao
U moje sivo dvorište?

– Pustiću te u slobodu,
U plavo nebo,
Božanske virove.

– Sagnula sam se i dotakla te.
Da vidim, shvatim
Zašto ne odlaziš iz ovog sivila,
– kad gle, ker sa ulice,
slomio ti krilo.

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 5.5/10 (2 votes cast)
VN:F [1.9.22_1171]
Rating: +1 (from 1 vote)
Pages: 1 2 Next